Књижевне новине
ћ
|
СА ХГ МЕБУНАРОДНОГ ОКТОБАРСКОГ СУСРЕТА ПИСАЦА У БЕОГРАДУ — | |
Наставак са 3. стране
На тај начин, распра између старих и нових се показује много прегнантнијом на плану критичких идеја него на плану књижевног стварања. А због чињенице да се развија сједињујући у себи идеје с нај различитијих подручја, да је у стању да улази у савез, или пак у отворени сукоб, с различитим гранама науке, критика је подложна много бржем процесу деградације него што је то случај с литературом. Ову тврдњу поткрепљује чињеница да је, најчешће, напредгм књижевног стварањ; подстакнут извесним традицијама које се не могу избећи, пошто се савез старог и новог може каткад остварити великим скоковима у времену. Очигледно је да Џојса не можемо добро разумети ако не познајемо дело Стерна, да Пруст улази у сазвежђе Сен Симоново, Борхес у Кафкино, Ла се Томас Ман враћа Гетеу, Јонеско Карађалеу и Жарију, итд. Чак ни писци који желе да силом прекину с прошлошћу не успевају да остваре ту.жељу. Ален Роб"Прије је, упркос свему, потомак Кафке и' Камија, Бекет — Џојса, Натали Сарот вола, порекло од Достојевског и Вирџиније
Улф.
Тежња да се прекине с прошлошћу,-као што се види, очитледнија је у области књижевне критике, што утолико више истиче оцеубилачку функцију критичара. Онај коме су познате полемике вођене у последње две деценије на том плану лако ће установити да је Ролан Барт клеветник „лансонизма, да је Жан Старобински постао отворени противник биографске критике којом се бавио Сент-Бев, да је Лисјен Толдман устао против класичне социолошке критике и против фројдизма, да Шарл Морон и Жан Пол Вебер покушавају да заснују тематску критику, одвајају
1 се од класичне психоанализе. Отуда нови гласови критике теже да дођу па место старих, док гласови писаца звуче мното хармоничније у великом светском концерту литературе.
Очигледно, овде су такође програматски ставови нетрпељивији него што је то сам поступак; из тога произлази да су раскиди мање жестоки него што то изгледа по неким изјавама учињеним у невреме. Лисјен Голдаман се нашао на путањи критике чији су почетак означили Хегел, Маркс п Лукач; Морис Бланшо и Серж Дубровски дају сартровском егзистенцијализму радикалнији облик; са своје стране, Шарл Морон, Жан Пол Вебер и Жан Пјер Ришар се не могу замислити без онога што су претходно створили Фројд и Ба шлар, а Цветан Тодоров и Жерар Женет не и могли створити своје критичке системе, онакве какве их знамо, без учења руских формалиста, Шпицера, Маркса и Фројда.
Тежња за оригиналношћу, за сопственим гласом, који се може препознати у времену, намеће, дакле, критици функцију одрицања, јачу од оне коју има књижевна реч, где негаторске импликације постоје у латентном стању. Насупрот књижевном делу, које из своје релативно самосталне вредности извлачи аргументе који доказују његову вечитост, критика, као друтостепена реч, представља ствар односа, она је паразитско дело, чији је циљ да изрази један став који носи обележје времена према некој појави која тежи да се овековечи.
Кад се догоди да књижевно дело клоне, критички чин који се ослања на њега избледи потпуно до нестајања. А ако ипак преживи, онда представља само једну ис торијску варијанту једног начина писања. Онтолошка потреба да се актуализује неко књижевно дело намеће непрекидно о. бнављање критичког поступка. Док језик одређеног књижевног дела остаје релативно трајан, дотле онај којим се служи критичка реч захтева брзо мењање које диктирају различити фактори. Критичар, дакле, личи на Сизифа, осуђеног да гура своју стену ка врху планине, одакле она увек поново пада.
Његова аутентична вокација носи обележје аскезе и скромности. Као роб у старом Египту, он учествује у грађењу не. ке величанствене пирамиде која ће током векова сачувати у себи његову безименост. Познат извесно време, његов глас ће временом изгубити своју карактеристичну бо. ју, или се, једноставно, неће више ни чути.
Није ли, тако, историја критике или бескрајна утопија или импозантна надгробна пирамида. ..
Посматрани из одређеног временског у: тла, гласови критике, класичне или модер. не, привлаче често нашу пажњу извесним генијалним заблудама, као што су оне Сент-Бевове или Тенове, или пак вре дношћу коју им даје непрестана жеља да се конституишу у систем. Све остало су само повремена штива, или она која се понављају. Ако је књижевност могла да живи дуго без критике, ова тежи каткад, у наше време, томе да постоји без књижевности. У настојању да престане да буде паразитска појава, савремену критику данас, у неким земљама, привлачи велика авантура откривања самосталног гласа. .
Али с тим самосталним гласом појављује се нов парадокс: у тренутку кад из. гледа да књижевност проживљава кризу, чини се да се критика претвара у књижевност. Кад се глас критичара потпуно иден тификује с гласом писца, тада његова реч снима или преводи на један други језик неки текст који већ постоји, што јој онемогућава да из стања одсутности пређе у стање присутности, да добије своје име.
Када је растојање које дели глас критича- ·
ра од гласа писца сувише велико, на том - огромном напуштеном простору ствара се иничија земља", одакле се чује један нов глас са очигледним претензијама на самомосталност. УМ том случају, оцеубица се свесно окреће Појављује се, дакле, питање удаљености или близине критичара у односу на дело, питање које, у крајњој линији, има негаторску функцију, јер доводи или до понш зне, потпуне безличности критичког гласа, или до покушаја да се уништи оно што га је омогућило.
против првобитног дела. .
Павле Зорић '
КРИТИКА ЈЕ. (СТВАРАЛАЧКИ ЧИН КОЈИМ СЕ ТРАГА ЗА ВРЕДНОСТВМА
ДА ЛИ су најбољи критичари генијални ствараоци као Бодлер, или њих треба тражити међу стручњацима једног посебног литерарног рода2 Да ли критика претходи
делима или их следи2 Је ли право поље.
њене примене књижевност која се ствара или она'већ створенаг2 Сарађују ли крити
чари и ствараоци на заједничком послу, ·
или пак сачињавају две породице, од ко. јих једна влада и надгледа другу2 Састоји и се позив критичара у избору пили ши рокогрудом прихватању света Очекујемо ли ми од њих тумачења или судовег И, ако оу судови, какви су они — субјективни или објективниг И, најзад, још једна дилема, која се налази у основи свих остамих и која непрекидно мучи духове: да ли
_ је критика стваралачка у оном смислу У
којем су то остали литерарни жанрови, Све ове дилеме, које прате критику и
које се јављају кад год се поведе расправа
о њеној природи, изнете су, овако сажето, једној малој књизи професора Пјера ороа: , евна критика у Францу.
ској“. У
осталом, немогуће је започети разговор о природи и сврои критичког језика а не поставити ова питања и не. покушати с давањем одговора на: бар нека од њих; одговора, разуме се, крајње непотпуног, личног и кратког. Моро цитира мишљење критичара Бенжамена Кремијеа, изражено 1933. године: „Критика је литература о ли:
ДУШАН МАТИБ И ГУСТАВ КРКЛЕЦ У ЖИВОМ РАЗГОВОРУ НА ОКТОБАРСКОМ СУСРЕТУ ПИСАЦА
тератури. Критички талент или геније манифестују се на исти начин као и остало књижевно стваралаштво. Првобитна материја критике, уместо да буде непосредно запажени живот је живот стилизован и објашњен у првом степену од стране пе. сника или романсијера кота критичар проучава, то јест првобитна материја проду. бљенија и племенитија од оне која нам ди ректно долази из искуства".
Готово истоветно гледиште имао је и наш истакнути есејист и критичар Бранко Лазаревић. По њему, „велики критичар незамислив је без солидног познавања науке и филозофије. Али његов циљ није потчињавање појединим методима и неограни: чена вера у парцијалне циљеве, већ стварање визије“. Речима можда помало пре. тераним, он прави праву апологију критичара, којој по занесености нема равне у историји наше књижевности.
На ово уверење Кремијеово и Лазарг.
вићево и многих других познатијих и ма.
ње познатих аутора — да је критика, у суштини, стваралачки акт — треба данас, чини ми се, често подсећати; Иако форму. лисано пре неколико деценија, у једној клими друкчијој од савремене, у времену ближем Бергсону и Крочеу, оно је и те како актуелно. Данашња критика прихвата с много више поверења тековине и ињ струменте рационалног научног духа него што је то радила она јучерашња, која се одушевљавала пнтуптивним откривањем лепоте.
Али, без обзира на то, и данашњи критичар, ако је аутентичан, не може да игнорише постојање нечега што се зове интуиција, доживљај, способност за идентификацију с делом, која се не да научити, већ само усавршавати помоћу различитих метода. Нас, удсталом, највише интересује, па и узбуђује у једном критичком тексту оно што је субјективно, што је израз је. дног надахнутог и дубљег посматрања и доживљавања. У сваком случају, критичар се разликује од романоијера или песника
по томе што мора у свакој прилици да,
буде свестан постојања читавог низа чинила ца из домена науке, филозофије и уметности. Постојали су велики ствараоци који нису били велики зналци. Али можемо ли замислити великог критичара који не по. знаје тековине научног, филозофског и у. метничког духаг Критика је, дакле, више знање, више ученост и метод него што је то лирика; у том смислу што ју је немогуће писати без познавања огромног броја чинилаца које лиричар може да зна али
и не мора. Мада не смемо претеривати, као што је то радио Бранко Лазаревић кад је велике критичаре стављао у исти ред с највећим ствараоцима светске књиже вности, има доста разлога да тврдимо да је она стваралачка активност, чија мера имагинативне слободе и размаха није апсолутна, али чији су многи квалитети ве. ома блиски квалитетима неких других вр ста књижевног жанра. Ту пре свега ми слим на спонтаност, на дар за упознавање суштинских ствари, урођени смисао за от-
кривање значења која свакидашње навике |
и општеуовојене истине просто замрачују. _ Једноставно речено, и критичари су писци, Нису у питању, према томе, две копкурентске породице, чији су међусобни 'односи затровани неповерењем, већ једна широка породица Ек су припадници, сваки у својој ужој ласти, прожети зајећ ничким веровањима. То је опа мисао коју је изразио. један чувени структуралист кад је, отприлике, рекао да и критичари и такозвани ствараоци делују у истом домену — домену речи, писања; да је погрешно у критичарима видети инфериорне посредни“ ке и популаризаторе. Критика се управо брани оним што је инвентивно, субјекти. вно, надахнуто п истраживачко у њој, свим оним што је израз индивидуалнот стваралачког бића њених представника, од изазова и насртаја комерцијализованот журнализма (којим се може и манипулисати), од захтева који хоће да је претворе у безлично расправљање, методолошко цепидлачење, или у пропагирање схватања мтућих литератури. Одувек привлачена ду-
· хом научне објективности и егзактности,
она је успевала, када је била права, да достигнућа науке која у датом тренутку највише говоре о човеку стави у службу овоје појединачне, стваралачке, духовне акције. Критика — то је буђење и бујање сила које неки текст покреће у правцу но предвидљивом и често чудесном.
Неки критичари, који не верују у могућност објективног заснивања суда, плахо реагују пред начелима модерног сцијенти-
зма. Они истичу само оно што је у критичком чину спонтано, интунтивно, несвод; љиво на интелектуални приступ делу. Ве роватно они претерано наглашавају ауто. номни положај критике према науци, али је чињеница да је критика данас опасно угрожена — не научним достигнућима, већ менталитетом · такозваног · методолошког тероризма, како је добро названо једно прилично раширено веровање да се приме ном тотових формула и поступака, преузе» тих из психоанализе, лингвистике или социологије, могу лако осветлити дубине дела. Тај методолошки тероризам, за који Жан Старобински вели да је огртач некуатуре и скривања незнања, пред којим ни: шта: ни људи, ни књиге, ни културе, ни језици немају право сакрити своју тајну, долази до изражаја у многим чланцима на начин који показује да његови носиоци сматрају изворну литературу само као илустративни материјал, мање или више по. годан, за развијање извесних унапред по. стављених теза.
Критичко стварање проистиче из тихог и самотног сусрета двеју свести, два света, и у тој атмосфери, помало тамној и лелу. јавој, гле се доживљаји буде и ковитлају, нема места ни за какву разметљивост. Це. ла наша духовна атмосфера у овом часу, баш кад је критика у питању, као да нас упућује на трагање за стваралачким реше њима и изразима у области критичког од: носа према литератури, трагање које треба да утиче на брже формирање целовитих "критичарских личности. Сада имамо мно. то критичких техника, метода, инструмената и приступа, али колико је заиста добрих критичара — стваралаца, оних писаца чија се реч о делима можда не следи — што је са гледишта креативног схвата:
"ња критике мање важно — већ памти им
прима као јасан индивидуални став, као снажан доживљај, обухватни и продорни поглед2 Такве личности постоје, али њихо број је мали. | Х
Сви нови захтеви и изазови, без обзира с које стране долазили, не могу да избришу неке од старих врлина: храброст, чврстину, ентузијазам и непопустљивост. Критика је стваралачки акт чија је сврха да одушевљено трага за вредностима, некад видљивим а некад скривеним, да их тумачи и брани; вредностима за које се можемо надати да ће надживети време у којем су створене.
(Сва три реферата штампана су по сте нотрафским белешкама Милоша Бајића.)
пљуснута камена крв, плач хладне
Ристо Б. Јачев
МЕ
а полеће __ тамна роса. а и лудо коси
У плачним њивама крилцим и
Ветар ко бео метеж завиј
душе. Овде под
ачне избегличке [а “настрешницом шуме
сен збра бол уочи беснео Јутро хладну р И аглом на
товратку, под врелом м ом а авакања плавој свили
Прогнати нађоше труло момачко тело —
Мртве очи загледане ка жалосној вили Тамо где захуктало искри сунце бело.
тамна сам јасика воденских села
Муње, неповрату мој — немоћи
Моћна природо,
5 башта Мелеме сам пио из звезданих башт. : шумских јагода
Онамо где данас моја луда небесна | птица шета зачуђено.
Али покрај нежнога камена цвета
Додирну ме мртво време усред. ООЕ
Та у срцу ми подземни ветар зави мрежу Та коби ли усред гробља где је мама села
Са ужасним болом лечена од анђела. = белих.
ПОВРАТКА НЕМА
Повратка нема, и даље тореће угари | изнад мутне реке Кроз птичје око дивљина мрка и неколка ; цвета
" На опаљеном лику млечна суза из проклета
века
И опет радоваће се месец ако молиш мајко света.
Повратка нема, и даље гтореће угари у изнад мутне реке.
Мајко моја, чија је ова раскаћена проклета Димна Гора Што има црвену душу, што блешти ко моја далека звезда Што се љуља ко ноћни чамац усред | глувог небесног мора Што болује са прогнатим птићима из | срушених гнезда. Мајко моја, чија је ова раскађена ; проклета Димна Гора.
Стара, и душа моја у пешчаној звонари ће се сакрити
У глуво доба, у подземна гробља, у кристалној плавој води
Далеко, најдража, болно са летњим смиљем она ће спавати
И као језив дан путевима ће тихо да
броди.
Стара, и душа моја у пешчаној звонари
ће се сакрити.
Повратка нема, и даље гтореће угари изнад мутне реке Кроз птичје око дивљина мрка и неколка цвета
На опаљеном лику млечна суза из
унаказана века И опет смејаће се месец ако молиш мајко света.
Повратка нема, и даље тореће угари изнад мрачне реке.
У МЕКИМ ВОДАМА ,
У меким водама смешка се мртво дете ко ружу стихија га носи
овоме детету ветар зао сан плете кристалном плавом небесном росом.
Изнад воде мрак пада као црн камен
у устима му стоји крвава ружа '
и читав простор заигра у густ пламен када болно ка брегу руку пружа.
Крај вода стоји жена као плав цвет
са црним лименим фењером, са сликом. 8 дечијом
и док рида мрки пас завија у свет.
Капела сања изгледа чиста
док пут заокреће ко ца мислећи на нова незнана лица.
ОНАМО ЈЕ КАЈМАКЧАЛАН
До мене досеже глас лептира из голих
би шума стрељаног тамним оружјем изнад златних авница.
Испод мене сањају болесна пуни језера —
изнемогло сунце што безвољно завија
над мртвим војницима, над мртвим данима. Досежу узвици разбацаних облака путеви завршени у непролазним купинама
месемине.
Леле, досежу харфе зимзеленог лишћа корак звезде, остаци' задављених бура шапат кости затворених у снежној зими.
Моја претешка туго, кроз мене мрачно
. копа врео пламен рањене дечије душе
„писак добрих нерођених поколења.
(Препевала Тамара Арсовска)
КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 4