Књижевне новине

ДАТУМИ

ВЕЛИКИ РАБЉАНИП МАРКО ДОМИНИС

Триста педесет година од смрти нашег научника

У ИСТОРИЈИ наших „народа, наших наука и наше филозофије велики Рабљанин Марко Доминис несумњиво је једна о најузвишенијих – прометејских пој = дерне историје света ниИ Тела“ па не које су још увек одсу а ои

Е 3 5 утне у свести и света и наших, народа, на општу штету, а У тенорација знаменитих осни-

1С У лавенске академије знаности и умјетности, на челу са Фрањом Рачким, својим публикацијама о Доминнису много учинила да његова мисао, личност, дело и херојски подвиг добију свој прави и пуни значај за развој нашега доба, света и човека. Али изгледа да се за то морало и време причекати.

Међутим, чини се да је време данашње крајње нужде за миром у свету и данашње време наше револуције, која се као права претходница залаже у првим редовима борбе за мир, било и време да се поводом четиристогодишњице Доминисова рођења 1960. године укаже на суштину и значај његовог идејног и животног под» вига управо за светски мир, напредак и слободу народа и људи. Тако се у наставку мојих већ давнашњих бављења историјом научне и филозофске мисли наших народа нашао 1960. тодине мој чланак управо о таквом Доминису у „Борби" и монографска студија „Физичар утопист Марко Доминис" у публикацијама Српске академије наука, као што се нашла и моја предавања по позиву на Сорбони у Паризу. УМ њима сам пошао од резултата испитивања Југославенске академије и у њима нарочито од опаске Фрање Рачког да је Доминис у својој многотомној „Републици“, због које је био прогоњен и осуђен као јеретик, замислио реформу — цркве, Друштва и света према древној и у Доминисово време још увек живој југословенској задрузи.

у текстовима Доминисовим није у ствари било тешко препознати заиста прерано Доминисово пионирско рудиментарно коришћење елемената данашње аналошке методе и методе моделовања. непознате у време Фрање Рачког, а у основама данашње научно-техничке револуције.

Аналогијом према моделу братског самоуправљања задружне, односно општинске заједнице, Доминис је критички чистио своју „Републику“ од свих угњетачких противуречности које су водиле непрекидним сукобима и ратовима, и указивао на људску оправданост и могућност, као и рационалну и друштвену нужност њеног преображаја задружним самоуправним братством свих цркава, народа и људи у свет мира, напретка, слободе и среће.

Теже је било дови до принципијелне потврђености Доминисове употребе ове методе и у делима из физике. Изгледа да је то било тим теже што се већ вековима на томе пољу оштро „сукобљавају две струје у науци, једна која почиње са Њутоном и наставља Гетеом све до многих данашњих физичара и историчара физике који се само диве Доминису како је тачно сагледао суштину и дао верну слику самог настајања дуге, а, друга струја није престајала и не престаје да Доминису мање или више све пориче и чуди се самоме Њутону и првој струји, кад се зна да Доминис није располагао ни експерименталним, ни мерним одредбама, ни другим математичким средствима, која су била нужна за то откриће, а која ће се тек после Доминиса створити од Галилеја, преко Кеплера и Декарта, до самог Њутона, који ће у науци коначно математички одредити и дефинисати појаву дуге.

И овде су тачни истакнути аргументи Доминисових противника, тачне су њихове примедбе да су сама Доминисова образлагања мутна, недоречена и недовољна, али је свакако нетачан њихов закључак да није Доминис него Њутон објаснио појаву дуге и нетачно њихово упорно и ве широко у уџбеницима физике у свету и код нас одомаћено тврђење да је сам Њутн ово откриће начинио. .

Међутим, и простом здравом разуму би било јасно да, ако се Њутону приписује ово откриће, онда му се са тим приписује и то да он најбоље зна да ли је он то открио или није, а он се диви Доминису за

иће.

АЕ не каже, међутим, ни Њутон, нити иједан од бројних научних ауторитета који и данас само прихватају његово дивљење, којим путем је Доминис дошао до свота открића, јер га вероватно нико није 1 видео, па чак можда није ни могао ВИД ти са његове сасвим преране и парадоксалне новости.

А Доминис је ипак неким путем морао до овога открића доћи, Али којим:

Морао сам у припреми „монографске студије за Доминисов јубилеј 1960. загрнути рукаве и проучити темељио његове ПН стове, аргументе и цртеже. Олакшица И је била у томе што бејах већ утврдио А је он на пољу друштвених проблема оригинално користио један од рудиментарних облика методе модела и аналошког 32кључивања, па сам могао претпостављати да се могао сличном методом послужити и на пољу природних појава и за нових проблема У природним наукама којима с бавио.

И заиста смо брзо ту, како у решавању

и проблема плиме и ос ' основи исту методу аналошког закључи.

вања и моделовања као м У проблему коренитог преокрета друштва. |

увидели да је они проблема дуге, тако еке, употребио У

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

Тако, на пример, пратио је ону једној стакленој кугли сва кретања и преламања светлости, која образују дугу, по аналогији претпоставио да се исто збива и у округлим капима кише, и, исцртавајући, пренео на њих то што је у својој кугли гледао да се са сунчаним зрацима збива док образују своју дугу, те добио верну слику, модел саме суштине процеса преображаја снопа сунчане светлости У АУГУ, те. појаву дуге у природи објаснио непосредно чињенички, аналошки и моделом суштине самог појавног процеса, моделом

који се, уз мерне и математичке одредбе |

откривене од Галилеја преко Декарта до Њутона, преноси скоро исти и данас У свим уџбеницима физике и свим енциклопедијским речницима,

Сасвим слично је поступио Доминис и у своме такође тачном објашњењу плиме и осеке.

А ово је пружало и принципијелиу потврђеност томе да је Доминис употребио ову методу, рудиментарно и у њеној основи и заметку, такође и у своме решавању друштвеног проблема светскога мира, напретка и слободе,

То је такође објашњавало и потврЊивало необјашњено мишљење Њутона, Тетеа и њихових сумишљеника, и требало да разувери њихове и Доминисове противнике од њихове предрасуде да су је Дино мерне и математичке одредбе мотле бити пут открићу суштине појаве дуге и да је његов аутор морао бити Њутон а не Доминис, упркос Њутону који је, напротив, сматрао да је то Доминис.

То је у основи целине Доминисова дела како на пољу друштвених тако и самих природних појава и наука показивало јединство његове нове рудиментарне методе аналогије и модела, и допуштало да се сагледа и историјски, критички, гнозеолошки и епистемолошки представи у својој чудесној оригиналности појава, мисао, дело и личност Марка Доминиса целовито. То је оно што смо ми и покушали да учинимо у своме већ поменутом сажетом монографском студијском огледу о физичару и утописту Марку Доминису 1960. године. Међутим, док је од тога времена овај наш оглед на књижевном пољу могао доживети известан одзив у чувеној драми „Херетик", дотле је на пољу природних и друштвених наука морао причекати ову јубиларну 1974. годину, тристапедесете годишњице Доминисове смрти под истрагом Инквизиције и спаљивања његова леша са свим његовим делима на Цветном тргу у Риму, на којем је две деценије пре“ њега спаљен и Бордано Бруно, да се макар и пригодно наставе проучавања Доминиса

и да се у њима, можда зато прећутно јер |

дискретно, јаве како неки позитивни тако и негативни одзиви на битне тезе мога студијског огледа. .

Заслуга је Скулштине општине Раба и Завода за повјест природних, математичких и медицинских знаности Југославенске академије знаности и умјетности што је сазван веома успели симпозијум посвећен великоме Рабљанину Марку Доминису, који је одржан на Рабу 26, и 27. септембра, на којем је учествовало са својим рефератима једанаест научних радника.

Три реферата, Жарка Дадића, Марије Вајс и Винка Велнића, обрадила су увод ну и општу тему о школској, културној и научној прошлости острва Раба и пружила речиту слику школске, културне и по-

себно здравствене прошлости Раба, За са-

му научну прошлост Раба трећи реферат је пружио нешто више података.

Од девет реферата, који су посвећени

самом Марку Доминису, сасвим природно се сваки сврстао у једну од оне две струје које су од Њутона наовамо настале и остале и данас једна према другој. ИМ пет прочитаних реферата је за познаваоца овога стања у науци и историји наука очигледно било на једној, а четири на другој страни.

· Тако Жарко Дадић са свога гледишта. историчара математичких наука није налазио у питањима плиме им осеке ничега новог у Доминиса чега већ не би било у његовог претходника физичара Задранина Хризогона.

А Здравко Фај у појмовима теометријске оптике и Владимир Дугачки у проблемима вида такође не налази ничег особитог у Доминиса, а други сматра да је већ

% ЈЕ ;

, “||: м ||-|> ~“ "|

мм У , 5 ~

556. „2 < 546 < << '<

» 38) Љ

~

МАРКО ДОМИНИС

похвално и то што је био на нивоу савремене науке.

Сасвим слично и Вјекослав Бајсић сматра да се у својим научним и филозофским погледима Марко Доминис по правилу креће на пољу сколастике свога времена и само у понечем стиже до прага модерне науке и филозофије.

Најзад, веома занимљиво је Људевит Ђарић попут Хондла примећивао да сеу текстовима Доминисова објашњења дуге говори о преламању светлосних _ зракова који образују унутрашњи део дуге али да се ништа не каже о спољашњем, те би следило да Доминисова објашњења ипак никако и нема.

То је, дакле, и у нашој науци она линија противника Доминисових открића и противника супротног Њутоновог мишљења. А сама Њутонова линија оних који се диве прераности и проницљивости Доминисових открића почела је на симпозијуму блиставим рефератом Николе Чубранића о Доминисовом одређивању облика Земље, који је у стопу и са очигледношћу Доминиса пратио у његовим аналошким закључивањима све до самог модела Земљина облика.

Математичар и истакнути историчар математичких наука, Ернест Стипанић је указао на то да Доминис и при самом свом коришћењу математичких средстава уноси у њих и модерни хипотетичко деду.“ ктивни поступак, који представља такође један од важних момената и саставних делова аналошких закључивања и моделовања. |

Филозоф им теоретичар сазнања Фрањо Зенко је пак показао како Доминис у својим списима отклања уједно недостатке

| 42 оредног чулног саарајра. и _појмовног,

ис алног « сазнања, спајајући и узајамно допуњујући ова два сазнања у својим аналошким закључивањима и моделима.

Најзад, ми смо у своме реферату скренули пажњу на то да се у развоју наука код нас нпрнсне са науком развија од Ренесанса и Георгија Арагишића преко Хризогона и Петрића и сама историја наука тиме што сваки од њих прилази решавању скоро сваког крупнијег проблема историјски, тражећи да дефинише и формулише његову актуелну поставку самом и што потпунијом и сажето формулисаном историјом његовог дотадањег развитка. Тако се дешава и то, на пример, да историју решавања проблема плиме и осеке настављају у својим написима сукцесивно управо наши аутори један за другим, Хризогоно, Петрић и Доминис, док последњи не дође и до формулације његова решења.

Разуме се, дакле, да су под овим и оваквим идејним условима одвијања рада нашег веома интересантног симпозијума о Доминису већ у оним кратким питањима и одговорима после сваког реферата врцале оне уздржане варнице духа и сукоба, које су обећавале бурну пи плодну тенералну дебату на крају. '

И веома плодна и јесте била, јер је морало бити подробно расмотрено све, и ово, и оно што смо на почетку изнели.

Али бурна није била, захваљујући општем жарком научном интересу за сам предмет и вештом руковођењу тадањег радног председништва на челу са проф. Ернестом Стипанићем,

А учествовала је у постављању питања и дебати и сама публика интелектуалног Раба, која беше испунила салу симпозијума до последњег места.

Због саме тежине и новости научних проблема и велике разлике у почетним мишљењима дебата је морала бити дуга и веома подробна, али на опште задовољство тако ретко плодна да је могла донети и заједнички општи закључак, који је формулисан од професора Фрање Зенка и Вјекослава Бајсића, наиме да се може Марко Доминис тумачити и у смислу његовог назирања и рудиментарних коришћења модерних метода као што су аналошка метода и метода моделовања.

А с обзиром да је овај симпозијум био посвећен Доминисовом раду на пољу природних наука, изражено је опште мишљење да би требало до краја ове јубиларне године да Југославенска академија и њен Институт сазову и симпозијум који ће биги посвећен проучавању не мање значајног рада, дела и значаја великог Рабљанина Марка Доминиса на пољу друштвених појава и наука. Тиме бисмо са Доминисом учинили свакако и даље кораке у расветљавању п обогаћивању не само научног, већ и револуционарног наслеђа не само хрватског и наших народа, већ и читавог човечанства које се налази данас у нарочито насушно. нужној борби за мир, на предак и слободу народа п људи.

Др Душан Недељковић

4

Бранислав Л. Лазаревић

Победник под дрбешом

Рекох белом ветру нека се претвори,

у дрво зелено!

И би тако! Дрво прими ме и спасе

од паса хајкача!

Безбедан у тему ставих огледалца

на длан да сутрашњи

дан видим, и видех: пси се љуто кољу

због мота нестанка!

И дан окончања огледалце мени

отвара: под дрво

зелено долазп победник, пас задњи

“уморно да скапље!

ДА СЕБЕ РАЗГРЕШИМ

Усред белог храста ставих звезду

пчелу

да гори. (У храсту пауци су плели паучину црну небо да завреже).

А кад се удаљих: торело је стабло уз праскање муња плавозмијо- ликих,

док жене уз пут ми простираху

платно

бело (да се бежећ по белом разгрешим што храст ватром убих

да спасем небеса).

ЖЕНЕ ОКАЈАВАЈУ

Небо разбијено-разваљено после похаре хајдука,

спремни су зидари

да озидају.

А чивитне рибе из Мораве свуноћ искачу и прате

мртве жене, које

на рукама држе

своје главе, плачућ под библијским цвећем небеса (то оне

грехове хајдука својих окајавају)!

~ . Камењем та свуноћ убијаху леп"

отац мој, кћер и син,

брат, сестра и мајка

и сав град у мраку да мене одбране!

Сад је дан и крвав барјак те над градом! Отац, брат 5 и мајка,

кћер и син и град мој Е

певају још. слепи! Још не виде да ја под бедемом града

држим своју главу

смрскану и стрепим; да не згасне барјак јер само Е

још он је

моје

осмишљење!