Књижевне новине

Вук Милатовић

Жена

Увек на извору врелином нагости захвата воду Гасећи исполина који ће да је плоди. у

О правди изворској не сме да говори гласно

"Јер ће остати без лица, без мира у ложници.

На груди привија дволичњаке како би могла Без прекора да се пропиње страстима

Како би тајно силазила у ноћ да светлошћу Испира тело.

Незаштићена се предаје протицању Топлином пустињу расцветава.

Бедрима покреће слепоћу страсти

Горко усхићење воље, дивљину призива

Снатом умирења да би могла у пропњу да умукне.

Сната копни у задовољству У невољи заробљеној плодом море страстима досеже,

Када затрудни на извору заштићена слободом Бескрајем изгубљености брани своју прошлост.

О, водо скитничка, што се будношћу губиш у беседи тела Занос је нада којом јутро копни ; У ништавилу Како би могла да се свлачиш међу развалинама И незаштићена упијаш стид нагонима здружен.

ПОРОДИЉА

Копни Чувајућ судбину жариштем наде.

Ко ће да докрајчи мржњу семена Прикривајућ се у жени која лежи међу звездама»

Обљубљена увећава видик недрима разапет И стид загрће да би у немом цвету Топли дах сачувала.

Предео страсти је отворен И неискупив док смишља одбрану.

Њена назгост је извор у којем кључа материнство — разлог лепоте и пропадања.

Недостижно пролеће дотиче раздирањем И млеком задаја свет.

У њеном трбуху пламен чеону кост разгорева Како би патњом обљубљена Могла лежати међу звездама.

С топлином зачиње да би студен дозвала. Ганутим бескрајем — тамом отворила дан.

Зри у својој видовитости као муња Чији ивет памте и проносе тврђавом живота.

ДОЈИЉА

Да'би сјатила свет и увек била на помолу Још у корену расправља о победи.

Због ње је материнство у плоду поражено И простор остао без краја.

Открива потубност творца. Тућђином жестоког млека та осмишљава.

Разгони видљивост, окриљем наде припрема Одбрану протичућ бистрином И у дубини срца расцветава.

Млеко се одзива младошћу Ватром испира језике задојене пропадањем.

Ко ће сном твојим да ме пробуди Повратком да затре опомене.

Наше утврде ћемо задојити снагом сиромаха Зауставити дан у свитању ради твојег млека.

ЕРОТИКА 1

Видео сам јахаче како. копитама зажижу Јасноћу

мушкост разлажу у ложници Претварајућ назост у жестину без повратка.

У худом напору нико не уме да се разабере Нити расуло да заустави бескрајем умирања Док јутро врхунцем стида

витештво страсти Објашњава.

Окупљени назонима у пороке улазимо Ради трајности:

Побећујемо правду затегнуту слепилом страсти

Чекамо да безакоње спласне пространстволм. У телу жене је почетак оних

Што сунчевом ватром разгоне сумњу и пропадање.

ЕРОТИКА П

Бедра претворена у птицу И тела скупљена у цвет

Јасном лепотом опирања Додирују чистоту понижене истине:

И мисао остаје нага у постиђеној васиони!

Као да речи вребају наборе смрти И тмином нагона

Слабости прогони дан затворене срцем. Оскудна је снага која разара истину Незаштићене ведрине — стренњу нагости!

КОИЖЕВНЕЦОВИНЕ б

| КАУБ КЊИЖЕВНИКА. |

"ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ |

Владимир Стојшин

СИЛАЗИМО степеништем у Клуб књижевника. Пре него што смо ушли у салу, Сања застане, задигне сукњу и поправља

хула-хопке, Редитељ пукне језиком. Деса га пљесне малом |

шаком по глави одозго, како је наплазила са степеника. Он се ухвати за главу, као дете. %

· Спуштамо леђа у зелене плишане столице у углу средње сале. Редитељ, Деса, примабалерина. и ја. о око стола набодени као шибице, нагваждамо о догађају у позоришту.

Редитељ наручује вечеру за Десу.

Стиже и наш пријатељ Поп-Ценић. Ни он није сачекао крај представе. Долазе генерал и генералица, са њима је и, Јовановић. Сви устајемо, спајамо два стола. Јовановић је сео на Сањин жакет, Сања врисне. Јовановић бело зури у Сању, она држи отворена уста, како је вриснула, двапут упре руком према Јовановићевој задњици. Јовановић се споро и сумњичаво нагиње, тек сад види да је сео на Сањине крпе, лагано се подиже, узима са два прста њен жакет, погледа га, спусти жакет Сањи у крило. Ради све то ћутке. У клупском подруму је топло. Сада је са нама још један филмски редитељ — „редитељ број два“. Зове се Дакоста Петар. „Редитељ број два“ илити Дакоста Петар, живи више “у Риму него у Београду. Каже да у Риму може да се ради, у Београду ће снимити један филм са железничке станице и одмах после тога бежи назад у Рим.

Келнер доноси Десину вечеру.

Редитељ каже келнеру да мало избрише сто.

— Одмах, госн Телебаковић-— прискаче келнер, већ се сатиње и маше белим салветом.

_ М даље распредамо о догађају у позоришту. Редитељ завлачи руку у џеп и извлачи кутију цигарета, као да још једном извлачи читаву представу коју смо вечерас гледали. Имамо сјајна бесмислена тумачења, као: глумице су се потукле збот намештаљке са улогама, због некаквог аутомобила који се слупао и обе су биле у њему, због нечег што се главној глумици догађало у детињству. Пре представе глумице су се свађале у гардероби, оне се мрзе годинама, глумица на коју је пао практикаба још је добро прошла. Поп-Ценић држи банку. То је његов ресор.

едитељ кашље. Телебаковићима су нестале неке ствари из куће, они су бацили кривицу на Поп-Ценића. , Сваког дана су причали о томе, и пред њим, али када је он био ту само су правили алузије, а онда су одједном престали да причају о крађи, само је редитељ и даље говорио како не воли Поп-Ценића. Поп сада објашњава несрећну прошлост глумице која је нула практикабл. оста Телебаковић се успротиви: — И добро, шта је то, кад људи имају несрећно детињство, ви их заволитег Желите да им надокнадите то што нису имали2 Јако сумњива ствар... Док Телебаковић говори, померајући се напред у наслоњачи, Сања Јагодић је најпре весела, онда пажљива и озбиљна, лице јој се у једном часу умири, међутим, на кон-

А

|

Тсаљљмцетеета А ЕРЕ ЛИ ИЕ помен нариваииж на

НАУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

цу, она има фацу буновне болничарке којој редовно звоне у ране јутарње сате, зову је из собе у дну ходника.

— Човек после покаже живо интересовање — уклопи се „редитељ број два".

енерал глеже рамелама.

Телебаковић погледа Дакосту одозго, онда диже главу да нам саопшти још и ово: он воли људе, али не схвата не срећнике. Као, осећање несреће води у дизарност. Рецимо: мале болничарке посматрају како умиру болесници; када стотине болесника умре на њиховим рукама, оне се свлаче тде стигну јер им близина смрти обезвреди гомилу малих топлих ствари у животу. На крају крајева, на исти начин жене свлачи брза вожња, тако се жене свлаче у позоришним гардеробама... То ће такође да се види у његовом следећем филму.

Поп-Ценић зија у Телебаковића док говори о гардеробама. Поп је иначе спокојно чељаде, тек понекад му дуне у главу како баш он мора да направи страшне ствари у позоришту,'но то га не држи дуго. Одржи мени, поред уличног киоска, говор о томе и онда одемо да се картамо. Поп је симпатична накарада чију каријеру на даскама спутава боксерски нос. За десет година служиће на подсмех дечацима у суседству. |

Деса подиже виљушку н ставља један залогај мужу у уста. Он одмахује руком, ипак прогута залогај, онда климне лавом, као добро је, овде се башг добро кува. Прогута још два комадића меса.

Деса парчетом хлеба шармантно избрише тањир, ..

Вечерас у Клубу све је по старом.

Сања седи уза зид, испод велике уљане слике. Слика је поцрнела од кафанског лима.

__Телебаковић завршава свој“ редитељску тираду напомињући како је бедан репертоар у београдским позориштима и како није боље ни са филмом. Уредник га пита да ли би

авио неким другим послом. Телебаковић има запањено о и не се вади: није тако МАЧ у ЗаРШема да. Ма И 4 тоа да ПО јр; Прича како је Н . ај а рата ме, до 12. октобра 1908. Клуб је био у овој кући, БРЕ селио се у данашњи „Михајлова Еро је седамавест ј јевој, дворишту, уза зид, према Досите, боксова за коње. Лепо! По плафону кафане Уа веЈи " раниј 1 коњска А · МО ено За џ недељу са мном на хиподром Б– е генерал. У ом. Генерал је сјајна особа. Њега сам при-

обио. Е ту – 5 Долази келнер и скупља тањире. Редитељ похвали ку

хињу. Онда диже руку, пукне прстима — антар вина! — Док има има — каже Телебаковић о Пе бат ша „Редитељ број два" разговара Ца ДАР ком. У гр! те купила своје прве балетанке. . ЈИ овако "се куда ћемо на детовање, „Редитељ ба два! каже како ће он м ове године да летује “ с ће и овог лета да се сунча на Светој Катарини, веслаће до бесвести, на мору му је добро јер не мисли Ма ДИ. МЕ мора да се мучи са стварима које га прогоне у иму на ће они у Ровињ, А јаг Обећао сам Аафани да Зу да је водим у Херцег Нови, а Сањи да ћу са њом У И " Читав јуни ми је у знаку те недоумице. Да ми је да п Аз 26 у прескочим неке дане, да ди кофере на Сурчински аер авион, виа Ландон! И АРА ИО прошлог августа на мору било јој је досадно. Сања, не нарочито дискретно, напомиње да више не може да живи сама. Њој је свеједно да ли ће вечерас да оде са мном, са глумцем или било са ким. У њеној души је вечерас читав мали ужас, престрашена је од самоће, од тога

којој смо сада шездесет

што ће се вратити у своју собу и никога неће бити са њом

у тој пустоши. Дама дели бројеве за своју минџу као кљу чеве од кабине у парном купатилу. Балерина је пред зору одвукла. глумца, касније ми је објашњавала да су до јутра шетали по Савском пристаништу и да јој је Поп- Ценић причао о својој мајци која живи негде у околини Смедерева. Изгледа да су њих двоје те ноћи спавали на железничкој станици, „Спавао сам ја у баракама, што не бих могао на железничкој станици", замишљам како јој размахујући 5115 повима од руку рецитује глумац, но он не личи на то са бараком. Е

Можда ја ту нешто погрешно видим, као што је Телебаковић неправедно оптужио Попа за украдене ствари.

Сања опет наваљује на мене, опет сам ја на удару. На четрнаест начина ставља ми до знања: ако се она и ја удружимо, ја ћу да имам користи од тога. Сања при том има

израз лица достојан доњег дела кревета. Прича ми како би волела да има велику кућу па да у њу долази пуно света, (Очигледно мисли да она и ја имамо ту велику кућу). |

Климам главом Сањи Јагодић да јој покажем како је пажљиво слушам, али преда мном је Љиљка. Волео бих да је сада ту, да прича своје лагарије, макар се ја нервирао због немотућих измишљотина или због њеног накарадног одевања. Купио сам Љуиљани беле кожне рукавице. Не знам шта ми би да јој у априлу купујем рукавице, но, ту глупост сам учинио и она их је увече носила. Никако нисам могао да"јој објасним да је то комично. Мене је било срамота

; због тих рукавица када смо се појављивали у Клубу, међутим, Љиљана је мирно, као пауница, седела за столом, још је за инат подизала руке и гурала кутију цигарета напред назад по чаршаву. Свеједно бих волео да је сада овде, макар и са белим рукавицама, „Љиљани нисам ништа говорио о могућности да отпутујем у Лондон или Каиро. Понекад сам се осећао. кривим што кријем планове од ње, ко страховао сам да би она то погрешно разумела. Питала би: где је она у томе, тде смо нас двоје ако ја идем. Могла би да направи богзна какав коментар, можда чак и да ме поколеба. Сада је важно да, добијем писаћи сто и телефон изнад Темзе.

Одабрао сам лош тренутак да с томе по ново разговарам са урелником. Баш смо имали некакву гужву са Шиљином репортажом.

Генерал ме пита што нисам довео Љиљану у Клуб, каже да је чуо како Љиљана не но: си доњи веш ин да то сигурно изгледа комично. Ја сам то испричао Попо-Ценићу, а ов, матаретина прича даље.

— Напустила ме. Немам више везе са њом =— кажем да прекратим непријатну дискусију.

Кафански дим ми штипа очи. Сасвим млад келнер, који је нов у Клубу, пење се на сто и поправља вентилатор.

Не волим седељке у Клубу, заправо не подносим особе које за ниским столовима причају увек исте приче.

Сања одлази до шанка да се поздрави са две колегинице које су управо сишле степеништем. Сања подиже руку, очигледно објашњава за ону флашу у кухињи,

Редитељ и Деса ме питају зашто не волим Јатодићку.

Слежем раменима. Деса такође слегне раменима, а и редитељ. Смејемо се све троје.

— Ти ћеш далеко да догудаш у животу зевајући додаје Телебаковић.

Генерал се нагиње према мени и мрмља:

— Ти и ја смо слични.

— Ристићу, ти треба да убепт “у неко по зотиште — каже ми Телебаковић, — тако је најбрже. УБеш у позориште, будеш некакав шеф, шраф, кренеш да туцаш шлумце у главу... Они су, само да би те се отарасили, у стању да те гурну директно у амбасадоре.

Ти и не знаш шта су глумци...

Редитељу се спава. Имам утисак: како дан одмиче, како

Залазимо у ноћ, он је све старији. Кад људи његових година то може да се види на лицу. . Сања се враћа. Седа на наслон моје наслоњаче. Узела је да ме тестира, некакав фројдовски кич-тест, Треба да замислим шуму и да јој опишем како сам замислио. Онда, како видим зид у шуми. Да опишем 'врата на зиду у изуми, Умало се нисмо посвађали око тога како видим кључ од тих врата. Сметало јој је што сам рекао да је кључ сасвим обичан, али да отвара врата од моје куће, од неке мансарде у КОЈОЈ станују две студенткиње, чак и улаз у некакву дуту фискултурну дворану.

Пренем се.

Та ~ маја КЕ а — каже редитељ. ју и ли коју сам чуо крајичком уха, привлачи моИ Ђу, ише не могу да повежем о чему је реч,

»„мојела га помрчина", „појела га помрчина"... Никада

нећу заборавити разговор мог оца и адвоката Дуде Бошко-

вића иза библиотеке, испод тешког зеленог кестена, Адвокат Је причао мом оцу како је неку особу „појела помрчина", Онда је Дуда Бошковић моме оцу показивао мали црни револвер. Дуда Бошковић је имао зализану косу, звали су га „дрвени адвокат". Не знам зашто. То што је Ауда Бошковић рекао како је неког појела помрчина уселило се у моје детиње море. Био је рат, боловао сам од маларије читаве три године, маларију сам прележао, рат је прошао, али то да неког прождире помрчина остало је да ме притиска, Чини ми се да ми ни данас није до краја јасно како неког може да поједе помрчина. Пре двадесет година та реченица је имада више тајанства у себи, дуго ме је мучила, и сад, за један тренутак имам исти осећај као у те ратне дане када сам боловао. Комадић некадашњег доживљаја се понавља чујем реченицу као да смо иза библиотеке и њу није изрекао Телебпковић већ алвокат Ауда Бошковић. Затам се осећај тајанства расплињава у кафанском диму.

ата