Књижевне новине
ПОРТРЕТ
У слуху ДВАЈУ ЈЕЗИКА |
Увод у књижевно стваралаштво Славка Алмажана "
КЊИЖЕВНА реч на румунском језику у Војводини, у ужем смислу речи — оставфајући по страни раније етапе, укључујући и међуратну, које су нам оставиле у наслеђе понајвише идеолошко-естетски баласт — траје, непрекидно, већ три деценије. Славко Алмажан је (рођен 1940. године), у неку руку, њен вршњак, а свакако једно од њених врло виталних и напредних чеда, Са четири издате збирке песама (од којих две на српскохрватском), једним по фактури сасвим модерним романом, те две издате песничке антологије (једна на српскохрватском), те, најзад, са једном плакетом песама у штампи, Славко Алмажан је, и по обиму штампаних књига (осам на броју), а специјално по квалитету, избио у сам врх румунске књижевне, а у првом реду песничке речи. Тако је додељивање Октобарске награде града Новог Сада овом песнику, сматрамо, акт дужног признања књижевном прегаопу Алмажанових амбинија и могућности, Као члан редакције часописа „шта. па“, више година, задужио је и овај часопис својим вазда луцидним, свежим и надахнутим прилозима. Посебно је задужио и Друштво књижевника Војводине, као
њен секретар једно време, а и члан упра-
ве. Јер песник Славко Алмажан није романтичарско-сентиментално настројени поета, са главом у облацима, већ човек од идеје и, још више, од акције. Но ипак он јесте и остаје превасходно уметник,
Оно што плени код овог писца је, на првом месту, ново, самосвојно, дотад неизречено. Сетимо се бутаде изречене у смислу савета младом песнику: када сед: неш да срочиш стих, учини то тако како још нико досада није учинио. Изгледа да је Славко Алмажан ово узео за своје поетско гесло. Он се, попут Феникса, обнавља — али се никад не понавља — са сваком новом песмом и, чак бисмо то смели тврдити, са сваком својом новом збирком песама. На изглед би се то могло чинити као лавирање, као тражење пута и израза. Али, подвуцимо, то је вазда њетов пут и вазда његов израз. А то је оно најважније. Јер песник је свој пут јасно трасирао: не ићи утабаним стазама, већ тражити, и пронаћи, модеран, нов, у потпуности свој израз. Остало су само стил> ске варијације једне вечите орфејске теме, али исказане својим, личним језиком. Тако да је неки, на изглед, дисконтину-. итет од збирке до збирке песника Алмажана само привидан, фиктиван, јер га чврсто пементира израз и неуморно тражење новога. Јасно, када песник буде пронашао неки свој пут и њиме ишао, ако се још буде и понављао, неминовно ће запасти у манир, а то је пад кривуље у развоју свакога песника, А драж је поезије Славка Алмажана- баш у томе што то није. И, надамо се, неће скоро ни бити.
Није само у песничкој речи Славко Алмажан конквистадор новога, већи у прози (разуме се, подразумевам свуда румунски књижевни израз, мада се, тиа5 тшапав, ово односи, транспонирањем, и на његову српскохрватску књижевну реч,
.„ па чак и ако се до ове долази посредно,
преко превода). Његов роман „Ноћ од хартије“ јесте потпуно нове, модерне литерарне фактуре. То је, парафразирајући Стерију, роман без романа, а уклапајући се у савремену књижевно-естетску терминологију, то је анти-роман. Без рад: ње у класичном виду, без личности, без дијалога и скоро без описа, овај је роман саткан, тако рећи, од чисте песничке речи. И од адекватног стилског проседеа. Наоко припросто, поједностављено, наивно казивање, са апсурдним, скоро противречним асоцијационим идејним спаривањем, са продорном иронијом и ненада ним обртима, роман „Ноћ од хартије је сте можда јединствени литерарни поду. хват, само са далеким _ проседејним везама са прозом Алена Роб-Гријеа. Али је зато роман пун, кондензован у симболипи и алегоричности. А ово чини његову посебну привлачну снагу, те, мада без неке радње која би приковала читаочеву пажњу, роман се одвија филмски фауидно и са необичном лакоћом, тако да читадац, шокиран новином и новим третманом, практично гута сваку страницу.
Ипак Славко Алмажан остаје превас ходно песник, који се чак ужасава, сваке нарације, а епике поглавито (а ово је присутно и у анти-роману „Ноћ од хартије је Али је, као компензација, која свакако иде у прилог песнику, креатор одребене атмосфере и, што је још више, сугестивности. Искључујући причање и дескрипцију, песник нас уводи, својом магијском речју, у свој свет, где је
7 ставно као пољубац жао „све једно аВеалрЕ"
и где је, даље, „све једноставно и. ништа није
једноставно“
(„Абц“ у „Пантомими за недељно поподне“)
Преузимањем и дозирањем елемената
и детаља пз свакодневног живота, песник ствара визуелну слику нама блиску и до. па жалост, пи на срећу уједно,
ступну, али, 6 6 етеричну и неухватљиву. А у томе се уре во и састоји њена магија; визуелно на
је представљена, али, као нека ИД тана, у сталном је измицању. Рекло би се да је то'лелујање, треперење, лебдење из. међу сна и јаве.
Већ својом првом збирком, „Пантомима за недељно поподне“, Алмажан иступа
ње нага. с ж Поводом додељивања Октобарске награде Нов
Сада Славку Алмажану.
"самим тим, у сугестивну песничку слику. „Оно што нам се чини доминантним у овој
као песник модерног, савременог кова који одбија било какав модел, било какав клише, дајући нам у замену своју поетску визију. Ни издалека то није нека „пантомима“, већ живи, суптилни песнички израз. Чак се сваки потенцијални покрет претвара у живу песничку реч, а ова,
збирци, то је очита песникова тежња ка депоетизацији, ка демистификацији класичног, устаљеног израза. Овоме циљу служе, свакако, и одређени стилски проседеји, а нарочита песничка уобличавања која асоцирају баналност свакодневице:
„Дан обучен у бело Извучен из пуног џака брашна. Хоће да ми направи једно мало изненађење“ („Недеља“)
„дар не осећаш
Како нам се свима нама Јесен помало лепи за лице Како нам се свима нама Лепи за табане“
( „Септембар у Кањижи“)
Песма, рекло би се, постаје игра, заносна доколичарска игра за „недељно поподне“. Али игра у коју нас вољно, а и против наше воље, песник увлачи, те се поиграва нашом сензибилношћу, изнудивши нам, по својој вољи, треперења и гласове;
„Да би песма имала своју ноћ Потребан је стих
Који ће личити на гаврана у лету Потребна је река која ће однети сунце На свом смежураном длану“
(„Једна ноћ за једну песму“)
У збирци „Човек у течном стању“ („Ватђаћш зп аге Псћда“), опонашајући (бар у наслову) стихове Пјер-Жан Жува:
»Воте 1. ћотте а 1 ега! Пашае Езђ ип апстеп абчт аде јетте«,
песник заказује рандеву, и себи и нама као читаоцима, са анти-речју (аписиутиш):
„Анти-реч живи међу трањем и пећинама Анти-реч моделирана према фантазији
пламена и тла Види је како вреба птицу неку“
(„Сусрет са анти-речју“ — „Тан тте си. аписиупиш“)
У овом смислу више песама из ове збирке има у контексту и неку стилско-
естетеку квалификацију или)реч као. такљ—
ву: „Морски пас који стилизује“ („Кесће ош зигаох“), „Постоји“ („Ех1а1а“), „Транспозиција“, „Кажем ти“ („ЈН 210“), „Трансцендентално биће“ („Ета (гапзсепдепта“) им др. Тешко је, ипак, сада рећи да ли је песник своју анти-реч и пронашао, или бар део њеног спектра, али важно је и то да ју је тражио. Можда ће је пронаћи уколико уопште и постоји — у некој од својих будућих збирки. А чари тражења свакако да су помамније и веће од једнократног задовољства проналажења и које, што је још опасније, може да нас успава и песнички смири. А то би, свакако, био и песников крај.
И у збирци „Руш“ песник је опседнут речју као таквом и њеним миракулозним моћима, То наглашава већ у приступној речи:
„Речи су све ближе новој могућности: Оне већ заузимају
наша места. . » Оне нас чудном игром маме, и врата своја. не показују. , +
Сличне су.лавиринту у којем спава велики знак питања“.
Још више, постоји нека апсолутизација речи: | „Моје дрво је реч Моја река је реч 6 Ништа осим речи не знам да постоји. : •
Неко мисли да постоји прозор Али то је велика обмана. Једино у реч верујем
У реч као у нову тајну“
(„Реч и чудовиште“)
Међутим, већ у овој збирци — а обриси овога двојства назирали су се и рани. је — појављује се двострука димензија: реч и песничка слика. Песник ипак увиђа да само речи извајане у песничку слику дају, у ствари, заокружени поетски плод, те то обилато користи. Слика је овде махом глобална, помало иронично осенчена и скоро увек замишљена као игра (само издалека овај песнички приступ, песничка визија, подсећа на Васка Попу). Сетимо
се само оне помало макабралне игре са.
лобањом из песме „Спашавање“ или оне, још заокруженије и бизарније из „Библијског чуда“, апокалиптички и дантеовски интониране:
„Али ипак ме неко пронаће Попне ми се уз кичму
И сакрије иза уха
Погледа кроз свој доглед
И види велико чудо . У Сви су скривени иза својих леђа
Не ретко ова слика поприма, гротескне и скоро карикатуралне елементе:
„Мерим свој трст На коме је изгравиран Посебан отисак
|
> а а правца па ИН Ен сан
СЛАВКО АЛМАЖАН Х
Свој језик ставих на. вазљу Као што сам им прст ставио“
(„Тачна вага“)
У најновијој песниковој збирци („Пустињска кућа“ — Саза ризишш“) наш песник своју поетску слику дотерује још више, оденувши је у праве геометријске слике: два циклуса носе називе „Октогонално јаје“ и „Падају ромбови“. Архитектурални елементи и нова праволинијска, геометријска визија ствари узима све више маха као нова уметничка димензија. То је већ раније уочена песникова склоност ка визуелном сагледавању ствари комбинована и са аполинеровским елементима неког нео-кубизма (без, разуме се, визуелно-просторних конструкција):
„Успомена се претвара
У љубичасте ходнике
А сликар неки у Скрива
Очи своје у кичици“
(„Дворац — „Сазтећ “)
Камен, као вајарски симбол традње и постојаности, је, тако рећи, најчешћи материјал поетске конструктивности:
„Пред блоком од камена Птица „оставља јаје жуте одсутности“ („Друга димензија — „О апа | · аутпепзшипе“) Ипак, чудновато, најфреквентнији елеменат геометричности је у овој збирци тачка, даља префигурација фиксности, статичности, непомичности и постојаности и, можда, вечита потка ослонца у све миру;
„Длан у којем чувам Тачку Расте
И даље; „Длан је свет тачке“
(„Емоционални свет тачке“ — „И мету епонНопа! а! рипешћша)
Песник, међутим, ипак осећа опасност од једнодимензионалности и визуелну Слику камена, тачке и непокретности компензира њеним антагонизмом, супротном динамичном сликом покрета. Ова је мисао утеловљена, природно, у органу ходања, нози:
„Моја је нога на свом месту Али помисао да би могла ићи напред Мења јој потпуно карактер“ , („Идеја покрета“ — „Тдееа де ' ! пизсаке“)
У истом контексту појављује се и симбол бршљана (циклус „Бршљан“ — »Теде. га«), са насловном песмом „Идеја: која хода“ (»Таее пизсајоаге«); | Е
„На мени расте бршљан 'Као нада нека
Он се пење
И претвара се у фајансу“
У песниковој збирци која се налази у штампи „Лето коња“ — »Мага саПог«, Алмажан нас још једном изненађује својом инвентивношћу: песничким скалпелом зарезује у књижевни фолклор и из народ: них пословица, питалица и гаталица, изрезивањем и надограђивањем, ствара својеврсни песнички колаж, помало јединствен у обликовању песничке речи,
Најзад, неколико речи и о Алмажану као преводиоцу песничких текстова. Познато је да је књижевно преводилаштво, ипак посебна струка и професија и да, по правилу, добри песници нису и добри преводиоци. Добри песници претачу обично поетску материју свог сабрата у своје калупе и дају, можда, добре препеве, али ће вазда изневерити оригинал и више пута ни камен на камену од првобитног текста неће остати. Управо то се десило нашем песнику у иначе ванредној и ванредно опремљеној антологији превода ру: мунских војвођанских песника на српско. хрватски, „Буђење клепсилре“. Једна анег дота то сасвим добро илуструје, Хотећи
Велики шешамч
Долазим и питам Ко је ту међу вама велики И окати шетач
па
„Долазим и ћутим И своје гласно питање чујем
Иза камена отвара се шкољка И затвара | Полети птица. И уморни спавач још сања
'
Долазим и“ питам
И питање отвара своје око Велики шетач пролази
Лепа сањалица из јабуке проговори
РАСТЕ КАМЕН
Лишће већ се. памти И лепота хладна кружи. У сусрет леду ко ће сада поћи
У чућењу расте камен За мном крик кристала. Иза зида текст са твојим ликом се појави
Чујем како питаш Да ли песник сања Или песник љуби Или лед у боковима јача
Откуд овај лед пита. лабуд Жена за тихо опомиње
КУЋА СЕ У ГРОЗД ПРЕТВАРА
Ево мисли једне Тренутак погодан да љубим Ево жене која ми песак нуди
Уморан ум пепео спомиње Да ли умирем или се само Празна кућа у грозд претвара
Жена ме снежно додирује Вештина светлости заувек ишчезава
ЈАБУКА
Појавиће се нешто
Што није ни песма ни мисас Нешто што ће покрити немир Мирисом јутра и обликом плода
Појавиће се
Ритмом кише
Биће сасвим близу стабла Чија сенка пева
И одједном ће ишчезнути
Јабука ће се изненада преполовити
ЧУДЕСНА КУЋА
Отварају се врата Ништа се још не види 4 већ нас сећање напушта
Отварају се врата Немогуће је ући Јер ће се наше лице заборавити
Отварају се врата И чује се дисање мора Ловац се пробуди Књига мудрости полети
ПОДНЕ "7
Стабло мада са мога лица Само се мисао обоји плодом
Ту сам каже птица И уве у грло
На место стабла Долази невидљиво ваздушно стабло
Оно нема сенку „Птицу не дозива Поглед не зауставља
Ту сам каже ваздушна птица На усни зеленог ваздушног листа
Несавршена белина љуби ваздушну птицу И замак јој обећава
(Са румунског превео аутор)
мемасљенисист ест лншљинпеивинстовиике зелилавииат плете имвкеа пер арени а жали вии ст
да ме изненади, Славко Алмажан, са ан: тологијом у руци, још тако рећи врућом од штампарске пресе, чита ми два пута узастопно српскохрватску верзију неких. стихова, који су мени били, или су ми се учинили, сасвим непознати: били су то моји сопствени стихови. Но то ипак не значи да и овакви, сасвим слободно и фундаментално препевани стихови, у преводу нема. ју неке вредности, Чак бисмо могли рећи да је имају уколико им песник улије свој дух и свој талент. А наш песник није дашшен ни једнога ни другога.
'М закључку, можемо констатовати, са задовољством, да се налазимо пред лицем комплексног песника, са мултилатерално
"развијеним песничким слухом и са више
струким стваралачким компонентама. Зато сталожено и мирно очекујемо његова будућа литерарна остварења.
Др Раду Флора
КЊИЖЕВНЕНОВИЦЕ