Књижевне новине

а -- —–—–————— = ти

Рехасилитација. једног писца |

Рашко В. Јовановић:

„ИВО ВОЈНОВИЋ“, Институт за књижевност и уметност, Београд 1974.

РАШКО В. ЈОВАНОВИЋ се прихватио тешког и незахвалног посла да из заборава извуче творца „Еквиноција" и „Аубровачке трилогије", да укаже на све значаје и лепоте његовог дела, истичући наравно и оно што је слабо и ефемерно у њему. И, мора се одмах рећи, он је тај свој задатак обавио савесно и стручно. У својој опширној студији изнео је све оно што треба знати и о животу и о стваралаштву овог познатог дубровачког писца који је пре Матавуља увео Приморје у нашу драму.

Књига Рашка В. Јовановића подељена је у два дела. Први, краћи, говори о животу писца, а други, много опширнији, о његовом делу. Примедбе се одмах могу ставити на несразмеру ових делова (први је не само много мањи од другога него и обрађен посебно, што, по правилу, треба избегавати). Исто тако и поједина поглавља другог дела су преопширна (одељак „Успон драматичара", на пример, заузима ни мање ни више него сто страница).

За нас је много интересантнији и значајнији други део књиге у коме се говори оВојновићевом стваралаштву. Јовановић је ишао „ред по ред", од дела до дела, од поезије до драме, истицао мотиве, трагао за прототиповима и дао сажету оцену и опширну анализу готово свих Војновићевих дела. У првом делу књиге он, међутим, по нашем мишљењу, није искористио могућности да нам да један потпунији психолошки, боље рећи психоаналитички портрет писца.

Физички неизгледан, душевно осећајан и духовно веома радознао, творац толико успелих женских амкова, нарочито мајки, имао је у својој природи подоста женског и веома много противуречног. Он је сам рекао: „Од искона имао сам да. будем жена, па се природа у задњи час преварила! — И ја љубим само мушке — али Бог зна, да никада не сагријеших! — Та путарња, тајна борба сваког дана, дала ми је снагу и полет и ону чежњу за ослобођењем свијех који чаму под јармом страсти и туђе силе!" И уместо да је тратао за тим, како би Шекспир рекао, „праћкама и стрелама" у његовој души, унутарњим треперењима и трзајима, Јовановић је ишао за прикупљањем „обичних“ биогтрафских података и истицао нарочито везаност Војновићеву за мајку.

У књизи Рашка В. Јовановића „конте Иво" је, као што смо већ рекли, приказан и као песник, и као прозни писац и као драматичар. Иако није довољно „познато нити превише истицано, Војновићево прозно стваралаштво, на пример, означава значајан напредак у развоју хрватске прозе. Када се он појавио, у хрватској књижевности је још владао романтизам. Војновић чини не само прелаз у реализам нето и скок ка симболизму и импресионизму. Али, више од тога он је дао допринос развитку хрватске драме. Војновић је сам рекао: „Иза Ксанте ушуњала се џ мој живот драма. А ви знате да ко запише душу њој, не ослободи се њезиних чара ни до смрти".

Као драматичар Војновић је, пре света, значајан што је у нашу драмску књижевност увео нову средину (Дубровник) која није ни пре ни после њега довољно коришћена, Али, више од тога, он је натој драми дао допринос оригиналношћу свога израза и модерношћу свога драмског поступка. Осим тога, он је показао и способност „режије“ драмске радње, односно био „суверени сценаријски мајстор", а ис-

то тако и уметник да „кооптира" и друге

уметности (сликарство и музику) у своја драмска дела. А у неким његовим делима има толико ликовних елемената да она наличе на праве сликарске паное, док друга имају изразито музички карактер ин 06раду. По свом сликарском начину формирања и портретирања ликова Војновић се приближава симболистичкој драми, а он је у нашој ранијој науци и критици углав-

КЉИМЕВНЕ НОВИНЕ 8

РАШКО В.

ЈОВАНОВИЋ ПЕРИЋ

ном и третиран као симболиста. Рашко В. Јовановић је, међутим, показао да су Војновићева дела, бар она најважнија, само на први поглед симболистичка, тј. дела која су више за читање него за извођење. Војновићеве драме су, међутим, изузетно сценичне и њихов симболизам израста из реализма. Јовановић је, осим тога, показао и доказао да је Иво Војновић и творац тзв. драмске поеме и пучке драме, од: носно створио своје посебно позориште — „Војновићев театар".

Своја запажања и оцене Рашко В. Јовановић износи више убедљиво него узбуд“ љиво. Он је више аналитичан него синтетичан, више исцрпан него концизан. Па ипак, и поред све те његове опширности и дескриптивности, студија „Иво Војновић" је значајан допринос бољем и ближем познавању и проучавању нашег познатог књижевника. Ако ништа друго, он је рехабилитовао једног писца који је пре времена и неправедно падао у заборав,

Драгољуб Влатковић

Из културне историје _ Далмације

Иво Перић: „БОРБА ЗА ПОНАРОБИВАЊЕ ДАЛМАТИНСКОГ ШКОЛСТВА 1860—1918“, Хрватски школски музеј, Загреб, 1974.

ИСТОРИЈА школства у југословенским земљама, као значајна компонента култур: но-просветне историје, још увек није до вољно обрађена. Постоје монографије о појединим школама п портрети појединих истакнутих просветних радника, али још не постоје веће научне синтезе. Један од вредних научних радника, који се, пак, већ

-тодинама успешно бави изучавањем кул

турно-просветне историје Далмације, сва како је др Иво Перић, виши научни сарад ник Хисторијског института Југославенске академије знаности и умјетности у Ду бровнику. У току последњих десетак година Перић је написао и објавио читав низ запажених студија, расправа и чланака из овога важног научног подручја, међу ко. јима се посебно истиче монографија „Ду бровачка гимназија од понарођења до да нас“ (1869-1969).

После двадесет година неуморних ис траживања по архивима, института и библиотекама, Перић је савладао огромну изворну грађу, подвргао критичкој анализи и ревизији писање италијанске иредентистичке литературе о Далмацији и успео да пружи једну велику синтезу о полуве ковној борби Хрвата и Срба на Јадрану за понарођење школства у Далмацији, Ду бровнику и Боки Которској. Аутор је ош тро запазио да је борба за увођење народ; ног језика као наставног језика у школа ма уместо италијанског језика, и борба за што потпунију заступљеност родољубивот духа у наставним програмима, уџбеници ма и у целокупном васпитном деловању школа, у ствари само један део свеопште национално-политичке борбе наших наро да против тубинског угњетавања и тлаче ња. :

Иво |

Пратећи развој друге аустријске влада: вине у Далмацији од Бечкога конгреса до првога светскога рата, аутор је јасно уо чио историјску чињеницу да је „преко су премације талијанског језика, који је та ко постао моћно средство аустријске де национализаторске политике у Далмацији, Аустрија овде упорно настојала да што ви. ше успори национални развој хрватског п српског народног живља.) Борба за по нарођење школства узела је размере јел: не широке и организоване акције, водила се у сваком месту и за сваку школу, и по. стала колективни, свенародни покрет не само против талијанаша „као темељног ос лонца аустријске политике“, него, упоредо и истовремено, и против читаве аустријске политике као такве. 3

Сагледавајући и обухватајући целоку. пан настанак и развитак борбе за понароБивање школства, аутор је уочио да треба извршити систематску периодизацију ове борбе и поделио ју је у одговарајуће ета пе. Прва етапа (1860-1865) почиње форми. рањем Народне странке као јединствене политичке организације Хрвата и Срба у Далмацији, Дубровнику и Боки, и траје до првих општинских избора, када су општи. не извојевале право да саме у своме делокругу одређују наставни језик у основним школама свака на свом територију. Дру. га етапа (1866-1870) почиње оснивањем прве учитељске школе са српско-хрватским наставним језиком, долази до пуног изражаја у понарођењу двеју гимназија (у Дјубровнику и Котору) и највећег броја основних школа и завршава се великом победом на родњака на посланичким изборима за Далматински сабор. Трећу етапу (1871-1889) карактерише понарођење средњих школа у Сплиту, укидање двојезичне наставе у неким школама и састављање нових, сав. ременијих наставних програма за основне школе. Четврта етапа (1890-1918) _ доноси даљу и коначну победу. у понароБбивању школа, борбу против нових покушаја појачане иредентистичке акције, борбу против клерикализма и германизације, формира. ње 'напредног југословенског омладинског покрета међу средњошколцима у далматин ским градовима и победу политике новога курса.

Пратећи развој ове тешке и дуготрајне борбе за понарођивање школства у Далма: цији, аутор је своја излагања поткрепио и одговарајућим статистичким подацима, који јасно показују огромне успехе народ: њака над талијанашима. Тако, на пример, на почетку борбе (1861) у читавој Далмаци ји, Дубровнику и Боки Которској било је 157 основних школа, од којих само 23 са српско-хрватским наставним језиком. · МеБутим, на крају ове борбе (1918) било је укупно 401 основна школа, од којих 400 са српско-хрватским и свега једна са итааијанским наставним језиком. Сличан је сразмер био и са средњим и стручним школама.

Изучавајући и оцртавајући историјски развој ове полувековне борбе за понароБивање далматинског школства, аутор је оштро уочио и њено шире друштвено значење. То је била не само борба за победу народног језика над италијанским језиком, не само борба за национализацију просвете пи културе против туђинских насртаја, то је истовремено и борба за оства ривање демократизације и хуманизације васпитања нових генерација против притисака владајућих нација у полиглотној и хетерогеној Хабсбуршкој Монархији. [о туда аутор сагледава троструки карактер ове борбе: „У тој борби увијек су били присутни њен национални карактер, јер је била првенствено усмјерена против наме тнутог талијанства, њен класни карактер, јер је представљала отпор и идеале спута: ног сиромаштва, и њен ослободилачки ка: рактер, јер се водила у суштини против Аустрије и аустријске политике“.

Борба за понарођивање далматинског школства имала је и свој посебан, специ: фичан значај. У току те дуге и тешке борбе приморски Хрвати и Срби су осетили да имају исте непријатеље и заједничку будућност. Баш: зато што је Аустрија сво: ју политику планирала и базирала на сис тематском распиривању националних и вер ских супротности међу подјармљеним народима, то је ова борба — констатује аутор — „обједињавала политичке акције далматинских Хрвата и Срба и осмишљавала потребу њихове политичке слоте и сурадње“.

Писана марксистички, солидно доку. ментована и савесно поткрепљена докази ма и чињеницама, ПЏерићева књига заслужује пуну пажњу и попуњава једну вели: ку празнину у научној литератури из кул турно-просветне историје Далмације, Ду бровника и Боке Которске.

Коста Милутиновић

Богдан Делић Сушиа ро са

Ковина што се тали Мрачнију помисао из Бива ослезда. језика

Расправа бујице . И зглоб један који се бије

Кроз тврди крај

Држећи се средине

С каменом на реској изреци

бија из тврдоће

ИСТИ РАОНИК

Не распреда се сажети. труд Нити се коначност, надима Врлетном димензијом

'Док зрно завејано планинама Подмуклу размену комада

Овде се студен отпадила У истој рогатој нагости

Док се рбина смркава и тврдне Не хаје се

За дела приземних размирица Ни губице које блањају Овлашну запару полога

Да би се наслов росе

Гласио китњастом оскудицом Гракнулом цичом са прага

ЗРНО И ПЕЋИНА

Ти која си разбила знак На ревној зори зазора, Уставила здвојени сјај Мираз гудура и плавет

Учини да ова нужда Оспе трдњама и потоцима

Тако зрно збија

Мутаву похоту

Облачним овојем пећина Једини траг збрисан сугребом

СРЕДИШТЕ

Иступи из ове одбране

"Само је ишсртост свирепа

"Наш је сажети мраз

Глас у покретима кланаца Квргтава раван што плеше Здераном отпадништву ведрина

НАГОСТ

О знак више не штити Сушту цичу на прагу

Истинско бије изнутра.

Тврдоћа што крвари На оини одсутности, Побачена је назгота

ОБЈАВА

Сустала. је писаљка. на опакој наготи Што троши правду

На узрујаном стрпљењу

Или угљенисаној облици

Где се не стани сабраност

Нити просеви литица,

Около њеног расхода

Студен што дуго мркне

Огрћу дворцима и језом

ИНОРОГ

Мливо хладноће губе и ожиљака Сипило је твојим глежњевима, Нагим у оштрицама.

Каменовани јади

Били су набијени длакавом пцрницом Губице су те обавиле

Криком који је искао свирепост Смраченог бога да сведочи

жижи

Нагости једног ужаса

Мећаво огрнута лавинама Што си се пружила слабинама Мачева. који оклевају

АНАЛИ 5

Разгромадано развлашћено Леже се на. убогтости Ниска омашка. начела

А данас мећава устима И осорљивост пећина Огроман посао на крицима