Књижевне новине
ЛЕТОПИС
НИН-ова награда Ј. Франичевићу | Плочару
Двадесету, јубиларну, НИН-ову награду за најбољи роман године на српскохрватском књижевном језику добио је хрватски песник и романсијер Јуре Франичевић Плочар. Његов роман „Вир“
дање „Напријед", Загреб, 1974) жири је већином гласова изабрао за награду, с тим што је у ширем избору било осам савремених романа, а у ужем је одлучивано између романа „Уста пуна земље" Бранимира Шћепановића, „ФолиФН Моме Капора и дабоме
очаровот „Вира“.
Полазећи од свог основног уверења, које у једној прилици изражава и главна личност овог дела, бомбаш тзв. Летећег батаљона Маркето Оштрић, да су ровови
у нама прави рат и да је.
сваки од нас простор рата, Франичевић је написао дело које се мање бави великим историјским. кретањима, а више проблемима и питањима које подстичу конфликти између колектива и јединке и у јединкама самим, конфликти који се у таквим кретањима дешавају. Његов роман је, у првом плану, низ епизода које представљају фрагменат: општег историјског кретања и, у другом, који је битно значајнији, низ преживљавања и самоиспитивања главних јунака на која их натоне ти конфликти.
Произлазећи из структуре овог романа, и из метода пишчевог, ове појединачне историје унутрашњих трансформација главних личности приказују развој који оне доживљавају у сфери своје А удске моралности, ширећи се на област сећања, фантазмагорија па и легенди оне дају једну митску димензију историјским догађајима и побуђују нас да у времену ослободилачке борбе откријемо заметке проблема с којима ћемо се суочавати у времену борбе за остваривање социјализма. То је, укратко, својеврстан роман писан из нашег времена о прошлом времену, са тежњом да се наговести и једна. могућност будућег. Сложеношку у личностима, наиме, Плочар жели да сугерише сложеност ситуација, предвиђајући да ће и сагледавање проблема на сложен начин бити једина могућност њиховог решавања.
Х
М писмо УРЕДНИШТВУ
БЕЗ ОДОБРЕЊА
Друже Јеремићу,
“ „Књижевним новина ма“ бр. 480 од 1. фебруара 1975. године објављен је мој наводни интервју са Ми: лошем Јевтићем под насловом „У рату смо с природом“. Молим Вас да тим поводом у наредном броју новина које уређујете објавите ову моју изјаву:
1. Нисам дао интервју ни једном сараднику „Књижевних новина“, нити сам дао сагласност да у тим новинама буде објављен неки мој интервју дат раније сараднику ког другог гласила.
2. Интервју који је објављен дао сам пре скоро годину дана Милошу Јевтићу, за. Радио Београд. Исти тај интервју, пошто је емитован на радију, тај новинар је дао јесенас, „НИН“-/, га сада „Књижевним новинама"; и У оба та листа интервју је објављен без мога одобрења.
Павле Савић, председник САНУ
ОБЈАШЊЕЊЕ РЕДАКЦИЈЕ
Објављујући интервју са академиком Павлом Савићем, ' редакција и Милоша, Јевтић, који је с њим водио разговор, пропустили су да назначе — што су у претходном броју учинили — да су ови разговори стенотрами снимака тих, у првобитном облику дабоме знатно ширих, разговора које емитује Други програм Радио Београда. Овај је разговор, иначе, У првобитном обли ку емитован у серији Дру“ 202 програма Радио Београда 17. маја 1974. године.
Верујући да ће објашњење редакције бити уважено, молимо академика Савића и читаоце да приме наше извињење,
ЈУРЕ ФРАНИЧЕВИЋ ПЛОЧАР
(таре врлине и нове вредности
Књиге године у Француској
Познаваопи | француских — културних прилика не могу, у овом часу, да се не упитају не доживљава ли књижевност у Француској беспримеран сумрак. Нација је протеклих месеци била толико заокупљена пречим стварима да је и додела књижевних награда, дотађај раније праћен великим публицитетом и помпом, прошла готово незапажено. Француска у овом часу просто нема књижевне
теме која би могла да привуче
пажњу јавности! |
Аналитичари француске књижевне сцене склони фаталистичким прогнозама разлоге овог помањкања интересовања за литературу не налазе, међутим, у буци и бесу свакодневице која од: влачи пажњу од пријатнијих тема и разговора, него у амбициозном и ризичном подухвату политичких и социјалних модернизатора који би хтели да осавремене "Француску, макар и по цену привремене збрке. Они, можда, сасвим несвесно, и несумњиво сасвим ненамерно, ти ме разарају стари систем вредности у којем су литературу аутоматски поштивади и дивили јој се чак и они који мало или ни мало не -читају. Француска је данас, тврде скептици, изгубила ону културну и лингвистичку 'усмереност ка самој себи, о којој је француска књижевност у прошлости била толико зависна.
У таквој ситуацији није никако случајно што је роман који је готово добио најпрестижнију француску књижевну _ награду „Гонкур, а на крају се морао задовољити наградом „Фемина", нека врста параболичног, протест ног трилера против инвазије Француске од стране нежељених туђинских врлина. Рене-Виктор Пил (Еепе-М/стог РИће5) у роману „Опадач“ — (»Т' тргесајешк«), пе саном у првом лицу, описује необична збивања у једанаестоспрат ном пословном блоку париске фи лијале једне међународне компаније чије је седиште у САД. Непозната особа растура ироничне памфлете, покушавајући да пољуља поверење у руководство фирме, које се поноси. најбољим француским академским традици јама и дипломама најелитнијих америчких универзитета, Погибија једног младог менаџера у саобраћајној несрећи на аутопуту третира се као смрт на бојном пољу, а његова потпуна преданост тајнама маркетинга као херојска врлина првог реда. Истовремено читава гигантска пословна конструкција почиње злокобно да: се љуља, као да против ње ро вари нека тајна саботерска рука. Пошто је реч о књизи која има све особине трилера, неупутно би било открити расплет заплета. Треба само рећи да њена вредност лежи у опором и јетком приказу америчко-француских односа и новог технократског духа који у Француској узима све више маха и све више добија на цени. Иако аутор „нијг. обухватио све комплексности савремене ситуације“њетов. роман је речит израз немирења с новим вредностима и сведочанство о расположењу јед ног дела француске јавности.
Носилац | Гонкурове награде Паскал Лене (Разса! Гајпе) осав ременио је у свом роману „Чипкарка“ (»Ба РетгеШеге«) једну од вечних Француских књижевних тема: трагедију невине, напуштена и преварене девојке. Наслов романа наговештава физичку сли чност јунакиње с чипкарком са неке жанр слике, али и чипкасту тананост њене природе коју елип тична, заузивна проза којом је роман писан сама по себи сугерише. Пом, како се зове јунакиња романа, има природну свежи-
ну и заокруженост садржану у. њеном имену (Јабука), Она, кин. је писац види, није ни.смутљива Ева, ни Јабука познавања добра. и зла, него чисти Плод невиности, који лакомислени јунак загри зе не сагледавајући благовремено све последице. Историја крхке
Јабуке која, напуштена, дожив-
Љава нервни слом, испричана је с деликатношћу која осим лепршаве виртуозности фразе има маАло шта друго да понуди.
Остале две главне награде припа ле су романима „Порпорино или напуљске тајне" (»Рогроппо оџп јез тузјегез де Мар1ез«) Доминика Фернандеза (Ротшпаце РЕегпапде2) и „Путу туђину“ »Ке Уоуаве а У Еегапсек«), Жоржа Боржоа (беоггез Воггеаца). Награду „Ренодо" Боржо је добио за роман који је, заправо, верзија старе теме о младом учитељу у арис тократској породици, који потајно пати и проналази костуре у заборављеним ормарима. У овом случају реч је о пропалом швајцарском семинаристи који служи код белгијских земљопоседника. Критика налази да су неки описи предратног живота горњих слојева изврсни, и да се у чарима језика којим је роман писан може истински уживати, мада је сама тема пре допадљива него значајна. „Порпорино", носилац награде »М1а:515«, замишљен је веома амбициозно, као аутобиографија једног од последњих ушкопљеника 18. века. Према Фернандезовој тези, бизарна мода кастрирања одговарала је сталној људској жељи за превладавањем поделе на полове, која се у новије време поново јавила у виду модерне опсесије унисексом. Аутор, међутим, с премало успеха брани своју тезу и местимично је иритирајуће нејасан кад говори о деликатним физичким. и психолошким импликацијама. Готово као да му недостаје темељ но знање нужно за подухват ове врсте. Иако се свесрдно труди да оживи атмосферу 18. века, поднаслов, „Напуљске тајне", обе ћава више него што пружа. Знатан део књиге заузимају анегдоте напабирчене у сећању. Неке од њих су много боље испричане у старим књигама, на пример код Казанове.
Према оцени неких критичара, роману Жана Дормасона (Јеап а4'Огтезхгоп) „На божје задовољство" (»Ап рјазаг де ГЛец«) учињена је неправда. Остао је ненаграђен, а својим вредностима надмашује све награђене, Аутор је потомак чувене француске породице и тренутно најмлађи члан Академије. Рођен са сребрном кашиком у устима, он је успешно оправдао ту привилегију написавши компактну, луцидну и дАуховиту књигу о бесконачним сложеностима класних ставова у торњим слојевима француског дру штва током протеклих 75 тодина. Мада се нг може, попут Прустовог опуса, сматрати великим људским документом, ово дело је занимљиво као интелигентан покушај да се један друштвени слој сагледа изнутра и да се анализа прошири и на његове нове ог ранке, који досежу до наших дана. |
Свака нова књига Андре Малроа је догађај, те се не може ћутке прећи преко четвртог тома његових „Антимемоара", „Лазар“. Описано као „нека врста крајњег делиријума у којем се фрагменти уметности нераспознатљиво мешају с чувеним именима“, ово дело је опис Малроове борбе са смрћу у болници Ла Салпетоњ јер, из које је, као Лазар из гроба, изашао опорављен после неке необјашњиве немоћи. Књигу је критика оценила као мање узбудљиву нето што би се, с обзиром на тему и аутора, МОГАО очекивати, због тога што Малро не како не успева да се ослободи навике да, чак и: у овако екстрем ним ситуацијама, говори својим јавним гласом, као да је његов приватни живот одавно замењен митом.
Сасвим друкчија, стишанија и интимнија књига су „Мемоари преводиоца“ (»Метотез Фип т!таАистеџт«) Мориса-Едгара _ Коандроа · (Маџпсе-Едзаг _ Сотадгеац). Под тим насловом. објављени су разговори који су својевремено на Француском радију вођени с човеком најзаслужнијим за популаризацију америчке књижевности у Француској и најнепосрелније „одговорним“ за. Фокнеров успех у Америци, Кад се Коанд: ро описује као човек који је „створио“ Фокнера треба се под: сетити да.он није био само њетов преводилац и тумач, него и посредни популаризатор међу =меричким читаоцима, који су сво та писца истински прихватили тек по откривању европских, односно париских одјека. Овај још живи осамдесетдвогодишњак и даље наставља да гаји Фокнеров куАт, али с освежавајућом. независношћу. товори. о читавом не зу америчких писаца. И, можда, на тај. начин враћа део америчког дуга који је Француску избацио из старе, а још није до вео у нову равнотежу. (Л. НО
!
Нови роман Џозефа Хелера
ЏОЗЕФ. ХЕЛЕР је аутор књиге „Квака — 22" која је постала позната широм света путем филма под истим насловом. То је био његов први роман и дуго је остао непримећен на америчком тржишту књига да би касније постао бестселер. Заједно са главним јунаком романа Џоном Јосаријаном постао је мит о америчкој ратној генерацији и предмет мнотих написа, па и докторских ди сертација.
Већ ту се примећивала одређена врста хумора, помало грубог, оштрог, често на граници трагичног. Главни јунак његовог новог романа „Нешто се догодило“ (»80те по _ Наррепед«, АШеа А. Кпор, М. Уогк, 1974) је Роберт Слокам, средовечни, такозвани — просечни Американац. Оже њен, ни срећно ни несрећно, огац породице, помало уморан од жи вота. Он је, исто као и Јосаријан, у младости био у рату. Сада су остала сећања на ту једину аван-
у.
Хелер је овај роман исписирао пуних дванаест година што је помало необично за ово наше време трке и површности. У роману се не чује нико други осим Роберта Слокама који нам на близу шел стотина страница монотоно прича свој живот, своје утиске. Писац је реч потпуно препустио њему, не уплићући се и не коментаришући. Реченице су стално астогка ритма, речи су без боје и мириса као и сам живот јунаков. Једино што Слокама издваја од судбине његове околине, која је исто тако несрећна и празна, јесте чињеница да он има имбецилног сина. За то дете Слокам не осећа никакво сажаљење, никакву самилост, одриче га се у себи, исто као што је не очекује ни од нас, нити се писац потрудио да код нас изазове било каква осећања те врсте. Мако је врло познато да антиЈунак може бити предмет симпатија читалаца, овде то није случај.
Хелер је један од ретких америчких писаца који доследно не даје ружичасте тонове у својој слици света. Све је у овом роману неодређено, неименовано, помало кафкијански. Једини свет који ло. знаје јунак је његова канцеларија, кућа и сећања. Јунак тако ограниченог света и сам мора да је скучен, а такав мора да јен језик којим се служи. Слокам је слеп и глув за сва шира збивања и не мења се до краја књиге. Ако постоји неки хумор у овој књизи онда је то црни хумор, хумор Од кога се човеку кожа јежи.
У разговору објављеном октобра у „Њујорк Тајмсу“ Џозеф Хелер је поводом свог новог џпомана између. осталог рекао;
„Моји романи настају на чудан начин. Не почињем темом или ликом, Почињем првом реченицом која је независна од било какве свесне припреме. Најчешће ништа из тога не проистиче: Реченица не води до друге реченице. .,. Седећи тако (1962. године — прим. М. Х. С.), бринући се и размишљајући шта да радим, једна од почетних реченица ми изненада паде на ум: У канцеларији где радим постоје четири човека којих се плашим, Сваки од ова четири човека боји се петорице других љуАт. Одмах су ми ове речениће отвориле велике могућности пл избор — ликове (који раде у корпорацији), тон, атмосферу узнемиРености и несигурности". О свом смислу за хумор Хелер каже: „могу да будем, духовит на пола странице, повремено... Могу да оудем духовит на више :ачина: кроз иронију, у дијалогу и понекад кроз срећан епиграм мили афоризам. Ипак више нагињем 03биљности." „Нисам био свестан да ће „Квака — 22" засмејати људе. Мислим да аутори не знају прави ефекат који постижу оним што су написали," и
Упоређујући своја два романа Хелер је рекао: „Сматрам да је разлика између две књиге у томе што се „Квака — 22" бави ризичком борбом против спољаш их сила ишли институција које желе да униште живот и морал. „Не-
МОЗЕФ ХЕЛБР
што отодило“ се бави више РАНИ п | одржањем где су силе против којих се бојуд жеље појединца, било да су оне испунљиве или не; блиске интим-
не ситуације које доживљавамо са својом децом када су мала и када расту, сећања која имамо о нашим односима са родитељима док онц старе — то су неке области узнемирења у „Нешто: се догодило". о
Хелерови романи се могу сврстати у нови жанр романа који се обликовао, после другог светског рата и који би се, ако уопште постоји неко погодно име могао назвати социјално-надреалистички роман — спој надреалистичке и реалистичко-натуралистичке прозне технике у циљу друштвене сатире. Такав социјално-надреалистички роман је проширење модерног проничног облика књижевног дела како га је одредио Нортроп Фрај. У оваквом Роману има елемената пикарског романа, пародије на романсу и сатире, уз нешто надреализма, црног хумора, гротеске и трагикомедије. Апокааиптичке визије и полумитски „анти-херој“ су такође присутни код Хелера у оба романа. Да бисмо боље одзедили овај жанр 00 мана претече можемо потражити код Свифта, Гогоља, Фокнера и Кафке.
У данашње време такву прозу развио је Гинтер Грас. И код Хелера и код Граса („Лимени добош", „Псеће године") нагласак је на дисконтинунтету између живота и модерног технолошког, агресивног друштва.
Коришћење мита и митских елемената у модерној прози уогште, и посебно у оваквој врсти аруштвено-надреалистичког ромгна може се схватити као одбацивање уметника да се помири сз. уско технолошком рационално. шћу,
Џозеф Хелер проверава конвенције романсе кроз свакодцевно искуство. Резултат таквог тестирања је свет ова два романг.
Марија Херман-Секулић.
Биолнографија Иве Андрића у Москви
У издању „Књиге“ (Москва, 1974) појавила се драгоцена књижица од преко сто страна, намењена стручњацима књижевности, заинтересованима ·за · стварала Тво нашег нобеловца, библиотека ма — библиографија Иве Андри: ћа, под насловом „Иво Андрић“,
уводном чланку Р. Ф. Дороњине дат је кратак приказ ства ралачког. пута писца, представље на садржина и истакнут значај његових "крупнијих остварења, Следећи одељак, важни датуми у животу и стваралаштву писца, до пуњује уводни чланак, и омогућу је лакшу оријентацију у библи: ографском материјалу, распореће
, ном унутар сваког одељка строго
хронолошки. „Дело Мве Андрића и дитера тура о њему" — ово поглавље спо
менуте библиографије, укључује, најпре, одељке о издањима дела Иве Андрића на српскохрватском језику и о литератури о животу и стваралаштву писца на језици ма народа Југославије, који, при. родно, чине најдужи низ у библиографији, а затим одељке о лан тератури о Иви Андрићу на'стра ним језицима, и, посебно, 0 књи тама н литератури о писцу на руском и другим |езицима наро: да Совјетског Савеза, у,
Подаци су веома исцрпни, а У помоћном је регистру, поред ретистра имена, дат и преглед пред метно-тематских појмова но жан рова у опусу писца тако да је
·„ књига беспрекорно средство, за
брзу, тачну информацију и зас аужује признање но похвалу.
АЉИМЕВНЕНОВИНЕ
Уређивачки одбор: др Петар Волк, Наско Мвановаћ, Миодраг. Илић, др Драган М. Јеремић (главни н одговорни уредник), Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Бог“ дач' А. Поповић (оперативни уредћик), Владимир В. Предић (секретар редакшије), Владимир. Стојшин, Божидар Тимо тијевић, др Швав Шоп, Бранимир Шће“ пановић. Техничко-уметничка опрема: Драсомир Димитријевић,
Књижевни савет: др Димитрије Вучемов, Предраг Делибашић, Енвер Берћеку, др Милош Илић, Душан Матић, др Војпи Матић, Момчило Миланков, др Драшко Ређеп,. Јара Рибникар, Душав Сковран, Алекса Челебоновић, Зуко Џумхур, Пол Шафер. Идејно решење графичке опреме: Богдан Крштић,
Амст излази сваке дрле суботе, Џена 3. дин. Годишња претлата 60, полуго“ Аашшња .30 Аннара, а за иностранство двоструко. Лист издаје Новинско-издавачко предузеће „Књижевне новине", Београд, Француска 7. Телефони: 627-286 (редакција) н 626-020 (комерцијално одељење и за» министрација), Текући рачун:60801-601-2089. Рукописи се не враћају. Шптамиа „Глас“, Београд, Влајковићева 8.
Уа