Књижевне новине
ПОДСЕБАЊА
Роман Николе Лопичића „Пе дирај палму“. :
Тридесет тодина од пишчеве смрти
КРИТИЧАРСКА реч о приповеткама Николе Лопичића изречена је, али о његовом роману „Не дирај палму". нађеном у рукопису после његове смрти у Лепоглави, није, или, боље рећи, није довољ“ но речено. Примећено је да је Лопичић, пспољавајући у свакој својој приповедачкој прози з3аинтересовани, ангажовани однос, — у трагици опсервираних јунака увек слутио, вилео, откривао и показивао, чешће уметничким средствима а ређе отворено п непосредно, тезу о њиховој друштвеној условљености, Код 0 чичића је друштвено-политичка позадина декор драми коју описује, који се у њеном средишту прелама. Опседнут човеком, сељаком, његовом суровом егзистенцијом, Лопичић је упорно доказивао да прави човек. онај обични, из масе, не губи наду ни он да када је све „изгубљено", да је надљудски упоран у. сизифовској борби телесног пи духовног опстан ка.
Лопичићев сељак живи у кр шу, у јами, на посном парчету злехуде земље, и — живи док може да стоји усправно, све дотле док брани, док успева да одбрани „удски лик и моралну гордост. То је једна страна Лопичићеве приповедачке прозе. Друга је стра на тражење одговора на питање ко је крив за социјални пад се љака и радника, за њихову не маштину, њихов неравноправни положај у друштву, п угроже ност њиховог карактера и мора: ла. У свом роману „Не дирај палму" декору кога чини друшт“ вено-политичка _ позадина _ Лопи“ чић је додао још једну тамну бо ју — националистичке искључи“ вости у сумраку другог светског рата.
Никола Лопичић је почео да пише и развијао се између ра това, под непосредним утицајем наше социјалне литературе. Био је у идејној сфери групе писаца окупљених око издавачке куће „Нолит" и часописа „Критика“, „Вијенац", „Пламен“ и „Књижег-
(„на република". Још у време сту »дија. учествовао је у антирежим-
ским демонстрацијама у Београ“ Ау и Цетињу, Као члан групе на" предних писаца учествовао је У“ турнеја по Црној Гори (193) и сарађивао је у никшићком часо пису „Развршје" (1932), У првим данима устанка, 1941, године, оку патор га је ухапсио у, Цетињу и интернирао у „Албанију (Каваја, Клос), па у Италију (Колфјори то), После слома Италије (1943), успео је да побегне из, логора. Отитлао је у Загреб, где је убрзо ухапшен, заједно са братом Бла-
жом, због илегалног рада. и спро веден у логор Јасеновац. У о
: а глави су обојица убијени. 1945. године, при ликвидацији лОтора. Књижевну _ сарадњу Никола Лопичић је отпочео У ом Јалу ским часописима „Младост (Ан
Барац) и „Венац (Јеремија
ановић). „Аопније се јавља као сарадник „Српског | а: ног гласника" и „Политике". Штам пане су му збирке приповедака: „Од љашти" (1939), „Домаће огњ
камену (1953) пи (а) а ајен" (1965), У Архиви Централне народне библиотеке
евић" у Цетињу чу ва се рукопис романа „Не, дира] палму" Роман је „завршен у за гребу 1944. године, пред пишчево хапшење и спровођење У Јасено
„Бурбе Црној
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11
вац. Припремајући се за неуспе ло бегство на ослобођену територију, ЛАопичић је свој рукопис поверио загребачком књижевнику Антуну Боглићу. „У потрази за оригиналним _ рукописима А. Р. Боглића, приморана да | пређем све тужне прагове отворила сам очев кофер — пише Мира Боглић. М ту у једном углу, уредно сло“
жена стајала су два блока испи:
сана ситним рукописом, један латиницом, други ћирилицом, Без наслова. Исписано густо с. једне и друге стране листа, Без потпи са, На 237 страница. Роман у но: тесима, корица завијених у папир пожутео временом, патиниран прашином". Рукопис Лопичићевог ро мана приредио је за штампу, уз опширан поговор, песник. Јанко Боновић. Штампан је под насло: вом „Не дирај палму", 1972. годин“ не, у издању цетињског „Обода", у колекцији „Ријеч смрћу прекипута". Роман „Не дирај палму" ауто биографског је карактера. Главна личност романа Илија Николић, професор _ гимназије, „туђинац", дошљак из Црне Горе, то је сам писац. Љубав између Илије Нико“ лића п девојке Весне, младе Сплићанке, у Основи је романа. Уз интимну љубавну драму ра» вија се у позадини и друштвено“ "политичка _ драма. Она се рефлектује на судбинама двоје мла: Аих људи. То је време политичких превирања у приморском амбијенту удчи самог рата: демонстра ције поотив великосрпске хетемо“ није, борба за споразум између Срба п Хрвата, проусташке франковачке акције и, насупрот њи ма, став раднички и напрених демонстраната. Шовинистичке страсти су се разбуктавале и на једној и на другој страни. На челу проусташких интелектуала: ца у роману је католички поп дон Стипе, а представник српских шовиниста је Омчикус. Према јед нима у „Сплит се искупила разна туђинштина" која исмејава „хр' ватско национално име и част", и коју треба истерати, „јер Хрватска није ничија колонија"; пре ма другима — да се „у овој зем“ љи не може ништа уредити без питања Срба", а у њој неће бити мира све док „она не буде цијела велика Србија".
_ Напредни интелектуалац Илија Николић не држи страну ни
„
«
једнима ни другима, јер по њему „српски сељак пати исто као п хрватски". Ни такав став га не спасава, службу мора напустити, из Сплита прелази у Сарајево.
„Узалуд Илија Николић — пише Јанко Боновић — показује разу“ мијевање п толеранцију према
средини, осјећајући да је и он, као _ Црногорац, провријеђен у својим правима, јер сматра да је потребно изборити се за споразум између Срба и Хрвата, и свих Аругих у интересу шире заједнице". Католкиња Весна, упркос противљењу обитељи из које је потицала, превазилази политички јаз који се пспречио између ње ног народа и народа њеног иза: браника и — удаје се за Илију, Па чак са њим одлази у Сарајево, да живи у беди, у изнајмље“ ној соби. Уз Илију и Весну који су у потпуности дорађени лико“ ви, на страницама романа је низ личности које су дате више овлашно, у контури, сведене на 124: ну димензију, као што су: дон Стипе, Тони, Вјекослав, Звонко, Злата, Омчикус, Ада, и др.
Поједине епизоде у роману от" кривају Лопичића и као социјалног писца. То је епизода о одно су младог брачног пара, као пос> лодавца, према кућној помоћни ци, На згражање суседа и робине, малограђана, Илија скида звонце којим се позива послуга из кухиње и при обедовању стан“ ља за свој сто. У том хумани тичком гесту срели су се старо, патријархално, црногорско васпи тање пи ново, демократско п сопи
јалистичко схватање.
Поред занимљивог драмског заплета и расплета, Лопичић је у више махова испољио сликарски дар. Тако је уз пејзаж сивих, каменитих црногорских голети, У приповеткама, дочарао лепоту п штимунг јадранске. обале, у роману. Пуни доживљај унутрашњег живота својих јунака Лопичић је уверљиво дао. Пластика којом је до чарао сцену плотске страсти уз буђене Аде и Илијино самосав лађивање ретко се може наћи п у модерним текстовима наших савремених писаца.
ХМ композиционом и стилском погледу _Лопичићев роман није уједначен, али се, како је то на: писао приређивач, „не треба по пуштати из вида чињеница да је
ПИКОЛА ЛХОПИЧИЋ
ово прва рука Лопичићевог Ру кописа". Заплет „љубави са пре прекама" ипсац је мајсторски раз вијао. Драмска радња је имала два своја тока, интимни и друштвенополитички, који су текли упоредо и преплитали се од вре мена до времена. Упадљива је слабост оног дела романа у коме је описан боравак Илије Николића у Сарајеву; те догађаје тисац је испричао у журби, гроз ничаво, па делују недоречено, педорађено, као грађа.
Ако се занемари та „завршна епизода", роман „Не дирај палму" увршћује се у ред најбољих остварења у свом књижевном роду, насталих пре њега и у ње тово време, и то по реалистичкој слици живота испуњеног слутњама блиског рата, по сведочанству судбоносних _ политичких сукоба убрзаним том блискошћу, по уверљиво описаној трагици двоје мла дих заљубљених бића који су се егзистенцијално нашли у „ступи пи" тих политичких трвења и уда ра; затим — по модерној компо: зиционој структури, дијалогу који креће драмску радњу напред и мотивише унутрашње стање главних јунака. опису са добро нађеним детаљем. ни, најзад. по живахној. и особеној лексици, том успелом споју икавског и ије: кавског говора. '
„Роман „Не дирај палму" доказује да је Лопичић већ бно савладао и дужу, романсијерску, прозну форму, коју пре тога натовештавао у неким својим припо веткама. Приповедачком и ро мансијерском техником Никола Лопичић је владао у. потпуности. У приповеткама био је раван нај“ бољим савременицима, у роману је био модернији, ишао је у из весној мери мена.
испред свога вре-
Др Александар Пејовић
ЛЕТОПИС
ПИСМА 0 „ХАМЛЕТУ“
У јануарском броју московског часописа „Питања књижевности" објављена је преписка између Бориса Пастернака, аутора прево да, и Григорија Козинцова, режи сера представе „Хамлет постав: љене 1954. године на сцену Лењи нградског државног академског позоришта које носи назив име
С. Пушкина. Писма, особито она која су стизала Пастернаку, писана у време дугих припрема представе, одражавају расположе ња у трагању за што бољим решењима појединих момената тра тедије.
Занимљив је пут до уверења да се ова два уметника слажу у односу према уметничком текс ту. Козинцев пише о „карактеру живописног света трагедије, гас су и психологија јунака и њихов развој и слика живота неодвојиви од поетског израза, снаге, стиха, богатства поре а, интонације текста". И Пастернак, такође, товори о нераскидивом јединству идејно-сликовног света и поет' ског израза, Ипак, он у једном моменту дреши руке режисеру да „прекраја" текст како му устреба, подразумевајући, свакако, про ницање у скривену песничку за мисао, Па и Козинцов, који на то одтовара да ће настојати да се овим одобрењем преводиоца што мање користи, одлучује да изме ни финале трагедије, који му се чини декоративним (,„Фаустовско перје на шлему, заставе, фанфаре"), или 'уусловљеним захтевима ондашње цензуре („Ма шта да се дешава са онима који сањаре п штите људско достојанство, на престолу Енглеске мора бити мо ћни властелин“), и моли Пастер нака да накнадно преведе 74%ти сонет који ће Хамлет, после речи: „О, Т сошћа 121 уоц, — Вш 1е: + Ђе", којима ће се завршити трагедија ин после којих ће бити укло њен декор, изговорити као пос ледњи монолог, обраћајући се ди ректно публици и уз условни фон. Пастернак, коме ово „прекројавање" _ текста, избацивање Фортинбраса на кога је, као и на Шекспиоов финале, привикао, није баш било по вољи, не хотећи да се меша у реализацију замисли режисера, преводи траже“ ни сонет. Касније пак, у филмовању „Хамлета", режисер Козинцов се враћа финалу са Фортинбрасом; У свему — оба уметника. и поред разигране фантазије н богате мисли, одају пуно потштовање интегралном, „недељивом" тексту. оригинала.
Ово је само једна од више нити које се могу проследити У објављеним писмима. (3. К)
“~
РОЂЕЊЕ
ЛИРИКА У ПРЕВОДУ
Џилијен Кларк |
Најтоплијег, најмирнијег дана лета, Једно теле се раћало у пољу
У Пент-и.Кетрису; два сокола
Су премеравала величину неба;
Брда беху до врха пуна надолазеће Ноћи. У високој трави видели смо Краву, њене узбибане слабине жижа Немира у потпуној смирености, Њено јечање у раскораку с тишином.
Светлост је истекла оставивши звезде
И јасноћу. Врела и клизава дошла је беба, Пушећи се, и крава је устала, њени свежи Бокови као бели цветови у мраку. Џекали смо док се теле борило
Да стане, узбућени као да се све ово Дешавало први пут. Али није,
Гледајући га, сетила сам се стварне Првине. Осетила сам нежно сисање Новороћенчета, трзаво миље
Када се помодрело тело исправља, најаву Надолазеће плиме млека и задовољство Како се као чист чаршав спушта на мене.
ПРЕДАВАЊЕ ПРЕД РУЧАК
А ово, из другог или трећег миленија Пре н. е., пол женски, старост око двадесет година. Бела, племенита лобања, до врха пуна . таме Као што је шкољка пуна мора, потопљена у векове. Мала, савршена. Кранијум таман створен За длан мушкарца. Мека болест или . насиље Уништили су је и њена је белина почивала заштићена. покривачем 0д тишине, недирнута, неузнемирена ; кишом у мраку, Четири хиљаде година, док неки трактор у лето Ријући кроз хумку У потрази за каменом
Мије разрушио гроб и пустио гомилу | светлости
Да се загледа у њу, а она је мирно поглед узвратила,
Док је тледам ја не осећам узбуђење Које је осетио фармер кад ју је, неприпремљен пронашао. Овде у музеју, као кад је смрт у болници, Нуде разлоге, етикете, узроке, каталоге. Мирис смрти је уништен. Остаје само њена чистота Костију, лепота светлости и сенке коју г њен човек Мије могао да угледа, савршена. ивица . места На којима се делови спајају, без грешке, као границе,
Она је зимско дрво, бело огољено на црном небу, Безлисна прописана форма, чело, трана у фином рељефу.
„ја, у неко друго годшање доба, тумачим
дрво
Ожшивело, са косом жене и бојама н узшумелом
Крви, мучним успоменама које је
. превладала. Гледамо једна у другу, тама у безвидну Таму, видећи само себе у црним језерима, Гутајући море које се подигло и бучи у шкољци.
МРТВА ПРИРОДА
Било је пријатно вечерас Чистити месинг са тобом,
Паше руке помало шкрипутаве Од Пурола, као што би нам се чинил: Да смо били у мору, слане. Као да смо изрибали
Наше пријатељство и угламали та Док сва светлоједућа.
Патина преваре
Ме би отерана. Шаре Мевероватног поштења
Нежно израстоше и открише се Потпуно под притиском
Меке, исцепане крне.
Направили смо златножуту Мртву природу од сатова, Свећњака и посуђа за чај.
Моја туга те је збуњивала. Истрла сам целу облину
Једног индијског пехара, Осећајући његову лажну Топлину. Охладио се под
Мојим мрстима и прочитала сам У Брајовој уобличености шаре, У листу и изданку и стилизованом дрвету, Да у суштини сваки
Предмет остаје хладан,
Посебан, и да само одражава. Топлину оног другог.
СМРТ МЛАДЕ ЖЕНЕ
Умрла је једног врелог дана. На известан начин Ништа се није променило. Опружени бела Чаршав њене коже вшис се није затезао. Била је крхка као јахта пре тога, Лебдећи тако мирно на плавилу дана Да се није могло приметити када се дах Угасио и једро коначно опустило. Њене су очи угашено тражиле Ма потрешном месту оне који су се смешили Крај кревета, и још дуго потом Наши су разговори били безгласни,
Променило се то што су у њеној кући Укућани били сломљени због губитка. Он је плакао за њом и за тешким пословима Које је обављала с љубављу, за кратким, Жестоким животом који је живела У том белом кревету, За теретом који је одложио заувек. дДож смо се збијали по крчмама подржавајући. Га пивом и топлим дахом говора, Осећали смо празнину његова ослобоћења. Наше здравље је тумарало, младо, Сметено око њене смрти. Био је учтив, Изолован. Слободан. Никаквог разлога да иде кући. (Са ентлескот превела Мирјана Стефамовић) “ ЏИЛИЈЕН КЛАРК је рођена у Кардифу 1937. године, Убраја се у најзначајније припаднике млађе гене. рације ведшких песмика. Објавила је збирку „Снег ма планини“, а њени стихови уврштени су у више амтологија м избора савремене англовелшко поезије.
„'
ои и
|