Књижевне новине

РВ 1

ПИ А

~

' ници,

СУСРЕТИ

БРОДВЕЈ _

Америчке медитације (У) |

ЧИМ САМ првог јутра, те среде у августу, још врео од подземне експрес вожње, изронио из сабвеја на Лексингтон авенију, блиЗу отменог хотела Валдолф Асторија, пошао сам, међ златасто сијајуће полуге наслаганих спратова кланаца облакодера источног Манхатана, без икакве мапе У руци. Чекало ме је толико познатог на острву да сам то мало збуњености, непрестано кривљење врата и читави арсенал питања на која само придошлице имају право; трошио чак радосно на сва оно анонимно, посве ново и невиђено, свесно одлажући неминовни час када ће све бити „баш као што је у књигама (или филмовима) писано“, када ћу зажалити што то није било бар мал чице, још трен замршеније!

И за ламка у скитњи, или воАича рђаве меморије, овај мегаАополис постаје сав „проходан“ већ за неколико минута, Још 1811, тодине Градски савет установио је правоугаони план Њујорка, који архитектонски · дух Роберта Мозеса није нарушио до данашњег дана. Све је ту симетрично као на броду што се опасно товари. Уске и превисоке зграде (чији се невидљиви, заравњени кровови искључују из панораме града), одштанцоване у једном комаду спреге бетона и челика, штрче попут надутих и укипљених сенки свемоћних капетана Берзе, вештих да на те силне рупцице просеју милионе људских капљица, и самих испљуснутих Једном, ваљда као и све друго, из дубина океана! Рачунар, а не песник плаветнила или избављивач од лудила,иулици и станици ме троа, уместо имена, усеца једино нумеру. Под бројем се и пазари У дућану. По цифарским скалама се одабира воз, срећа... А тек кад се раскриле новине... Свула рубрике и колоне бројчаних зрнаца, као п у свим гнездима масовне смрти... Њихов жиг стоји и над вашим кораком поред Емпајр Стејт билдинга, дакако чувеног по броју својих спратова. Најдужим крилом те зграде, оним с ЗФте улице, прошао сам за мање од минута. Чиновстарице, па чак и њихове локнасте пудлице прошли су још брже. У свима њима очитује се свикнута важност промене, брзина, утрка. Отуд вазда и на сваких стотинак метара друга кућа, улица, нове цифре. Нигде оних дугачких, поводећих и настављаних дувара наших с растегнутом и недељно расвираном хармоником прозора, хаустора налик на тријумфалне капије пи до самог крова ХуУЧНих пролаза у двори“ шта. Нигде дворишта! Понеко дрво, мимо парка, угледам тек на тераси тридесет спратова високој: разжарена, ижвакана зелен крецавог, избледелог лишћа на сажаљивом ветру... На планине тих зграда испели су се огромни водени танкови, налик на добродушне рбасте каце, што потиску ју воду посусталу у цевима. Уз камене слапове улица и уз, у протезама, небројене ' прозорчиће, парцеле неба све су стиснутије, Пара што куља из цеви, провод ника и шахтова на асфалту лелуја својом струјом око пролазника, као око немог рибљег мехура, док овај у трену не нестане у каквом вихорном летећем Ђилиму на точковима, или док не отпрши покретном траком, предајући се зупцима степеница или бешумним лифтовима што га дижу У стаклу облакодера као сузу живе у усијаном топломеру.

Ваљало је да дочекам тек суботу вече, и познанство с Бродвејом, па да осетим како ми поново „коса као трава расте“...

Уместо попрсја позоришних шљокица, овим делом Бродвеја низали су се раскошни излози, ресторани, хотели, тек који биоскоп. Пред својим трговинама шепурили су се свечано мајушни, кратконоги Јевреји с црвеним брадама, у црним чаплиновским оделима, под клобуком шешира. Уски дрворед и. травњак парали су по средини улицу, тако да су коловози подсећали на трегере ових прпошних трговчића. На асфалтним острвцима тих паркића искупљали су се наркомани, млади и они истрошенији, згрчени на великим дрвеним клупама,

КЕРИИИРПОВИНЕ (0

неми, без радости, у очекивању... Шетачи су листом држали непрестано корак са мном (или ја с њима), као у некој напетој игри, Не осврћући се, посматрао сам једино оне што су долазили из супротнег правца. Хоће Ан познати да овуда пролазим први пут2, Нарочито искушење за мене било је док би ме мимоилазио какав усамљени црнац, грдосија већа од мене, с дебелим уснама м густо расцветане косе у којој је (уместо за ухо) носио забодену подужу оловку. Но, и онн што су лењо проносили своје сало, камџије или тољаге у руци, пропуштали су ме да се примичем Харлему. Ништа ми се не може десити, рачунао сам, бар кад су још самоуслуте пуне домаћица, док црнопути кувари у белом окрећу цврчаве стекове на роштиљу у самим излозима ресторана пи кад се пиљари играју с мачкама ин мусавом дечурлијом између камара воћа (у знак захвалности купио сам две јабуке). А поготову не док је врева из замрачених ресторана са свећама на столу и лимена музика припитомљеног џеза и док светле касно у ноћ књижаре накрцане томовима песника, међу којима имам већ и пријатеља,..

Тек пред поноћ (увек осетим кад тај час долази) бели пролазници су се сасвим проредили, Јесам ли то већ у Харлему2 И бих се вратио, да истом не угледах најчудеснији (и пајбезопаснији) призор те ноћи топлог бабљег (или индијанског) лета. Одједном, као по јевтиној кореографској замислм, сви пролазници носили су под мишком заденуте дебеле, заправо огромне новине ваљда с преко стотину и педесет страни ца. Закићене недељним издањем „Њујорк тајмса“, све те фигуре на гуменастим ногама чедно су се клатиле и вијугале блештавим тротоаром. И све је било одгонетнуто, познато и нормално! За свега. 60 центи сви ће се онн смирити под овим раскриљеним листовима, на којима су између стотина хиљада свеже одштампаних-.бројки -сасвим верно. осликани модели мушкараца и лепих жена, у новим, беспрекорним одслима, с краја на крај странице, велики као што смо то и ми, овдг, сада, живи...

Код 110. улице силазим у сабвеј. Седам у дуги, експресни воз

(

БРОДВЕЈ У НОЋИ

и он из места

креће, штекћући“ по својој протегнутој нити, затварајући, попут рајсфершлуса, дубоко у мени још један сан.

одаучно

Неколико мојих. бродвејских дана (а увек су то биле недеље) „извајао“ је Мило, „један од 14 скулптора“. Срели смо се у недељу, баш на Бродвеју, и опростили месец дана касније, исто у празнично преподне, На истој 117-о] улици, испред кампуса Колумбија универзитета. Киша је у неколико махова бацала своје широке откосе низ плоче улице, и устрану, измивајући глатке кости околних зграда налик на скулптуре никад ближе олујастој игри облака.

Већ шест година овдашњи „непокретни“ житељ, Мило, упућивао ме је у ситнице неопходне „умет-

нику у гладовању“: да се неде-

Љљом подземна железница плаћа само у једном правцу, да су суботом и недељом све банке и ме њачнице затворене, где је најјентинија и најбогатија „пица“ или уметнички ресторан „Вест Енд“ У ком се. може јести на. кредит, па. чак од газде и позајмљивати новац. Такође, чим сам поменуо Харлем, без двоумљења рекао је: „Обићи ћемо и то.“ Тај скоро два метра високи тридесетшестогодишњи Прногоран, с вероватно најмекшим изговором који сам чуо, Мило Лазаревић, калуђерски је изолован, али им здушан. Младост је провео на морима, под свим могућим заставама. И док су се остали морнари картали и опијали, он је кријући се, да му се они не би смејали, од комада гвожђа варио прве фигурице, Чим би коју довршио, бацао ју је у море. Тек пре шест година настанио се у Њујорку, и отпочео темељније образовање (студије Историје уметности), као м рад на скулптури, Годинама није испуштао длето и чекић из руку. Није, каже, стигао ни да оде до статуе Слободе. Путује једино до Вермонта кад му понестану блокови мермера, његов омиљени материјал. Мило је већ завршио студије, налази се пред докторатом, а недавно је постављен и за наставника вајарства на Колумбија универзитету. Неколико пута. је излагао групно, а имао је п самостални „шоу“ у галерији ,14 скулптора“.. Његов — посредник („атент“) стара се о читавом ланцу предстојећих изложби.

Пошто је још лепо, Мило клеше напољу. У дворишту универзитетске зграде затичемо петнасстак његових радова већих дпмензија. Онај, „Крици и шапутања“, висок је три и по метра. „Све сам то створио у последњих шест месеци“, каже ми Мило замишљено поводећи кажипрст по глаткој, сијајућој форми мрамора и додајући: „Скулптура воли Аодир, она та тражи, Највеће признање ми је било кад је нека непозната девојка загрдила једну моју скулптуру у галерији“ Линије Милових скулптура не евоцирају, не имитирају позната обличја, ма колико се чинило да те спирале прате неки анатом ски детаљ, овал печурке, шкољ ке, лабуда или тела жене, 3 опет су у својој изразитој духовности савртпено конкретне. Можда тек њихови називи откривају уметни» кову сентименталност према из вору инспирације: „Косовка де војка“, „Грешник“, „Ветром заче ги морнар“, · „Поззо“, „Подрхтавање"... Силазимо према Харлему, том најасоцијалнијем „резервату“ Црнаца и Порториканаца, у који бе-

, лац ретко да може заћи без по:

следица... Бар половина од

200.000 житеља Харлема тавори У елементарној беди. Ту су, такође, најсигурнија склоништа крими налаца свих врста, растурача дрога. Можда је, ипак, добро што смо изабрали сунчано игдељно преподне, кад се гневни понижени и увређени одмарају... Ипак, на првој раскрсници пролазимо једна застала полицијска кола; хапсе неког мршавог, запенуштаног црнца. Без узбуђења, Мило наставља започету тему о скулптури и покрету: „Овде наше радове купују све чешће поседници раскошних кућа са Лонг Ајленда. Скулптуру обично поставе у врту, и ту она, уз небо, дрвеће и грмље добија своју четврту димензију. Тако се скулптура ослобађа џлоте музејског кипа. Она никад не стоји непокретна. Напољу је стална промена часова дана, јачине сунца или годишњих доба, рад кише, снега, па и молекула унутраг =“

Стиган смо у најпрометнију и „најкултивисанију“ 125-ту, улицу Харлема. У њој је смештен највећи број трговина, банки, биоскопа, ресторана, пркви. Туда пролазе све важније саобраћајне линије. Повремено покрај нас прошуми изузетно дуга и луксузна лимузина с елегантним младим црним возачем, „То су пинк-кар!“, каже ми Мило. Зову се тако због оног додатног малог прозорчета. иза трећих врата, на који макрон (пинк) _мотре кретање својих штићеница. У ресторанима и баровима лењо су се протезала тек Ава или три вероватно стална госта пред својим безнадежно јевтиним пићем. Десетак минута луњамо дуж улице у којој се „ништа“ не дешава. Напокон, опкољава нас прва већа група црнаца, што у новим, свечаним оделима још увек куља низа црквене степенице, у поворци за крупним Ђулом стражњице умотаним у бе. Ау венчаницу... Исти пудер челдности, зној опијености, осмеси, уштогљено поцупкивање, кежење бедих зуба, као и код нас, на путу за Смедерево, у Малом Мокром Дугу, рецимо. И то цвеће, венчићи и ресице од креп папира искићене свадбене колоне аутомобила, што полази тек уз „рад“ свих сирена...

Бродвеј, који кнежевски тресеца све улице Манхатана, укршта се м с осињаком шаренила светлећих жаруља п најпрњег нааичја Њујорка, с чувеном 42. улицом, Наибете ли само једном па ову мрежу скверова, накрцану гушће него игде пролазницима (п онима који завазда ту стоје), нешто вас пеодољиво вуче да се бар једном дневно, и на часак, умотате у његово голицаво клупко. У овом кварту могу се видети чувене вруће „бурлеске“, стрилтиз, Филмови о каратистима; криминалу, насиљу и свим врстама ужаса, падњице с порно материЈалом. Ту су, затим, „салони за масажу“ или фотографски студио с нагим моделима, женска. п мушка, бела и обојгна проституција. Глад утажује увек отворе. на касина „Натан Чувени“, ресторани „Хамарда Џонсона“, „Џека Демпсеја“ и на стотине других. Гигантски рекламни пано за Винстон цигарете свака три се кунда испушта достојне колутове правог дима. Испошћенин редовници „Хари Кришна“ и „Сунца Месеца“! Извежбани — тросјаци који вам прилазе са „Помозите, комплетно сам сломљен...“ Скит нице које ништа не траже, Завијајуће сирене полицијских и ватрогасних кола. Напокон, нигде тако бројне и присутне патрола

· полицајаца, њихови колтови, тео-

ки-воки, стотине привезака и оба везна дрвена палица дужа ОА пола метра. А у свим попречним

а налазе се на десетине них позоришта и кабареа којих је Бродвеј синоним. Пре или после представе, пред тим дречаво декорисаним фасадама, на загушеним тротоарима могу се видети стада окупаних, доконих домаћих малотрађана или туриста, како се У АНУ Маа инфантилном озарењу због а тег метежа гурају да с давно обезбеђеном улазницом УЂУ унутра, или, пак, прихватају своје гломазне аутомобиле што им допрема дифт из подземних паркинга.

улицам ревијал

Ипак, сви припадници лакла осећају се овде, на Тајмс скверу, фамилијарно. М са позорница, и са тротоара сипи велики сам, илузија, „забава“. Када неки усамљеник стане уза зид и почне да товори, већ због стално промичуБег света, не чини му се да говори више самом себи. Понеки млади пар застане да чује бно што не пружа ниједан од тринасст досадних и несрећних канала тело визије. Ја сам слушао ове говор. нике (редовно су то били црнци), јер су били разумљиви и једно ставни чак до сажаљења. У недељна поподнева редовно је исту-

пао млади п високи (преко два.

метра) свештеник из Харлема. Био је обучен у елегантно зелено одело пажљиво извучених ивица. Имао је и прелук с џепићем из ког је вирио сребрни сат. Да није носио беди оковратник, заклео бих се да је то какав трговац или кошаркаш! Све је на њему било издужено, и шаке, н угласто дице, и спљоштени нос... Велике, црвасте уснице непрекидно су митраљирале оном истом легендом о себи — како је п он једном био сличан хиљадама ових пролазника, али га је једног дана нешто чудесно спопало, да, и он је изгубио прљави практични разум, и да, полудео је — али у транипама истине Исусове! Исповедајући своју. „историју“, младић задихано поцупкује. Говорио је још брже, не обазирући се на

повремене упадице са стране, ни-. 7

ти пак на оног пијанца што се с флашом претурио подно његових ногу. Његове нагореле уснице ригаде су све пламеније речи противу богатих, Ђаволских п безосећајних, којн „и не слуте да је куцнуо час“... Утовљена, млада ждрнкиња, са свежњем некаквих летака у руци, понављала је иза сваке његове реплике, предано и механички: „Јесте, оче“, или „То је право“, пљескајући лагано слОбодним крајевима шака, То је давало још бржи ритам. Мекао сам да се пропињући говорник сваки час распукне ту пред нама, али он би само с времена на време марамицом обрисао зној са чела, упалих образа и врата, и настављао још фанатичније да доказује како ни техника не мо же да изведе човека на прави пут, ни то што су се двојица-тројица испела на месец (на то је не ки постарији чикица са лептир машном, пророчки блудећи својим плавим, пизбуљеним очима јет ко узвикнуо: „Ко се попео ма месец2! То је лаж!") „Исус, једино нам Исус може помоћи“, понављао је свештеник по ко зна који пут. Пробивши се у први ред, нека ружна, мршава и зубата млада прнкиња, попут копца вребала је час кад ће говорник ма н за часак да посустане, да раскринка „сво то његово Ђубре“ и да га приупита, кад се већ толико кити светим делима, зашто не помогне „конкретно“ ономе јаднику доле што се ваља н пузи крај самих његових ногу. „ЗЕор, зћ8“, кричала је она, али и шампион толиких недељних УАичних проповеди подизао је глас, одмотавајући тусти калем свог непресушног говора, ниједним тестом се не обазирући на њу. Док је та кочоперна препирка и цика трајала, по страни угледах сањиво и благо лице неког придошаог црнца. Био је пњјан, с главом занесеном ка левом рамену. полуотворених, влажпих усана. Коса му је била кратка и начета првим седама. Његово лице, које ниједном својом пртом (осим бојом) није одавало да је црначко, бешг у себи осмех-

"путо. Нетремице сам посматрао

ту изненада створену доброту. И помислих како се том брату нешто дивно, пајдивније десило, можда у сну или само док је пижмирио: прошла та је свег, п обузела, до задње поре, та чудесна црна душа м пут, коју нема на сликама ниједан светитељ. У

· том, ритам пљескања шака мно-

тих и певушење с усана, преточи се, уздиже се сасвим у општу песму, занос заталаса већину искупљених, и сви певаху речи које је мршави, од свих виши го ворник, први, сад већ, шапутао: „Спаси нас,,.“

„Мома Димић

па адиш нон

=== воз —-= <=== => пе = |

“== :

азшт „=== вз ==

те

да