Књижевне новине
ГОСТОВАЊА
(ТВАРАОЦИ КОЈИ СЕ ОСЛАЊАЈУ НА (СВЕТ око СЕБЕ
Изложбе београдских уметника Бранимира Минића и Бранислава Макеша у Суботици
БРАНИМИР МИНИЋ сећа се јел: ног сна како лети авионом мада у то време још никада није летео. И како је своју кућу и дару те зграде посматрао погледом пти це, одозго.
Сви смо слушали шта је то летење у сну. А ово није ни поче так чувеног Леонардовот сна, Бранимир је у то доба био већ одрастао момак. Да се сан проту мачи. треба познавати оног који сања, поћи на врело његовог живота. Животна река претвара се постепено у миран ток и слика света почиње да се одражава У том огледалу и да се памти., Али, шта се то огледа у Бранимировом снуг
„Чини нам се да је најзначај нији догађај у његовом животу чињеница да је млади Минић ду: то помагао главном картографу Војнотеографског института на изради велике рељефне карте Јутославије, а касније и на изради једног детаља велике прецизнос“ ти. Тај картограф био је — његов отац. Али, његов отац у сво је време имао је намеру да пос тане сликар. У Болечу, где је по ћен, звали су га живописцем. Са Цуцом Сокић и сликарима њене тенерапије завошио је две године Уметничке акалемије пре нето што је као цртач прешао у Вој но-теотрафски институт.
Син је наставио неостварен очев сан. Ценећи Шуцу Сокић као сликара, Бранимир се определио за њену класу и у тој кла: си завршио академију 1964. године, с првом наградом која му је додељена на заједничкој изложби свих клада.
Цуца Сокић водила је своје одељење на први поглед необич но. Она није кориговала радове кандилата и никоме није говори ла како да слика. Чак је и збу
њивала своје ученике. Оно што ' су они тек касније разумели била је њена упорност да им стал но скреће пажњу не на слику већ на свет око слике, показују ћи им шта се догађа, на пример, са рунлелама кпај споменика Ми лана Ракића или са вегетацијом у току дана или годишњег доба, Мкратко, развијала је њихове мо гућности запажања на извору, У приооди, ван сликарства.
Из ове лекције да све око се бе посматра у контурама и коло ристичкој зависности Од узајамних односа, Минић је схватио да је валер, односно релативитет боје, са увођењем трећет, однос но већег броја тонова, значајно начело склада. Као и да се без овог сазнања остаје било у моно хромији било у шаренилу. Кад се ова равнотежа постигне, ступа се на праг хармоније. Закони му зике, односно звука, као да: се слажу са законима боје.
М погледу организације слике, с почетним утицајем Цуце Со кић, Бранимир Минић почео. је своје самостално. дело на констру ктивистичким принципима, с ве ликим површинама, у строгом поретку геометријске апстракције, Постепено, са сликама из циклуса који претходи садашњем, у “ње тове ' имагинарне · пејзаже, ортого налне и уздржане у тоналитету, наступа и кружна геометрија. са острвима изохипса, Те локализоване површине делују као А љења или као висинске коте, пре
па тЕ во ар “
БРАНИСЛАВ МАКЕШ: СОБА СА.
"нији Бачке Тополе
КРИГЛОМ (ЛИТОГРАФИЈА)
ма томе да ли су тамније или све тлије, Ево очитих знакова опсесије, односно картографских искустава из сна који тумачимо.
После тога јављају се, у све деном облику, као оријентациони знаци, географске ознаке, штапови, мотке и други геодетски ре квизити, све оно што је подсвесно или свесно пратило успомене картографа.
У међувремену, Бранимир Минић је више пута летео широм земаљског шара, нарочито
изнад наше земље, да као сликар размишља о уопштавању просто Ра симболима и знацима. Прили ком узлетања и слетања јављају се оптичке варке у оријентацији. Искривљена поља, покретни дрво реди, паралелне бразде ораница или расада са конвексним скрета њем. И, коначно, слика хоризон та. То више није вертикална про јекција географске секције, већ полу-пројекција обриса из птичје перспективе.
Последња фаза с низом црте жа тушевима у боји нови је ко рак у сликарству Бранимира Минића, Увођењем страна света, при каза зоре или сутона, озарености хоризонта, све је то корак ближе такозваној реалности. Простор, који аџтора и даље стално фасци нира, постаје приземан.
ХМ потрази са духовним плодО вима ин земаљском храном, Минић се сада налази усред ораница и расада, тамо где птице слећу, да се и сам понаша као птица, да „кљуца“ или да гази По древним исконским пољима жита, пиринча, хмеља, тамо где се кроз векове напајала мисао сли кара, графичара и керамичара Далеког истока, а да од њих ниш та не прими, ни подлогу, ни боју,ни писмо, ни рукопис, већ да једноставно, с новим материјалом који дарује нова технологија, осе ти да су, као и крила, и ноге зна чајан орган за оријентацију У простору. |
Тако се изохипсе, постепено претварају у бразде. Ако су браз де хоризонталне У односу на пос матрача, оне такође постају зна ци и симболи простора, чак и ви ше нето у класичној перспективи. У градацији исто тако убедљи во ишчезавају према обрису. Кар тографски знаци и коте претварају се у стабла и дрвореде. Из: над хоризонталних линија свака права која стреми према небу по стаје дрво, свака крива знак повијања или ветра, елиптична или кружна — цвет или било који друти волумен.
Боравећи у сликарској коло“ једне _ зиме, пред очима Бранимира Минића. појављује се један предео, До та да. невиђен, баналан на први по глед, који сем своје штурости и свакодневности 'ништа с није ну дио, Како од нечег што није ни изузетно ни величанствено створиати дело достојно помена»
Чини нам се да Бранимир Минић постепено увиђа да себрже ослобаћђамо чулних опажаја од аперцептивних. Да нам ни чу
БРАНИМИР МИНИЋ: МАЛА СКИЦА ЗА ВЕЛИКИ ЦРТЕЖ
ло вида, ни' арсенал боја, ни скла диште облика не значе богатство ако ово благо не послужи мисли и оштрици вида.
Једним делом свог бића радо знали сликар постаје пастир Аргус. На први поглед он чува само краву. У ствари, чува лепотицу Иону. Да добро запамти шта му је поверено.
БРАНИСЛАВ МАКЕШ дугује
тенима односно звездама за свој позив графичара и сликара.
Са оцем и мајком, поштарима, који читавог живота примају
| уили разносе недокучиве поруке,
у шестој години долазио је на пошту да се диви шареним мар" кама и чаролији печата. Ова фас пинација и ова наслеђена _ верност једном позиву, који није ла аско пау очинског, у блиској су вези. Његови родитељи волели су свој посао,
Макеш је ученик Михаила Петрова, који је извео на пут ге нерације наших графичара, уво
дећи их у све тајне ове уметнос ,
ти венчане с дисциплином и канонима слова и хартија, од типо гтрафије до библиофилије. Графи“ ка се развијала са писмом, писменошћу, дифузијом, књигом, пла катом, штампањем новца и свеча них хартија. Укратко. она је ство рена са жигом, својим претком, да се коначно изрази у модерно доба, и потпуно самостално, као слика.
Једна међународна конвенција односно прећутни споразум, сматра првих пет примерака У трафичком тиражу оригиналима, уз обавезни приоритетни разломак поред сигнатуре,
ХМ овом осамостаљеном смислу графика је истовремено и сли карска и графичка творевина. То је умножена слика изражена гра фичким _ језиком и медијумом. Она подразумева матрицу као из вор и хартију као веродостојан отисак. Свака накнадна интервен ција, · досликавање, ретуширање, чак и руком аџтора, сматра се фалсификатом, јер се истовреме“ но изневеравају и клише и ти раж. Стручњак пажљиво затледа све примерке пре него шпо се одлучи на део тиража или на це лину. · ;
Одрастао са овом заљубљено шћу у марке и фасцинацијом за жиг, Макеш је фанатичан преталац ове дисциплине. Великира дник, Сав тај труд захтева пре свега стрпљење, пажљиво припремање различитих фаза у изради плоче, припреми боје, приликом сушења код вишебојних отисака, све до коначног завршног слоја и ситнатуре, |
Макешов сликарски свет саз дан је претежно у геометријском духу, без уобемајених конвенција. Веома инвентивна игра проје кцијама силџета, контура, линија у свим смеровима, почев од пра ве, кружне, овалне, у њиховим специфичним, теометријским обр тима, уколико је матрица метал“ на, односно у Адифузним, уколико је камена. Ицинк ибакари камен и дрво,. чак и линолеум, свака. од ових матричних подлота имају своје захтеве материјада, своје могућности и своју логи ку. Макеш се изражава претежно у техници акватинте (динк)и литографије (камен), да се у ча совима предаха, као сликар, надахне и потежима изведеним ту тпевима у боји, служећи се, умес то четком, зашиљеним трскама.
Њеегов свет природе и мртве природе, живе материје и предме та којима је окружен, у оба слу чаја је непосредан, оно што он види У најближој околини, кроз прозор своје. радне просторије
или као предмете којима је окру,
жен у свом стану или у домовима својих пријатеља. Та једностав ност општења са светом веома је значајна. Бесконачно и сићушно део су исте целине. Космос је и далеко и:веома близу истовреме но. Клавир, чивилук, пегла. нису само свакодневни предмети, већ и веома сложене творепине, феномени људске инвенције, који
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 9
се пројектују вишесмислено, и као облик, и као функција, икао
звук, као што се иза „зеленог.
вала љубоморе" (назива једне гра фике) крије пројекцију живог биа. М
Ако гледалац пажљиво чита списак изложених радова, наћи ће у сликаревом каталогу прави путоказ како да прати уметнико ву мисао и његове интенције, Сваки графички знак, потез, поне кад чак и арабеска, претвара се постепено у симболе, почев Од појединачног ка општем, у спе шифичан језик који има и своју граматику и своју синтаксу, кано не израза које налаже одређена техника. ; |
Макешове графике и цртежи веома су чисти и јасни, и у тех
ничком погледу и погледу кон
цешије, и онда кад аутор из реал ног света прелази у имагинарни, Паралелни потези, штафуре, укр штене линије постају супституције сенки. Оно што називамо ре алношћу плод је нашег макро: искуства, првих – оријентационих корака у видљивом свету.
Ако је човек мислено биће а сликар мислено биће у визуелним пројекцијама, онда је слика имагинације, а нарочито графика која је сва сазлана од знако ва, линија, растера, оптичких ДО сетки и симболичних представа, такође реалност, пошто је и са ма имагиналија управо воховна стварност. То је у онтолошком смислу креативна стварност за коју је способно управо и само
—биће човек.
Као графичар, Макеш је ком плетна личност. Нарочито због своје склоности за библиофилију. „Књига играчка", његов први биб диофилски покушај са сонетним венцем _ Љубивоја Ршумовића, штампана је у четири примерка на јапанском папиру новембра 1971. године. Сликар је духовито пратио песника типографским сре даствима, служећи се само слови ма без типографских украса. Тако да сваки задњи стих буде по: четак идуће строфе а да у акро стиху текст посвећен — Наташа Ради чевић. Веома је инвентивно иса вијање, слагање и отварање ове дражесне играчке. '
Библиофилска издања су ве лика реткост у нашој земљи, а управо се с библиофилијом, ауто рима и љубитељима добре и лепе књите и њиховим сарадницима, образује круг који се залаже за укус, То је праг са ког се ступа на ниво престижа и културе.“
Бранислав Макеш је аутенти чан стваралац који се ослања на свет око себе. Као и писма с мар кама и печатима његових родитеља, он се тим писмима не служи, Писма су тајна. Туђа су дела та кође тајна. Он сам пише своје графике и црта своје шарене и велике марке са веома сутестив“ ним шрафурама. И у Ану ставља по један мали жиг изрезан својеручно, Пеђа Милосављевић
Горан Ивковић
ПРИРОДОПИС
1
„..И стадо знојавих дивокоза изјаха испод сталагмита
праћено циклоном земнога гаса
распршеног над покретним коритом;улаза у понорницу.
Уста мртвог вулкана.
Спусти се стадо низ удолицу
усечену у распукле полутке месеца...
Поче пливати низ струју ужегла сала.
при том обилазећи вртлог свезаних вододерина ' низијом шипражном до исушене делте.
Улетеше лабуди татрокави у полуживи песак корења канализациона крајолика. " Вођа стаде. Поклоник апсолутног тротрстог, крете куд шивин обрезани прст показа —
Лавиринт тапациран бело, попрскан сезамовим перутом око старе, отпале, гробареве прскалице.
Царинска служба гвири из полипове мешине
усмерава саобраћај низ рапаве литице
даље доле .до чашичне висоравни.
Вођин потлед клизи ка двема травнатим обронцима
да би га ћопава браћа гребени уздигла
П
све до отвора за паркирање.
приземну педантну касту мрава
Ш | |
те закључи: у
ЛЕТОПИС
"пришивана, као етикета,
изведе име бића коме је '
и кроз седам пушкарница улсљебили у.мрак око фењера.
Племе помамних мрава изјури из хладовине космате
и поче да се смуча наличјем атласове падине
забадајући штапове у суве грудве усирених хематома;
Вобу је боб носио низ испупчену кичмену' котлину Предстраже и извидници приправни ушанчштие се по околним јер су цепелини кугличних мехура штитили
од непознатих скита коњаника, смрдибуба, стално пипавих. Заправо, вадио се рат око марчета меса под светлом фењера.
Умшиљени Тристан поче да драпа, да кашље, из затвора побеже
Нешто рече пауку, стражару У спомен костурници палих у мучкој лепих речи и неуједначеног свршавања (посла)
Своју приватну бољку са собом у повест водим...
критичко издање као откриће
Често нас критичка издања асоцирају на педантерију посла стрлљивих филолога, на мастодонтску критичку апаратуру бележака и фуснота, на разна упућивања и непрегледност. Открића, а вазда их има, изгледају тако мала и ла ичком оку неприметна и већином се тичу делова пишчевог опуса, стваралачких фаза, или се једноставно ради о мање важнијим, појединачним чињеницама.
Међутим, критичко издање „М!усае" (збирка песама) Бованија Пасколија, које је приредио Бузепе Нава, доноси скоро револуционарно откриће у вези са ту мачењем целокупног дела аутора и његове поетике. Дакле, пипави посао око критичког издања може донети и такве плодове, може довести до синтезе. Пасколи није само италијански, него је и евро: ски песник и без његових песама не може се замислити ниједна озбиљна антологија. Што се тиче његове _ поетике, њему је увек поетика „дечака“, наивни зачуђени поглед детета које не разуме свет.
Померајући акценат са афек: тивне и сентименталне тематике на стилистичко истраживање, Бузепе Нава је дошао до нових закључака. Тиме је открио Паскодијеву „радионицу“, његове скице и рукописне заметке будућих пе сама, ишао је за најмањим и 10калним варијантама. Те преправке мењају Пасколијев про фил, Пред нашим очима је аутентично настајање, тегобно. обликовање, конститутивни процес који води До коначног облика. Такав материјал необично је богат по снази образлагања. Из њега се јасно види да песник уопште није инстинктиван. Његова непрестана радиност говори, напротив, о ње му као вештом артифексу, који достиже до виртуозитета у коме ужива, Потпуно је погрешно, стога, сматрати га „наивним"“ пи јед ноставним. (А. МУ)
брдима
пролив.
)
дубоке |