Књижевне новине

ПОЗОРИШТЕ

СЕЋАЊА

Уз премијере Давичове „Песме“ у Београдском позоришту

и Брехтове „Мати“

“ Народном позоришту

ВРЕМЕ је учинило своје и успомене не могу да нам буду од веће користи. Променило се позориште, друштвени односи, а и ми сами, тако да је приступ литератури револуционарних традиција постао мно то сложенији, деликатнији и тежи. Она, нам је потребна због наше пројекције буаућности и непрекидног осмишљавања соп ствене животне па и уметничке аутентичности — тако да је очекивати да ће оваквих дела бити све више на нашим позоришним програмима. Некад давно, Огњановић је „Песму“ представио У „Атељеу 212". Ово је сада знатно другачија пред става, с тим што је Огњановић задржао своје убеђење да Давичов роман представља истинско поетско сведочанство о Београду у време окупације и његовим људи ма. Отуд се у новој поставци непрекидно смењују песникове субјективне опсервације и догађаји који својом драматиком м реализмом постижу пуну животну убедљивост. Режија то ради дискретно, али изузетно ефектно, помоћу два. лика — Жене са марамом (коју игра осећајно, са стилом и потребним трансформацијама, Неда Огњановић) и Човек под бандером (Милан Ерак, камеран, уздржан у тесту, одређен у лику) — који нису само коментатори што смењују или повезују поједине сцене већ често неми сведоци нај“ драматичнијих збивања,тако да се задржавају на позорници после актера и дијалошки спајају у песников јкоментар или утисак. Режија и кључне дене компонује на занимљив начин, тако да једна из друте просто извиру; док Мића разговара. са оцем у сцени се без речи већ појављу“ је Вековић и тако својим присуством употпуњује амбијент и претвара га у стање које се одмах затим протеже и на призор у његовом стану, у коме се сусреће песник са младим револуционаром. Све то збивању даје динамику, а уз низ елемената реалистичног карактера употпуњује се слика не само о физичким односима. већ и психолошким ситуацијама у којима се налазе поједине личности, јасно назначују идеје и опредељења појединаца и сасвим адекватно оцртава атмосфера окупације. Огњановић је све те интенције успео да усклади у сценографији Миомира Денића, костимима Љиљане Драговић, тако да. и поред ограничених техничких могућности и извесних предубећђења у односу на савремени позоришни израз, ова представа делује веома озбиљно, лишена је патетике и представља, вероватно, највише што је ово позориште у стању тренутно да пружи гледаоцима.

Вековића, тог чудног контраверзног, али необично занимљивог песника, у коме се преламају идеје и време са људском природом, тумачио је Зоран Ранкић. У његовој игри било је сигурности, страсти, замаха, и убедљивости, тако да је ово једна од његових најуспелијих интерпретација, на овој сцени, којом је допринео другачијем виђењу овог тако познатог лика. Мићу је играо Чедомир Петровић, под: ређујући потпуно своју емоцију идејама које су испуњавале целу његову личност. М томе је био веома убедљив, није се поводио за спољним ефектима, био је трагичан и публика је могла да прати унутарњу трагедију једне младости, једног заноса и веровања у чистоту илеала. који се сукобљавају са реалношћу и природом овог младог, осећајног и храброг револу“ ционара. Између њих двојице налазила се Ана у лику Азре Ченгић. Ова млада глумица успевала је да лик прилагоди себи, тако да је, уз узадржани темперамент својом лепом појавом и осећањима оживела, на занимљив начин Ану. Била је то и за Вековића и за Мићу више илузија него стварност — нешто што је подједнако у њима и без чега би их било тешко схватити и разумети. Тома Курузовић је извањ редно убедљиво, снажно и шармантно дочарао Борђа тако да је било пријатно гледати његову карактерну игру која је његов неоспоран успех. Необично осећајан, пластичан и адекватан лику Петра био је неоспопно талентовани Раде Марјановић. У овој представи својим улотама врло су присутни и Мирослав Бијелић, као рафинирани, сурови и пронипљиви Клаус, затим, РалослаР-Баша Павловић као Облак, Хобоила Илић као Праља, Јован Николић, Риста Ћорђевић, Еуген Вепбер и Боглан Девић, Никола Милић је Жику Рановића, Мићиког оца, играо мало пре наглашено и мелодрамски.

ном разумели редитељ и глумци, целина, што делује својом слојевитошћу, настојање које превазилази многа лутања из ранијих сезона и уверава да би Београдско иозооиште са амбиџиознијим програмом у домену домаће литературе МОГАО поново да игра значајну улогу у нашем позоришном животу.

»

Слично је: у Назодном позоришту поступио и редитељ Предраг Динуловић. Са искуством и односом према Брехтовом театру, без жеље да полемише или да пол леже прелрасудама, потпуно је занемарио пишчеве интенције о ангажованости ин своју пажњу усредсрелио је на оно што је по његовом осећању битно у комаду „Мати". У његовој представи нема оне раџионалне помпезности, превазићених значења, претеране дилактике у наглашавању одређених речи и парола. Све је ту далеко скором није, једноставније, па самим тим природ> вије и непосредније. Динуловић је упростио текст до те мере да се чини сасвим прихватљивим, тако да делује независно од свих интенпија Брехтовот театра као целина која евоцира наше успомене и вре

Ово је представа у којој су се углав-

СЦЕНА СА ИЗБВОБЕЊА „ПЕСМЕ" ОСКАРА ДАВИЧА ЧЕДОМИР ПЕТРОВИЋ И АЗРА ЧЕНГИЋ)

ме у коме су многе идеје, које нам се данас чине сасвим свакодневним и састав“, ним делом наше реалности, изгледале као неостварљиве жеље, снови или израз про теста. У успелој сценографији Миомира Денића, и костимима Љерке Калчић, тако се добила непретенциозна целина која илуструје живот Пелагије Власове, мајке младог револуционара Павла Власова. Отуд је сасвим разумљиво што је представа тако постављена да делује као илустровани монолог главне јунакиње, Мира Ступица испунила ју је својом природношћу, даром да уђе у душу тих обичних и простих жена и да кроз догађаје извуче психолошки портрет и нагласи све оне битне промене које прате њено сазревање од обичне жене до свесног револуционара. Чак и речи које нам делују као толико пута понављане пароле добијају свој непосредни животни смисао, па се, без обзира на сву естрадност, своде у колико-толико нормал не оквире и делује својом спонтаношћу. Њој се верује, она одређује темпо збивања и знатно доприноси утиску који оставља и представа као целина. Мира Ступица, је занста доминантна као Пелагија Власова. |

У овој представи Мири Ступици су помагали својим психолошким одређењима, појавама или репликама, Марко Николић као Павле, затим, Васа Пантелић, веома убедљив, изражајан и сав у финим психолошким нијансама, као Николај Весовчиков, стари учитељ, Мида Стефановић у

две улоге == комесара-и првог“ штрајкбре-.-

хера, са преображењима која нису само спољне природе већ и другачијег садржаја, а исто тако Дара Вукотић-Плаовић

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

У БЕОГРАДСКОМ ПОЗОРИШТУ (НА СЛИЦИ:

у улози Кућевласнице, са карактерном итром која са малим репликама јасно одреЂује особу коју представља, затим Светолик Никачевић, као достојанствени Смил гин, Миша Волић (Карпов), Борђе Пура (Зигорски), Нада Борозан, Богосава Никшић-Бијелић, Анђелка Ристић, Миодраг Лазаревић, Рамиз Секић, Добрила ћир" · вић, Растко Тадић, Соња Јауковић, Љи/

на Контић, Раша Симић, Зоран Стојиљковић и други. Заправо, све у овој представи је коректно, можда понекад мало наивно или поучно, али у границама прихвал1уивог м солиднот, тако да игра и поставка побуђују размишљање о томе како смо и сами у себи превазишли некадашње страсти и како је време Горког и Брехта време успомена. Дилема је: да ли сачува“ ти те илузије или на оном што су некад биле вредности — данас, само као на подстицајима, градити сасвим нове визије о револуционарној литератури и њеним иде јама. Народно позориште и Предраг Динуловић били су у томе врло опрезни, можда мало деликатнији него што би, по нашим схватањима, требало, али је то и добро јер се избегла полемичност, драстично раскидање са избледелим идеалима, обезбедио известан континунтет деловања.

„Песма" и „Мати" израз су истих жеља и стремљења и наговештај још амбициознијих подухвата тако да оним што исказују са позорница представљају репертоарско освежење и охрабрење за оне који од савременог позоришног израза траже

све отворенију и снажнију. друштвену

ангажованост. ;

Петар Волк

Уметност и индустрија

Савремено словеначко обликовање, Салон Музеја савремене

уметности

СТИЦАЈЕМ ОКОЛНОСТИ у београдским талеријама могле су се ових дана видети две занимљиве, значајне и у исто време поучне изложбе. Наиме, у Галерији Кул турног центра приређена је изложба „Бри тански дизајн“ — преглед достигнућа инаустријског обликовања у Великој Британији, док је у Салону Музеја савремене уметности приказано савремено словеначко обликовање. Не помињемо ове две изложбе заједно због евентуалног поређења, већ због охрабрујуће чињенице да су неке ствари, на плану схватања и вредновања индустријског обликовања, на ове две изложбе скоро идентичне.

Када се пажљиво разгледа ова изложба словеначког обликовања на којој је материјал подељен у две велике трупе индустријско обликовање и графичко 06аиковање, постају јасније многе ствари п нестају неке од старих дилема. Пре свега, питања терминологије око такозване примењене уметности која се увек кон фронтирала „ликовној уметности" показала су се на овој словеначкој изложби јасније и другачије. Не само „употребни карактер" предмета, способност његове апликације у овај или онај простор, већ степен његове опште друштвене прихватЉавости и степен естетске осмишљености кроз високосеријску индустријску производњу, то су битне претпоставке сваког доброг _ дела _ „примењене _ уметности".

Управо, показало се, по ко зна који пут, |

да у нашим условима (и нашим схватањима). примењена уметност и дизајн често немају много заједничког: таписерија није тепих (ни тапет) који ће кроз масовну производњу допрети до стана масовног потрошача, мерамопластика није ни чајник ни сервис за црну кафу, а усамљени модели радио или ТВ апарата нису дочекали свој прави живот у масовној потрошњи готовог производа. Све наше изложбе примењене уметности, са малим изузецима, одражавале су управо то стање индустријског _ неприхватања · предлога уметника, што ствара повољну климу за појаву кича у свим облицима.

Зато је и поучан овај словеначки при: мер; иза имена креатора стоји фабрика, иза Алберта Кастелеца, Маријана Гнамуша, Љубана Клојчника, Даворина Савника стоји „Искра“ из Крања, или иза имена Оскара Когоја — „Мебло" из Горице,

Бранка Уршича = „Камник“. То нису ни случајни ни усамљени примери. Иза до. бро обликованих скија и пловних објеката крије се институт Елан из Бегуња, а Институт „Томос“ из Копра представио са својим већ одавна добро познатим пронзводима Итд.

Графичко обликовање представљено је претежно плакатима, заштитним знацима и словним симболима, маштовито, функционадно и синтетично. Плакатн, књиге, каталози, амбалажа аутора Јоже Брумена, Мајде Добравец, Алберта Кастелеца, Петера Скалара, Јанеза Сухадолца, Уроша Вагаја и других делују заиста савремено, мада “ понеким примерима одају утисак већ виђеног.

МОДЕРНО КРОЗ ТРАДИЦИОНАЛНО _

Боро Митрически: Скулптуре, Галерија Културног центра Београда Е

ТРАДИЦИОНАЛНА културна сарадња Ско пља и Београда обележена је ових дана још једном манифестацијом — изложбом скулптура познатог македонског скулптора Митрическог. '

Боро Митрически припада такоззаној средњој послератној генерацији македонских ликовних уметника. Рођен. је у Прнлепу 1927. Уметнички се образовао у 34 гребу, где је завршио и Ликовну академију, У класи професора Вање Радауша. Митрически се на овој београдској изложби представио мањим делом свог опуса (из ложио је тридесет скулптура у дрву и једног алуминијумског коњаника), насталих уназад неколико година, алм сасвим довољно да се добије права слика о карактеру његове стзаралачке усмерености.

Већ је сасвим јасно уочена сва сложе ност интересовања овог скулптора и анадаизирана слојевитост његових стилско-са-

"држајних преокупација које су у распону

од реалнот до апстрактног, од феномена до онтолошке условљености форме. Почетна стилска оријентација Митрическог била је, првих година тшесте деценије, у знаку традиционалне реалистичке опредељенос-

диначно прераста у опште,

Даринка Јеврић

ДОМ

проходили тихи жаравани на сва врата улазили хуље и свеци

понеко лабуће перо

сви узимали хљеб и со остављали сан

сад ништа да те подсјети на Мала тајне ' љежно реси упорну 1в0Ј3

пе ј несаницу

звекир да те пробуди

какву лажну одбрану “

какву милост за иње на твом свосу

исписати · .

језик довољно отрован да те разједе

загаси врело угљевље наде

мријена преко очију преко крина сагорео отров у урви јесмо ли посустали

СОБА

соба у којој дишеш као уснули светац а одавно те нема

ајешто повијен у дане

бивше мирисе ријечи сањане

соба од тисе и руја

гдје спокојно стариш срастао са ваздухом

у овој соби постојиш као дух утопљеника

невидљив за очи туђе

могу да те досањам .

мојом аортом мокренем твоје било

тај што по свијету хода други је У твом лику

овдје те заиста има

тако нестварно бораве само птице

тишина по којој биљежим нестварне знаке година

зрна злата пронаћена у забрањеном воћу

шанпат о који се спотичем

извори живе воде .

станице гдје се сретамо увијек у другом

лику

ја моду у овој соби да одријешим муње од сања изаткам жалац им смртно те раним дланом додирнем ваздух

и препознам све нове баре

прашину друмова и втетрове

што ти се таложе по лицу

та могу твојим дахом собу да позлатим из саћа паучине да бди над мојим спом

ОПОРУКА

сазидам пирамиду окујем те у злато и не докучим срце

че жарка кжопрена наједном жрхотина од трла до кољена. пред твојим скутом

засужњена

једина опорука твоја рука ме ог:

' макар око мртвог грла.

ти која се и тематски везизала за класичне вајарске постулате (портрет, акт, фигура). Инспирисан светом виђеног, обликом реалног света, Митрически је за две депеније свог стваралачког рада превалио дуг пут од објекта до синтезе, од реалног до симболичног. Због тога специфичност овог развојног пута није толико у отворености према. традицији колико у посебном одно: оу према самом облику исказа уметничке сзести као хумане основе дела.

Чиста ликовна анализа овог дела пока: зала би да је примарна инспиративна пре окупација овог вајара у ствари тражење јединства облика и његове иманентне са: држајне условљености, управо — тражење јединствене, непоновљизе форме која је сама по себи довољна да дефинише проблем, заокружи _ мисао, јасно, језгровито и сажето. Сзака скулптура тако развија једну јединствену идеју облика, једноставну и богату у исти мах, на начин који форму дефинитивно не ослобађа од њених могућих асоцијативних одређења. Насупрот томе, она је задржала битне компоненте реалног облика, упрошћено и стилизовано (људско или животињско тело), задржала је дакле нешто од свог општег зна чења али само као подлогу за пови смисао. Између онога што на први поглед препознајемо у једном акту и онога што се у њему открива анализом лежи нека чудна празнина, празан простор у времену, после којег нагло, изненадно пи силовито долази наметање стваралачке идеје: претварање облика у знак, значење, симбол. Па ипак, без оне прве, асоцијативне, опште услов. љености облика виђеним не би било ни оне друге, суштинске функције дела. Тај смисао кретања скулпторске идеје није само назначен називима дела (Чекање, Гордост, Размишљање, Усамљена, Боа, Пркос итд. него је он потенциран и осмишљен општим кретањима позршина и маса у скулптури, извлачењем вредности материјала (дрво) који под длетом Митрическог доживљава метаморфозу у квалитет духовног, идејног, естетског. Тако скулптура која, претежно, форматом делује интимно, у суштини је монументална. ,

Ослобођен илустративног и дескриптивнот, Митрически се сав сконцентрисао на изједначавање вредности структуре и по крета, масе и унутарњег ритма. Тако поје конкретно у универзално, живот постаје део уметности и обратно. То је оно што ову скулптуру сврстава у ред модерног израза, што тра-

_ Амционалним елементима даје значај се

временог,

Срето Бошњак

АЊИЖЕВНЕНОВИЦЕ 8