Књижевне новине

ПОРТРЕТ

ПРОЗИРАЊЕ ТЕЛА

Вајарство Небојше Митрића

СА СВОЈЕ тродимензионалности, вајарство је увек било у највећем искушењу опонашања. Будући телесно, оно је било, наизглед, најближе телесности, тродимензионалности стварног света. Будући предмет — најближе предметности свакодневнице која нас окружује. Историја вајарства као да познаје најмање осцилација, најмање одступања од мимезиса, најмање стилских екстрема. Бар до модерних времена. Но, потпуно бежање од аналогије са светом стварних предмета доводи вајарски пред мет не само у стање без тежине, него и у стање без односа ван себе самог. Апстракт на скулптура је без релација напетости изван себе,

Срећан налазак вајарства које има одмос са околином и са светом људи, које, истовремено, има напет однос према мимезису, према облицима људског тела и сакралних предмета, код нас је скулптура, Небојше Митрића. Она успева да сачува мимезис, да игра са сличностима и аналогијама стварних облика, а да пред собом држи широко отворена врата нестварног, неопипљивот.

Осим сећања на телесност и предметност, вајарство подсећа модерног човека, на археологију, на ископине, прошлост и музеје. Волуминозност камена, предметност скулптуре, најупечатљивији су остаци по којима стварамо слику прошлих времена. Оних времена у“ којима скулптура има мното већу, битнију друштвену функцију него данас. „Не клањај се киповима“ — глаасиле су заповести. Ипак, током дугих и многих векова човек се клањао чуду живог лика што се јавља из камена, дрвета или бронзе, суочава се са узвишеношћу која је под његовом руком настајала у облицима уметности, као да долази из неког извесног царства, али са непознатог стајалишта, са поруком која се не може досрицати.

Скулптура је некад била само присуство нечег што је човека наткриљавало. Затим одлив тела која писмо видели, која. знамо само из приче. Најзад, постаје документом свог сопственог разарања. Само неко ко има олнос према митском. зна шта је демитизапија. Демитизација је облик живота митова у молерном времену, а не њихово искорењивање.

Митоићева скулптура као да је ту збот игре лемитизације. Уместо да, по апхалич-

| мом моделу, успоставља божанске. волуме-

не, чије облике Митвић слути на далутту, она долази кооз пукотине, напослине, бразле. које се Тјављају у“ сакпалном телу илола, Ова скулптутђа свелочи о пукотини, рави, разоту, ојелености, начетости певобитнот атхепаотткот облика, она товоти о пас такању китова, о ткивима која се појављућу кал се уклоне кулисе божанства, кал се отвопе ттезљлои у некал непробојној лепоти прасећања.

Ова скулптура је у самом: процесу лемитизапије. Али она се не рађа у профавом простори, него полази од снажне пељђпеттите митског, да би на њему отвотила глукоттне. отвотила _ прозопе, развалила

браве, избтттила латуме и пустила пето

зе да кроз њу струје. Да ли је Митзић покуттао да ОА кипова идолске лепоте постепено начини страшила, као крајњи псход демитизапије2

ШТА ЈЕ СА ЛЕПОТОМ2. — Скулптура је имала изражен не само сакрални карактер, него и официјелни, високослужбенички државотворни, академијски. Њена лепота била је прописивана, мерена, канонизована, Камен да буде сапет не својом тводином. него мерењима лепоте олноса. Морао је да сведочи о лепоти илеја и светости предака, затим о самозаљубљености човека у свој облик. Најзад, вишекратна побина, хеленистичка и модерна: гоч, 604, матња, страдање телесности, зубати нес. варватизам, ратничка маска, страшило, аж даја безобличности. Деспотизам лепоте као ла се није. могао довољно сурово казнити, !

И Митрићева скулптура дала је отказ канонској лепоти. Али она је у самом процес“ лемитизатије птонаттла нове лепоте. Једна је лепота у тим пукотинама, које су сочне, набубпеле, тритумфалме, или врло луске, елегичне, трепетаве. Треба видети њихове видове и молификапије на „Градитељу" или на „Песнику-Леспоту“. Оне су звонке као тткољке, или се сустичу као као струне на неком незилљивом инструменту, илу некул као бразде под невидљивим плутом. отварају се допуштајући ла нешто сазнајемо.

И процеси и преломи, обурвани стубови, оборено дрвеће, на местима свог прекида не показују застрашујуће зубе смрти, она постају нов облик и сазвучје на које се навикавамо. Откривамо блискост једне оптимистичке метаморфозе са нама самима, метаморфозе којој је распад само један раздел, прескок на њеном путу.

МИТРИЋЕВА КУЛА — Основни Митрићев

проналазак до сада је његово спајање вајарске фигуре са вајаном архитектуром.

КЊИЖЕВИРОМЕЕ 7

| Док је вајарство имало увек разлога да

води рачуна о архитектури или о свом околном урбанистичком ткиву, код Митрића су анатомија људског тела и анатомија архитектонске конструкције урасли једно у друго, уплели се и подупрли узајамно, у расту и надвишавању. Уметност двадесетог века, као и маниризам уопште, знају за бизарна и парадоксална уплитања разнородних елемената у нове заједнице, богате мисаоним наговештајима, Пе Сћилсо и Дали први нам долазе пред очи својим поступцима спајања људске фигуре са деловима намештаја, или исечака предела у метафизичке или музичке симболе. Но, чинилац разнородности астаје јак и несавладан, посебно код надреалистичког Далија. Ако Митрићево уклапање архитектуре у људско тело може да.

НЕБОЈША МИТРИБ: „ПЕСНИК"

делује као реминисценца на надреализам, ово уклапање је ипак далекосежно, да не кажем и органско. Оно повећава стилску кохерентност његове скулптуре и, ако хоћете, у ту скулптуру уноси наглаше ну преокупацију стилом.

Аркаде и бифоре уграђене у Митрићеве кипове, стилски су кохерентне свечане и кротке у исти мах, звучне као форминге, уперене. ка неком скривеном простору иза себе, оне су тај Митрићев проналазак који омогућује да усред тела пресечених празнином, ореола, по којима су попадале слепе мрље, вишеструко раз дрљених груди, костију које се по дијагонали пењу у висине, расточеним ткивима која се одричу своје коже, да У тој живој надражености бронзаних површина говоримо о једној особеној формули скулпторске лепоте. - Е

У „Кули“ Митрићевој, у цилиндричној спирали која се пење, под једним

сводом седи песник, који је истовремено ·

ктитор са лиром. У том делу, У његовој пресудној измаштаности, као да је кључ онога што се касније збивало: фигура. песника је расла, обрастала кулу, пела се и опуштала по њој. Али је ваљкасти облик остао залога споја између здања. људског тела и кула мраморних, певачких и вавилонских.

И „Градитељ“, и „Кнез Лазар, и „Пес“ ник"“ као да су учврстили своја тела кулама, које завијају своје спратове У њиховим прсима и у њиховом облику налазе знак за своју тајну мисао. То је кула историје, чије кружно степениште гледа У свим правцима, кула напретка и сазре вања, чесумњиве наде и сећања. Кула древних времена, предачки стан, али и ма шта о једном заједничком простору који није прошлост и у коме се вредности различитих доба заједнички насељавају и опстају. Кула симултаног простора коју може да понуди само уметност великог замаха и богата подразумевањима, као што је уметност Митрићева.

НАЧЕЛО ПОЛАРНОСТИ — На изванред

ном „Филипу Вишњићу", још једном песнику Митрићевом, јасно се види како се супротстављају начела, која одржавају несмирену драматику, ф

два аспекта, два начела обликовања, чиме

; фигуре. Митрић у. свим својим. фигурама има. два |ритма,

>

= ==

постиже високу си и започи"ње једну мисао. Неке од тих поларности

__већ смо набројали: то је она поларност

напетости између мимезиса познатих форми и'домена замишљеног и митског. Сусретање природног облика и митских ар"хетипова. Затим, ту је поларност о којој сам малочас говорио: архитектура и "анатомија у преплету својих самосвојности и, опет, у целини новог скулптуралног бића. Ту је и психолошко стављање једног поред другог доживљаја трошности, корозије, пукотина, ломљења, — са лепршавим оптимизмом танковратих песника и градитеља. Афирмација телесности са ис-

тим интензитетом којим се афирмише ду-. бина бразда и олука времена. :7

У „Вишњићу“ су два сасвим различи та ритма: песник у својој нади која уз леће, гледа у светле висине, прати погледом узношење слогова своје песме, и један други ритам сливања, трошења, као

да маховином обраста. нека стена под из

вором. Није овде реч о стилизацији, ма

колико далекосежној, која је чест начин. експресивности.:

појачања скулптуралне Стилизација је наглашавање већ датог облика помоћу поједностављења и потен-. цирања, свођење на један формални принцип. Овде се види наметање скоро супротвог потеза и покрета који делимично де-

формише фигуру, као што ветар притеже круну дрвета. Ту скаче напон облика. и почиње да искри права мисао. Могло би се рећи да тиме Митрић уводи начело версификације у скулптуру по нашем осећању, најбоља версификација није налегање на природни ток језика, него додавање једног. новог ритмичког и звучног

принципа, који распиње језичку матери ·

ју„подиже је као једро, и никад нема жеа да постигне илузију савршене стопљености и течне природности. Версификација је стваралачко насиље над језичком ма. теријом, додатак још једног говорног начела, навикама спонтаног неритмизованог говора. Тако је и Митрићево додавање два одвојена ритма један версификациони при нцип у скулптури.

ЦИКЛУС 0 ПЕСНИКУ — Изложба која је показала Митрићев ваја теме песника деспота Стефана Лазаревића, било је откривање вајара Митрића, дефинисање његове уметничке зрелости. Изложба је показала основни мотив седеће фигуре, са шакама без лактова, мотив који ће се подједнако добро остваривати у „плитком рељефу, у дубоком рељефу, као и у фигури пуног волумена. Ту Митрић артикулише и свој кључни симбол, песника, који овде представља ствараоца уошште, песника с лиром, гуслара, градитеља, па и онога који ствара мит, владара, „Кнеза Лазара". Истовремено, показује да његове фигуре нису само савладавање једног или два вајарска задатка (седећа фигура, ретко фигура која стоји, преплет са архитектуром који има различите тачке спајања: грудни кош, глава, простор изнад главе), нето да том фигуром и архитектуром ствара један шире омеђени скулптурални простор слободан за дода· вање различитих елемената на фигури и око ње,

Чак би се могло рећи ' да Митрић че сто богато користи простор око своје основне скулптуре, да има тенденцију да та и материјално обележи, да је основа _његовог дела не фигура него квадрат. да се уздржимо од екстремних закључивања, да не пренаглашавамо сликарски, " аводимензионални таленат у Митрићу, та"ко сјајно изражен у његовом богатом · опусу ковања плакета, медаља, међу ко"јима је посебно блиска мотиву песника . она посвећена ковању, новца. Митрићева

1" потреба да користи простор поред фигуре

_„задужбеник Ае и а

ки круг око.

задовољава звуковњу страну њетове вајарске инвенције. Он ствара тај простор као што симфоничари касног деветнаестог века од некада стриктно компонованих симфонијских ставова праве монументалан симфонијски простор отворен слободној имагинанији уметника. Тај квадрат, такође, · ослобађа Митрићево вајарство гежине његове фигуре нису, пре свега, од: говорне сили земљине теже, као што је био случај са класичном скулптуром, него свом сопственом простору, свом квадрату или правоугаонику. Правоугаони простор, намењен у сваком случају, фронталном гледању, ако нема увек дубину коју очекујемо од скулптуре, има, међутим, свој супротни елеменат: то је дијагонала, често наглашена, која ремети квадратну смиреност, уноси у њих замах који није напорно вертикалан, како то бива у готици. Дијагтонала ипак разбија инерцију седеће или лежеће материје. У већем броју Митрићевих скулптура и рељефа, дијагонала је његова трећа димензија, или пак степеница на лествици духовног успона. МАТЕРИЈАЛ — Толико важан основ ва: јарске уметности. Стари су спорови били, чак, да се на основу градитељског и скулпторског. материјала одређују културне особености европских зона, не само војнички, стратешки, технолошки, Тако је, по неким сувише уошштеним хипотезама, камен требало да обележава темељ западноевропске цивилизације, а дрво, мекше, пластичније, блискије, да одређује елементе судбине на истоку Европе, меБу Словенима. Ми смо на Балкану имали и камена и дрвета, до миле воље, али нисмо имали много скулптуре. Имали смо јаку визуелну склоност, волели смо да гледамо, сликарство је бујало, како међу Византинцима, тако и међу Словежима, А шта смо осећали под прстима Метал,

најживљи, најлуђи, најотровнији. Метал ·

новца, метал сабље, мача, метал калпака и ланаца. Имали су то и други народи, нарочито у каснијим периодима европске историје, док смо ми чамили. Али у временима првог артикулисања наше култу ре“ били смо металољубиви и рудокопни. Арвету се, уосталом, лакше губио траг. Камен, пак, мирисао је сумњиво на античке идоле и римске императоре.

Митрић одлично осећа различите материјале, али до сада највише вибрира уз бронзу, она га најбоље слуша, пајлубње се једини са његовом маштом. Та бронза некад толико ратничка и натму рена, постала је данас блиска, угибљива, зрачна. Нашла је свог ведрог вајара и

Миодраг Павловић

НЕБОЛЏА МИТРИБ: СКИЦА

А а =