Књижевне новине

Љубиша Јоцић

У жас је

оесшселе р

Срицање у школи деце као нарицање за изгубљеном слободом немости

амбалажа паковање конзерве етикетирање програмирање ропства експлоатација ужаса

епилепсија смисла рационално програмирано ирасионално

Линда Блер Линда Блер на филму „Истеривачи ђавола“ на страницама штампе на екрану ТВ у илустрованим листовима на рекламама у трулим главама па омлитавелим споловилима у бизнисменским канцеларијама у топовима на авионима у разноврсним бацачима пројектила у напалм бомбама

име Линда Блер толико безимене деце на

пиринчаним пољима међ спаљеним травама међ спаљеним насељима Линда Блер

Ја и безимене девојчице раскречене са распећем међ дечијим нотама Линда. Блер унакажена деца разбацана. по спаљеној земљи обливена гнојем и крвљу Аинда Блер

Линда Блер на екрану 24 америчка биоскопа улазнице на „ирној берзи" по фантастичној цени од 50 долара „Истеривачи Ђавола“ ће добро да зараде то је филм ужаса по свим мерилима по смислу по визуелним утисцима што несумњиво мами, гледаоце

утисци отисци напалм бомбе аудио видео а опипљиви преко повраћања преко ангажованог анално оралног тубуса, преко коже спаљених пиринчаних поља. преко коже прстију трбуха преко коже мозга ужас за 50 долара познати истеривачи Равола специјализовани ужас превазилази све што је вићено у биоскопу „Розмерина беба“ „Бал вампира" итд. (Шарон Тејт већ није биоскоп)

доста су гледаоци задовољавали своју жећ оригиналном крвљу убијаних животиња пред камером публика је жељна људске крви ма макар од воћних сокова трзаја људског ужаса

Линда Блер 1'Езртеззо јавља То је постало већ нека врста ритуала сваке вечери измећу извештаја о стању афере Вотертејт и мутовања Хенрија Кисинџера све америчке телевизијске мреже доносе најновије вести у вези са филмом „Истеривачи Ђавола“

у технолошком кошмару ко да преброји. ужасе...

играш се ушима нанизаним на“ канапу и заденутим за појас силујеш и запалиш гледаш како гори и увија се “у грчу наго и птаскрвављено девојачко тело и повраћаш

телевизијски гледаоци јавља штампа видели су биоскопске посетиоце како беже из сале пре завршетка филма чврсто држећи руку на устима и управника биоскопа како дели кесе за повраћање прочачкан је орално анални тубус за ново гутање крви гноја и повраћеног повраћања

по: програмираној пучини миле гнусне филмске звезде без висине лепршава и пролазна целулондна незапаљива крила филмске траке чачкају нас по једњаку и анусу за тактилни доживљај повраћање

сред сна ужаснута стала ацетонски излепљена.

јава уместо колективности гурају те у отунелу корпоративност од туткала и осталих хемикалија отупећете и светлосна влакна у рукама протраматора отупела глава под другу отупелу тлаву сенка празна под празну

сенку

све стоји киша док пада стоји нага и опрана цело племе има корпоративни електрични ток утвара три ритма и једна мелодија отупелости гајење свилених буба неонскогт сјаја за наге за младе

мртваце

можда жели кад повтаћа да се врати на место злочина 14 годишња Линда Блер унакажена девојчица

на пиринчаним спаљеним пољима

та маса која се тиска да би купила карту за пут

на место злочина ти „истеривачи Бавола“ повраћају повраћени,

бестселер злочина или је то бизнис манипулаторта за раздраживање стимулисање, нове туности омлитавзепнх од технолошке степилности хибрида Пподужена чула у општилима, заглављена на вратима мртвачнице

обузео те Ваво изторелу неплодно земљу

стетилну од намапма свештенти п достори

цивилизаттле истетују из Линде Блер. Вавола истетује душу безбтотним жтвпма да стимуттие тпедплоне на поаваћање леже на позтмп девојчите с пасутом тпаљу ипо тнотем питеко лима. лежи Линал Блер са натинсом у помоћ на стомаку и распећем мећ нотама

мастурб“'"а маполетна Ли да Блер с распећем за хиљазе тлећапана повттћтње те стимолатпана мастурбаци“а која се ипаћа 50 ћалата

крза се орално анални: тубус још жедан ужаса,

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ТВО

"Ратко: Адамовић ОДЛУЧИО САМ да ипак идем у град. Табанао сам прашњавим путем кроз мени драг крај, који је сада, ево изненада, већ непријатељски према мени. Нисам могао а да не размишљам како би требало да се понашам ако би ме онај лудак ипак напао и одржао дато обећање да ће ми, појавим ди се у граду, лагано натенане, на сред трга, чупати длаку

по длаку браде. Убјеђивао сам себе да је витешко вријеме

прошло, да су давна и пепељаста времена када су се људи клели у брк и браду. Нисам ја то себе одговарао од сукоба, већ богме храбрио ако ли ме ђаво сколи и потрчи замном, као што пас потрчи за затутњалим колима. Е

Моја брада није била ни моје опредјељење, ни звање, ни знак, ни симбол, ни пркос. Једноставно, то сам био ја, онакав каквог ме је бог дао, човјек са брадом. Значи, буде ли уопште потребно, биће потребно бранити себе. А то се мора. Заправо не мора, само понекад, када нападач помаже неодлучном, и, мислећи да чини злодјело и гнусобу, ужи вајући, вјероватно, у њој, чини услугу и благост већ спремном на смрт. Само је ту крвник дубоко преварен, и када би то још могао и да зна, била би то убици већа казна од било које.

Не кажем да ме није вукла жеља да се, ако не са свим тим понграм, оно бар да му се приближим, ко до вучијег носа, и бар осјетим задах чељусти, да можда осјетим како је могуће и најозбиљније преврнути у бурлеску и дотаћи оно, често недосежно, а тако потребно, тјеме лудости, које зна. да процвјета у снагу поигравања и онда када је за човјека или-или.

Примицао сам се градском тргу, а прашњаво сунце и зној преобраћали ме, сваким кораком све више, у типичног житеља овог краја. Сједили су пред кафаном, обилато пили пиво, а сам начин на који су тако алапљиво ждерали тек скинуту јањетину са ражња, чинио је дан још тјешњим, подане одвратнијим, а сам људски род личио, све више што су они брже жвакали и просто се отимали о то месо уљепљено дангубом и идиотском анималном потребом да се што више поједе, личио, велим, на прљаву, млаку воду, увијек спремну да око себе затрује до ране, до крви.

Трбоња, најшири, · најгласнији и најразметљивији међу њима, спази ме. Ја нисам био баш неки храбар човјек. Заправо, много више опрезан и трудио се, колико је то било могуће, да што више опасног предвидим унапријед. Много више тактичан него ли храбар. Много више трезвен и тактичан у тешким ситуацијама, него ли храбар. И дан данас, баш се сасвим, баш бјесомучно плашим мрака, али, оног засљепљујућег, густог, у којем се ништа не може назријети. Чудно. Јер, волио сам, и волим, ризик, чак потпун, чак безглави ризик. Али, то нема никакве везе са храброшћу. У најтежим ситуацијама неодбрањиво сам (бивао повучен жељом да погубно продужавам вртоглаво опасне дјелиће још трајања, и хватајући се за последњу танану, већ скоро прекинуту нит могућег, надвладавао и прескакивао на друту обалу — спасених. И болове сам тешко подносио. Увијек сам био пацијент-кукавица. Ипак, жељно сам, у својим мирним сатима жељковао катаклизмичке ситуације и догаБаје, у којима бих, вјеровао сам свим својим бићем, био савршено миран. Човјек је пуна врећа сатова, а сваки је навијен у различит час. Доиста.

ме

Прилазећи ждерачима, питао сам се, шта је то у мени пробудило неопозиву жељу да баш дођем на пријечено мјесто и по

цијену сукоба уђем у ту хладну и непознату

диетињделатефе по опуса задао нећу +

воду. Да ди су то само оне године када човјек више није плаховита младост, која реагује онда кад је сама и непосредно потекла ситуација на то нагна, и послије тога, и не мисли на догођено. Године, када се, по мало, или по више, губи стрпљење, године када човјек, макар био и кепец, али зрео човјек, устаје и залијеће се на нападача, бранећи неко своје већ уобличено биће. Године, када се више не може рећи „касније ћу“. Чудно, на махове сам скоро физички осјећао ту промјену у себи. Не могу да кажем да ме то збуњивало. Носио сам у себи одлику, ко: зна чијом заслугом, да када доле, по муљу бића, по који црни пуноглавац потенцијалних одлика човјекових покрене своје, можда тристогодишње, тијело, остало та биће чује, прихвата и анализира.

Тако, дође изгледа час, када и непријатно мирољубив човјек устаје и креће, а каткад и сам изазива сукоб. Неки то раде крајње неспретно, хистерично запјенушени у својој незграпној кабинетској ненавикнутости, али раде, а неки то изводе мирно и тако добро да збуне и искусног посматрача. Најчешће, страх је и иза једног и иза другог. Нереално у мени, у овом часу, било је претјерано ослањање на, сада већ некадашње, гимназијске спретности,

Сасвим сам био свјестан да је Трбоња два пута тежи и шири од мене, надао сам се, и спорији. Али, охрабрен масом своје месине, бескорисне, свакако је био, а то ме плашило, неустрашивији, човјек већ навикнут на борбу и отупио на ударце у рату, коначно, домаћи, у малом и подаље од животне бујице градићу, незванична власт. 5

Најтужније од свега било је то што је сукоб био крајње тривијалан и типичан. Том колосу је сметала моја брада. Самог Ни данас не вјерујем да је само то био разлог његове нетрпељивости.

Када сам се већ сасвим примакао, Трбоња се подиже и очито чекајући ме, нобе, према мени, ;..

Око сваког човјека шире се концентрични кругови. Само вашом вољом они се отварају, као мостови Неве, који пропуштају непознат терет, и ви, по селекцији свога бића, пуштате, све ближе и.ближе, друге да вам се примичу. Код мене, тај процес. отварања кругова био је посебно изоштрен и имао је за моју природу изузетан значај. Увијек сам знао, и знам, на којем од замишљених девет кругова стоје, по ре-

; 1 свијет уопште. Свао моји познаници, пријатељи и : а пе УДА помињати да никада никога није било на

а. Ту је почипоследњем круту до мене, или унутар тог круга 16: Или,

ет тишине, или ужаса, ломова, али На ом следњем круту, најчешће сам и ја сам, 5 ке себе био риједак посјетилац, а смрти ПРНу а ~) Е 4 ни и замумуљени путеви господњи испуњавалу РАД Ј То стор. Скоро да нико не стоји на самом свом ти увијек на про последњем концентричном круту 3 На белегу бића стоји непознато. : : у ~ Рана је пусвла у пола залогаја, као ПОЈ И Маг крика сирене за објаву бомбардовања, у пола гут ја : љивог и лошег пива. Однос снага могао се прочитати у очима посматрача. Лица су им говорила, „наш Је већи и јачи и нема смисла да срља на тог малога и још к томе, странца". Био сам страшно узбуђен. Тужно и обично · о стављен у непријатну ситуацију. Дубоко сам ПРАРАНИ ТЕ 5 крајње напетом, жица споја тијела и главе била је опрезно концентрисана, и бранила се да подлегне лупању срна, које је хтјело, као и свака кукавица, да искочи из груди.

“ ањао сунце и на мом носу исости, преливени мириси.

Његов ми је стомак већ зака су већ сједили гласници његове в 1Е4 неми, ма печења, зноја, пива, а своју свечано посланичку поруку муцали подригивањем. а |

оуно сам да не предузимам ништа, док он сам це што први не предузме. У овом случају, ратничка поука, да битку добија онај који први нападне, није вриједила.

Трбоња, не часећи часа, замахну својом тешком руком, штчепа моју браду, уви је, и уносећи ми се у лице, па окрб ћући главу, час свјетини час моме челу, повика: „Меееееес. еекекекекекесеве!" Он је силовито, директно и болно, стао свом својом тежином на мој последњи круг, угибајући та до пуцања. Све оне слатке и језовите године младости, муњевито су биле стављене на теразије, згомилане, нападнуте брутално, набрекле до пуцања. .

Обема рукама зграбио сам његову шаку, која се тако срамно показала ипак млитавом, и, не знај да ди то само ломим своје зубе, или његове прсте, завитлах је махнито у круг, те се сва та бљутава мјешина закрену, задрхта. као слезина распореног прасета, окрену се и свом својом тежином, његова широка гузица, смијешно, тресну у прашину. Стидио сам се. Помислих на све оне људе који су тако 0збиљног теста скидали шешир поздрављајући ме. Да сам се ја питао, а не већ зажарени вртлог сукоба, ја бих му пружио руку да устане, отресао прашину с њега и извинио му се. Али, више се нико ништа није питао. На оно што се тако муњевито зби, један од водећих ждерача, скиде ше шир, врисну и, разбијајући пивску флашу о руб стола, повика ми: „Свијетла брадо, честити ћесару, свака ти част'и чест!" Значи и он се плахо бојао Трбоње. Рају

У глави ми је зујало од бијеса, стида и срамне ситуације. Не гледајући пробијени пушњак, окренух се у жељи да сада мирно одем својим путем. Смијех и врисак гурали су ме у леђа.

Одједном, све прекиде тајац од којег се град ледио. Помисао на пиштољ учини корак несигурнијим. Ходао сам даље. Не, нисам се ја окренуо. Окрену ме појачани тајац. Прашњав и опуштених усана, а веле, када Козаци одлуче да сијеку, опусте сабље на коњске сапи, Трбоња је трчао за мном, заносећи тјелусином, а у опуштеној му руши, чинећи се да ће скоро сваког часа испасти, играо, као вјеверица, нож.

Нисам могао, нисам могао да бјежим. Моје године, онај кепец, онај незграпни грађанин, сви заједно у страху, АРржали су ми цјеванице. Осрамоћен већ, згађен над свим, гледајући како човјек очито иде ножем на мене са искључивом намјером, у мени се, из влажних, поратних станова дјетињства, из обезнањеног читања и поистовјећивања, расплитало дијете, усправљало се пред реалном и први пут за живота смртном опасношћу, хитајући, сада већ јаче од мене, да, како зна и умије, одбрани путника, свога блиског пријатеља, увелико изопаченог и дјетету непознатог. Није

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ КАПОРА

6о7 Е:

у % КУ |

било више времена ни да се кихне, а некмоли за неки разговор, а некмоли за тражење заклона. И дошапну ми дијете начин на који се Спартак спасавао и побјеђивао. Као да ми матер дошапну и скоро осјетих мирис оне влажне собе сарајевског приземља. Окренух леђа и убрзах корак. Трбоња заурла за мном. Тутњало је од његовог настојања да ме достигне. Тада лагано потрчах, а он брже. Ја брже, а он брже. Примицао се, У граду се све дигло на ноге. Пристигао ме. У часу када јасно зачух његово хропотно дисање, нагло ста. дох, муњевито мало одскочивши у страну, вепар се бијесан не зауставља лако и не мијења захуктали правац, а кад нож суну ка мом стомаку, остаде ми таман толико простора да та пропустим мало мимо себе, увијајући се, ухватих га за зглавак руке и заврнух је колико је год, од рођења, у мени било снаге. Његово тешко тијело, заваљано трчањем, 'удари у мене. Слијеписмо се, а закренути зглавак понесе оштрицу пут пива и меса јањећег.

_ Крв удари низ моје панталоне. Од топлог млаза нестаде дјетета. Оно излетје из мене, ваљда заувијек и кроз врисак који је парао прашњав простор, плачући, грчећи се и опуштајући несхватљивом брзином, полетје пут стричевих и дје довских њива, кукурузишта и старосних бусења, да издахне на њима, за вајкада.

, Падосмо. Скоро загрљени, скоро збратимљени у истој биједи, блиски као никада, на истом послу, лежали смо не покретни. Осјећање животињске сласти од топлине туђе крви, чији је извор сопствена рука зачела, утирала ме у. земЉу од стида и очајања немоћи да је зауставим. Нешто је страшно летјело каналима главе и сви они сатови вреће бића човјекова, звонили су. Никада нећу моћи одгонетну ти, да ди је њихова звоњава била покренута часом славе 5 или је одзвањало тужно скрнављење моје при-

Носили су нас обојицу, крваве и биједне, а ја сам гле дао за путањом одбјегла дјетета, не схватајући да плачем.

(Из романа „КОНОПАЦУ)

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

(5 се. = 527 27 чари ““ р 4

Зи ан аб“ ( |] /