Књижевне новине

и“

ЕСЕЈ

ес За Х

МАРКСИЗАМ И СТРУКТУРАЛИЗАМ У КЊИЖЕВНОЈ КРИТИЦИ

Структура као моменат стваралачке, дијалектике

КЊИЖЕВНА критика чини утисак некакве раскрснице, У њеном пољу се укрштаЈУ наука и уметност, сазнање пи вредновање, и тако даље. Услед овог укрштања, статус критике је одувек изгледао крај. ње сложен и проблематичан. Данас, међутим, њен проблематичан статус прелази у критичну ситуацију, пошто је критика растрзана између безбројних – научно-филозофских дисциплина које се у њеном простору пресецају и оспоравају.

Чини се да међу овим дисциплинама доминира структурализам. Али, ни та доминантна „школа“ не решава пита. ње критичког акта; напротив, она сама стоји под једним озбиљним упитником; јер, као што је упозорио Роман Јакобсон, концепт „структуре“ је веома неодређен и многосмислен. У најмању руку, структура аизам је двосмислен термин: с једне стране, он означава структуралну методу, а с друге стране — | структуралистичку филозофију. Она метода се ограничава на испитивање одређених феномена; насупрот томе, ова филозофија претендује да обухвати целокупну стварност, искљу= чујући или подређујући остале начине сазнања, Означеној филозофији тежи Клод Левп«Отрос, док поменуту методу заступа Жан Пијаже, који се залаже за „тенетички структурализам"“. Не без основа, Пија» же пребацује Леви-Стросу да ниподаштава могућности функционализма, као п генетичке и историјске перспективе (Ј. Р!аше!: »Ерјфетојовје дез 5степсез де |ћотте«, баШтага, Рагз, 1972). У ствари, Пијаже се ограђује од структуралистичке филозофије која не спада у науку већ у идеолотију. 2,

Остаје, дакле, само структурални метод као један научни поступак. Може ли та књижевна критика употребити као свој инструмент»

Може — под условом да свој инстру= ментариј не сведе на тај метод, Овај последњи захвата структуру уметничке творевине, али изван његовог домашаја остају главне димензије исте творевине, а пре свега њена вредност. Да би доскочили овој незгоди, поједини структуралисти настојали су да вредност редукују на структуру. Напуштајући научни терен, они се удаљују од Жана Пијажеа који каже: „Вредности и структуре су два нераздружива, али тако рећи, паралелна вида свих понашања" (Наведено дело). Пошто је увидео да се вредност не да свести на структуре, овај француски структуралист је покушао да је дефинише помоћу фун«кције система; при том је додао да „питања функционисања леже у срцу проолема", када је реч о структурама „за које се сматра да су у развоју . И заиста, ако се уметност схвати као „структура у раз воју“, онда нема сумње да се њен чворни проблем састоји у њеној функцији, то јест у њеној вредности.

Овај проблем не допушта књижевној критици да се затвори у круг творевине, он јој налаже да проникне у само ства рање. Другим речима, он захтева од кри“ тичара да иза феномена ст РуКЉУН потраже процес структурисања. а врдо суптилан начин, Пијаже је прикае 5 кључну разлику између структурисањ + структуре; уз то, за њега, структуришућа делатност не само да трансформише с та ме, него их и формира. То значи да 1 | ничку вредност не би одређивала < Е структура дела, него делатност стру ури сања, Укратко, вредност би била центр рана у стварању, а неу творевини.

ј езни да про Овде, међутим, ми смо ббав им и редефинишемо конвенционални појам стварања. Сходно том Па ЗЕ циј и чин уметција би била исто ипо | И ији, производи своје дело. СИА се не исцрпљује овом МРОИ ВАР него се наставља као 1 фр. Е Ћ Уа У кција ме " Пана Извод није ништа ПОЕНА Ао, и ије. По не 5 читаоци У сво“ левој оштрбумној опаски, 47. 7 зоре а алији репродукују | ис Ио стваралачки чин. Мада обилује саврше творевинама, једна. уметност се ипак

валвира, уколико нови ствараоци Ка а маоци престају да је репродукују. а култура није спосо на 32

метничка ; ш проширењу етролу пак чије подови тнира или умире; ак ари

< кцију, ти за какву репроду Ма тва, па самим тим и безвредна.

нишући уметничку вредност, описав ЕнрОдуКОВаЈЊу | антажује одтоварају. ћу људску енерги) у. За разлику. о ИЕ тих „правоверних структурално или же је потпуно свестан да вреднос И од ове продуктивне енергије коју УУ И ди у човековом афективном потенц ј у Структурализам није У стању да а > гонетку вредности, јер он. занемару та ко стваралачку енертију, тако и ону су

|у коју та снага структурише,

станцију

М мачелу, оп идо на то да структуру лела разматра без обзира на природу стру

4 ј | ј к ктурисаних елемената. Отуда, креанот о таје ван његовог дохвата и видокруга. ; с наводи на закључак да ма-

суство, наиме Н | · раја. дела није ирелевантна за његову оелност. Узмимо да је неки кип извајан ОИ лаже Он ће бити

а ог песка млм снега. б СНА а структура била

безвредан, па ма његов

чак и перфектна. Јер, грађа таквога кипа онемогућује ону трајност која улази у појам уметничке вредности, Исто тако, јасно је да се један „Фауст' ме може сазда: ти од лексичке грађе неког примитивног језика.

Најпосле, под претпоставком да уметмост сублимише људски живот, питање о супстанцији уметничког дела бива заопг трено и радикализовано на тај начин што савремена наука из основа мења концепт живота. На темељу најновијих астробиолошких истраживања, Јосиф Шкловски је закључио да интелитентна жива бића не морају природним путем настајати из ортанске материје; по њему, таква бића мо. гла би да буду вештечка створења; поврх свега. Школовски не искључује могућност да ова створења представљају виши степен у свеколикој еволуцији живота, Живот не мора да буде везан једино за органску материју; он би могао бити својствен и неорганској материји (рецимо, силицијуму). Лам, чим је супстанција свесног живота стављена под упитник, питање о супстанцији уметничке творевине добија нов и неслућен значај који нам не дозвољава да та игноришемо, Ово питање, међутим, структурализам је методолошки и начелно стављао у заграде. На тај начин, он се за још један корак удаљио од проблема у метничке вредности, те самим тим п од спедифичног предмета књижевне критике,

Зора научно-техничке револуције личи на сумрак уметничке културе, Та реводуција се многима привиђа као негација уметности, Одређеније говорећи, она се јавља као неодољива „инвазија“ науке и технике у песничко-уметнички круг. Начин уметничког стварања почиње се саображавати научним поступцима. Он тежи да пређе у својеврсно „уметничко моделовање"“ које би одговарало кибернетичком моделовању, каогод и представи совјетског физиолога Н. А. Бернштајна о „моделима нужне будућности", Али, када се уметнички чин прилагођава научним методама, зар се тиме не угрожава специфично биће уметности, па и само њено битисање» Ако уметност престаје да егзистира, онда је бесмислено питати се по чему она вреди, Мртвац није ни ваљан ни лош човек, Он је леш „с оне стране добра и зла".

Ипак, револуционаран успон пауке не мора да значи пад уметности, а још мање њену „смрт". Обрнуто, свет уметничких слика постаје још неопходнији као противтежа набујалим апстрактним појмо-

"вима. Но, претећа негација уметности не

да се обеснажити конзервацијом традиционалних уметничких облика и закона. Уметност се мора трансформисати, да бисе реафирмисала у јеку научно -техничког преврата. Проблем вредности добија пресудан значај за ово трансформисање. Уметност ће сачувати своју егзистен цију, под условом да се њена просечна. вредност повећа у битној мери. Тај услов је раван императивном захтеву да се просек данашње и сутрашње уметности приближи висини њених јучерашњих врхова.

Ово повишавање квалитета условљено је нараслим квантитетом уметности, а тахоће и повећаним бројем стваралаца. У вези с тим ваља се подсетити да је за пр. вих педесет година ХХ века произведено више уметности него у свим претходним столећима, Напоредо с тим умножио се и број активних талената. У свом де лу „Сума технологије", Станислав Лем вели да више неће бити ни једнога Шекспира, када буде двадесет хиљада песника са шекспировским даром; по његовој претпо“

БОРО МИТРИЧЕСКИ; ЖЕНА КОЈА КЛЕЧИ (СА Из. АОЖЂЕ У ГАЛЕРИЈИ. КУЛТУРНОГ, ЦЕНТРА

БЕОГРАДА)

пала, ка

на -—=-=—_———————_ ===

изиђе на: крај са проблемом

ТОМАШ КРЖИШНИК;: ПЛАКАТ (СА ИЗЛОЖБЕ СА-

ВРЕМЕНО СЛОВЕНАЧКО ОБЛИКОВАЊЕ У СЛАОНУ

МУЗЕЈА МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ)

ставци, тада ће уметност постати сувишан, чак и смешан анахронизам. Лемова хипотеза отпада у једном случају који је могућан, па ма колико изгледао екстравагантан и суров, У том случају, наиме, шекспировска куаминантна тачка постала би стандардна мера која се има надвисити.

И тако, уметност бива стављена пред дилему: или пад испод садашњег просека — или успон изнад досадашњих врхова. Тек шт поп даћиг,

Поједностављујући и скраћујући приказ изложене ситуације, ми бисмо констатовали да се књижевна критика обрела пред истом дилемом. Ова — констатација, међутим, може подстаћи некога да се у чу ду запита:

~— Значи ли то да од просечног критичара очекујемо да достигне ниво Бјелинског н Скерлића2

Да, значи, Баш то! Уколико треба да вредности, као и са другим граничним питањима до којих је доспела савремена уметност, критика се мора развијати као једна интерДАисциплинарна спрега без преседана. Потенцирајући научност критике, таква спрега би уједно појачала и њену кре ативност. Јер, сваки критичар спреже релевантне научне дисциплине на различит, индивидуалан начин, који одговара не само природи тих дисциплина, већ и крити. чаревом општем погледу на свет, а у пр вом реду — можда — његовој способности за стваралачке синтезе. Кад оркестри ра разне научне инструменте, критичар је исто толико стваралац колико и зналац.

. „данас, услед „информационе експлозије", разноврсних знања има на претек; недостаје њихова оперативна и креативна синтеза коју може да оствари једино моћ схватања, односно критичка и конструктивна мисао. Све је лакше знатни ову или ону ствар; у исти мах, крајње је тешко схватити повезаност свих ствари, па и повезаност свих уметничких феномена. У својству интегралне визије света, идеологија је незаменљив _ чинилац оваквог схватања; она је фактор духовне интеграције; у њеној одсутности, мозаик свих знања распада се на мноштво података без реда и смисла. Једном речју, идеологија је неопходна самом сазнању. Ову њену неопходност и сазнајну вредност увиђају како марксисти, тако и објективни грађански мислиоци, укључујући овде већ навођеног структуралисту · Пијажеа, који о томе каже следеће: „Један човек науке никад није чист научник, већ је увек подједнако ангажован на некаквој идеолошкој или филозофској позицији". Пре ма цитираном аутору, идеологија је присутна чак и у математичким истраживањима, премда она у овом случају игра у доту од секундарне важности.

После свега, нема сумње да је књижевна критика на нужан начин скопчана са идеологијом. Можемо. поставити само једно питање; која идеологија оспособљава. критику да постигне оптимално решење својих проблема2

Пошто се ради о пролетерској и буржоаској, идеологији, погледајмо одговоре које дају неки од најкомпетентнијих грађанских научника. Вратимо се Пијажеу! Не искључујући остале филозофије, овај фран цуски структуралист указује на социјалистичку идеологију, заправо на марксизам. Он најпре констатује да „дијалектичке филозофије... итрају битну улогу у социјалистичким идеологијама", па онда закључу је да „свако може прихватити“ резултате дијалектике (Наведено дело). У ствари, Пијажс признаје плодност и прихватљивост марксистичке _ дијалектике у хуманнтар“ ним наукама.

Представљајући једну општу — методо“ логију, та дијалектика помаже књижевној критици да реши противречја међу разпим научним поступцима, као што су ис торијски метод и структурални прилаз, Значи, она јој омогућује да реши свој неуралгични методолошки — проблем, који се данас поставља у пољу интердисциплинарне сарадње. !

Не мање, марксизам оспособљава критику да изиђе на крај са торућим аксио лошким проблемом, између осталог и са питањем које захвата релацију између вредности и структуре, Јер, у целовити

састав марксизма улази, осим дијалектичке методологије, још и једна концепција вредности. Овде је немогућно задржавати се на тој концепцији, па стога треба иста» ћи само њену битну саставницу, наиме катеторију Ргаха-а, додајући да Ргахј5 врхуни у самоделатности која се поклапа са остваривањем човекове потенцијалне, суштинске слободе. Иста самоделатност манифестује се као уметничко стварање, Према томе, она структурише уметнички предмет и конституише његову вред ност.

Без изложеног концепта вредности, као и ван оквира дијалектичке методологије, структуралистички прилаз је очито недовољан у својој књижевнокритичкој функцији. Краће речено, он је плодан само као помоћни инструмент марксизма.

Овде, међутим, структуралисти би мотли приметити да њихов поступак пред, ставља одређену научну методу, док марксизам означава тек једну идеолошку по зицију. Ова примедба не стоји. Јер, по сво. јим филозофским уопштавањима, структурализам је такође идеологија; он није наука већ извесна „паранаучна филозофија" (како би рекао Пијаже). Наша критика нема потребе да се поводи за појединим структуралистима који, с капом под мишком, као сиромашни рођаци, очекују да им меки париски или харвардски професор удели _мрвице те идеологизоване „паранауке". Ово очекивање је колико тужно, толико и смешно. Оно је нека врста. „интелектуалне комедије“ у којој балкански интелигент дозвољава да му се структуралистичка надриученост продаје као чиста светска „наука“.

Уколико не пристаје да буде изиграпи ујунак" ове комедије, критичар ће моћи да у структурализму разлучи „паранаучну филозофију" и научну методу. Тада ће се указати могућност да се иста метода — као помоћно средство — уклопи у марксистичку критику. То уклапање је омогућено научном оријентацијом – марксизма, Марксистичка филозофија је отворен систем. Она је отворена према науци. Дакле, и према структуралној методи,

Ова друга јавља се у многобројним варијантама. Јамачно, кибернетика ну ди оптималну варијанту, углавном — у виду моделовања разних структура. Но, компетентни стручњаци сматрају да извесне битне димензије уметности измичу чак и кибернетичком моделовању. По њима, такво моделовање обухвата ову или ону страну творевине, али не ми сам процес стварања; ми још увек нисмо у мо гућности да на задовољавајући начин мо-

2> п 25

делујемо ритам, то ће рећи „фундаменталну карактеристику уметничке културе" (Б. В. Бирјуков — Е. С. Гелер: „Кибернетика у хуманитарним наукама", Москва, 1973 — на руском).

Миркос тим пролазним ограничењима, кибернетика нам умногоме омогућује да сазнамо структуру књижевне критике, као и структуру саме уметности. У њеној пер. спективи, разматрана критика види се као систем ауторегулације уметности: она обезбеђује, поред осталог, п „повратну везу" уметничке културе са вануметничком околином. Најзад, не упуштајући се у појединости, овога пута треба напоменути да кибернетика даје основ за решење кључне контрадикције између саз нања и вредновања. Како наговештава Жан Пијаже, такав основ био би изграђен у кибернетичкој теорији ига. ра, која је усредсређена на један вид проблема вредности, управо на проблем добитка и губитка. По свом предмету, ова тео-

„рија је уједно и дескриптивна и норматив-

на дисциплина. Због тога, она би књижевној критици могла, бар издалека, осветлити правац на којем се вредновање здружује са сазнањем.

У свом продужетку, исти правац изгледа подударан са још пеиспитаним путем интердисциплинарне _ интеграције. Разуме | се, то ме значи да је књижевна крити-

"ка овлашћена или обавезна да са естети-

ком интегрише било коју дисциплину, на пример — агрономију или атомистику. У критичком чину кооперисале би једино оне дисциплине које су релевантне за зналачко вредновање књижевног дела.

Захваљујући остваривању такве кооперације, критика би престала да се распиње између дивертентних струка. Напротив, она би постала место њихове конверген. ције, На истом месту, њена садашња кри. за преобратила би се у истинску ренесансу. Радојица Таутовић

КЊИЖЕВНЕНОВИН | 5