Књижевне новине
Прожимање и укрштање традиција
Светозар Кољевић:
„НАШ ЈУНАЧКИ ЕП“, „Нолит“, Београд, 1974.
КЊИГА „Наш јуначки еп" професора сарајевског Филозофског факултета Светозара Кољевића по свом наслову, може се рећи, традиционалистичка је: имамо, наиме, књигу Томе Маретића из 1909. године са насловом „Наша народна епика", затим књигу Салка Назечића из 1959. са насловом „Из наше народне епике", а. Рус Николај Кравцов у наслову своје студије о најрепрезентативнијем дијелу епске поезије ма српскохрватском језику употријебио је ријеч спос, док је Светозар Матић дио својих радова из ове области штампао 1964, године под насловом „Наш народни еп пи наш стих" — да споменемо само неколико обимнијих и значајнијих дијела из ове области. И Маретић, п Назечић, и Матић и Светозар Кољевић пошАм су, прије свега, са становишта јединствености језика на коме је испјевана та
епика, а свакако и од низа других елеме-'
ната на основу којих се она може посматрати и као цјелина у. чијем је оквиру могуће издвајати и поједине кругове пјесама према различитим крштеријима,
Кољевићева се књига састоји из седам поглавља која носе сљедеће наслове: Т. Вукова епика и наше епско певање, П. О преткосовским песмама, Ш. Песме о Косову, ТУ. Песме о Марку, У. Песме о хајдуцима и ускоцима, У. Песме о војевању за слободу, и УЦ. Епски амбијент. Посебно је истакнут уводни текст под насловом „Права историја", у коме аутор износи свој начелни став о односу елске поезије према историјским догађајима и личностима о којима пјева. Док су насловима поглавља назначени главни стубови епске грађе у историјском континуитету, њен тематски распон и обухват, дотле подпаслови упућују на дубљу уроњеност те поезије у стварност живота и историје, њену заокупљеност драматичним видовима укрштања јавног дјелања и приватног живота нашега човјека у прошлости, њено узбудљиво поетско свједочење о осјећању свеошште повезаности људске суд: бине с природом и космосом, те митску оперваженост таквог осјећања и свијести.
У првом поглављу Кољевић, уз остало, разматра тврдоглаво шткрте податке ОД којих наша наука већ поодавно полази кад год се упиње да пружи какав-такав одговор на питање откада се код нас почело епски пјевати. Свјежијих података. о томе нема ни у овој књизи, нисмо их мотлни ни очекивати, те и поред несумњиве ауторове способности за одмјеравање онога што је науци већ било познато и умјешности у томе да се претпоставке и закључци лијепо артикулишу, ни он није успио да у том одговору буде одређемији нити, пак, битно друкчији од својих бројних претходника.
У истом поглављу Кољевић указује једним колико модерним толико поузданим поступком на дубљу тематско-структурал“ ну повезаност епских пјесама на српискохрватском језику из старијих, „највише приморских записа", те оних из „Ерлангенског рукописа" са пјесмама из Вукове збирке, прецизније: оног дијела његових пјесама које је он за живота одабрао и штампао, што се такође знало, о чему је п писано, али не овако темељито и илустративно. Међутим, према неким формулацијама из овога поглавља морамо изразити своју резерву, а некад чак и више од тога. Најприје, пјесме из „Ерлентенског рукописа“ можемо само условно назвати славонским пјесмама, јер је грађа о настанку тог зборника прилично оскудна, а поготово мало знамо о њиховим казивачима, што је један од најбитнијих момената кад се народним пјесмама дају аокалне одреднице.
"Послије тачних запажања о паодном прожимању и укрштању ужих епских пјесничких традиција на територији сргљ скохрватског језика, а тога је свакако било и шире, о посебно значајном замаху тот процеса у доба пропадања наших сред»
|
КЊИЖЕВНЕНОВИН 4
КРИТИКА
СВЕТОЗАР ДРАШКО КОЉЕВИЋ РЕБЕП
њовјековних држава и породица, слиједе неке мисли којима је, у најмању руку, потребна прецизнија и чвршћа формулација. Можда ћемо то најочигледније показати ако нанедемо дословно нека мјеста која се односе на тај проблем, — „Поред оваКквих и сличних примјера, ту су, најзад, и цели слапови приморских десетераца које ћемо наћи касније вероватно посред ством херцеговачког и славонског певања, и код Вукових певача". Посредовања и посредника је свакако било у свим временима и свим крајевима, али они никада нису дјеловали једносмјерно, нити су из сваке средине могли узети онолико КОлИко су у њу доносили. Није исправно епску пјесничку традицију која се у једном времену тако снажно прелијевала преко својих међа стављати у толику каснију зависност од повратног дејства ин утицаја поезије коју је она сама својевремено тематски и изражајно обогатила. Зар није логичније мислити да је та поезија, и поред тога што су њени носиоци изгубили слободу, и поред прекида у континуитету развоја писмености, или баш и томе захваљујући, како неки можда н оправдано сматрају, наставила да живи у свом најизворнијем облику тамо. гаје јој је било и остало најснажније врело тема п мотива, изражајних средстава, тамо гаје је било најснажније и најболније сјећање на дане минуле славе и слободе — чиме се та поезија највише пи надахњивада, те, најзад, тамо гаје је она почетком прошлог вијека и затечена у свом најинтензивнијем н најаутентичнијем облику. Да су
„којим случајем у крајевима из којих потичу најбољи Вукови пјевачи постојали и
раније услови да се пјесме биљеже, бар онда кад су прављени записи у приморју и Славонији, ван сваке је сумње да би се, уз мното што-шта другог, нашли ни ти исти слапови стихова, што би истовремемо био и најснажнији доказ за основну Кољевићеву тезу да је та поезија живјела. ми да се развијала у мотивско-тематском прожимању и језичко-изражајном јелинству. Ови се приговори и резерве односе на прво поглавље Кољевићеве књиге и њима су, по нашој опјени, назначени њени основни недостаци. Стављајући у средиште пажње саме текстове народних пјесама, п дајући њихову интерпретацију, Кољевић се коначно нашао на терену гдје је могао да пружи, п гдје је стварно пружио неупоредиво више. Ту је он показао и ширнину свога знања и изузетну умјешност у откривању пјесничких феномена које анализиране пјесме прожимају у суштини јединственим осјећањем и схватањем, а што је нарочито убједљиво показано у оквирима, одређених кругова тих пјесама. У аналнизи која импресионира понесеношћу мисли и осјећања Кољевић је неријетко досезао космичке просторе наших најбољих епских пјесама, њихове некадашње митске видике.
Пажњу привлачи запажање да у овом ботатом стваралаштву „историја и искуство покрећу поезију", као што та иста поезија „смирује искуство и осмишљава историју“. Значајан је свакако и став којим се у знатној мјери релативизира основна ауторова замисао да се назначени распон поетски обликованих тема п мотива представи као еп, јер „и кад сагледа мо те путеве унутрашњег тематског и мотивског јединства појединих циклуса и нашег јуначког епа у целини, ипак не треба губити из вида ни оне његове раскоапне и она напрснућа његовог песничког ткива".
У анализи овако надахнутој и дозираној високим степеном осјећања, што је уСсАОВ за много шта ваљано у критици, питање објективности и прецизности морало се нужно поставити у други план, отуда се понекад може добити утисак да неки' ставови п лебде. Текстове које је анализирао Кољевић је бирао сам, старајући се, вјероватно, и о томе да му опи пруже што више материјала који поткрепљује његове основне ставове. Ов је у њима, наиме, врло проницљиво џочавао оне подземне токове који их стварно повезују у једну посебно схваћену цјелину. Може се, чини нам се, једном његовом кри терију, ипак, приговорити, а он се огледа у наглашеном узмицању од пјесама у ко-
јима је птисутно ратничко диковање и
ортетање. По том критевију велики дио нагле народне епике, која је као и епнка хоугих нарола своје етичке норме 'изграБивала и на агомалној основи, натпао би се у неприлипи Паптифизам по сваку цијенто није могао бити први поинцип етике ниједне епске наролне поезије, а најмање наше која је настојала да поправи грешке и клонућа и у прошлости и у садашњости, ·" Љубомир Зуковић
ћроз проеторе поезије
Драшко Ређеп: „КАО ПУТОВАЊЕ“, „Улазница“, Зрењанин, 1974.
ЕСЕЈИСТ ни критичар Драшко Ређеп већ је више од једне деценије присутан у нашој култури, посебно у феномену књижевног стваралаштва. Будан за сваки књижевни догађај, он реагује на књиге и појаве као сеизмограф; међутим, сваки нови литерарни повод у ствари је полазна тачка у дубљи захват у просторе књижевног стварања. Тако су настали ови есеји и чланци у којима је, поред широке ерудиције, веома видљив нерв за
откривање слаојевитих предела стварала-
чког чина.
Наслов најновије Рећепове књиге симболичан је за читаву њену структуру: то је путовање кроз културну климу јелмог времена н једног поднебља, кроз чудесни свет великих стваралаца, као и оних млаДАих који тек долазе и чији свет није ништа мање чудесан.
Своју је књигу Ређеп назвао „Као путовање“: то као је оно што је иза ни: зања предела и призора који промичу, у простору или у књизи; оно што отвара безбројна врата, једна за другима; дубински, не просторни доживљај "света: То што он пише о писцима и сликарима, о књигама и градовима, о небесима на сликама и у песмама, увек је сагледавање из једног унутрашњег аспекта, као што чини путник који призоре света лдоживљује дубоким вибрацијама унутрашњег бића.
Реаговања Драшка Ређепа ретко су када везана искључиво за тему о којој проговара: од првих реченица започињу зрачења у више праваца, богато осветљавајући читав низ народних појава, везујући их у једну осмишљену целину. Тако — темпераментно, надахнуто, са финим детаљима као што је ванредни кроки Вељка Петровића и његовог патетичноги го дог слова последњег барда, Ре Беп са жаљењем констатује одсуство спонтаног усменот казивања у нашој друштвеној и књижевној клими; залаже се за уметност причања, пресахлу, изгледа, пред „неприкосновеном, некомуникативном, па пирнатом зградом што се, мргодно, уздиже пред нама као немушта абракадабра скрипторија"...
Иронично и помало суморно констатује Ређеп савремену, схематичну крутост нашег говора пред „динамиком једног времена које се бескрајно развија", Међутим, он се с друге стране у својим текстовима о савременој поезији жестоко опире „фаталној инфлацији речи“, супротстављајући јој „унутрашњи говор бића“, који га је фасцинирао још код Андрића. Само тим унутрашњим говором бића може се изразити „сав ужасни обруч сјаја" за којим трага Матић.
У ствари, као што је веома видљиво у Ређеповом наоко региструјућем, а 7 основи трепетно лирском дневнику објављеном половином септембра 1973. у Књижевним новинама н унетом у ову књигу — у ствари, поводом Матића, Ређеп је мното рекао о себи лирском, о оном вибрантном делу себе, који ако не живи у једном критичару, он би морао остати без гласа, бар кад је реч о поезији. ке И, вези са тим, Новалисова тврдња коју на једном месту у овој књизи наводи Ређеп, да је „критика поезије немогућа ствар“, можда је само делимично при хватљива; истина је вероватно у чињеници да се на речи о поезији не може ста» вити никад дефинитивна тачка, и то је онај фини валер који, разуме. се, овај есејист савршено разазнаје.
Ређепово перманентно присуство у већини новосадских културних послова нарочито је вилљиво у контакту са младим талентима, („Поља", „Индекс“, „Прва кђита). Ово вреди полвући посебно због начина како је још 1967. учинио чујном ни видљивом младу поему Пере Зупца „Местарске китце“ на пример. Он у друтом једном тексту о истом аутору са негђихватањем говори о „још увек патељналистичком, крајње узаожаном а најчешће импровизованом односу према млалим ауторима". То итнорисање оних који долазе крије у себи озбиљне опасности ла се удари о слепи зид — а Драшко Рећеп је међу оним критичарима који су тога високо свесни и који се боре против таквих, срећом спорадичних, ставлва у пашој литератури, У једном тексту из 1972
Раша Перић
ДОЛАЗАК _ У ТРОШНУ КУЋУ
едино мотао ов над главом
Заложио сам свој долазак како сам ј Конио сам мајци небо купио јој кр Ено је сада копа виноград и пева Припитомила је Страх п Оча |
И закључала их у моја реора
миш Нена Зар не да је то Велика Заме! 2 Шта сам ја према том звезданом престору
А знам позвала. ме је у трошну кућу
Позвала ме је преко пољупца као преко прага
Но она је бар то учинила људски И ја јој праштам
Сви ми приклоњени смо звезди или метку Само блажени прођу средином
НОВО ДЕТИЊСТВО
Шетамо моћас тихи и љубимо се А знамо ли шта значе те усне тај Шта. лажи
ноћас тапат
Спусти главу на моје лево раме и -слушај Срце пољупцем изведено из детињства Ново детињство тражи
СМРТ ЉУБАВНИКА
Одлазе Велики Градитељи Доћите да их испратимо Е Они својим одласком спасавају Граргвину
Поништили су Лам и Патетику [ ЈУ трошно узидали најчвршћи материјал Сушне тодине и оскудицу
Не треба им замерити за одлазак Они другачије не могу Они су верни свом послу
Гледајте у какве се висине попеше Машу Мајци под агрехом
Брату под пушком Сестри под венчаницом Јесте ли икада видели лепше лице Лепшиа осмех
Треба их испратити у рано јутро
У Сунчев излазак ' Низ реку |
Успаване у два орахова листа.
Са. два: укрштена зрака над постељом Они, одлазе за светлошћу
ЈЕДНАЧИМО СЕ КАО У СМРТИ
Ја сам опет заљубљен. скот Е Носим љигаво срце на челу | Као што светиљку носи рудар Силазим у предео где једначимо св: Као у смрти
Мајка пева Отац сумња. Син куне Нико не излази мудар
Мудрости нема — виче Сведок Срце мудраца поништава,
Тајна казује се као Стрепња
Као Жеља ·
Крв се чудесно испарава
Душо јеси ли сада беља — вичем Ја
Пере ли те ова блага светлост Као киша летња
Кад пере прашњав копривин лист Како би сада поднела смрт мајке Брата. смрт
Како цев хладну револверску
На слепоочници
(„Далеки, блиски гласови") он овај свој став јасно формулише: „Једна литература. има своју шансу тек ако је остварила континуитет своје отворености према новим, младим гласовима“. Не континуитет младих са литературом, него литературе са младима. И не шанса младих, нето шанса литературе. -
Природни распони овога Амрског пут-
ника простиру се од Новог Сада до Ма-
јерових загребачких видика затрављених кишом, од београдских песника до Кос-
мачеве Соче, од брда Метохије до маке.
Аонских поднева. Свуда. су предели ни свуда су људи: и све је ту доживљено кроз Амрску везу: простори — песма — човек, Сваки тренутак овог путовања је лирски. 4 то путовање од књиге до читаоца, од читаоца до ствараоца значи, пре свега, откривање завичаја песника, или слика. да, свеједно, његове давне хоризонте, МАН чак оно „што је сам изабрао". Ту је сваком ствараоцу одмориште али и вреди извор за најлепшу песму.
И Ређепови текстови о сликарима јесу увек многорелацијске асоцијације на сусрете, на људе, на путовања кроз књите и кроз пределе. Чудесни спој пролазног и вечног у сплету боја и сенки — у јеговој интерпретацији постаје близак нп ВИдЉив и неодољиво присутан, То је један „изнутра озрачен свет" како Ређеп назива хардекине и кловнове из својих сећања на луткарска позоришта и слиКарска платна на којима их је, тако озрачене, као из сна, налазио.
. „Драшко Ређеп је у овој књизи Апрски, узоубени хроничар једног незадрживог, Амвног живота културе уопште и, посеб50; војвођанске културе, која се данас без прекида доказује на пет језика; дубоки, „далеки корени њени родили су висока стабла, поносита: поезија, проза, слиа ај филм, позориште, штампа — је: „пезаустављиво пулсирање које јелва
иже да забележи трозничава рука: јелва стиже, али стиже, п бележи фастинантно, надахнуто. | |
Дора Пилковић-Максимовић
це пиле“ миниран
"и аи шее
Ерт Це ин
"шт