Књижевне новине

· свот папијента,

ИНТЕРВЈУ |

СВЕ РАДИТИ ( ПУНОМ 0лГОВОРНОШЋУ

Разговор са истакнутим позоришним редитељем, теоретичаром и критичаром,

психијатром Хугом Клајном

АР Хуго Клајн, психијатар, позоришни редитељ и. критичар, роЂен је 1894. године, у Вуковару. У свом родном граду је завршио гимназију. Студирао је медицину у Бечу. Између два светска рата је био лекар у Београду. У том времену бавио се и позоришвом критиком. Окупацијске дане је провео у Београду, скривен Од фашиста.

После рата доктор Хуго Клајн се посветио позоришту. Постаје, најпре, редитељски саветник У Народном позоришту, па професор у Драмском студију. Касније је почео да режира. Био је више година и професор београдске По зоришне академије. И поред тих обавеза, није престајао да се бави позоришном теоријом и крити ком.

Објавио је више књига, Из психијатрије најпознатије су. му књиге: „Нервни систем", „Абно рмалности нормалних“, „Васпита ње са гледишта медицинске и со цијалне психологије" и „Ратне не розе Јутословена“. Из области позоришта посебно су му значај ни радови: „Основни проблеми режије". књига позоришних кри тика „Живот двочасовни", затим студија „Шекспир и човештво"и друте.

Клајнове режије су у самом врху послератног позоришта. На рочито се памте његова редитељ ска остварења у представама: „Шума", „Млетачки трговац", „Ме деја", „Лажа и паралажа", „Побуна сна Кејну“, „Аневник Ане Франк" и друге.

Хопринос Хуга Клајна нашем позоришном животу има велики значај и по томе он је једно од најзначајнијих имена наше култу

Ре. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Као психијатар имали сте, знамо, многе стручне контакте. Ко ји догађаји и које су личности данас највише у Вашем сећању и памћењу2 Какве су Ваше успомене о Фројду као човекуг

ХУГО КЛАЈН:

Што се тиче личности које су ми, „остале у памћењу, споменуо бих „Два Фројдова ученика... Једанабе звао Виктор Тауск, У пр... вој "тодини медицинских студија, у мојој групи за сецирање лдешева био је један који је већ завршио правне студије, доктор Фе: ликс Тице. Он ми је једног дана рекао да један Фројдов ученик, који се зове Виктор Таџск, држи курс из психоанализе. Врло радо сам прихватио да посећујем тај курс, утолико пре што је Тауск дошао из Југославије, Његов 01ац, пореклом из Чешке, Херман Тауск, у Хрватској био је уред ник режимских новина на немачком језику. )

Слушајући тромесечни курс из психоанализе, то ме је толико заинтересовало да сам хтео да чујем и самога Фројда. Фројд је држао предавања на Универзите ту, и за њих је било велико инте ресовање. Али Фројд није хтео да му долазе људи Који нису ствар" Но заинтересовани за психоанали зу. Зато је захтевао да у слушао ницу имају: приступ само лица с његовом писменом дозволом,.а по њу је свако морао да дође код њега лично и да објасни зашто, хоће да слуша његова предавања.

Отишао сам Фројду, то је би. ло у Бергтасе број 9, и да бих поткрепио своју заинтересованост за психоанализу — ја му кажем да сам слушао Виктора Тауска, Фројд је то пречуо и ја се поново позовем на Тауска, он опет. не реагује на то. Мното после сам сазнао да је Тауск извршио са моубиство. Тек недавно сам чуо, од Љубе Стојића, психолога, да многи људи, међу њима и Ерих Фром. Фројда окривљују 'за 'то самомбиство, да се Тауск на то одлучио јер Фројд није хтео ње та, ученика свога, анализирати кад је било потребно, „него та је предао јелној млађој аналити чарки. Мислим да су те оптужбе неопоавдане, ; ||

По опоме што знам о Фројду, сматрам да је Фројд био прави агторитет, али не ауторитаран. Био је бескомпромисан у свом учењу. Због тога су многи отпаАи од њега; Адлер, Штекл, Јунг, сви су они отпали зато што нису прихватали неке основне ствари од којих Фројд није никако хтео да одступи. Али, он је увек нат даштавао да се анализанда не сме везати толико за аналитичарада постане зависан од њега. Он, на. против, мора да се осамостали. И то је, по мом дубоком уверењу, био разлог зашто ФРОЈА Тауска, који је иначе био сувитпе везан за Фројда, није прихватио као

Све сам То рекао због тота што сам ја,у свом отпору према

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

аџторитетима, поступио супротно,

Тауску. Кад је требало да пре нето што се сам почнем бавити психоанализом, прођем, под надзором неког другог, кроз анализу, Фројд је мени дао препоруку за једног свог ђака. У свом отпо ру према сваком аоторитету, ја сам решио да не идем ономе ко ме ме Фројд препоручује, У Бечу је онлл био професор Паул Шилдер, који је био некакав аут сајдер. Он.је био одличан психо аналитичар, држао је предавања на истој Вагнеровој клиници о примењеној психоанализи, што се иначе није радило. Објавио је и књигу о томе. Он није био члан психоаналитичког удружења, јер није испуњавао ни признавао све њихове прописе, али су касније они њега позвали и примили у удружење. Тај Шилдер је мени импоновао због тога што је имао тако критичан став.

И ја сам отишао Шилдеру на ту лер-анализу, када сам овде, већ као лекар, добио једногодиш ње одсуство за специјализовање у психијатрији. Када је почео хи тлеризам у Аустрији, Шилдер је прешао у Сједињене Државе. Настрадао је тамо у је дној саобраћајној несрећи.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

А какво је Ваше мишљење 0 Фројду као човеку2

Хуго КЛАЈН:

Казао сам: био је стварни ау торитет. Али није захтевао да МУ се његови следбеници у свему по коравају. Да је он био такав, ја се не бих усудио да га не послушам, да кад ме он шаље једно. ме, ја тражим другога. Он је доз вољавао и чак тражио да човек буде самосталан. Али кад су би ле у питању основе његовог учења, психоанализе, био је беском промисан, Јунг, један од најпознатијих његових отпадника био је, и по свом начину мишљења, син католичког свештеника. А за Фрројда је религија илузија, неш то ипо човек жели, у шта хоће ла верује, зато се с Јунговим од ступањима Фројд није могао по мирити, и тако је морало да дође до разилажења.

МИЛОШ ЈЕВТИБ:

Мако сте између два рата би ли професионални лекар, бавили сте се и театарском критиком. Шта Вас је определило, друже Клајн, да се бавите тим, од медицине доста удаљеним, послом 2 Које су позоришне представе, па и глумци, и редитељи, (били У том времену најбољи» Какав је, осталом, у тадашњем Београду, био позоришни, уметнички, културни животг

ХУГО КЛАЈН:

Кажете да је медицина прилично удаљена од театарске кри тике. Мислим да није. Мене је, као што сам рекао, пре свега, интересовао човек. То, је и разлог што сам психијатрију студирао. А моја критичност је ишла тако далеко, и то ми је остало до да. на данашњег да, на пример, кад читам књигу, мене интересује у првом реду и бележим оно са чиме не могу да се сложим.

Како сам дошао до тога да се бавим театарском критиком2 У оно време су код нас основани левичарски листови: „Нова литература", „Стожер“. Људи који су их 'издавали тражили су моју сарадњу, питали о чему хоћу ла

Америчке ·

пишем, а мене је интересовало

позориште, .

Ако ме питате које су позоришне представе, глумци и редитељи били најбољи — мени је тешко да Вам то кажем. Никада -нисам волео да опцењујем представе. Давати оцене ми је и као наставнику увек било мрско. Ни: сам ни гледао представе као најбоље и најлошије него сам анализирао и оно с чим се слажем и, нарочито, оно с чим се не сла жем. Али, сам избегавао давање оцене,

. Једна. представа ми је свакако остала у сећању, и њу могу да истакнем као доживљај. То су били „Господа Глембајеви“ у режији Бранка Гавеле. Који глумци и редитељи Редитељи су били У оно време: Исаиловић, немачки ђак, онда Ракитин, Рус, онда Ку" јунџић као млађи. Па онда Бојан Ступица,

Глумци су ми више остали У сећању, него представе, Глумци су били, да само неке наведем: Добрица Милутиновић, пре света, онда Златковић, Фран Нова: ковић, Миливоје Живановић, разуме се, Виктор Старчић, Марко

аринковић, изванредан _комичар. Па онда Ајваз, Мата Мило шевић, Раша Плаовић, то су већ били млађи. А глумице: Жанка Стокић, Марија Таборска, Љубинка Бобић, Дара Милошевић, Мира Ступица, Невенка Урбанова; све су оне незаборавне.

А што се позоришта и култур" ног живота тиче, позориште је било грађанско. Најважније је било наћи такозвани „касаштик". Тај израз је данас заборављен, али предмет и појам постоји још увек, на жалост. Још увек много значи, да се нађе представа, која ће пунити, не толико кућу колико касу. А онда, била је то основна с карактеристика и кул турног живота уопште, и позо ришног напосе.

МИЛОШ ЈЕВТИБ:

После ослобођења сте веома кратко били лекар. Постали сте,

најпре, редитељски саветник У Народном позоришту, а затим професор _ психологије у Драм-

ском студију. Касније сте били редитељ, а и писац позоришне критике и запажених студија. Дуго времена сте били и професор режије на Позоришној академи“ ји. То је, нема сумње, разноврсна позоришна _ делатност, и богата. Шта је за Вас, друже Клајн, значило позориште, шта редитељски рад, шта позоришна педагогија»

ХУГО КЛАЈН:

Пошто кажете да сам кратко време био лекар, да онда кратко покушам да то исправим. Није то тако кратко било. Ја сам прилично дуго био лекар, а одмах после ослобођења и неуропсихи“ јатар у Војној болници, и 1030ришни „саветник“. То је било истовремено. Људи су се почели жалити на мене у болници да ту нисам довољно искоришћен, а људи ~ позор да нисам довољно у позоришту. Ја сам рекао да не могу да будем на два места у исто вре" ме. Очекивао сам да ме неће ос лободити тог лекарског посла, нето тамо у позоришту, Али, руководиоци су друкчије одредили, Тако је' дошло до тога да сам, после не тако кратког времена, морао да'напустим свој лекарски посао у болници и да се посве тим позоришту. А то што сам после прешао на режију, то је дошло сасвим природно,

Питате шта је за мене значи- |

ло позортште2 За мене позориште, ја сам то назвао прежива“ њем, углавном настаје зато што људи имају потребу да оно што у животу доживљавају, а што није тако једноставно, што није сасвим јасно, о. чему морају да размишљају, да 'то у својој свести, у свом сећању поново преживљавају, замишљају, како је то могло евентуално "друкчије да буде итд.

М позоришту се оно што се де сило у стварности приказује некако поново и друкчије, То је процес сличан преживању онога што преживари не могу да сваре. Одмах протутају, па онда то враћају и преживају. У позориш“ ту велику улоту игра и „преживање", које је срж учења Станиславског, Данас то неки људи сматрају | застаредим, преживе лим. Мислим да то није тачно, да ће глумци и убудуће морати да преживљавају оно што приказију. За мене, је, ето, позориште, не све, разуме се, али оно основно и трајно у њему, такво прежи“ вање и преживљавање.

У оној мојој делатности, као „саветник“ инсистирао сам на томе. После неколико режија, заједно са Рашом Плаовићем, са Матом Милошевићем; прво са Ракитином — тражили су да и сам нешто режирам. А хтео сам и сам да проверим да ли моту да стоовелем оно што аругима гово“ рим. Моја прва самостална ре-

ХУГО КЛАЈН

жија је била „Шума“ Островског. А затим су тражили да преузмем, класу режије.

А педагогија — педагошки радг Прво сам предавао само психологију. М то ме је интересовало, то како млади таленти усвајају неке основе, па онда под мојим вођством постају самостални ства“ раоци — редитељи. То се све некако природно и логично развијало. МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Које су Вам позоришне режи“ је, сопствене, драте2 Које навише волите2 Које посебно цените2 Да Аи је то, можда, „Шума", Ваша прва режија, или можда „дДневник Ане Франк", или Ваш Шекспир — „Млетачки трговац", „Ме“ деја" или „Побуна на Кејну"2 Које су то режије2

ХУГО КЛАЈН:

Рекао бих да прва и последња коју сте споменули, „Шума“ и „Побуна на Кејну“, да је то не толико оно што бих сматрао нарочито успелим, али ми је драго кад се сетим рада на тим пред; ставама. У „Побуни на Кејну" су ми играли Љубиша Јовановић, данас већ покојни, адвоката Грин валда; умро је и креатор капе: тана Крига — Салко Репак. И још један покојник, играо је Марика, онога који се осећа кривим што учествује у осуђивању Квига, то је био Северин Бијелић, То су мени били изванредно блиски, драги глумци, са којима сам мотао дивно да сарађујем. То је био комад у којем су били само мушкарци, И знам да је нарочито Салко Репак рекао: Ја сам стари глумац, не може да успе тај комад, то људи неће да гле“ дају, кад нема жена, љубавних авантура итд. Он је са великим, великим отпором радио своју улогу. А направио ју је изванредно. Успех који је постигао у пред стави од које није очекивао ни: шта, аплауз, кад је он, осуђен, покуњен, посрамљен одлазио са позорнице, тај аплауз је њега из ненадио. И њега је после тога ухватио страх од сваке идуће представе, страх да то други неће моћи то да донесе тако добро. И Љубиша и Северин су били из ванредни. Сарадници каквих ја данас међу глумцима, на жалост, не знам.

А што се „Шуме“ тиче, то је била моја прва самостална режија, у којој сам доследно и непопустљиво, тражио преживљавање. Ту је Љубиша био Несрећковић, Марко Маринковић изванредни Срећковић, ту је била Љиљана Крстић као Улита.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Ваш рад на Позоришној академији је допринео у озбиљној

· мери формирању данашњих по

зоришних с генерација. Са којим сте студентима најрадије радилиг Који су од њих и Ваша очекивања2 Да ли је неко, према Вашем мишљењу, остварио мање од својих могућности 2

ХУГО КЛАЈН:

Опет за мене шкакљиво питање: оно тражи неко оцењивање, неко рангирање, које мени никако не лежи. Могу само да кажем да ми нису-били толико драги они моји Баци који су лако, брзо стицали нека знања, колико они који су се трудили, и успевали да примене оно што су схватили, што су могли да усвоје, да помоћу тога сами нешто створе. Таквих је Бака било много и то

су они који су испунили моја оче-.

кивања.,

_ Читав мој начин рада са њима је био такав да ја нисам у ствари предавао. Ја не волим „предавања", Волим да провоцирам слу ијаоца, да постављам проблеме, постављам питања и тражим да слутаопи сами покушају да наЂу одговоре. Ту им помажем, упућујем их и тако некако зателнич“ ки долазимо до решења. На тај начин хоћу да они, самостално тражећи, науче стварати. И највитпе се поносим оним мојим Ђацима који не личе на мене, који се усићују ла не усвајају све тпто им се, „предаје“. То може бити само основа, која их не сме спре чити да развијају оно што је њихово лично, Урана Ване. |

Онлине наиђе аи аи вена Ннниеира Нина венци наивни НИ ИН инервисана ем ава ни а и аљации на

Сећам се оних из првих класа, када сам тек ја почео да „пре. дајем“ режију. Међу њима су неки данас на Телевизији, реци“ мо Александар Борђевић. оги су данас наставници на Академуци: Димитрије Бурковић, Маричић, Бајчетић итд. Неки су били моји асистенти, као Дедић, Бо ић, Огњенка Милићевић. Ту су и неки млади редитељи, Рецимо Димитрије Јовановић, који је У Југословенском _ драмском, чија је дипломска представа, био је то Камијев „Странац", доживела стоту представу. Ниједна моја режија није ни педесету доживела, а мој Бак, ето, својом. првом, дип“ ломском представом постиже више од сто извођења,

Ето, такви су ми баци драги, иако оно што они раде није оно што ја сасвим могу да 'усвојим. И они то знају, али ми ипак ДАО лазе. Један мој Бак, Бора Драшг ковић, одличан редитељ по мом мишљењу, негде је написао да редитељ мора да убије свог учитеља. Није ме убио, као што види“ те жив сам још, али мислим да је то добар, тачан принцип: да учитељ може и да се остави у животу, али ипак мора да се превазиђе, И то је оно што ценим. Слободанка Алексић, такође. мој бивши Ђак, Шекспира третира на свој начин, с којим се ја не слажем, али она успева, њен „Хам лет у подруму" се изводи и у Аме рици и ја потпуно одобравам што она иде својим путем.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Како, друже Клајн, оцењујете данашње позоришне прилике у Београду2 Како гледате на модерни театар Шта мислите да и користи театру као уметности преслободан однос према драмском тексту, што је све чешћа по“ јава у нашем позоришту2

ХУГО КЛАЈН:

То су опет три питања, Прво, данашње позоришне прилике у Београду. Нешто сам већ наговестио о томе, Мислим да је највећи недостатак, највећа мана, највећа штета зависност од касе и од буџета. Позоришта таворе, немају довољно средстава за сво ју делатност.

А што се тиче модернот театра, мислим да је и он, баш због те зависности од касе, сувише усмерен на оно што је атрактивно, привлачно и што је дистрактивно, забавно. Не на оно што је највиша вредност уметничка, не то на оно од чега се живи. То је

оно што је, на жалост, каракте;.,

ристика . данашњих позоришних

прилика у Београду и модерног

театра.

Што се тиче односа према драмском тексту, малопре сам споменуо „Хамлета у подруму“ Људи покушавају да од Шекспи“ ра направе савременика, као што кажу, а у ствари направе неког савременика који више није Шекспир. Нешто што јесте савремено, али није Шекспир. А Шекслир има веома много тога што је са: времено, а према томе и савремено, и то се губи у том, на тај начин осавремењеном позоришту. Најзад, у том позоришту се за. поставља Формирање градитеља наше будућности, јер се театар према гледаоцима односи — не искључиво, ни првенствено, али ипак сувите као према извору прихода. Позоришта су принуђе“ на'на то, нашим системом финансирања. Постоји једно позориште које је укинуло благајну: лесковачко, Постоји и нешто тто се зове Позоришна комуна. Међутим, у књи“ зи коју је излао Завод за проучавање културног развитка забележено је да се попустом који је Позоришна комуна увела да би привукла раднике, користе они који су и раније долазили у по зориште, а радници не. Лесковачки пример — не кажем да друга позоришта могу и требају да при хвате њихово „позоритпте за све али он треба да се проучи и, да се. види шта се може и на који начин применити и другде.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

„На завршетку разговора МОЛ" мо Вас да нам, полазећи ол правила свих разговора кажете, ни као. психијатар, и као позоритини радник, а и као човек са стварно разноликим и дубоким животним искуством: који су идеали за које се вреди залагати у животу 2

ХУГО КЛАЈН:

Пошао бих од онога што неки приписују Гетеу, а неки Виланау, од оне реченице која гласи: „Жи вети и дати другима да живе". Од реченице коју не бих тако мевојио, него у јелној варијанти. Мислим да би требало човек да живи, али као човек, и да и сви други људи могу да живе, али вечно, људски, хумано, ттто значи и кодтурно. Мислим да би требало да буде залатак сваког човека __ да са пуном свешћу о својој дичној одтоворности за све што уради, а и што пропусти упали, ти чини све што може да би та свет уболуће постао дом за све човечне људе. А

Разговор водио Милош Ј евтић