Књижевне новине
Музика и историја Наставак са 1. стране
вечито Кретање нечега ка нече му, а да се тачно не може увек Од прве сагледати смисао тог што се креће. Благојевић је доста заокупљен тиме да пронађе и откријесмисао тога кретања и он смисао тога кретања наједан доста досле дан начин, за себе, открива и доста прецизно излаже, Покрет је оно што је подстицај размишљања и онда када су у питању живот и када је у питању смрт, и исто рија која је минула и она која се данас пред нама збива, чијег значења покаткад нисмо свесни; па понешто у тим збивањима пре цењујемо или потцењујемо. Бла: гојевић у свему томе тражи једну константу и са његове тачке посматрања и осматрања та кон станта је прилично једноставна,
Када се каже за некога да посматра живот зато да би о њему размишљао, онда се неким чу: ним неспоразумом подразумева да то истовремено и значи да се према ономе што се види има један равнодушан ОДНОС и да се између посматрача и живота пов лачи једна граница, Случај Деси мира Благојевића, његов начин посматрања живота да би се о њему размишљало, говори управо супротно од тога, Колективна судбина је део само друго име за човекову, дакле и песникову, СУА' бину и песник се самим тим не може издвојити из једног света којем припада и који на свој специфичан _ начин објашњава п тумачи. Решавајући проблем историје или проблем живота и смрти, песник решава свој сопствени _ проблем _ постојања и проблем _ свога сопственог иден“ титета. Код Десимира БлагојевиНа који је, између остелог, У 1е1ном времену када су савести би: ле на проби, имао јелан тачан рефлекс о томе шта му ваља чинити, то се, сасвим природно, врло добро осећа. Судбина нације јесте п песникова схдбина; нација остаје онаквом каквом су је песнипи у јелном тренутку ОПИсали. Када се говори о историј ском онла не треба да се пренебрегне пи осећање историје и за историју које је код Десими ра Благојевића избачено у први план. Његова поезија о историји, о судбини нарола, о устанку И устаницима не би могла да се сврста у један општи ток; она би се опирала класификацијама ролољубиве или патриотске пое: зије зато што садржи иш'многе дару ге елементе које родољубива поезија у конвенционалном и тради“ ционалном смислу те речи, обич“ но нема.
И зато Благојевић воли да фик сира и једно време за које је сасвим сигуран да ће телнога дана постати _ историја. О једној не отодној садашњости као што је била окупација Благојевић говори са становишта будућности, која, привилдној логици упркос, ипак, са извесношћу, може да се поелзили, Окупапија се њему при чиња као ноћ, али то није она ноћ која доноси спокојство и мир, која је предах пред нове радости и нове напоре, то је ноћ под мукла у којој влебају разноврсне опасности и којој се могу упу“ тити само речи клетве и само речи презира. Обично, када се говори о Благојевићевим песничким учитељима, а сви их имамо, као да се губи из вида један ко“ ји нас је све много чему научио и којег се никада не треба стидети; народни певач, Има у Благојевићевом непокоравању злу, не“ што и од става и од речника народног певача, нешто од кликтаја за борбу, али и од клетве и заклетве, нешто од онога што је пословицама дало ону достојан“ ствену мудрост и неким. другим облицима _ народског казивања, ону прецизност која нам покаткад смета и којој увек у недостатку бољег решења сами при' бегавамо, У том начину Благоје. вићевог песничког говора, говора који пробија после дуго уздржаваног гнева, управо проналазимо онс аутентичне звуке и ритмове који у недостатку бољег и пре
цизнијег израза називамо музиком у песништву Десимира Благојевића. У нашој средини и у нашем
времену Десимир Благо. евић је
значајан песник, Значајан је због тога што је у трагању за скриве ним тајнама нашег језика дошао до неких решења која су открила ње гове неслућене стваралачке могу ћности као и због тога што је У сагледавању свога времена и у сагледавању прошлости дошао до једног поимања историје које се
опире многим уобичајеним класи
фикацијама. То је историја која није парцелисана, то је историја која је минули живот у свем свом богатству које је имао, Јед: на од књига изабране поезије Де симиђа Благојевића. зове сео „Не доходу У походе". Историја је мо меда Тај недоход којем се одлази у походе а да се никада до њега не дође; можда зато тако патети чно примамљива и патетична, можда зато тако иза'
зовна као што јесте,
Предраг Протић
примамљиво.
„оуђ.
У ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ СЛАВОЉУБА БОГОЈЕВИЋА
И ЦРТЕЖИ
Време изазова или изазов времена
Наставак са 1. стране
ди, у легалном облику, колико тод је било могуће, излаже и зас тупа своје ставове, Трагова, ме Ђутим, о томе нема, изузев 26 већ пожутелих _ бројева _ предратног НиИнга,
Можда писаних трагова о то ме никада није ни било. У време строге илегалности о томе се јавно није расправљало. Са таквим намерама и плановима није се упознавао шири круг људи. Сећа: ња савременика су прилично из Оледела. Ипак, сви се слажу да је то била идеја Партије им да је група београдских интелектуалаца, окупљених око Веселина Маслеше, тада већ афирмисаног новинара и публицисте, ту идеју успешно реализовала.
Један од малог броја живих сарадника предратног НИНга, инжењер» Никола Петровић, сараљник Историјског института Сртске академије наука и уметнос“ ти, сећајући се како је покренут предратни НИН, каже да се Партија око тога непосредно ангажовала и да је брижљиво одабира: ла људе којима је поверила тај одтоворни задатак. Поред Веселина Маслеше, који је био не само душа редакције, већ и човек који“ је политички одговарао за лист, у покретачком тиму те ма ле ин за онлашње прилике веома амбициозне _ редакције налазили су се: др Војислав Вучковић, композитор, и Света Поповић, но' винар, који су пред тадашњим властима фФигурирали као „влас ници" и главни и одговорни уред. ници листа, Затим, Јован Попо“ вић, књижевник и др Отон Крс тановић, новинар.
Ниједан од те „петорице сме. дих“ није био почетник у нови нарству. Мако различити по то. динама, сви су били већ афирмисани писци, критичари и публи цисти са јасним марксистичким
ЛЕТОПИС
Скендер Куленовић добитник Змајеве награде
Добитник овогодишње Змајеве џаграде је песник Скендер Куленовић. Ова значајна награда, којом је овенчана његова књига „Со“ нети П" (објављена. 1974. код „Матице српске" заједно са „Сонетима 1" који су обновљено издање из 1968), нова је потврда његове непрестане стваралачке присутно“ сти, још једно у низу признања делу једног од најврснијих наших данашњих песника.
Веран свом младалачком опредо љењу (наравно, ме једином) за сонет, ту избалансирану песничку структуру која добром мајстору пружа могућност вишеструке кон дензације, пи увек на врелу свог асобеног, _ колоритног и сочног, понекад барокног лексичког по тенцијала, Куленовић је, обелодањујући своје емоционално и ду“ ховно искуство, исписао ове две изванредне књиге сонета. Ова друта, која је добила награду, карак теристична је и, по нечему, раз анчита од прве. Песник, наиме, чије више у тој мери укључен у процесе природе, из којих је прпао сазнање а и језичко богатство, колико их са дистанце прати и доноси закључке, У ових, друтих, двадесет његових сонета
КЊИЖЕНЕНОВИНЕ 2
опредељењем, и сваки је код по лиције био регистрован као при. падник или. следбеник Комунистичке партије која је по слову
тадашњих драконских закона би-.
ла стављена ван сваког закона. Веселин Маслеша и др Отон Крс тановић су, поред доста високе новинарске и публицистичке ре путације, имали и богато искуство у илегалном партијском раду.
Хроничари времена у коме је настао и излазио предратни НИН још нису објаснили како је у време познате шестојануарске дик> тагуре један легални лист могао да заступа ставове нелегалне Ко мунистичке партије. За сада се само зна да су људи који су покро нули такав лист и који су у сталном рату с тадашњим полицијским апаратом, вешто користећи слабости ми пукотине преживелог нако још ненпживљеног режима, успели ода издају 26 бројева. НИН-а, одиграли значајну, могло би се чак рећи пионирску улоту у кршењу цензорских баријера и продирању истине о једном времену пуном великих искушења. и још већих изазова.
Оно пред чиме ни данашњи пробирљиви читалац не би могао да остане равнодушан свакако су језик, стил и начин на који су се уредници и сарадници предрат“ ног НИН-а обраћали својој доста бројној читалачкој публици. Као и његов послератни наследник м следбеник, ми предратни НИН је на својим страницама, поред ак туелних међународних и унутраш“ њих проблема, доста пажње и простора _ посвећивао _ култури, стваралаштву и идејним струја“ њима у уметности,
Вероватно ниједан наш лист, ни пре ни после рата, није на та ко видан пи репрезентативан на чин презентирао један међународни културни догађај, као што је предратни НИН поступио приказујући познати Светски пон писаца одржан у лето 1935. у Па: ризу. Читава плејада тада најпознатијих писаца из разних крв јева света који су са трибине тог познатог скупа дизали глас у Од" брану кмлтуше, нашла се на страницама НИН-а, На жалост, то је био и последњи потез предратног НИН-а, јер је режим после тога дефинитивно забранио његово излажење. На хроничарима и суптилнијим _ аналитичарима збивања из тог времена остаје да објасне и како су смели посленици предрал“ ног НИН-а успели да у једном изузетно сложеном периоду, 71 веома ограниченим могућностима и под крајње неповољним 0ОкОа“ ностима, да у 26 бројева листа, од којих је најмање пет било за брањено, објаве преко 400 чланака, аналитичких -текстова, репортажа и критичких приказа. |
„Писани. обично на душак, али увек са јасном интонацијом и ошт ром критиком усмереном против свега што се супротстављало прогресу и продирању марксистачке мисли, ти текстови ће остати као својеврсна хроника о једном в0смену испуњеном бурним догађа јима, али и као сведочанство 0 људима који су, упркос свим ограничењима и тешкоћама, успева“
ли не само да осете дах и дух тог времена, личности вају његове кове.
Милош Мишовић
већ и да као снажне својим делом 'усмера' револуционарне то-
СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ
известан између уобичаји“ ли да тумачимо околностима модерног времена. Понекад чак наплазимо и на песничко тумачење тих тема које произлази из наше,
песнички језик је, на. начин, лакши, а теме су, осталих, пи оне које смо
урбане цивилизације. Песник аклуализује литерарне теме, бави се тешкоћама _ међуљудске комуни кације, песнички отеловљује сложени феномен време, Чак сен питање смисла песничког опредељења, које је раније исказивано у окриљу природе и с њим у ве зи, сада формулшше малтене „есејистички". |
Куленовићев стваралачки би. мане, како каже критика, саопштен у ових четрдесет сонета, им“ понује мудрошћу произашаом из животног искуства, мајсторством произашлим „из стваралачког и,
пре свега, синтезом тих двају ис.
кустава.
ЂУЗЕПЕ УНГАРЕТИ
Есеји Ђузепеа Унгаретија
»Нађеп! виа Таја ШђеШш« каже се, а преко књига, то важи и за пис це у целини. Бузепе Унгарети, песник европског значаја, код нас до сада није имао бог зна каквог одјека. Осим једне збирчице избора из његове поезије, коју је издала крушевачка „Багдала", вероватно у малом тиражу, он је ретко присутан у нашој књижевној републици. Ништа боље (чак и горе) није прошао ни његов савременик Монтале и поред струшког венца. Али о томе треба говорити друтом приликом.
Унгарети, који је увео велику новину у песништво 20. века реч, која се умеће између дугих тишина, посмртно је добио и сво: ју књигу есеја. Издавач Мондадори и уредници Марио Баконо и Лучано Релам представљају у едицији „Меридијани“ — „Есеје и предавања". Предговор је написао познати критичар и хиспаниста Карло Бо, а увод Марио Ба“ коно. Поред осеја и. предавања, ту су и различити списи, белешке, материјал за предавање на Универзитету. (Унгарети је дуго предавао у Бразилу, италијанску књижевност а затим је, у позним“ тодинама, предавао у Риму бразилску књижевност). Временски распон је од завршетка рата 1918. до 1970. када је умро у 82. години, Ова књига је у неку руку изне“ нађење за све, и зачуђујуће је нова и важна за разумевање Ун“ таретијевог дела и поезије 20. века уопште, мада песник, у својству есејисте, на једном месту ка“ же да се „поезија не може дефинисати. Она се манифестује у тренутку наше експресије. Она је вибрација која изгледа да превази“ лази човекову снагу" „Оно што највише импресионира, јесте оре: ол тајанства“ — каже ов на другом месту. У томе је његова иконокластична тежина. Међутим, његов захтев за искреношћу, њетова тежња за осмозом између песника и времена, задатак да се грубом луцидношћу „ухвати реч у стању кризе", тај фатални полет поезије, говори о строгом, немирном поимању поезије, о иденти“ фикацији уметност — живот, која је била путоказ западњачке културе и која се, и у својој политичко собијвлној артикулацији, сталожила За време првог светског рата, у коме је песник учес“ твовао на фронту код Соче и ко ји ће оставити огромног трага на његово певање,
„Уметност има један циљ = живот. = Циљ коме тежи уметност, фаталан је: уметник би хтео да уништи емрт у својим делима." „Поезија треба да да, и даје меру човека, Ми смо синови ме
Мпак, пи поред све корисности ове књите, морамо увек имати на уму значајну песникову _ мисао: „Прави песник сам пише сопстве“ ни живот — пише га својим песмама." ДХрагослав Марковић
Прешернова награда музичким уметницима
МЕ овогодишњим _ добитници“ ма решернове награде налазе се и два музичка уметника који су већ стекли пуну афирмацију и ван наших граница: пијанисткиња Дубравка Томшич-Среботњак ми један од наших водећих компози“ тора Павел Шивиц, понеће највишу словеначку награду као зас аужено признање за изузетан до принос нашој савременој музици. .
. Томштичева је узрасла до пи јанисткиње међународног угледа
доказујући изузетан таленат“ обо' таћен пуним смислом за аутен чично тумачење извођеног дела, бравурозну технику и спонтан од: нос поема аудиторијуму који прима као активног сарадника у процесу остварења музичког пар“ та, Са пет тодина живота пошла је Дубравка Томшич у свет музи“ ке и дугогодишњим и преданим радом своју је анчност до те ме“ ре изградила и СВО| изражајни језик тако формирала да се њено концертирање претвара у аутет тични чин стваралаштва. Њене студије у Љубљани п усавршавање на Џулијарашколи У Њујорку, као и студије Код. великана клавира, _ Артура, Рубинштајна, учиниле су је пијанисткињом велике будућности. Чињеница _ да ове Тодине прима Прешернову награду по други пут (први пут је примила 1962) сведочи о ванредном њеном уделу у савременој музичкој уметности, Ово ви: соко признање иде у ред оних које је стекла на многим међуназодним конкурсима као и приди ком музицирања са најбољим оркестрима многих европских и ваш. европских земаља.
Павел Шивиц примио је Пре шернову награду на дан свог 67. рођендана, у часу када већ почиње да бележи своју пола века дугу музичку активност, Припада оној групи словеначких композитора који су пуним срцем прихва“ тили модернија схватања Славка Остерца и њеним оријентацијама остали верни кроз свако своје дело. Он је композитор, пијанист и професор музике; аутор низа прворазредних дела за клавир (соло или уз оркестарску пратњу), тлас, виолину п камерне инструменталне саставе. Из његовог богатог опуса издвајају се: „Дивер: тименто за клавир и оркестар, „Соната" за клавир, Дувачки трио, вокални цаклус „Црквени облак и хорске композиције међу који“ ма „Товариш Тито" и песма писана током револуције, „Девојка на прозору". (Ва. Д))
Једно гостовање и један повратак
Идући за прокламованом жељом да наша оперска сцена буде у ве ћој мери отворена и гостима из других наших кућа, дирекција београдске Опере нам је у јануару У „Трубадуру“, дала прилику да још једном зажалимо што је велика и изузетна уметност Бран
ке Стилиновић била тако крат--,
ког века (каква чудесна звучна
пијанисима!), а овог месеца дове"Ла је“баса Фрању Петрушанеца,“
такође из Загреба, да нам се пред стави као Марко у Готовчевом „Ери".
Петрушанец је у Београду ви ше познат по телевизијским преносима са Дубровачких летњих игара на којима је, као солиста у читавом низу ораторијума, дао доказа о свом великом гласовном материјалу и о једној изванред ној певачкој техници, каква се, иначе, ретко среће у његовом фа ху. Управо те диспозиције, уз је" дну лепу, мужевну, појаву, која већ сама собом носи једно обележје, и уз једно несвакидашње и природно осећање за сценски про стор, које ту личност са свим ње ним квалитетима уме да наметне публици кроз живо и надахнуто тумачење, чине Фрању шанца једним драгоценим умет' ником ког би свака оперска кућа пожелела.
Његов Марко је једна добро ћудна, народска фигура, онај газ да који уме да импонује и да се слуша чак и кад је осионо прек, онај тврди човек испод чије „ко. ре" бије топло срце.., Непрестано у центру збивања, једном актив ношћу која нит" „искаче", нити „чека' своја „експонирана" мес та, Фрањо Петрушанец био је
7
Петру. .
одличан пар Бреди Калеф која је
својом Домом на граници гротес кног била утолико слађа жртва његовог „здраво-народског" осион ства, задиркивања и хумора... Ос таје нам да кажемо да бисмо Пе трушанца радо виђали на нашој сцени, ако не У својству сталног члана, а оно бар као честог госта. Наша „прима дона асолута", Радмила Бакочевић на својим последњим представама на нашој сцени (а нарочито као изузетна Елвира у „Ернани") више нам је показала шта тубимо њеним одсуствовањем, но што добијамо њеним повременим — доласцима, јер тумачећи улоге са свог ста: рог репертоара, које је довела до крајње перфекције, оне — те улоте — једва да имају резона у ок: вирима осредњости које се тој перфекцији нуде. Време је да се са том уметницом посебног ранга. нађу прикладнији облици сарал ње, како би њени повремени АС ласци били мање формалан ДУГ мрема матичној кући а више до га ај за публику! Па ипак, та Елвира — била је то креација која нас је за тренутак пренела на оне сцене које су највиши сан и за извођаче и за публику...
Слободан Турлаков