Књижевне новине
И
РЕВОЛУЦИОНА И СТВАРАЛАЦ
%
ВЕЉКО ВЛАХОВИЋ
КАДА из редова бораца револуције нестане личност таквог оптитег капацитета какав је био капацитет Вељка Влаховића, када нестане лик који је собом на најдивнији начин сједињавао револуционара и борца и теоретичара револуције и борбе, држав ника и политичара и идеолога једне нове државе и нове политике, човека од пера и уметничку душу и теоретичара уметности у новом друштву и, надасве, једно изванредно хумано и топло људско биће, када такав човек прелази из живота у легенду 0 времену чији је еминентан актер био, тад речима признања, љубави и поште као да нема краја. То је сасвим разумљиво, мада се речима тешко могу дочарати све димензије ове тако топле, ности. То је сасвим природно кад сегџ свести имају Титове речи исказане поводом 60. рођендана Вељка Влаховића:
зпожртвоване. и. разноврсне ДИ. с
„..- Више од четири деценије ти предано и достојанствено потврђујеш револуционарну и хуманистичку личност борца за социјализам. Током цијеле наше револуције ти си увијек био у првој борбеној линији, тамо гаје је најтеже и најодговорније. Тво је револуционарно дјело, уграђено у тековине нашег социјалистичког с самоуправног развоја, обједињава богато идјено стваралаштво и сталну практичну подитичку акцију. Револуционарну снагу и виталност ти стално доказујеш својим савременим захтјевима развитка наше заједнице, у интересу рад“ ничке класе и свих наших народа и народности, збратимљених у“ социјалистичкој, самоуправној и несврстаној Југославији .
Вељко Влаховић је био мислилацу правом смислу те речи који је о друштву, чији је Један од најеминентнијих стваралаца био, мислио и писао на теоријски начин. Нека као илустрација тог мишљења послужи само | један фрагменат из његове рукописне књиге „Свијест и стварни живот која ће се ускоро појавити у из дању сарајевске „Свијетлости :
„У односу, на власт у нашем
друштву недовољно објашњавамо
разлике између друштвеног и др-
жсавног карактера власти. Одатле произлази читав низ неразумје вања, јер се недовољно уочава разлика између власти као 0д0бровољности и власти као, при“ нуде. Отуда и данас постоји веома раширено „гледање на власт са позиција које су туђе читавом нашем систему. Савез комуниста се мора изборити за. пунији дру“ штвени карактер РбаМа из 90 ност власти, али ње власти на бази самоуправљања, а уз то и за поновну пи досљедну прерасподјелу 0020ворности. У бици за самоуправљање споро афирмишемо систем одговорности, јер 12 спора Ма та прерасподјела, одговорности. ко јаснијег схватања сушта в. сти у самоуправљању 60 и ба. ствари, идејна. Ноливичва. “ р. ба, која изазива низ про па 4 унутар Савеза комуниста. , њу 5 је, у ствари, о нашој даљој У за такву власт која пе може 4 двајати п нодржавати ниједан
Наставак из 2. страпи
односом према.
БЕОГРАД
16. МАРТ 1975. "
КЊИМ
% (2, 3 ДИНАРА
НОВИНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
Иво Андрић пред лицем смрти
ПРЕД ЛИЦЕМ СМРТИ, Иво Андрић стоји обасјан чудесним и достојанственим миром човека који је ваљано завршио један велики посао. Једноставан, припишен, понешто сетан и горак у самотности, његов крај је само последњи тренутак трошног људског битисања. Писац остаје у своме делу. Тих и невидљив у часовима радо сти, повучен и затворен пред ту Њим погледима, Андрић ноу смрти задржава нешто својствено само њему и чини излишним чролазни трч патетике и пенушање изненадне туге. Из онога што је остало зрачи порука дубоке и искре не вере да, за писца, пред лицем смрти уопште и није реч о одласку и о умирању, већ да се он још дубље повлачи џ сенку и самоћу. Иза њега траје само његово дело, оно у шта је једино веровао и у чему је оставио трагове свога људског грисуства,
Пред лицем смрти, уметник се од пролазности искупљује живот“ ношћу свога дела и зато, када је реч о писцима Анпдрићевог кова, смрт и нема другога значења изузев што оставља недовршеном неку тек започету реченицу, начету сенку или паговештену каденцу. Цео богати и узаврелн свемир људских судбина. и страсти, историје, легенде и густога искуства човештва, какав је садржан у приповедачком делу Иве Андрића, природно се одупире овему што смрти носи. Као и сам живот, који не познаје смрт друкчије него као свој саставни део, Андрићево дело превазилази чињеницу _ завршетка, краја н
а а а ОНО. ТОЈ БОА а
но у својој целовитости, истинито и стварно као једна особена реалност нашега искуства, наше
„културе и нашега духовнога бла-
та. И више од тога: универзалност приповедачког света Андрићевог, ослоњена на оветрајност људских немира и људске коби, укида и само време. У његовоме делу, човек се препознаје као у огледалу вечности. „Све наше идеје — писао је Андрић у „Разговору са Тојом" — носе чудан и трагичан карактер предмета који су спасени из бродолома. Оне носе на себи и знаке заборављеног другог света из кога смо некад кренули, катастрофе која нас је овде довела м сталне, узалудне тежње да се новом свету прилагоде. Јер, оне су у непрестаној борби са тим новим, њима у суштини прстивним светом у ком су се обреле, и у исто време у сталном преображавању и прилагођавању томе свету. Отуд је свака велика и племенита мисао странац и пагник." „
Пред лицем смрти, Андрић се, још једанпут, исказује у свом најдубљем стваралачком и мисао“ ном идентитету: у немирном и болном осећању самоће, која је за уметника истовремено и замка и спасење, тамница тела у којој се расцветава слобода духа, омогућујући му да буде и остане свој. Ма колико да је разгранато, многоструко и пуно скривених слојева дубоке људске философије живота, Андрићево дело већ на самоме почетку било 12 обележено том горком, али плодном, свешћу о неизменљивости људске самоће, на коју се, по једном великом кругу, надовезују тотово сви велики Анддићеви ликови, од А лије Берзелеза и Маре Милоснице, преко Мустафе Маџара и везира Јусуфа, до Лотике, Дефосеа и ћЋамила из Смирне. Опште искуство песничких фрагмената, се држаних у »Ех Роти«, заснованоје на психологији самотника и философији усамљености, услед чета се управо у „Ех Ропш", и у „Немирима", баш као и у „Разтовору са Гојом", крију прави
кључеви за разумевање Андрића као писца и као човека, Са тајнама и немирима у себи, прогнаници и странци, распети хтењима и страстима које се ломе џ кида ју у јави свакидашњице, Андрићеви јунаци су потврда и доказ уверења да „је свака велика и племенита мисао странац и пар ник" и да је, у извесноме омислу, и само његово дело велика и ве личанствена исповест усамљеника.
Пред лицем смрти, истргнуте реченице из „Ех' Ропга" добијају можда још целовитије значење, као кад се мисао коначно уобличује, _слеже и стишава: „Опкољен свијетом, који ми је туђ и мало доброхотан, ја се сабирем у себи и осјећам сам и напуштен, сам под великим равнодушним _ небом, ван сваке цјелине, ван сваког – друштва, како сам увијек живио, незаштићен привилегијама никакве
ИВО АНДРИЋ.
класе, без занимања, без будућности, без родбине и пријатеља који би могли помоћи, Сам, протнан, болестан". „Свака рана зарасте и сваки бол умане, а ја не могу да заборавим; никад да преболим, пето сам окружен самоом и увијек мучен и искушаван“ „У самоћи је брод твој миран, десну руку држиш на кормилду." „Разговор са Гојом" даје Андрићевом „разговору с душом" још већу садржајност: искуство живота сублимира се као стваралачко искуство. Начела Андрићеве поетике садржана су, у великој мери, управо у „Разговору са Гојом“, који се исповедним тоном и поверљивом интонацијом изједначује с »Ех Ропотш« и „Немирима": „Све и кад би у метник могао некако да објави свету своју праву личност и сво. је позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч2' „Ви део сам принципе и системе који су изгледали чвршћи од гранита како се разлазе као магла пред равнодушним или злаурадим очима светине, а до малочас џуистини маглу како се пред тим истим очима крутне и изграђује у неприкосновене. и свете принципе, чвршће од гранита,.. И ма колико да сам гледао, слушао и размишљао, ја нисам нашао ни смисла ни плана ни циља свему томе." „Али оно пред чим се мора зауставити и пред чим се остаје у светом неразумевању и немом поштовању, то је свет мисли. Јер свет мисли, то је једина ствар ност у овом ковитлању причина и авети које се зове реални свет, И да нема мисли, моје "мисли ко. === аи
та остварује и подржава лик који радим, све би се сурвало у ништавило, из којег је и изашло."
Управо зато, пред лицем смрти, Иво Андрић стоји обасјан достојанственим миром човека који је успешно обавио свој посао. Од ништавила и пролазности он је отео једну честицу космоса: бујни и раскошни свет своје књи жевности у којој се, кроз призму имагинације, преламају искуства времена, историје и људске невоље, задржавајући у потпуности целовитост ненарушене самостал. ности. Градитељ једног света, који се може тумачити на безброј начина, уметник је, самим чином стварања, испуњење „великог на: тонског упорства којим мрави подижу мравињак на прометном месту, где је унапред осубен да буде разрован или прегажен". Заборављени „други свет" отрг
нут је тако времену ни пролазности, чиме је постао нова реалност, која оплемењује и осмишљава време у коме се људске судбине гасе и угапају у мраку ирошлости. Пред лицем омрти, када се завршава његов људски век, писац постаје и сам део свота света, заувек нераздвојан с њим, истовремено сопствена креација и судбина. Праве смрти „ту, за-
право, нема; постоји само трајање. Пред лицем смрти, пунијим
значењем и смислом зато одзвањају речи Иве Андрића, изречене у поруци упућеној | приликом примања _ Нобелове награде за жњижевност: „Писца треба пустити да слободно прича." Ни проглас ни застава, та 1едноставна реченица није ни објава једне естетике нити обичан глас савести у времену пуном потреса и искушења. То је, поред много чега другог, резултанта свеукулног стваралачког и исгоријског искуства човека који је читавога живота присно друговао с историјом, стварао је, мењао и тумачио, судбински затворен у сопственој самоћи где је љубоморно чувао неокрњени стваралачки ин тегритет и могућност да слободно прича. За живота, Иво Андрић се одупирао времену да би остварио једну вишу темпоралност, која превазилази пролазне тренутке страсти, туте и патетике, и која стваралачком судбином надвладава трошност људскога живота. Остварени свет мисли превладава
Предраг . Палавестра.
аи пилваљиивин =
%
У ОВОМ БРОЈУ:
О ИВИ АНДРИЋУ пишу др Предраг Палавестра и Света
Лукић
Радојица Таутовић: ЕСТЕТИЧКИ ПАРАДОКС СВЕТОЗАРА _ МАРКОВИЋА
др Коста Милутино-
ић: СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ И МАТИЦА СРПСКА
Милош Црњански о Микеланђелу – (поводом пет стотина година од рођења великог _— ренесансног уметника)
Велибор _ Глигорић: БОРИТИ СЕ ЗА БОЉИ, _КУЛТУРНИЈИ ЖИВОТ разговор водио Милош Јевтић
Десанка Максимо"_вић: Стихови грузијске песникиње
Медеје Кахидзе
О ХХП фестивалу краткометражних филмова — пишу Слободан Новаковић и Владимир В. Предић
ЧЕТИРИ НАПОМЕНЕ 0 АНДРИЋУ
АНДРИЋ У ДРУШТВУ ВЛАДАЈУЋЕ МИШЉЕЊЕ — чар
„'
"тшијско, па чак и неких старијих
људи с којима се Андрић дружио — било је да је он човек љубазан, коректан, али затворен, ако не им одбојан. Због тога су га остављаћли на миру, чак више но што је он сам желео...
Корен предрасуде је у самој чаршијској идеји о спонтаности понашања, која се исказује пићем, таламом и гестикулацијом, Тј, шљепкањем по рамену. Андрић, свакако, није био „на прву трансмисију" човек ове средине — и то је све! Крајњи, спољни израз био му је више демфован. Али интересовање, обавештеност, непосредно реаговање на све што га окружује — у томе једва да је имао премца.
На свој начин, разуме се..:
Позвао је у херцегновску кућу, на кафу, једног нашег писца и једног композитора са женом — а они га снисходљиво моде да се фотографише с њима и „под мићују“ га атрибутима „велики", „највећи", „најсрећнији дан" ин са. То је претерано. Кад су најзад отшили, (заиста) готово клањајући се, док се Милица Бабић, његова супруга, директно и лепо, подсмева он само каже:
— Па шта2!/2 Једни вас људи задуже, ви намислите да им се преко других одужите...
— Хаеха-ха! Ма хајде, Иво!
— Тачно је да то никад нису они прави, али шта човек може!
Тог истог поподнева, гледајући из свог врта преко залива Топле пут Мамуле и пучине, Андрић ће ламентирати:
— Ето, човек кад је млад са: ња о колибици или шатору на мору, међу боровима, у дивљини чисте природе. Кад дође у прилику да оствари овој сан, онда му — због старости и болести — тре ба кућа, са електриком и водом, па још да буде близу друма, лекова, апотеке. Пропала ствар!
Мада га не бије глас великог козера, Андрић несумњиво _ има репертоар, и изводи га мајстор ски.
У стану прекопута Пионирског парка, у Пролетерских бригада, пошто је госте послужила јака и једра девојка, кућна помоћница:
=— Понаша се она од почетка као да је ово „нека" кућа. Али, знате, свак има своју меру о то ме, Тако и она. Тек кад је чула
Наставак па 7. страни
Света Лукић
о