Књижевне новине

РЕВОЛУЦИОНАР Н

СТВАРАЛАЦ ВЕЉКО ВЛАХОВИЋ

Наставак са 1, стране

интерес супротан интересу радних људи за такву власт и државу која ће бити ослобођена, брига над интересима који се не могу уклопити у интересе само“ управљања. То су, заправо, они, „илузорни интереси" које треба демистификовати, па бисмо и на“ порима за демистификацију тих „илузорних интереса" морали направити нове продоре."

И, ништа мање, био је комплетним својим интелектуадним бићем заинтересован за проблеме нове уметности у новом друштву. Један став из његове књиге „Револуција и стваралаштво" све дочи о природи тог интересовања: „Уметност савременог друштва стварају људи који се у већине колебају измећу буржуја ми про“ летера, који све више мрзе бур-

оеоазију и њено труљење, али зазиру од пролетера. 3607 тота најрадије заузимају средину ни

држаће се ње све док пролетаријат не отвори себи пут брже еманципације пи друштвене афирмације као класе, као снаге која ослобаћа п себе и читаво друштво. Стварност савременог ства ралаштва обиљежена је, У ствари, најразноврснијим облицима у којима појединци покушавају да се поставе према том противпјечном положају који заузимају у друштву. Тај противрјечни положај ће умјетност и умјетници задржати све дотле док се битно не смањи наслијећена подјела рада и друштвене противрјечности који произлазе из те подјеле.

То ће очигледно бити дуг период, а за то вријеме један од задатака комуниста јесте да обез беди пуну слободу умјетничког самоопредјељења и да на тај начин олакшају присталицама нај различитијих школа праваца да схвате суштину револуције и дру штвених промјена и да се сами, без принуде, укључе у револуционарне токове, да револуцију не гледају као спољни посматрачи, већ као живе ћелије сложеног и разноврсног револуционарног. ткива".

На вест о прераном одласку саборца и друга, револуционар и књижевник Вељко Ковачевић, који је имао можда најбољи увид у последње Влаховићеве написане редове, рекао је да ћемо Вељка Влаховића као литерату упозна. ти тек после његове смрти, „Књижевне новине" ће, у једном од својих наредних бројева, настојати да се тај аспект љегове апчности бар донекле — осветли,

ЧЕТИРИ НАПОМЕНЕ 0 АНДРИЋУ

' Наставак са 1, стране

да ће нам доћи Шошкић, њен земљак пз Бајине Баште, да као најбољи голман Југославије једне толмине прими па поклон комплет мојих књита со потписом, — тек је опда схватила у којој важној кмћи ради. Јел“ тако, Милице2... Х колико је тањира п чаша по ломила пред његов долазак — ил" кад тога Шошкића нећемо заборавити! Или:

— Има једна рекламна емисија преко Радио-Београда, предве“

хм овом БРОЈУ ВИЊЕТЕ АРАГАНЕ БУРИЋ КОВАЧЕВИЋ

че, у којој саушаоци по гласовима. препознају своје миљенике, певаче ове нове, данашње народне музике. Разговор се импровизује, али он обично изгледа овако. Две певачице разговарају: — Извини“ те, како стег — каже једна. Извините, одлично. А ви2 — Из. вините.,. — и све тако, извињавајући се једна другој, како оне замишљају да се градски говори.

Андрић мења глас, глуми...

Тако је рекао и, за.Лепу Лукић да је као фолклорист и ет нолог запазио њене песме, у којима је на очигледан начин регистрована промена осећајности у машем народу.

АНДРИЋЕВА ПОЛИТИКА

Јако оружје Андрићевог разговора је прича, сажета прича с поентом, тако рећи с наравоученијем. Кад се додирне тема политике и сналажења у политичким 32 врзламама, Андрић воли да помене видру-човека, Александра Бе лића. Пред један деликатан скуп Свесловенског комитета, ваљда У првим данима око резолуције Информбироа, Андрић пита Белића како ће говорити, пи не мисли при том на језик. А Белић одто“ вара као да је у питању само је зик: товориће руски, а образлаже шире: товориће руски, јер у ру ском има погодних израза за сва: ку прилику,

Алп, то су само анегдоте...

Неку, можда и пресуднију Ол лику наћи ће пажљив читалац у једној реченипи“ Андрићевој, ко јом се, негде 1960. године, одбрапио од натоварања да на челу делетације Југословенског драмског позоришта, чијег је савета дуго био члан и председник, иде да о бјашњава какав треба да Суле нови управник позоришта:

— Ја сам сувише стар да бих се излагао ризику да износим ми“ шљења која нико неће озбиљно ни да саслуша а камоли да их усвоји!

Ограничавајући своје јавно антажовање — оно изван сопственог стваралаштва == на саму „струку“ Иво Андрић је неколико година био функционер Савеза књижевника Југославије, а затим се залагао за књигу, библиотекарство, за просвету и културу У ширем смислу речи — од наступа на крРи жевним вечерима, преко помагања библиотека, др интересовања за издавачку“ делатност; па

Мислим“ да "је етрбго нодио“ра“ чуна о тим постављеним граница ма. Декарт истиче умереност као најповољнији оквир живота за једног ствараоца, Андрић такође хоће да буде остављен на миру, али далеко од дословности тога израза. Није он никакав индиферентист! ·

СТАРИНСКО У АНДРИЋУ | Ретко кад ће Андрић отворено коментарисати написе о свом де лу, не само због деликатног питања реакције на оцену вредности, Али још рећеће нешто негира ти. Понекад саговорник има ути сак да Андрић уважава саму ак' рибију према његовом стваралаштву. Уљудноста Не бих рекао.

Фасцинирано је помињао меке стране југослависте, нарочито јед“ пу девојку — пе сећам јој се нмена — која је припремајући ди“ сертацију израдила досад најиспринију библиографију о Андрићу, Анджеј Вајда и ја добили смо да Андрића обавестимо о резултатима истраживања, које нас је убедило да, структурално, Андри“ ћева проза не тражи, чак не трли филм, и да одустајемо од екра пизације Због | самодовољности слике, због непоповљиве индивидуалности јунака... итд.

А он се готово вајка:

— Ја им товорим, ја им гово:

рим ... == мислећи на многобројне адаптаторе и драматизаторе, ко је — међутим — све зна по име

пу. и прича о њима анегдоте:

— Неки наш земљак, Хитрец, написао је у Америци филмску обраду Травничке хронике. А јед па жена, власница фирме, преле. тела је Океан да би ми поднела на одобрење тај текст, још откуцап па писаћој машини,

Уз шеретлук, Андрић реагује као човек из времена кад је пи' саћа машина била реткост, достојна поштовања, а прелетање О. кеана — Лппдбергов ПОДВИГ.

— Велики посао, знате, сигу“ ран сам да ни она ни Хитрец не би направили с тим филмом.

Иронија, нетронија, тек преко те анегдоте може се доћи до ста' ринског у Андрићу. Једним коре ном оно свакако сеже у машу домаћу традицију коју Андрић по миње у једној загради овога тек ста о Његошу, када помиње ста

ИВО АНДРИЋ У МЛАДОСТИ

уз по та У

ринске људе који мисле моћ Његоша, цитирајући свакој прилици.

Црта националног, чак народ

ског, не може се пренебрегнути

у расправљању о Андрићу. У не колико наврата, вољан да пред млађима говори о свом раду, он је лепо, нормално, чак са извесним поносом видео себе у историјском континуитету српске прозе, посебно приповетке, од Кочића преко Боре Станковића пут на: тих дана. Тај контекст он је радије наводио него што се равнао према европској прозној ситуацији у прошлости и дапашњици. Или, да сасвим тачно кажем, Ан" Арић ће после референци наших, домаћих, најчешће упућивати саговорника на везе наше књижевности са суседним и, птире, сло: венским књижевностима, _ дакле са Бугарима, Румунима, Чесима, Пољацима ,,

Мислим Аа није посреди такоавана лажна скромност, већ ви. Ђење које је било распрострање“ но у доба Андрићевог коначног формирања, у првој деценији после светског рата 1914 — 1918. Одјеке ћемо лако наћи-у нашим часописима „тога, доба, у антолоти јама и у преводима. Дурбин је

„можда био мањег ломета.=— али.

се штошта видело јасније него У нашој данашњој експанзији, без обзира па то што нам је и данас андрићевска позиција лонела нај“ више, поготову он сам.

АНДРИЋЕВ НАЧИН МИШЉЕЊА И ГОВОРА

— Нећете ми веровати, али ја заиста споро мислим. Треба ми неколико месеци док се у мени мобличе неки утисци тако да о њима могу да пишем. Забележићу их ја свакако, па једном, ако бу де прилика... или ће се ти утисци преточити у неки мој прозни текст...

То му је била одбрана на 'натовор ла папише нешто после пр ве конференције „Наука и хрупт

„ 6 тво", 1964. тодине у Херпег-Новом, коју је помно пратио.

Или, десетак година касније:

— Не знам шта је овим изда“ вачима и уредницима, Ла о но винарима и не говорим. Стално траже ту „Сарајевску хронику. Као да се књиге пишу сваки дан. А вероватно је пећу пп завршити. Време је брже од мене.

Аутентична, изворна реченица Апдрићевог усменог говора 12, ин“ телектуална реченица, _ обојена меланхолијом, уз извесну кокетерију, као лепи старински преводи. из француске или пемачке књи' жевности.

Његова синтетична мудрост, из ворно народска, била је у исто време исказана као рефлексије и максиме Ларошфукоа или Вовнерта, коначно као код Кјеркегора, “ експресионистичкој лирици, или код Томаса Мана, а у најновије доба код Албера Камија.

Андрић је у животу говорио приближно онако као што је писао „Ех Ропјо" п „Немире", „Је“ лену, жену које нема", „Знакове поред пута", у оном духу којим су прожети коментари и афориз ми у његовим главним прозама. Тај утисак је потврбивао његов стишани глас, са повременим шеретским осмејком, од чега се појачале две карактеристичне бразде од носа до усана.

,

Света Лукић

9

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

би му

ЛЕТОПИС

ХХ том „Радова Инетитута Југославенске академије у Задру“

Овај, најповији, двадесети по ре Института Ју-

ду том „Радова | гославенске академије знатности

и умјетности у. Задру“ има дво струки јубиларни значај: обележава 20тодишњицу Од оснивања ове научне установе (која од 1954. сваке године издаје по један замашан том научних радова својих чланова и сарадника који изучавају проблематику Задра и северне Далмације у прошлости и садашњости) и 3Фтодишњицу од доношења историјских одлука ЗАВНОХ-а и АВНОЈ-а о враћању

Задра, Ријеке, Истре и острва својој матици, Хрватској и Југо. славији.

· Јубиларни том овога зборника доноси, поред радова из економике и поморства овога краја, велики број текстова из историје књи жевности и уметности, културнопросветне и друштвенополитичке историје Задра и северне Далмаци је, од којих спомињемо _ радове: Шиме Перичића (Прилог познавању талијанске окупације Далмације 1918—1923); Романа Јелића (Поталијанчавање хрватских презимена у Задру за вријеме фашизма); Стјепана Аптољака (Задарски кнез Павао Зрински); Косте Милутиновића (Срби Илирци у Задру); Јакше Равлића (Ловро Ситовић и народна пјесма); Злат ка Винце (Различити погледи на хрватски књижевни језик ХЈХ стољећа); Жарка Муљачића (»Оте јо ома 10 Зјауо« Карла Федеричија); Стјепана Красића (Трогиранин Фантин де Вале и његова књижница); Сепда Траљића (Тур ско-млетачке границе у Далмацији у ХУГ и ХУП стољећу).

Ако се баци један поглед на свих, досад објављених, 20 то мова ове научне едиције, потреб но је истаћи велики број значај них радова из разних подручја, који ће корисно послужити онима који ће писати културну и Аруштвенополитичку историју Далмације. Постигнути резултати су незаобилазни и заслужују да буду посебно истакнути. Уредни цима ове значајне научне едиције, председнику ЈАЗУ Грги Нова. ку и научном саветнику. Вјекосла ву Маштровићу, који већ две деценије стоје на челу редакције, и Института ЈАЗУ који издаје овај зборник, треба одати посебно признање. (К. М)

Кармен напунила 100 година

Као што је познато „Кармен“ је ћоживела своју премију 5. марта 1875. у париској Опери Комик, Мако се много причало о њеном катастрофалном паду, чини се да њених 50 представа до 15. фебруара 1876 (када је ишчезла са репертоара) не могу бити ни катастрофа, пи пад, а поготову не кад се зна да је 23. октобра 1875. при казана и у бечкој царској Опери, одакле ће се винути у свет да би испунила пророчанске речи Чајковског: „Ја сам убеђен да неће проћи ни десет година а Кармен' ће постати пајпопуларнија. опера па свету", које је оп изрекао још: 1880. тодине. Најзад, поменимо да је 23. априла 1883, „Кармен" враћена на репертоар Опере Комик и да је већ 23. де цембра. 1904. доживела своју 1.000 представу! Што зпачи да је сваке године, само у том театру, извођена по 90 пута! !

„Кармен" је по узусима ОпереКомик писана са говорним дија-

лозима. За премијеру у бечкој Опери Бизе се обавезао да ће и њих заоденути музиком. Но

смрт ће та у томе омести (умро је 3. јуна 1875.) па ће тај „посао" обавити његов друг и пријатељ Ернест Гиро, учитељ Дебисијев, колико тенијално толико и чу Аесно! Гиро ће у делу учинити и незнатна скраћења, а убациће и ону (непотребну, мада веома ефектну) балетску „нумеру“ у П чину, и једну на почетку ТУ чина, обе на Бизеову музику за драму Алфонса Додела _„Арлезијап ка", чиме ће се на најбољи начин показати колико је та музика била први и прави Бизеов корак ка „Кармен"! Треба рећи да је 1906. Ханс Грегор у Берлину поставио „Кармен“ у Бизеовој оригиналној верзији, да ће тај покушај обновити 1916. Георг Харт ман, пи да ће и трећи пут Берлин бити ноприште те борбе за правог Бизеа 1949, овога пута Од стране редитеља Фелзенштајна ми диригента Клемперера. Отада ова се верзија све чешће среће, она ће стећи право грађанства чак

а у Великој париској опери када је, у црно-белој костимској им декорској опреми, изведена са Ма. ријом Калас у насловној улози. Београд је „Кармен видео пр. ви пут“ 5/18. марта 1908. са извесном али много хваљеном Паолином Гавони у насловној улози, када је гостовала _ италијанска трупа Б. Серија у пивници код „Коларца“. На историјском то стовању Опере ХНК четвртог дана, 2. јуна 1911, приказана је и „Кармен" са Мартом Велар као протагонисткињом.

У нашој Опери „Кармен“ је први пут изведена 4. априла 1923. са Тодом Арсеновић у насловној млози, уз Ријавца (Хозе), Јурељева (Ескамиљо) и Ловшинске (Микаела). Диригент је био Бтнички, редитељ Павловски у декору и костимима брачног мара Браиловски. Балет је припремила Пољакова.

До рата, уз декорске и костимске обнове Загородњука и Жедринског и' уз режијске интер. венције Книтла и Кулунџића, у улози Кармен појавиле су се још и: ЛПинтеровић, Поспишил, Тнефри Каучник, Лучезарска, Либертас-Ребане, Бамиле, Садовен, Ваљани, Тесандра, Бугариновић, Вер минска, Андај, Гружђинска, Лиза Попова, Митровић, Кирова, Борска, Жирон. Та представа је доживела 126 извођења. |

После ослобођења представа је два пута обнављана, први пут 24. јануара 1948. са М. Бугарино. вић и Лазаром Јовановићем у главним улогама. Редитељ је Ј. Кулунџић а диригент О. Данон, који ће дириговати и другу пре мијеру 26. повембра 1967. са Брелом Калеф као протагонистки њом. Тада ће редитељ» бити А. Радошевић. За ових последњих 27 тодина „Кармен“ је приказана 140 пута, што са предратним билансом чи ни 266 представа.

Сем поменутих носилаца наслов не улоге, видећи смо у послератмном периоду још и: М. Радев, А. Јелачић, Дамасиоти, Калиновић, Врчевић, Николаиди, Е. Чернеј, 3. Пали, Б. Цвејић, Миладиновић, Врсајков, Архиповну, Рат“ кову, Р. Поспиш, В. Кортез и С. Милошевић,

Овај летимичан преглед сцен

ског живота Бизеовог. ремек де,

ОАГА МИЛОШЕВИЋ

ла завршићемо напоменом да је на последњој представи, 28. фебруара ов. т., која је на известан начии обележавала његову 100 тодишњицу, насловну улогу тума чила Олга Милошевић уз бугтарског тенора Дамјанова, који је иоследњих дана у нашој Опери сем Хозеа тумачио н Каварадосија и Манрика.

Треба рећи да је О. Милоше вић у садашњој кадровској ситуацији наше Опере једна од ње пих позитивних и реалних снага, и да би стога њена Кармен морала да „пати“ од веће студнозно сти у сваком погледу. Наглашавати Карменину сензуалност а губећи из вида њену фФаталност, ону која ће и њу саму одвести у смрт, то је оно што се свети сваком тумачу ове роле, али је касно то увидети после арије у МЕ чину, о томе треба мислити већ на првом излазу, и онда кад се „флертује" са Ескамиљом, да би се час после тога ишчекивао Дон Хозе... Уопште, Кармен нису: кукови, нозлрве, немарно седење, изазовно памештена марама преко бисте, држање руке у џеповима, _ „нумерисани" – сладо. страсни осмеси... једном речју, Кармен није кореографија, већ један трагични крик, један изазов оном судбинском, што неоДољиво избија већ из Хабанере! Није Бизе узалудно 13 пута мењао тај први излазак Кармен на сцену!

Слободан Турлаков