Књижевне новине

_____________________________________________–---—- === ди нв ње

СТО ГОДИНА ОД СМРТИ ВЕЛИКОГ РЕВОЛУЦИОНАРА СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА

|ететички парадоке _ (ветозара Марковића

СКЕРЛИЋ описује Марковићев „филозофски систем" као „физиолошки материјализам који је у добу од 1855. до 1870. био у цвету" (Ј. Скерлић: „Светозар Марковић. Његов живот, рад и идеје". Београд 1966. го дине). У датом случају, Скерлић изгледа у неспоразуму са самим собом. Овде, наиме, он обележава Марковићев,, систем" као „фи зиолошки материјализам", док га је на дру том месту — у већ наведеној монографији — назвао историјским материјализмом. Било како било у том погледу, он се не вара кад у Светозаревој филозофији види материјализам. Према томе, уколико су се поезија и наука зближавале, оне се нису золижавале непосредно, него посредством ондашње идеолошке атмосфере, тачније посредством Марковићеве материјалистичке филозофије, која је истовремено прожи мала и поезију и науку.

Сувишно је инсистирати на томе да је литературу најснажније и најдиректније прожимала Маркозићева филозофија уметности, односно његова материјалистичка естетика која је била изложена, углавном, у његовој књижевној критици. Ова естетика се обично сматра својеврсном анти-естетиком. Отуда, она представља редак парадокс који није лишен дубљег смисла, и који издалека подсећа на естетичке парадоксе Платона и Аристотела. Као што је позпато, Платон је саздао једну естетику без посебног учења о поезији и уметности, док је Аристотел изградио једну поетику без оделите теорије о лепоме. Слично томс, Марковић је на махове негирао естетику, па чак и поезију, мада је несумњиво био песник по своме бићу. Другим речима, овај виртуелни поета пооицао је актуелну посзију, — и у томе се састоји његов естетички парадокс.

У нашој књижевној историји и критици, овај Марковићев парадокс је довољно познат, али до данас није адекватно схваћен и објашњен. Разни тумачи објашњавали су та Марковићевим неофитским претеривањем, нихилистичком иконоластијом, утицајем Писарева, недостатком естетског осећања, утилитаризмом, изједначавањем сстетике са идеалистичком естетиком, пи богзна чиме све још. Сви су у томе налазили Марковићеву грешку, мада су је једни извињавали, а други осуђивали. Уздржавајући се од полемике са таквим тумачима, ми бисмо овога пута констатовали да у суштини Марковићевог естетичког парадокса нема никакве грешке. У основи, тај парадокс се не објашњава неким спољним, вануметничким околностима, већ унутарњом природом саме уметности, то јест природом онога предмета који је заокупљао Марковићеву естетичку мисао. Без 0о6зира на сва своја противречја и колебања, ова мисао је тачно рефлектовала суштину тога предмета.

Поменута суштина · лежи у чињеници да нема конгруенције између естетског квалитета и уметничке вредности, Једном речју, уметничко није исто што и лепо. Опо прво је и шире и уже од овог другог. Шире је стога што се уметност дефинише не само својом лепотом, већ и многим другим вредностима које су такође инхерентне уметничкој творевини. У исти мах, уметничко је уже од лепога, јер лепота може да буде својствена не само уметничком производу, већ и разним вануметничким феноменима, од складног људског тела до неког елегантног математичког решења. Та карактеристична неподударност уметничког и лепог није измакла дијалектичким умовима, па ни марксистима. Тако, Плеханов осветљава један битан вид ове неподударности, када констатује да је „област уметности куд и камо шира од области лепога" (Г. В. Плеханов: „Уметност и књижевност". Београд 1949. године).

На свој начин, Марковић је још пре Плеханова назрео непопударност естетског и уметничког. За њега, естетика је била и преширока и преуска с обзиром на уметност: „Уошште, — писао је он — естетика, по дефиницији њених присталица, с једне стране је врло широк појам за науку „о уметности“, а с друге стране врло узан" (Св. Марковић: „Реалност у поезији". — Подвукао Р. Т.) Под извесним условима, описана неподударност омогућује такве „парадоксе", какав је Марковићев. Осећајући да се сва уметничка вредност не да сабити у естетску димензију, Марковић је могао да буде поета по свом бићу, а да истовремено — својим схватањем — пориче поезију која се своди на „чисту" лепоту.

Али, Марковићев „парадокс“ не исцрпљује се тиме. Он је сложенији но што из гледа; уз то је још и недоречен, тако да неке његове компоненте остају полутами. Без претензије да дорекнемо арковићеве „парадоксалне" изјаве, овом приликом ћемо покушати да реконструишемо и реинтерпретирамо оно што је/он одиста казао. Свестан да. је естетско уже од уметничког, Марковић је био песник који нетира естетизирајуће песништво. У исти мах, увидевши да је естетско шире од уметничког, он је нападао чисту уметничку

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

лепоту, мада је био обдарен естетским осећањем, те је стога „писао лепо, чак врло лепо" (како каже Слободан Јовановић). Сходно Марковићевој мисли лепота се доживљава не само у песништву и уметности, већ и другде. Али, гдег

На ово питање Марковић одговара: „У животу, раду и обичајима". Марковић је изложени одговор дао у своме капиталном делу „Србија на Истоку". Зато, ако хоћемо да обухватимо цео Марковићев естетич ки концепт, ми морамо анализовати не само његове познате чланке о књижевности, већ и друге његове списе. а у првом реду „Србију на Истоку" и „Реални правац у науци и животу". Ови списи потврђују мотућно присуство лепоте у човековом друштвеном животу. Тако, „Србија на Истоку" открива лепоту и поетичност у старој српској задрузи. Не без неке носталгичне интонације, она објављује да је у тој породичној задрузи „и под највећим притиском под Турцима сачувана поезија у животу,

раду и обичајима — поезија среће и задо-.

вољства какве нема у слободној Србији" (потцртао Св. Марковић). За наш проблем, битно је да Марковић увиђа могућност лепоте у човековом друштвеном животу; апо редно је што му се тај живот указује у 06лику сеоске патријархалне задруге.

Када се све то има у виду онда се из основа мора преокренути уобичајен поглед на Марковићеву парадоксалну „анти-естетику“. У суштини, дакле, Марковић није желео смрт естетике; напротив, он се залагао за естетизацију живота. Он је тежио томе да се лепота из уметности прошири на животну стварност. На једној страни, уметничко стварање би конвергирало са друштвеним битисањем; на другој страни, то исто стварање конвергирало би са научним сазнањем.

Ако тако може да се каже, ове две конвергенције чине утисак дивергентних процеса, од којих један вуче уметност у својеврсни витализам, док је други води у некакав интелектуализам. Овакав утисак је површан и варљив. Он нас спречава да уочимо дубоко јединство приказаних процеса, па самим тим и кохеренцију Марковићевог естетичког схватања. Не упуштајући си у заметна испитивања, овде се ваља задовољити констатацијом да је то јединство издејствовано „сливањем“ науке и живота, дакле — једним процесом што се одиграва изван уметности. У капиталистичкој ери, наука прожима материјалну производњу, а онда и цео друштвени живот; отуда, она мора: прожимати и саму уметност коју инспирише овај живот. Претпостављајући да се поезија и уметност сједињују са друштвеним битисањем, Марковић је логтично морао закључити да се оне сједињују и са научним сазнањем, јер се ово последње све већма уткива у то битисање. Као грађа уметничког дела, савремени живот доводи поезију и уметност до науке, И обратно: научна мисао упућује целу уметност на савремени социјални живот. Та мисао, наиме, утврђује да продуктивни Друштвени живот. условљава и карактерише човека, те самим тим и битну садржину свих уметничких дела.

На овај начин, конвергирајући са животом, уметност би нужно конвергирала и са науком; те две конвергенције не би се искључивале; напротив, она прва укључивала би ову другу. Оцртано укључивање јавља се као чворна импликација Марковићевић расправа о уметности. Када заступа начело сливања уметности и науке, Марковић га чврсто и доследно повезује са начелом сливања уметности и живота; прецизније говорећи, он га повезује са принципима сједињавања уметности и народног (друштвеног) живота,

Ова веза је доиста битна, па због тога даје свој печат не само Марковићевој концепцији, већ и његовом стилу у коме се узајамно проткивају интелектуадни речник и плебејски језик. Јасно је да овај језик одтовара начелу друштвености, као што онај речних одговара начелу научндсти. Интелектуални и плебејски језик стапају се не само у Марковићевом публицистичком стилу, већ и у поетској речи Мајаковског који је од уметности такође очекивао да се здружи и са научним сазнањем и са

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ

а с друге стране — улични изрази. Самим својим саставом, ово „једињење одговара тенденцији да се начело научности и начело друштвености повежу унутар једног опште погледа на уметност.

Та два начела повезана су у следећем Марковићевом тексту: „Од књижевности се захтева да доноси само оно што је заиста корисно друштву: да претреса и подиже сувремена питања, да представља ис тински живот народни са гледишта науке, једном речи, да је по мислима и осећајима сувремена" (Св. Марковић: „Певање и миш љење". — Подвукао Р. Т.) Овај текст је веома често цитиран, али је интерпретиран на кратковид, промашен начин. У датом случају, интерпретатори су видели Марковићеве речи, али су превидели њихов ос новни смисао који се дефинише оцртаном везом. У наведеном тексту, сви тумачи су приметили "начело животности; “неки · од њих уочили су и начело научности; на жалост, ниједан није сагледао неразлучну, органску, битну везу између ова два начела. Због тога, реинтерпретација Марковићевог схватања имала би да концентрише пажњу баш на ту везу, која нам даје кључ за „дешифровање" Марковићеве естетичке поруке.

У светлу такве реинтерпретације, иста по рука открива нам једног новог, непознатог Светозара кога одликује историјска далековидост, као и теоријска дубина. Захваљујући овој далегковидости, Марковић је наш савременик. Иако је физички био одсу тан током целог једног века, он би се лако и брзо одомаћио у данашњем свету, у времену научно-техничке револуције. Он би имао слуха за звуке „електронске лире", у ствари — за гласове савремене уметности коју надахњује револуционисана наука и њена примена. За Марковића, та. „лира" само би озвучавала оне „ноте“ што их је он, још пре сто година, исписао у својој теоријској партитури. ) Е

Али, он не би био увек задовољан оваквим озвучавањем; штавише, он би у овоме другом налазио неке неподношљиве дисонанце, које су изазване кидањем споне између принципа каучности и принципа животности. Успостављајући ову чворну спону, Марковићева мисао је унапред превазишла данашњи „авангардизам“ (рецимо, сигнализам), који везује уметнички чин не само за модерну науку, већ и за кибернетску технику, али га зато „одвезује" Од друштвеног живота, па чак и од самога хуманитета. Путем овог одвезивања, исти авангардизам иде ка томе да људско биће замени научно-техничким творевинама. По њему, песник би био замењен роботом, односно компјутером коме се приписује моћ стварања поезије. Сасвим сигурно, Марковић не би хтео ни да чује за овакву замену. Он би се свом снагом успротивио покушају да се хуманизам одбаци „сцијентизма".

Пошто је негирала „чисту“ уметност, Марковићева парадоксална „анти-естетика" потврбивала је сливање уметности и науке, али је истовремено тражила да се наука стави у службу човека и његовог живо-

у име

та. За Марковића, она потврда била би

бесмислена и неприхватљива, кад не би била допуњена овим тражењем.

(Из необјављене до Мајаковског'')

књиге „Од Светозара Марковића

Радојица Таутовић

друштвеним деловањем. У ткању поменуте речи проткивају се разнородни прозаизми: с једне стране — технички термини,

Светозар Марковић и Матица ерпека

ЗА ВРЕМЕ свога боравка у Новом Саду, Светозар Марковић је успео да оствари своју давнашњу намеру: да напише једну политичку економију. Свестан тежине и озбиг угости састављања једног оваквог научног дела, Марковић није ни покушао да пружи једно ново, оригинално дело, него је прерадио политичку економију свога великог учитеља, знаменитог руског писпа Николе Чернишевског. У овом делу, које је израдио у библиотеци Матице српске и у приватним библиотекама својих новосадАских пријатеља, Марковић је дао вешто склопљену синтезу политичке економије Николаја Чернишевскогт; ипак зато, дело није обична компилација, већ озбиљан научни рад, јер садржи и знатан број Марковићевих оригиналних поставки и оштроумних запажања. Када је дело било готово, он га је понудио Матици српској под натписом: . „Нова начела политичке економије" (по Н. Г. Чернишевском). Књижевни одсек Матице српске поверио је дело на стручну оцену својим члановима Михаилу Полнту-Десанчићу и Миши Димитријевићу, који су у Војводини уживали глас признатих зналаца политичке економије, На седници Књижевног отсева од 10. фебруара 1873. они су поднели своје стручно и образложено мишљење. У своме реферату констатовали су ове чињенице: „Дело се препоручује на откуп не само по томе, што друштвене науке заузимају прво место међу наукама, и што су дојакошња така дела у нашој књижевности писана сва за школску потребу или су непотпуна, него и што су начела, која оно износи, производи најновије науке и што је начин из лагања строго научан... Св. Марковић је начела Чернишевскога прикупио и у систему довео. Метод је излагања чисто научан, екзактан, „математичан". Дело је чисто теориско, без практичне примене",

Референти су с разлогом претпостављаЛи да ће већина чланова Књижевног одсека бити другог мишљења него они, те су зато толико наглашавали чисто научни ка рактер дела („без практичне – примене"), али све то није помогло. У записнику са ове седнице стоји одвећ кратко и сувише сажето: „По подужој дебати одлучено би, већином гласова, да се Матица не може упуштати у откуп и штампање тако опширног научног дела, — према својим маленим сретствима; што има нагомиланог материјала, који одавно чека штампу; најпосле, што има других, према задатку овога друштва пречих потреба".

Очевидно је да су све ово само изговори. Прави разлог што је — и поред онако повољног реферата обојице стручних референата — дело „већином гласова" одби јено, лежи у томе што су већину у Књижевном отсеку имали конзервативнији елементи. Тадашњи председник Матице српске био је Стеван Брановачки, велепоседник, један од најимућнијих представника српске буржоазије у Новом Саду, вишегодишњи градски начелник и првак деснога крила Милетићеве странке; као такав, он није могао бити расположен да Матица из да једну политичку економију, написану у изразито напредном духу. Матичин потпредседник Стеван Павловић, доцнији уред ник конзервативног „Нашег доба", човек коме је и Милетић био сувише слободоуман и који је у више махова критиковао напредни став „Заставе", био је несумњиво одлучно противан штампању Марковићевог дела. Матичин секретар Антоније Хаџић, ранији уредник „Младе Србадије", свакако још није био преболео Марковићеву критику. Исто тако, вероватно ни Ла за Костић још није могао да заборави Мар ковићев неповољан суд о његовим песмама и приповеткама. Било би занимљиво знати како се у овој ствари држао Петар Нинковић, отац првих војвођанских социјалис ткиња. Међутим, за издавање Марковићевог дела свакако су гласали ови чланови Књижевног отсека: Јован Бошковић, рани ји професор славистике на Великој школи у Београду, отпуштен из државне службе за време намесничког режима; затим

· Светозар Савковић „професор Новосадске

тимназије, први преводилац знаменитих беседа шпанског републиканског првоборца Кастелара; Владан Арсенијевић, уредник „Гласа народа", напредног новосадског листа, на коме су сарађивали и први српски социјалисти; Илија Вучетић, преводилац, Тургењева и одличан познавалац руске књижевности и културе; и можда, Коста Трифковић, познати позоришни писац, Остали су, вероватно, гласали против, или се уздржали од гласања.

_ Као што је познато, Светозар Марковић је постао сарадник књижевних издања Ма тице српске још као студент у Русији. Прво је: сарађивао на „Матици“, а затим и на „Летопису". Већ 1868, на самом почетку свога јавнога рада објавио је у „Матици" свој први књижевни манифест. Нешто доцније, у истом часопису, он је публиковао и свој други књижевни манифест. То су били велики догађаји у тадашњем нашем културном животу. Скерлић је с разлогом констатовао: „Његов мали, али знаменити чланак „Певање и мишљење"... није био само „једна панорама из наше лепе књижевности" но и манифест нове школе, 06јава рата свој литератури декламација, фантазија и здравица, свима старим фило зофским, књижевним и политичким идејама ранијега доба“. Јован Поповић је отишао крупан корак даље од Скерлића ис правом истакао; „Светозар Марковић је не само први који је правилно поставио дру-

Наставак. на 10. страни

Коста Милутиновић