Књижевне новине

_ ТОПЛЕ ПОЕТСКЕ ВЕДРИНЕ

Миле Станковић; „БРИГА О НОЈЕВИМА“, „Стварност“, Загреб, 1974.

ПЕСМЕ Мила Станковића. чине један особен лирски свет. Стасале у дослуху са животом, с појавама које, на први поглед, тешко да могу бити подстицај за поетску падградњу, Станковићеве песме заснивају се више па прозацчности свакодневног живљења него на поетичности која би извирала већ из самог тематског опредељења. Тако ова лирика, излазећи из главних токова новијег српског песништва (с којим га повезује понајвише песникова склоност ка језичкој авантури) доноси истовремено и своју поетику, своје одређење песме, поетског чина и једну иманентну дефиницију песничког језика. Станковић у појединим песмама, долази до оних тачака које додирују на свом стваралачком путу и други савремени песници, али упоран у својој оријентацији он се обично брзо удаљава од таквих општих места, настављајући својим путем. Стапковићеву поезију без бојазни да. ћемо погрешити можемо назвати хумористичком, али у оном племенитијем сми“ слу, без журналистичког призвука какав прати употребу термина везаних за хумор. Миле Станковић је, чини се, У односу према хумору нашао један средњи пут; за њега хумор није ни филозофска категорија, нити је рекламна етикета која би изазивала асоцијације на журналистичку продукцију „Станковићев хумор настао је као спој рационалног става и лирског доживљаја, _ прелазећи често у пределе чисте лирике, али залазећи исто тако и у царство сатире, одмерене, не претерано горке (аутор на известан начин показује симпатије и према нстативним „јунацима“ својих песама), актуслна и изван контек» ста дневне проблематике. Као сатиричар Миле Станковић посматра вечне људске мане, али у савременом светлу; палазећи меру између сатиричне инвективе и трајне поруке. Е

Језичка авантура Станковићева креће се више У правцу прошшривања. лексике, него што ствара посебну синтаксу. То је допринело _ широкој — комуникативности, Станковићевих стихова, чије. језичко 60отатство извире из колоквијалног говора, обновљених и оживљених архаизама, а местимично и из игре чије корене уочавамо у музичким слементима стиха. Пе. сник, међутим, традесћи свој постски 20: вор, не остајс искључиво на лексичкој разини: Станковић уме ~ и то мајстојрски! — да доведе речи у неочекиване односе и спрегове, откривајући нове семантичке нијансе и изненадна значења. Тако један део његовог хумора потиче из игре речима, из изненадних обрта и пеочекизваних склопова, којима се негира стандардна употреба језика, п одакле речи почињу зрачити вишесмисленом асоцијативношћу. 'У погледу постских облика Миле Станковић показује широк репертоар, од жратке минијатуре, преко песама у везаном пи слободном стиху (често необично мелодичних кантилена), до посме ц драме у стиху. Песник није дозволио да га спу. тавају метричке схеме: за њега је стих заиста средство песничког казивања, песничке реторике у најбољем смислу те речи. Станковићеве песме намењена су подједнако читању и) слушању, тихова звуковна страна развијена те као у мало којег савременог песника. Треба ослухну“ ти њихову музику, од једноставне мелодије песама као што су „Путник“ или „Вештак“, или разиграних „Савета доброј куци", до сложене оркестраците. „Другог стварања света", па се уверити да те пред нама песник изузетног осећања не. само за значење и тежину, већ и за звук сваке речи. | Е

Овај избор Станковчћеве поезије обухвата песме и драме у стиху, писане током више од двадесет година плодног

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

ЂОРБЕ ТРИФУНОВИЋ.

МИЛЕ СТАНКОВИЋ

присуства у српској књижевности. Лирика неоспорног хуманистичког опредеље.« ња, топлог тона, пуна љубави за свет обичних, ни по чему изузетних људи, за феномене с којима се сусреће и суочава сваки човек, има своје место у панорами наше најновије књижевности. Заправо, ма колико то у први мах звучало претенци“ озно, поезија Станковићева попуњава. једну упадљиву празнину у српској књижевности, У којој се већ дуже времена уочава одсуство хумористичке и сатиричне поезије.

Сем повремених излета аутора окренутих У првом реду другим жанровима, или пак ретких, мада каткад веома успелих гостовања хумориста журналистичког опредељења, у савременој српској књижевности нема — изузев Мила Станковића — песника који се трајније бавио хумористичком и сатиричном поезијом. Поготову не песника који би таквим стваралаштвом, остваривши један свет непатворене ведрине, рспрезентовао поетски хумор и сатиру им пред читалачком публиком и пред евентуалном будућом жритиком, која би могла бити изненађена оз> биљношћу поезије наших савременика. Ово тим пре што најбоља Станковићева остварења показују да хумористичка и сатирична поезија не мора због саме своје природе заостајати за другим поетским врстама. (

Иван Шоп

ПРАСЕ БРОМА

се основне карактеристике показују кроз све очигледнију тежњу познатог научника. да изнађе и опише естетичке норме средњовековне књижевности и процени принципе њене поетике,

„Азбучник српских средњовековних књи жевних појмова", осма Трифуновићева књига, представља истински вредан допри нос нашем савременом знању о типолошким, теоријско-појмовним и поетичким инструкцијама које су шириле и богатиле пи сану уметничку реч у вековима чије је схватање лепог, као никад раније ни касније, било оковано идеолошком основом ни унапред прописаним канонима. Овај зборник, у-којем се први пут у нашој науци интерпретирају теоријске специфичности средњовековног књижевног наслеђа, у преко две стотине четрдесет опширније или уже обрађених појмова разматра изграђивање и естетичку сврсисходност сртскословенске поетике. Закономерности ове поетике развијане су угледањем на високо однеговану византијску литературу, ко ја јој је била извор п инспиратор у тражењу идеалног обрасца за књижевно реадизовање морално-религнозног понашања, али од чијих је канона пи одступалда, наро чито онда када је требало „идеју своју и сво га времена" оваплотити у ликовима националних величина.

Објашњавајући критеријумске профиле у настајању п развијању књижевних жанрова, језичких фигурација, аколутијског појања, система симболдичних _ представа стварних или измаштаних догађаја, стил-

ског маниризма и др. појмова, истовремено

упућујући на истоветне или сличне појаве у византијској, бугарској и руској књижевности, „Азбучник“ показује да је сред њовековна поетика, нако заточена у гвоз

дене стеге канона, умела да ствара по прин ципима лепог, настојећи да у оквирима својих животних и идејно-религиозних ис

НАШЕГ СРЕДЊЕГ ВЕКА

Борбе Трифуновић: „АЗБУЧНИК СРПСКИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ КЊИЖЕВНИХ ПОЈМОВА“, „Вук Караџић“, Београд, 1974.

У КАЛЕНДАРУ проучавања српске сред: њовековне књижевности научни допринос Борђа Трифуновића заузима особено место, посебно с обзиром па његово све изразитије интересовање за основне усмерености и битна значења нашег књижевног пас леђа. Делатност Трифуновићевих претходника, почев од марљивих настојања Буре Даничића п Љубе Стојановића да од заборава отргну књижевни п духовни живот протеклих времена, до покушаја књи жевноисторијске синтезе у радовима Павла Поповића,.и даље, до пословично пропицљивих уочавања Борба Ст. Радојичића, представља довршен период истраживања, у коме су обављени најглавнији послови на, палеографском проучавању рукописа м ут врђивању њиховог ауторства и порекла, као ни на испитивању међусобних прожимања у стваралаштву византијских, српских, бугарских пи руских писаца. Чини се да Трифуновић зачиње нови период истраживачке делатности у овој области, чије

кустава домаши естетички израз којим ће најуспешније моћи да делује на свест и са вест својих читалаца. Отворена за по неке утицаје античке грчке поетике, које је примала. преко византијских извора, српска средњовековна књижевност је каткад, пе слутећи да тиме (као и друге словенске књижевности, уосталом) изневерава канон, несвесно чувала трагове паганских веровања, чији су се садржаји повремено дегитимисали као књижевни појмови, . што показују разни „громовници", „коледници", „луновници" по „сановници", у којима се та тало и прорицало, борило против уједа пса, вука, змије, против бесова, муње, грома. итд, Поред чисто историјско-теоријских објашњења књижевних појмова, „Азбучник" пам веома прегледно пружа на увид и начин на који су се средњовековна емоционалност и духовност пробијале до својих теоријско-уметничких исказивања.

Тумачења пеких појмова (житије, запис, летописи, молитва, натпис, општа места, посланица, стихови) имају карактер правих студија неписаних у најсажетијем облику и свестрано аргументовапих. Тако, па пример, читамо да се житије развило из мартирија као свог праоблика, али да је „надахнуто античким бпиографским писањем"; сазнајгмо (по казивању Михамнла Пселоса) да се Симеон Метафраст трудио да стилизује ову књижевну врсту како би је прилагодио укусу образованих византиЈских читалаца; видимо да се Јевтимије, пишући о Јовапу Рилском, труди да ма читалачку публику делује лепотом своје фра зе; Трифуповић нас, даље, обавештава да је Атанасије Александровски утицао на српско средњовековно животописање, закључујући на крају, поводом односа живо тног факта и његове стилизације: „Чиниоци из свакодневног живота служе писцу да гради сцену, а не читаоцима да дочара патипу светитељевог времена".

„Азбучник“ спада у онс ретке књиге ко је се са нестрпљењем и дуго очекују, јер сазревају споро, на светлости вишегодишњих проучавања. Јединствен у својој врсти и намени, овај зборник је данас најситурнији путоказ кроз још увек непотпуно раскрчене области српске средњовековне књижевности, без кога би наша радозналост несналажљиво м непотребно лутала. Његова вредност није само у изванредној обавештености свога аутора, којом ће се, пре свих, користити медијевалисти и књижевни посленици. По свом научном устројетву „Азбучник“ подсећа на вишедимензионално огледало, у коме препознајемо дух једног певања п мишљења, који је про живео своје векове у стваралачким заносима чија искуства данас чине нашу значајну књижевну баштину.

Милутин Срећковић

Са оџака покупи сиришта.

Јанко Вујисић

огани бријег

ЈЕДНОМЕ СУ САНДУК ОМАЛИЛИ

Једноме су сандук омалили Да послије није мого стати Што му неће ноте лангарати Мимо сандук скоро двије педи Па када су били про Прлова Капа му је с главе полећела И нико је није наодио

Но да не би некаквог јабанца Те на жалбу остаде гологлав Шћаваху та без капе укпат

БОГОБИЈЕ И ПОШТЕКАНИЈА

Од иле су добили јефтику

Па употни дошли у образе Скукљачи се и превегари се ћућораху и вазда гунћаху

Кад се двоје срету на сред пута Запаради лажат и накиват

А кућа им не држи. подмлачи Испод сача љеб су узимали

Па круг лоја или круг затопа То шњуваре бјеху пожмирепе Ботобије и поштеканија. Моје очи нијесу гледале

НЕК УЗАВРЕ ВОДЕ И ЦИЈЕБА

људи су их љуцки сјетовали Нек узавре воде и цијећа

Да попаре пи уши и кимке

Да ал стресу п да макну трињу дДа не траже дрва по лиснику да се чешу и рбат дрцају

КАД БИ КОЈУ ВИМЕ ЗАБОЉЕЛО

А с јесени кад почне кланица Стану ићи од куће до куће

А блијесак ако крме цикне

Да им дадну ћушу и брњушку Да би љети кроз њу прострцнули Кад би коју виме забољело Чвароваху и свашто раћаху

Кроз чешљеве живо промузаху

ОДМА ЈЕЧЕ И ПРЕНЕМАЖУ СЕ

Кад им речеш да ти што ураде Одма јече-т пренемажу се

Ко да су им сметнута желуца Или да их боли ужичица =: Бегеншие пајљеипој понуди

А низ трло прождире пљувачку

Као да се није ни мрсило

Од запоста до светог тројице

ПО ПЛЕМЕНУ ТРАЖЕ ЈАЛОВИЦУ

Најгора им бјеше особина

Што су жене билц до под мртво А послије ко из сажаљења

По племену траже јаловицу

У скубину да је замотају Макотиљај по буљук свочади

Па се жале мајка им запрагла

МОРАЛИ СУ ПРАЋЕ ПОПУШТАТИ

А кад коња у кога позајме Морали су праће попуштати Најпослије стави у антрешељ Те му набиј садно од чеперка „Да послије није за товара Но наквасан свакаквој болести Осипљиви и окљуверини,

КАО ДА ЈЕ НЕКО. ИЗАМЛИО

Једноме су неће сиромаху Макањицу и божју авијест Машли покрај једне воденице Отиснули букву и гурнули Макли ципун ставили чактало Као да је неко изамлио

Ко ту нема реда и дијела.

ДА БУЉУЦИ ОСТАНУ ЈАЛОВИ

Људима су вадили 'мећаше

Да заваде поштене комшије Одвртали воду с воденице Ријепили овнове с јесени

Да буљуци остану јалови Скидали су ков нови са коња Саморанцу пуштали говеда

И ћерали дан ода у штету Чактарицу скини ц врљачи у дрт какав или ламутину

Бе је никад нико неће наћи Док их људи једном опазише Па све вребај дан и ноћ надмарај Кад увати вуци их браначке

НОСИЛИ СУ МОДРЕ. ЏИЛИБАНЕ

Мосили су модре шишлибане Од бупања и од ћутекања Но им бјеше добра особина Што се никад нијесу жалили Једно друго длажи и превијај И гњиј тако читаву годину А кад рану отпуј и затади Тешко им се било одбранити Да ту муве пјевак не натуре.