Књижевне новине

ДАТУМИ

,

3 КЊИГЕ О _ ИКЕЛАНЂЕЛУ

Навршило се 500 година од робења великог уметника

ТЕ о ПОД, УТИЦАЈЕМ анегдота о Микеланђеловом студирању античких скулптура Медичија, све до недавна, ренесансна теориЈа у уметности Микеланђела, била је, пеоспорена. На последњој матери Микеланђела, на Пиета Ронданини, поп Нишо те скулптуре тумачи се сад повратком готици Ми келанђеда, — као брисањем целог свог ранијег живота и рада, као, на пример, код Толстоја. Јако интересантно н сме шно.

На последњим трима малерама нарочито се хвали, трик, скулптора, да мати љуби, додирује, крваву лаву синовљеву, на месту трновог венца. Тако се, на првој Рлејд, у пркви Светог Петра, — ваљда за публику, истиче, трик Микеланђелов, са шаком леве руке матере, која, раширеним штрстима, резигнирана, као да каже: Ето, распели су га, мртав је, — син мој.

Ја мислим да се треба вратити фактима. То приближавање главе матере п лешине синовљеве има цела византијска уметност, то је прастара веза. Показаћу је, сличну, и на. фрески једног српског мапастира. А што се тиче, необично дугих пр. стију прве мадоне, под пазухом _лешине, мени се,чини да их треба тумачити, потребом 'материјала, а на левој руци пе би требало заборавити, податак, да је, та шака, била сломљена, пи да је рестаурирана, На последњој матери Микеланђела, савремени, хипермодерни, критичари налазе разлога, да тотску, витку, заједницу, слепљених тела, матере п сина, тумаче, као идеју Ми келанђелову, да се, син, из рамена матере, на самрти, поново рађа, то јест у матер враћа.

Ја нисам у. својој таквих бургија. 7

Мени се чини рука много важнија, материјално, онај разбијени део скулптуре, — коју је Микеланђело, уосталом, оставио својој послузи, — јер та рука доказује везу, са. сличним, висећим, рукама Донатела, као што то тело Христово, које мати придржава, да не падне, доказује везу скулптора, Микеланђела, радника, каменоресца, са прошлошћу и скулптурама фиорентинским, све до античког Патрокла. То је заједница клонулих глава мртваца, свих мртваца, на свету. Палих. Свих синова, и матера које плачу над синовима.

У својој књизи, ја тражим, н налазим, Микеланђела, каменоресца, радника, који мисли, у материји, у мрамору, — који је он, као што је познато, обрађивао, тучком, директно. То не значи да ћу побијати мисленост Микеланђела, интелект, — на против, откад се Микеланђело зна. и као песник, — и то велики, велики, песник, =то не би било ни могуће. И ја верујем У неку болну, тајну, о којој говори и та последња његова скулптура. Али нам филм, и документа, откривају, да не треба ДРУГИ да брбљају о том гиганту, — као што је чест случај сада, — него да се треба вратити подацима, реалним фактима, ре чима, писмима, стиховима, мрамору, грађе. винама, гробницама, Сикстини, м слушати шта Микеланђело говори, о себи, и догађајима свог живота. Оп расте, поново, из тих факата, као његово куде, из неба. Као та мати непозната, чије се само име зна.

књизи присталица

МАДОНА ДОНИ

"Сликар Себастнано дел Пиомбо писао је Микеланђелу, из Рима, — после окупа“ ције Рима и пљачке Рима (Зассо а: Кота). Каже: догодили су се такви догађаји, видео је такве ствари, које нико, никад, ни да замисли није могао. Одсад ће каже, п ла се свет затресе, само да се смеје свему. Тако каже. Да се оставимо тражења неког вишег. смисла, у раду Микеланђела, уопште у људском животу, па. да се Ба оИИе фактима о Микеланђелу. Године 1501. Микеланђело је, опет, у Фиренци. Који су ра" дови које знам из те спохе2 То су 5 тодина сретног живота Микеланђеловог, Био је тада 26 година.

Чини ми се, кажем, да треба поменути, из те спохе, поред Мадона у мрамору, ми Мадону у његовом сликарству. Топдо за трговца у Фиренци, који се звао Дони. Да одмах додам, мени та Мадона, служи, пре свега, за један доказ више, моје тезе, да су те Мадоне, Талијанке, и да су то моде ли, које је Микеланђело знао. Код те Мадоне, пада у очи, да тобожња теза. Микеланђела, да је Мадона девојка, божанске природе, вечпо млада, — како Кондиви тврди да је Микеланђело тумачио младост Богородице на кипу Пиета, — пада. Мадона, на том тонду, крупна, жена очигледно из народа, најмање својих 30 година, не личи, ни мало, на Мадоне Микеланђелове у мрамору. Она узима дете из руку Јосифа (који је, очигледно, у годинама, у којима је отац Микеланђелов, Лодовико, тада, био), Прсата, снажних ногу, простог тела, сеоског, као што га нормалне жене, а не Богородице имају. То је, очитледно, сеоска, Мајег Гасгап5, мати која доји. Таква је могла бити само дојкиња Микеланђелова, — ћерка каменоресца, жена каменоресџа, — а не Мадона у цркви. Тде је сад Микеланђелова теорија 0 којој Кондиви прича» у

Домаћин тврди да је, то, слика, за трговца, а не за џркву, па отуда разлика. Позната је сељачка. задритлост те Мадоне. До недавна, сматрало се да је, тај модел, идентичан са „јоном. у Сикстини. Да пре ђемо преко те слике. ,

Да. пређемо, кажем, ја сам хтео само да нагласим, да је Мин са БЕ знао, жи мал не рекох голу) ту жену. мана Ено, каже професор, Кондиви каже да је Микеланђело, кад је завршио,

ту слику, неко време, прекинуо сликарство и скулптуру. Шта, је радног Е

Знам, кажем, као Бак. Каже: да све врео ме проводи у читању поезије и писању сонета. .

То није важно, кад је реч о Микеланђелу. Важно је нешто друго. Зар не знам да је Микеланђело, тада, у Фиренци, постао славан>

ПИТАЊЕ: КОЈОЈ ЈЕ. ПАРТИЈИ МИКЕЛАНЂЕЛО ПРИПАДАО»

При смрти Лоренза Медичија, Микеланђелу је било 17 година. Према томе, товорити о некој партији, којој је припадао, било би смешно. Кад је Савонаролип тлас у Фиренци загрмео, било му је 14. Ни тој партији није припадао. Кад је француска армија ушла у Фиренцу, Микеланђело је избеглица у Венецији. Ни француској партији није припадао, — као, на пример, Леонардо. Кад се из Венеције, у Фиренцу, вратио, — и Савонарола, тако рећи, владао, — Микеланђелу беше 21. Питање је којој је партији, тада, припадао.2

После мале препирке, око тога, професор Зено, и ја, слажемо се, Нити је Микеланђело на страни Савонароле, очигледно, нити против Савонароле. Професор је мишљења, мало више, ЗА Савонаролу, ја мало мање. Он сматра да је Микеланђело БИО за Савонаролу. Верује, каже, то, јер Кондиви каже тако. Брат Микеланђелов, — фратар, — био је у истом роду, Фратарском, као Савонарола. Осим тога, Савонаролу, штити и један Медичи, — Готепхо Ф Рале гатсезсо, — а Микеланђело, за тог заштитника Савонароле, израдио је једног малог Св. Јована.

То је мало, — кажем ја. По мом мишљењу, Микеланђело је „савонаролист", тек у старости, при крају, у сећању.

Кад је. реч о идеологији, професор Зено сматра, Микеланђела, за присталицу 1деологије која је владала. код Медичија, на двору. Ренесанса, по угледу на антику. То је човек Лоренца Медичија, а после, њетовог наследника, који се звао Пиеро. „Охоли". П Јаего. А целог живота, после, служио је Медичије.

Ја кажем да је морао. Друго је питање

да ли је њихов бно2 Медичи су партија античког идеала, каже професор Зено: уживања живота. Атеизма. Уживања у животу. Хедописти, Не бих се сложио с тим. Да је антички идеал био: уживање у животу. А што се тиче Микеланђела, све је био само не: онај, који уме да ужива у животу. Треба узети у обзир, то, да су његови пдеали, спочетка, сликари цркве: Слобо, Мазассло, То је пролазан утицај. Школа, — каже професор Зено. Микеланђелов идеал је античка скулптура, антика. Доказ: рељеф „Туче Кентаура и Лапита" који сам толико хвалио.

Тачно. Формално. Материјално. Не ду ховно. Као скулптура, онај дивни младић, па сред тог рељефа, који брани жену, леп као Аполон, остаје пезаборавни МикеланЂело. Као п његов противник, који та гађа каменом. Обојица би могли да стоје и па Акропољу. Има, међутим, већ и на том ре љефу, Оног, који је пао, сео, па се држи за главу, А у том ужасу личи на неку фитуру у паклу. Кад је Савонарола обешен, и спаљен, Микеланђело је Оно 23 године. Мепомене, из тог времена, јаче су од оних које са 17 имамо. У сваком случају остаје факт, да је, тако рећи, мењао, често, партију. Тетурао се, између Медичија и про тивника Медичија. Био је ближи противницима, Медичија, и кад је Медичије служио. :

Професор Зено каже: то су уображења, не факта. Факт је да је са наследником Лоренца отишао у емиграцију.

У Венецију, — кажем, — не у емиграци“ ју. Вратио се у Фиренцу.

Није могло бити такве неодлучности у то доба, — каже Зено.

Зашто нег — кажем. Има тога у сваком столећу. Мора бити. Увек ће бити оних, који нису, ни за једну, ни за другу страну, Унамуно каже да је идеократија, од свих других насиља, најгора, бар њему. Мени се чини да је Микеланђело преузео за позадину, својих фресака у Сикстини, оно плаветнило, које има Дото, за позадину. Преузео п драмске позе и лица које је Масаћио Адаму и Еви дао, при истер:вању из раја. Зашто пе би могао бити и за п против. Лоренца, и за и против Савонароле, и припадати великој партији оних, који. су индиферентии у'свом времену. У

СКУАПТУРА ДЛОРЕНТРОБНИЦИ МЕДИЧИЈА

МИКЕЛАНВЕЛО БУОНАРОТИ; ЦА МЕДИЧИЈА У (ФИРЕНЦА)

једном писму фамилији каже, да треба. да побекну из Фиренце, већ на. први знак, опосности, јер је живот већа вредност, его сва имања у животу. То су времена, кад се Фирентинци кољу између себе, као вуци, а села торе уоколо. При крају живо. та, сасвим сигурно, био је ЗА Савона ролу.

Професор Зено не прима тезу о плаветнилу позадине на фрескама. Каже да је Сикстина, пре Микеланђела, већ имала плаву таваницу, посуту златним звездама. А прво велико дело, огромни Херкул, Микеланђелов, који је после у Француској не стао, доказ је, да се сав угледа па антику.

Прво велико дело, које је паследник Лоренца, Пнеро, 1 Мего; тражио да направи Микеланђело, био је један Снешко. Слабо је вероватно да је, после тога, М"келашђело био ЗА Медичијску идеолоГију. Ину

Професор Зено каже да је, тог дана, падао снег, у Фиренци, и да је сва Фиренца била очарана снегом, који је данима падао. Није то никакво тиранство, ако млади Пнерђо тражи од Микеланђела. да му на прави; од снега, скулптуру. То.је весело. Двор Медичија био је весео.

Како за кога, — по мом мишљењу. Направити Снешка, за једну целу варош, за целу Фиренцу, можда би п било весело, али направити Снешка по наређењу принца, на увеселење двора, пе верујем да је било, за Микеланђела, весело. Зна се да је, приликом убиства једног Медичија, израдио попреје Брута, убице Цезара, у Риму.

Професор Зено сматра да:ЗА Савонаролу, Микеланђело није могао. бити, сасвим сигурно. Савонарола тражи -ломачу за све што је уживање на овом свету: за раскошну одећу, накит, слику, скулптуру Венера, па и за лауту, Има да се слика Дјева Марија. :

Тачно. Променљив је, међутим, и Савопарола. Један је Савонарола, онај, кога је Пико представио Лоренцу Медичију, а. други онај, који је одбно да исповеди и мпропомаже Лоренца, кад је био на самрти. Двоумио се и Пико. Рјсо деПа Мтапаоја, који је тврдио, да води порекло од последњег цара Константина, у Цариграду, био је сав одан, спочетка, идеалу Ренесансе: уживању у животу. Био је, међутим, неодлучан, после, пи у вери, у Бога. Нити Бога можемо упознати, нити та речима изразити, — каже. Пико је доживео сам 31. Двоумио сеп између хришћанства ни атеизма. Пре Савонароле, живео је као хедонист. Безбројне су љубазнице тог ванредно лепог младића, кажу. Пре Савонароле, међутим, Пико 32 пада у неку страшну меланхолију, раздаје све што има, да се употреби за мираз уда вача на селу. Умире на рукама Савонароде. - Људи су променљиви. Људи се мењају. Као п годишња доба.

Микеланђело је, — каже професор ЗеА Мпрапдоле знао само антику.

Ме знамо шта је, од Мирандоле, чуо. Ако је чуо, ако је научио. Знамо да је, поред Херкула, израдио п једно дрвено рас пеће, за игумана манастира, који му је дозволио, да проучава лешине, у мртвачници манастира. Сепирао их је све док му није позлило од смрада. ТО није уживање у животу. Ме слаже се са хедонизмом. Пре се слаже са Савонаролом. Ако је МикеланђеЛо нешто, од Мирандоле, примио, може бити само оно, што је Пико написао, У свом. делу, које има наслов: „Хептаплус, илити седам дана стварања Света", Пико покушава. да помири паганство и хришћанство, то јест Стари Завет пи Платона. Стари

по,

Завет је Микеланђело, после, добро. знао, очигледно. Као и Пико, знао је Мојсија,

добро. Мојсмнјеве законе, то знамо, проучавао је пи Лоренцо. М Мазтћсо. Мирандола. му је „Хептаплус“ зато и посветио, Сви се опи двоуме. Променљиви су.

|

Све је то споредно, — каже професор Зено.

Није споредно оно што доказује, већ тада, да је Микеланђело свестан на ком путу лежи почетак у уметност, ренесансну; бесмртну. То је онај мали кип Купи“

"дона по ком се рашчуо. Укопан у земљу,

да би добио патину, а затим ископан, про. дат је кардиналу Риарију, који је био зналаџ, античке скулптуре, а купио тај'мремор као антику. То је смешно, али се Ми: келанђело по томе прочуо. То му је отво: рило врата, на путу, у Рим.

Мени се цела та историја, — ако није анегдота, —— пе допада ни мало. Није само смешна, нето и бедна. То је бедлан Микел анђело. У трчкој кафани, у Мја Сопао, у Риму, виђао сам човека, који је славан, јер тако добро имитује стару скулптуру, да нико живи не може да распозна оригимал," фалсификат. Васари и Кондиви ис. тичу, и ту страшну моћ Микеланђела, већ у почетку, да је био у стању, да свој пртеж, на диму, остари, толико, да се није од старинских разликовао. Чудновато је доиста дивљење, које је, за такву моћ фал сификовања, п имитације, свет, у прошлости имао, Хтео бих само да додам, да је у тај посао Микеланђело ушао по савету тог „Медичија, Готепха фФ! Ртептапсезсо. Да то не превидимо. И -да је тај кип, продат

„ кардиналу, Миланезн, а не Микеланђело,

нанлатио. Микеланђело је од тога имао само „славу". .

Прочуо ге, — каже професор Зено. Поз ват је у Рим.

Може бити, — али није сигурно. Сигурно је само да, из Рима, пише, да Медичи нису сигурни, кад реч даду. Пиеро, каже, није реч одржао. Било како било, мени се тај Купидон не чини доказ, ни дивљења, ни љубави, ни поштовања, за антику. На против, то је ругање, иронија, по мом ми шљењу. Микеланђело“ показује шта људи траже у уметности. Моду.

Прво велико дело, у Риму, каже професор. Зено, које је Микеланђело направио, после. тога,' апсолутно је античко. Бах, бог вина. .

Треба дефинитивно да се сложимо, да је Микеланђелов идеал: антика. Наставак античке скулптуре.

ПИТАЊЕ О МИКЕЛАНБЕЛУ, КАКАВ ЈЕ

БИО, КАД ЈЕ У РИМ ОТИШАО»

Професор Зено, каже, да се ми, углавном, — кал је реч о почетку Микеланђела, слажемо. Ја признајем да је ученик антике, али само формално. Духовно припада Фиренци и прошлости. Код Медичија је био само пролазно. Он сматра да је Микеланђело, од прошлости, мало учио, а ла је, код Лоренца Медичија, поново се родио. За античке идеје. Ја не признајем фамилију Медичи, а признајем Фиренцу. Он обратпо, то јест, сматра да је то исто. Њему је већ професор деЏа Срема причао, да ја, силом, хоћу, да, у почетак Микеланђела, унесем, неку социјалистичку тезу. Можда зато што је моја земља, сад, обновила 0односе, са СССРа Он, међутим, нако му до неке аристократије, ни мало пије стало, заступа, и даље, научну, аристократску те:

"зу о Ренесансу: меценат, обнову античке

философије, скулптуре, и хедонизма и атемзма. Основна разлика, међу нама, мисли да је то, што ја, кад оп каже: Медичи, убацим, Фиренцу.

То тумачи тиме, да странци, обично, во. ле Фиренцу, а друге вароши не знају. Нису, међутим, само Медичи творци обнове. Малатесте су. то исто у Риминију. Есте у Ферари. Монтефелтро у Урбину. Умањујем улогу династија ренесансних, а увели. чавам улогу вароши.

Знам, кажем, пи Пизу, п Снену, п Перуђу,.и Равену, и друге вароши, Скитао сам се, годинама, по Италији. Враћао сам се више пута у Торино, Бенову, Милано, Бертамо, Падову, Павију, Венецију, Асизи, Витербо, — да друге вароши и не набрајам. У свим тим варошима, Микеланђело би био индиферентан, према династијама, и кад би их служио, а не према варошима, Он је припадао и једној и другој партији, као уосталом и Фирентинци, који се кољу, сад на лево, сад па десно. Променљиви су.

Нису, каже професор Зено. Напротив. Враћају се на старо. Или су Гведфи, или Гибелини. За цара. За Папу. Припадају, п у. Фиренџи, или партији „белих“, или „прних“, па се кољу,

Може бити. Данте да. Микеланђело не. Па и Данте није исти, у емиграцији, из ко. је се није вратио. Његови стихови, о емигрантима, не славе емиграцију, него слободу. Није својевољно отишао из Фиренце. Отерани су. А најстрашније стихове, о емигрантима, Данте је написао. (Е аме! сће ри н окаџега Је зраЏе, зата Ја сотрагта тајуаоја е зсетрја, соп. Та ама! !ц садга! јп ацезга маПе: сће 'шша ппогата, 'шта тана ед4 етраа 51 Гата сопега 12; та росо аргеззо, еНа, поп Фа, п'ауга гозза Ја Тептрја.) Његова партија покушала је преврат године 1304, али Данте у том није учествовао.

-

Ја видим, до краја, неког ишпадпферентног Микеланђела, и међу Фирентинцима, у Риму. До краја га, међутим, занима. човек, лешина, људско тело. Чак је и претеривао у томе. До апсурда. Као прави Етрураџ, међутим, у гробовима, у ле. шинама, налазио је, до краја, да нешто проучава, Био је 76 година, када је, од пријатеља, -—— Папиног чувеног лекара, добио лешину једног Црнца. То је био пр. ви Црнац Микеланђела. Сецирао га је У кући Кондивија, проучавао, све док пије оболео од смрада лешине, Тај Микелан Бело, не припада партијама и варао се сваки, ко је зидао, на његовим партијским осећајима. По мом мишљењу, треба се ослањати на акцију људи. Мишљења су троменљива. Милош Шрњански

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ