Књижевне новине
ИНТЕРВЈУ
Борити се за бољи, културнији живот
Разговор са књижевним и позоришним критичаром академиком Велибором Глигорићем
Име Велибора Глигорића ве зано је већ деценијама за готово сва културна збивања у нашој средини. Рођен је 1899; го дине у Рипњу. Средњу школу је, у време | светског рата, завршио у Француској. Дипломирао је правне науке (1924) у Београду. Између два рата је био слу« жбеник Министарства трговине, 1941. тодине је ухапшен и спроведен у логор на Бањици, а затим депортован у Немачку, где је остао до завршетка рата.
После ослобођења, _ Велибор Глигорић се активно укључио у друштвени живот. Био је, најпре, директор Драме и управник Народног позоришта, затим у правник Југословенског драмског позоришта. Истовремено, предавао је српски реализам на Београдском универзитету, где је имао звање редовног професора. Аутор је више књига. Нарочито му је позната књита „Српски реалисти", која је имала више из. лања.
Члан је Српске академије на» ука и уметности. Био је пи секре“ тар, потпредседник и председник „Академије.
Добитник је више награда Октобарске, Вукове, Седмојулске, и награде АВНОЈ-а. Носилац је више одликовања, међу којима и Ордена Републике са златним венцем. МЕ
! Милош Јевтић:
када је мочео свој рад млади Велибор
Како и књижевни Глигорић
_ ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ:
|
Књижевни рад започео сам у време првог светског рата у емитрапији, у Франпуској. То је би. ло тодине 1918. Тада сам био на матурантском курсу у Болијеу, близу Нипе. Имали смо удруже ње, тиколско, књижевно, гле смо читали своје књижевне падове. Ја сам тада писао песме. Послао сам песме на Коф, у Забавник Службених новина. Уредник је био Бранко Лазађевић. Послао сам три песме. Он је објавио све три у Забавнику јануара и марта 1918. године. Наравно, то ме је тада веома импресионирало. Јер, био сам вероватно и најмлађи сарадник у Забавнику Службених новина на Крфу. А објавио их је на месту где су објављене песме реномираних писаца, песника, као што су Дучић, Бојић, Дис, Ујевић.
Милош Јевтић;
Како сте и када започели рад на књижевној критици Какво ств јој дали значење и функци ју, какав виод2 Посебно, какав је био ваш однос према традицији књижевне критике»
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ:
Рад на позоришној и књижевној критици започео сам у часопису „Нова светлост" 1921. године, који сам уређивао и чији сам власник био. Престао сам да пи: шем песме и посветио се критици, Желео сам да моја критика буде независна, слободна, бескомпромисна, да у њој износим своје мишљење слободно, до краја. Она је била настала и у клими побуне, која се подигла тада у књижевности ни која је раскидала са традицијом.
Из старије књижевне критике издвајао сам, у том времену, Љубомира Недића, чији ме критички дух, непоштедан, прилдобијао. Издвајао сам м Матоша, То се види већ и у критипи коју сам посветио Љубомиру Недићу 1926, када сам се позивао пи на Матоштево мишљење. Тако сам ја био међу првима који су пробијали лед ћутања око Матоша. Јер сам већ 1929. и касније објавио и књигу „Матош, Дис, Ујевић" са једном испрпнијом студијом о Матотту, Касније, заузео сам кри гички став према конзервативиз“ му и ускогрудом национализму Љубомира Нелића, уважавајући снату његовог критичког духа и фетове критичке опсервације.
Милош Јевтић: Ви сте 'покретали у младом
добу књижевне часописе. и ли. стове. Покретали сте их у клими
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 6
насталој после првог светског рата. Објављивали сте, такове, књиге жритика и брошуре. Мо лим _ Вас, реците нам нешто о томеР
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИБ:
Тодину дана по завршетку рата и по повратку из емиграције из Француске, покренуо сам књи жевни часбпис „Нова светлост“, који је излазио од 1921. до 1923, године, затим „Раскрсницу", од 1923. до 1926, пи књижевне новине = „Савремени преглед", који је изашао у неколико бројева 1927. тодине, У првом часопису „Нова светлост“ били су окутљени млади .људи, махом моји школски другови из Болијеа, ко“ ји су се бавили књижевношћу. У „Раскрсници“ већ су се појавили као сарадници реномиранији писпи тога времена. За мене је то била платформа независне бескомпромисне, критике. ја сам тада веома жучно и веома оштро
иступио противу књижевног мо-
нопола. Тај књижевни монопол видео сам у „Српском. књижевном гласнику“. Иступио сам про» тив култова и митова критиком о Скерлићу, браћи Поповић, Богдану и Џавлу. Тако су моји часописн имали м печат критике која је раскидала са традицијама. „Савремени преглед“, те моје књижевне новине, имале су рубрике посвећене књижевности, позоришту, филму, сликарству. И поред _ интересовања _ читалаца, нису могле да опстану, јер су захтевале _ велика — материјална средства, Све своје публикације издавао сам углавном о своме трошку, пре свега „Нову светлост" п „Савремени преглед“, док је издавање „Раскрснице" већи финансијски _ део сносио један мој школски друг.
Листови су, наравно, захтеваАли стручнију и пословнију администрацију, а наша администрација била је аматерска, тако да је била ослоњена већином на добру вољу и заузимљивост школских другова, који су скупљали претплате иди слали обрачуне, Тако сам издавао и књиге. Књите „Крнтике" (1926), „Липа и маске“ (1926), „Ибзен“ (1926), „Матош, Дис, Ујевић" (1929), „Бора Станковић" (1936), „Домановић Нушић" (1938), све о моме трошку и са мојом администрацијом и експедицијом. У том периоду, између два рата, објављивао сам и брошуре. Те брошуре су биле, у ствари, мој часопис, лични, у свескама. Оне су имале различита имена, као што су „Мистика и мистификатори" (1930), „Позориште господина цео свет" (1931), „А=Де" (1931), „Књижевне забеле-
шке" (1931), „Они који одлазе" (1932), „Књижевне магле" (1932), „Из књижевног и позоришног
живота" (1937). Почео сам их објављивати у време шестојануарске диктатуре. У првој брошури „Полемике" (1930 рекао сам у уводу: „Ове чланке, који третирају актуелна књижевна питања, издајем у брошуре зато што данас у Београду нема часописа у коме бих могао и желео да их одштампам", мада су у то време
у Београду излазили књижевни часописи, као што су „Српски књижевни _ гласник", – „Мисао",
„АКивот и рад“. У таквом виду су те брошуре могле да излазе, јер за часопис, у то време, у време диктатуре, било је потребно одобрење од полиције. И ове бро шуре, као и књиге, понављам, издавао сам о своме трошку и
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ
|
нисам се обраћао издавачким
предузећима. Милош Јевтић;
Ви нисте студирали књижев“ ност, већ правне науке. 3602 че ар И да ли сте одмах ушли У службу»
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИБ:
Ја сам хтео да будем независан и слободан критичар, а у на» стави књижевности били су, у то време, Богдан Поповић и Павле
оповић, према којима сам имао веома оштар критички став. Мислим, према њиховом раду, а нарочито због њиховог стварања и учешћа у стварању монопола У књижевности. И због тога сам отишао на права, мако ме је све вукло и читав мој дотадашњи живот ме одводио у проучавање књижевности.
Дипломирао сам на правима 1923, године. После тога отишао сам у војску и мада нисам био спортиста, мако сам имао интересовања у дечаштву за спорт, нарочито за фудбал, пријавио сам се у ваздухопловство, и то У летећу службу, као извиђач. Ваздухопловство, _ после · првог светског рата, тек је почело код нас да се развија и тада су били покуповани неки стари апарати, „Брегеји" из Француске, чија су се крила ломилћ у ваздуху. Био сам у великим опасностима као извиђач. Летео сам и са неким реномираним пилотима, пасионираним у авијацији.
Мелед болести, морао сам да напустим ваздухопловство ми да пређем у пешадију. После завр« шетка ваздухопловне школе, ушао сам у службу Министарства трговине и индустрије. Најпре као приправник 1925. године, а током службе постао сам саветник, Био сам у служби овог Министарства све до почетка другог светског рата 1941, када сам суспендован. Милош Јевтић:
За које сте писце из светске књижевности, као млади тисаф, показивали _ највеће интересовање» ВЕЛИБОР ГЛИГОРИБ:
Док сам био у Француској и наравно, пошто сам био у француском лицеју, у вишем разреду Француског лицеја, веома сам се интересовао за француску књи жевност, за француске класике у првом реду, затим за песнике — симболисте и парнасовце. Под утицајем _ парнасоваца — нанисао сам и прве песме. Тај утицај парнасоваца остао је и у мојој критици, која је, нарочито у младим данима, тежила сажетости, ' концизности и синтези, А од детињства веома су ме интересовали руски класици, руска књижевност 19. века и почетком овог века, руски реалисти, У почетку мога књижевног рада, после пр. вог светског рата, моје велико интересовање удредсредило се на Достојевског п Ибзена. О Достојевском сам писао и објавио неколико текстова у то време, а о Ибзену сам објавио студију 1926: тодине. Та студија је мислим, и верујем, и данас постојана.
Милош Јевтић:
Које сусрете издвајате из почетка свог књижевног критичар“ ског рада и са којим личности“ ма2
ВЕЛИВОР ГЛИГОРИЋ:
У прво време, после првог светског рата, издвајам сусрет са Бором Станковићем. Он је учинио на мене најдубљи утисак. И тај сусрет и дан-данас памтим. О њему сам писао. Мене је у то време привлачила. књижевност Боре Станковића. А видео сам да је Бора Станковић показивао наклоности тада и према мојој критици, О томе ми је касније причао и Бранимир Босић, који
је водио разговоре са Бором Станковићем. Од х писацапублициста привлачио ме је у то време Отокар Кершовани, са. којим сам се чешће и сретао. Отокар Кершовани је тада био уредник листа „Новости“. Увео ме је у сарадњу у томе листу, Објављивао сам у том листу Књи жевне и позоришне критике. О: токар Кершовани је био и први који је дао подршку мојој критици, Када је изишла моја књига „Критике“ (1926), он је објавио један топао приказ, уз, наравно, и своје критичке опсервације ема моме критичарском раду. сто тако, Отокар Кершовани је пропагирао моју критику и међу скојевцима у Београду. Он ме је увео и у часопис „Нова литература", Милош Јевтић;
Познато је Ваше ангажовање, као књижевног и позоришног критичара, у књижевним и дру“ штвеним борбама. Какво је Ваше учешће у књижевности која са ангажовала у борби пролетарија“ та и борби против фашизма
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИ:
Ја сам до 1929. године индивидуално писао, објављивао критике и био сам више-мање изо лована личност, сам за себе, као борац и као критичар. Од 1929. године, уласком у часопис „Нову даитературу“, зближио сам се са борцима, писцима који су били за напредну оријентацију књижевности, за њено ангажовање у борби пролетаријата. Сарађивао сам у „Новој литератури" 1929, мада је цензура имала пре“ ма мени веома оштар став и не. милице је секла моје текстове које сам давао часопису. Затим сам сарађивао и у „Књижевни ку“, напредном загребачком часопису, затим у часопису „Сто. жер" Јована Поповића, који је излазио 1931. године, у „Нашој стварности" која је излазила 1938, а и у листу „Политика“, У друштвеној хроници и позоришној критици од 1933. до 1937. године. Био сам и сарадник марксистичког часописа „Уметност и критика" уочи рата. То је моје учествовање и ангажовање у бор“ би пи у револуционарном покрету.
Није довољно проучена улога и функција књижевности у времену између два рата, нарочито оне књижевности која је имала значајног удела у борби пролетаријата и револуције, која се ангажовала на идејном Фронту и допринела буђењу п развијању револуционарне свести у биткама против контрареволуције ми фашизма и која је имала значај ног удела у формирању борацареволуционара у граду и селу. Није проучен замашан делокруг њених публикација у слојевима интелигенције, радништва и земљорадника, а нарочито није приказан њен теренски рад. Мислим ту на бројне приредбе одржане на многим трибинама у земљи. Изванредно значајна трибина, н веома утицајна, била је она у Великој сали. Београдског уни“ верзитета. Мени је тада Београдски универзитет био неприступачан због мојих критика, оштрих критика према браћи Поповић, Богдану и Павлу, тако да нисам могао учествовати у тим приред: бама, али сам учествовао на друтим многим странама. Негде сам био међу првима. Када је била шестојануарска диктатура и када је почела да мало јењава, тада сам држао и предавања у Пожаревцу и Шапцу. А од приред» би које смо заједнички имали ми писци, ангажовани у револуционарним борбама, највише су ми у сећању приредбе у Крагујевцу и у Бањалуци. У Крагујевцу је одржана приредба под такорећи полицијском опсадом, а у Бањалуци је била изванредна атмосфера, Били су дивни људи борци, који су у ту атмосферу уносили м много светлости и много заноса.
Милош Јевтић:
Ви сте због свог књижевног и публицистичког рада интерни“ рани у време другог светског ра“ та у логоре на Бањици. О томе сте и писали. Да ла бисте нам нешто о томе реклиг
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИБ:
Да. После рата објавио сам, док су још били свежи дожив љаји, сведочанства у књизи „Ку. ћа смрти". Данас се та књига може да нађе само у библиотекама. Објавио сам још и неке краће текстове, међу којима и књиге под насловом „У чељусти смрти" пи „Похвала шаха". Док сам био у логору, у време масовних стрељања, прочуло се било да сам и ја стрељан. Та вест је допрла п до партизанске штам це, Био сам заиста у чељусти смрти. Видео сам њено лице у прозивкама за стрељање, када сам очекивао њен позив свакога дана и сваке ноћи више од то дину и по дана у мучилишту. Па, ипак, она нас није сломила, нас који смо били у таквом поло-
жају. Била је јача вера у' живот од 1 а у тој вери биле су иде је, идеали, морал, борба за слободу, револуција, и достојанство човеково. Због тога ми делује опсенаторски и деградирано за човека оно у савременој књижевности и уметности диминизирање смрти, она апологија апсур да живота, бно поништавање идеала и виших вредности човекових. Да није било вере у живот, ми бисмо постали робље нацизма и фашизма. Да те вере није било, не би постојала ни народноослободилачка борба код нас, нити би она извојевала победу над окупатором. Да ње не ма, да је живот бесмисао и аљ сурд, не би ни борци у Вијетна-
изишли на крај са онаквом силом империјализма. За мене је велики доживљај поезија трагичности, она дубока, она истинита — људска. Банална је за мене и лажна лакировка. Но, исто тако, опсенаторска је и милаузионистичка она проповед о апсурду и бесмислу живота.
Милош Јевтић:
Реците нам нешто о вашим делатностима после рата. Оне су бројне. У којима сте били нај више ангажовани»
ВЕЛИВОР ТЛИГОРИБ:
Моје делатности после рата заиста су бројне, Када би се сада нека анкета о томе спровела, ја чак и не бих могао ни да се снаБем у којима сам све делатностима учествовао. То су делатно“ сти на многим странама наше културе. Издвојићу само оне које су најдуже трајале и у којима сам био м највише ангажован. То је, најпре, позориште, Био сам директор драме у Народном позоришту и управник Народног позоришта једно време, одмах после рата, а затим м десет година у Југословенском драмском позоришту. Био сам у настави књижевности на Универзитету одмах од почетка ослобођења, од тодине 1946. А затим, био сам и у руководству Српске академије наука и уметности десет година. Једно време као секретар, једно краће време као потпредседник и дуже време као председник Академије.
После рата неколико година био сам и у Савезу бораца, у Централном одбору Савеза бораца као председник Секције интернираца Југославије, и у том својству ишао на конференције и на конгресе, у: иностранству, у Француску, Холандију, Пољску. Једно време био; сам п савезни посланик. Што се тиче рада у књижевности, учествовао сам и у разним жиријима. Једно време сам уређивао и књижевни часоцис „Савременик".
Милош Јевтић:
Када је почело Ваше интересовање за позориште2> Шта мислите о развитку и стању позоришта код нас»
ВЕЛИБОР ГЛИГОРИБ:
Од раног доба живота пратим позориште. Први пут сам ушао У Народно позориште и присуствовао представи у њему 1905, године, Идуће године биће 70 година. У ствари, пасионирано пратим позоришта од 1911. године, а од 1921. тодине пратим та и позоришним критикама. Присуствовао сам његовим менама, а и утицао на њих својим критикама и раДом колико ми је било у моћи.
Позориште се мења као и живот, са животом, са културом, књижевношћу и уметношћу. Живо биће је са врлинама и слабостима, са успесима, успонима и па довима. У нашим временима позориште се веома много развило код нас и у свету, упркос присуству филма им телевизије. Наравно, оно је у великој мери у зависности од стања у савременој драмској књижевности. Слабости у њеном стварању осећају св и у стварању позоришта. Уосталом, оно може да живи им да дела док је самостално, док је ослобођено од утицаја конфекцијске потрошачке климе и помодарства, лажне књишкости и артифицијенства. Када је у великој уметничкој инспирацији, са-
држајно осмишљено, испуњено правим _ људским — уметничким вредностима, пунокрвним живо.
том — оно везује и живот и публике за себе. Присутно је, утицајно, неопходно је у животу и човеку. Оно не може да опстане као спектакуларна играрија, а то се данас не ретко догађа. Догађа се и то да и редитељи, а за њима и глума, произвољно мењају смисао, а често ч биће у не. ком драмском делу.
Милош Јевтић;
Ви сте били активно ангажовани у настави књижевности на Универзитету. Како сте и када сте ушли у наставу и жаква су Ваша искуства из тота пада и из
| рада са студентима2