Књижевне новине

Борити се за бољи, културнији ЖИВОТ

Наставак са 6. стране

ВЕЛИБОР ГЛИГОРИН:

"Ја сам у наставу књижевности на Универзитету у Београду . Ушао после другог светског ра“ та, у прво време као хонорарни наставник. Ушао сам у наставу без припрема, по позиву, као књи жевни критичар и донекле као "ењижевни историчар. У то време недостајали су универзитетски наставници књижевности за нову књижевност, па је упућен по зив мени и Милану Богдановићу да преузмемо ту наставу. Милан Богдановић је преузео романтизам, а ја реализам. Дали смо м приступне беседе у свечаној сали Универзитета — Богдановић о романтизму, а ја о реализму. Богдановић је после кратког времена напустио наставу, а ја сам остао дуже време као хонорарни наставник. А када је престао мој рад у Југословенском драмском позоришту, онда сам постао редован професор, улазећи у редов“ ну наставу.

Волео сам тај рад, волео сам да радим са младим људима. Бли же сам их упознао, како на предавањима, тако још више у непосреднијем _контакту, на семинарима и испитима. Волео сам контакт са даровитим ученицима, младим људима, када се испит претварао у дијалог. Јер, млади људи имају свеже опсервације, инвентивни су и храбри у своме мишљењу пи у својој оцени. Ја сам то подстицао и то су за мене остали незаборавни моменти из мога наставничког рада.

Милош Јевтић:

У Да ли бисте нешто рекли о свом. ' књижевном _ раду после рата» РА Ае

ВЕЛИБОР ГЛИГОРИБ:

Објављивао сам књиге критика, текућих критика, а такође и из књижевне историје. Најтре сам објавио „Кућу смрти" (1945), То је сећање на доживљаје у логору на Бањици, а затим критике (1946), позоришне критике (1946), једну књижицу о животу и делу Светозара Марковића (1946), затим књигу „Српски реалисти" (1956) — она је доживела шест издања, „Огледе и студије" (1959) — ова књига је доживела два издања, онда књижицу о Браниславу Нушићу и књижицу о Јовану Поповићу, онда књигу студија и критика „У вихору“ (1962) — сада је у припреми друго издање, затим књите „Портрети", „Сенке и снови" и „Портрети глуме".

Милош Јевтић:

Коју бисте поруку упутили младима»

ВЕЛИБОР ТЛИГОРИБ:

Да чувају и бране тековине наше револуције, да чувају и бране слободу и независност на“ ше земље. И да су увек свесни да, чувајући слободу и независност наше земље, и социјализам у њој, — чувају и бране своју независност и слободу свога рада; стварања, своје егзистенције. Поручио бих им да чувају п бра“ не јединство наших народа и народности, да се боре свом сна» том против национализма, да У њему увек виде опаког непријатеља друштвеном прогресу, а такође и слободи. Да се боре против заосталости, за бољи, културнији живот.

ПУТОВАТИ _

Америчке медитације (УЏ — крај)

О ПОНОЋИ, ДЦ:9 зави са свог деветочасовног курса, ни његов огарени труп, још задуго згрчених ножица, и дрхтурава крила, штруцнуше по густим наборима плићака ваздуха, гипко населог, напокон, у контуре копна. Бленде наших прозорића на десној страни, нетремице снимаху лага» но промицање, педаљ по педаљ (миљу по миљу), блештаве линије што се указа, без прекида, тамо доде, и света оног неонског звежћбБа иза, неупоредивог са шеснаестом странипом мог Бачког атласа. Још окрајци Атлантика (сем пене по врху) остајали су у негативу. А само недоглед живе икре трзајућих зракова авенија, скверова, мреже улица, аутострада, као и затурених, самих места обале, по пут зрна најфиније емулзије боцкао је, у безброј титраја, сад, најкраћу нашу ноћ,

Америка! Америка!

Стижући у станицу ког европског града, и на кратко консултујућни његову карту-водич, до грабљену с првог киоска, не дангубећи ни трена, упућивао бих се, најпре, у обилазак музеја. Домамљиван лако, а пречесто, у оне раскриљене гробнице, шуњао сам се месецима кроз трош и старост, земане иситњених костура под глачана стакла витрина, по за“ војитим ходницима и салама барокних задужбина, и самих дотра јалих на трагу недокучивога. Ко ико тих мојих лутања, и у најсунчанија поподнева, похрањено је већ у трезоре ретких колекција, мумија, жезла и путира, бојних застава, кипова, драгуља и круна непоправивог сјаја, рамова слика које су дисале!2,.. Оним просушеним и чкиљавим погледом пропратило је мој пролазак читаво једно човечанство чувара музеја — то вазда ћутеће ин уни“ формисано људство, љубоморно на неумрлост тек мог јединог сусрета са тиме, што упркос таложењу, ево, још и ове сени, до сада нико није успео да сломије, ни заборави! И чему да поновим то и. на другом континенту, да одмах повирујем у каталоге, скри њице и магазе спиралних, модер них галерија испуњених истим

орининалима и преписима наше не искорењиве навике одложеног живљења Чему чепркање по прт љазима, реликвијама и успоменама путника, још на црти царине и с једном ногом у океану2!

И полазим низ улице, како ме оне воде, с шумом громобрана плавети на трагу. Без уговореног састанка, без адресара, и без поруке. Подне је и блистају дугмад жигосана грбовима града Крушевца на мом црном сакоу, усјајеном по рубовима. Реч свака је још нераспакована — тек можда осмех путника што се појављује из тмине хиљаду километарског залеђа, и док силази низ спуштене степенице свог авиона...

... осмех, с којим стижем међ живаљ Кинеске четврти; међу Људе дошле овамо исто с краја света! Не чуди ме што се жућ касте мешинице тих образа не смеју! Гнездашца њихових рад њица и ресторана, опкољена ци јукавом, прастаром музиком, ис печатана су идеограмима, баш као и дењкови кутија за чај, но: вине или књиге на пиринчаној хартији. И кровови јавних те лефонских говорница преудешени су тако да личе на далеке па» годице, са свим орнаментима. У паркићу, на клупама, попут там. ног корења дремљу сустали, уго. јени и стари људи, оплетени разиграном дечицом, укосих, једва назирућих очију, ..

Следећи лелујаву и нестварну капљу балона, у ком је попут фетуса израстао један други ба: лончић у обапчју ушате зечје главе (све је то цимкала исто дечја рука), прелазим неколико сеновитих уличица и стижем у кварт Мала Италија. Опет малец ки људи, али сад истурених носева и нимало скрушених покрета. – Носталгичне _ септембарске феште још нису почеле, но кан. цоњери су се чули из свих кутова. Најчешће је то какав куштрави момак из доконости пуштао глас у својој скученој пицерији витлајући танко тесто понад главе (окретљиво попут живе мачке), сецкајући дук вели. ком сатаром или добацујући пољупце згодним пролазницама у затегнутим панталонама.

Тек у крају звоном Сохо (бошћ ћизбоп таивила! Фашлеђ застајем, први пут, пред двоспратном там нобраон зградом. Боље рећи, гунгула шгроликог света што се рашири ла по тротоару, са слављеничким, папирним чашама у рукама, спреча ва медасесам одњишем даље. За расли, коврџави момак хитро послужује и мене пићем и кола чићима. Дотура ми и узорак „Сохо војс“, у име чијег бољитка

је и организован тај скромни пријем, Нека девојка огромне фризуре у 'Афро стилу дарује ме тазе купљеном векном фрањ цуског хлеба. Прилази и њена плавоока пријатељица Елинор. Ј. Не знам хоћу ли пре да гледам у голу ногу што цела испуњава

разрез на сукњи или њене насме .

јане усне. Колике је само зубе имала! То њено красно зубало, примећујем, подсећа ме на густиш облакодера Лексингтон авеније и ... То, међутим, наводи моју саговорницу да се још једном зацерека и још више, до десни, оголи своју англосаксонску чељуст. Убрзо, пријатељице ме одводе малом шкодицом у атеље-старинарницу свог познаника Џарија, младог Индуса, иначе хипи сликара. Из његовог „храма“ прелазимо у поткровље неког испијеног девојчурка који је такође ходочастио на Исток и сад непрестано пали миришљаве штапиће, ослушкује атоналну му зику ш свима побожно показује блокове својих пртежа „са пута“. И док се окрепљујемо у типичном уметничком свратишту, старом више од једног века, амери“ чко-италијанском ресторану „Фанели“, Елинор Ј. се досећа да управо те вечери, у поноћ, група њених „нераздвојних пријатеља", има премијерни наступ свог му“ зичког састава („Замислите, би. ће обучени у чупаве, животињске коже"!), у бару »Ттие НаПег«, у самом центру боемског Гринич Вилиџа. . .

Двадесет и четири часа доцније пробудио сам се у прохлађеној (вркондишованој) соби у петнаестој улици. Западајуће сунце, сигурно већ из правца највиших спратова Светског трговачког цен тра, извлачило је једва своје танушне, прашне и непознате лисоке по процепима спуштеног шалона. Мрак је само увећавао оне две главате и бркате бордо мачке што су зоовртски тупкале по паркету и чаршавима. Та неумољива кућна божанства сву ноћ су ме немо и тајанствено њушкала, наскачући. изненадно својим бупџатим и канџастим шапама на

_старицу нисам,

сталних неверница (нигде тако ца

клеће црних и тако напасних!)...

Из једних. врата шчепа ме кло-

"нула рука неке прегојене, средо-

вечне Шпањолке (или Порториканке). „Колико ниси био већ са

' женом“, питала ме је усплахире„но на свом једва наученом ен-

глеском. Њена исфлекана хаљина одавала је крајње сиромаштво и ја осетих сажаљења према. том оја Беном бићу које је попут аутома та непрестано понављало своје, готово мајчинско питање: „Коли“ ко ниси био већ са женом>“ Тутнух јој у руку из милостиње неколико долара, али она ме не пусти да прођем,. Увуче ме у некакав собичак, препун застора и безвредног, расклиматаног на» мештаја. Посади ме на отрцану столицу и буљећи унезверено према мени замоли ме да испружим руку. Прочитаће ми из дла» на судбину...

Мени две најмилије особе у Њујорку су Ан Волдман и Берта Б. Не Волдманова, млада ексцентрична песникиња из групе око цркве Св. Марка, већ деведесеттрогодишња Јеврејка Ан Волдман, која је емигрирала из Мађарске још 1907. т, Ту крепку, срдачну у ствари, никад ни видео. Дуго смо разговарали једино телефоном. Упознали смо се захваљујући неспоразуму. Пошто сам изгубио адресу песникиње, завирио сам у дебели именик и окренуо! једини број под именом Ан Волдман... Стара је живела ко зна колико година потпуно сама и сваки разговор, поготово се Европљанином, причи“ њавао јој је радост. Цела њена породична грана затрта је по нацистичким логорима, МИ бих да је сретнем, али је баш тих дана летела за Флориду, на сезонски одмор. . . Берту Б. срео сам та кође „очајавајуће конвенционал“ но", приликом предавања о хе довистичкој поезији, одржаног на универзитету у 420] улици (са достојном закуском и галонима вина као најочигледнијом илустрацијом ове „академске“ преда, вачеве теме). Иако се ближила педесетој, подсећала је још увек на оне знатижељне, пегаве девојчице што замећу густу, и ластишом повезану, косу позади. У лакој, мркој и једноставној сукњи, сва прозрачна — била је мој другар, глумац, чапкун, балерина. Непрестано је плесала занесено на тротоару, у парку, по

степеништу. На леђима је носила поваздан тај необични, излизани мали ранан с безброј џепова им

МОМА ДИМИЋ

моје груди. Елинор Ј. обукла је шорц, при чему су њене ноге дошле још откривеније, и мишића“ вије, но синоћ. Растали смо се на Америчкој авенији (наравно, да се никад више че сусретнемо.. Ј. Отишла је према Вилиџу, „послом"... | ћ Грабио сам већ међ кртим мрљама сумрака. И не затурајући одвећ лице, мотрио сам како нутрине облакодера – („Елинориних зуби") палуцају, У свим смеровима ломном хиљадупрозорном свет лошћу. А одједном, за ројем тих светионика отвори се широка, блештава бразда градске пучине

по којој се попут прекоокеанских

бродова мимоилазило јато укосих улица и авенија (ту је био и Бродвеј!). Тајмс сквер! Кермес! Ватромет! Билибарски жуте, и све друге исцветале светлости пу цајућих кугли, неонских струкова и латица, мрсиле су се брзим словима и крилатим сликама реклама што су јуриле укруг, право и увис, праћене шаровитом мелодијом барова, касина или уличних, неуморних свирача. Какав Молох! Похлепа! Лепак де војака! По ракијашницама, над самим шанковима, непрестанце дрмусаћле су се наге, белопуте лепотице, лењо заламајући премо реним рукама. Вруће бурлеске! За само 25 центи гледа се у „Веселом циркусу“, из засебне кабиие што воња на оперму, исто нага девојка, зинулих гњати док се окреће на сасвим малој рорацији, попут бројлера... Недужне жртве копрцају се у чакља-

стим рукама чете уличарки, тих.

НА КРАЈУ ПУТА — АУТОР „АМЕРИЧКИХ МЕДИТАЦИТА 1 — УП",

"старији

ушнирача. Замолио сам је, најзад, да ми повери шта то у њему проноси сваки дан Њујорком.

чини неизбежну гримасу: О, да,

показаће ми! Заседосмо на прву

клупу у парку. Скинула га је с леђа. Након десетак минута 01петљавања копчица, и проведених У највећој мојој неизвесности, њени. дуги, шашкасти прсти почеше да ваде отуд пластичне фла шице најчуднијих облика, и све до грлића наливене млеком, разнобојним домаћим соковима, као и кутијице и замотуљке брижљиво упаковане хране, коју је очигледно само њена рука могла ту да положи. „Не, „рече, то није за мене! Ја скоро никад и не једем." (Одиста, након оног предавања једино се она уздржала да не окуси ништа!). Али, доба“ вола, чему све то, копкало ме је. „Припремила сам то за Дејвида, Знаш, то једно изузетно, етерично биће... Он је неспособан да мисли о свом опстанку. Да му ја не доносим ово, он би умро...“

Недуго потом, имали смо сусрет с Дејвидом. Издалека смо угледали како попут неког Франкенштајновог брата стоји у прекомерном метежу пролазника на самом углу 53ће улице и Пете авеније. Био је то кошчат, штркЉаст, здрав и риђ момак, иначе пегав, вероватно, по целом телу; од четрдесет година п виши од два метра! Његове праз“ не и огромне руке беспомоћно су ландарале и кад је пристигла ње“ гова мала хранитељица. Замакли су некуда у уличице сами, и ћутећи. „Знаш, Дејвида познајем“,

казала ми је приликом наредног сусрета, „више од двадесет година. Стари пријатељ. Међутим, ни кад ништа нисмо имали. Ипак, чини ми се да он последњих недеља настоји да ми стави ДО знања... Постао је љубоморан...“ Са Бертом Б. налазио сам се сваке среде по подне у Музеју модерне уметности, али не да раз гледамо слике, већ да „чаролијамо". (Средом је за улазницу свако плаћао „колико је ко могао да одвоји“. Наравно, ми смо увек пружали благајници по један цент!), Берта Б. је ненадмашни мајстор у свакој врсти сналажења! Била је кадра да заустави било ког посетиоца (наравно непознатог и да с њим проведе читаве часове у ненаметљивом разговору. Искушавала се нарочито на оним уштогљеним намереницима, „Јао, препознала сам вас“, обраћала се она незнанцу с разнеженим изразом анонимног обожаваоца, „ви сте славна филм ска звезда! „Пресретнути би у пр. ви мах недужно заколутао очи ма, али Бертина „безазленост и одушевљеност' редовно би га освојила и „контакт“ би био успостављен! Понекад је Берта Б. мењала „тактику“ и представљала се као предузимљиви филмски продуцент који трага за занимљи вим лицима. Или је то била не-

поправива с фетишисткиња! Студенткиња анатомије која мора да додирне „изузетне" узорке

људских бића! Или психолог који се загледа у тајне људских Лица, очију, ушију. Или би одиграла Францускињу којој је неопходна конверзација пошто има љубавника Американца... Берта Б. била је кадра да окупи на једном месту и по двадесетак особа и да са свима води занимљиву и најприватнију расправу, А омда би намах ишчезла некуд, остављајући скупину да запрепашћено утврди како ту нико никог претходно није познавао! Разумљиво, понеко испочетка још није био вољан да се упусти У разговоре. Тад би моја пријатеЉица, тај маг уличне конверзације, упитала овога тобож радознало, али и са задњом намером; „Мистер, јесте ли ви Американацг“ „Јес“, стизао би обично самоуверени одтовор. „И ви се тога не стидите!“, добацивала је она, ширећи славодобитно своје чисте, плаве очи, тако детињасте. . «

Неколико пута у музеју, само уз поздрав, мимоишао бих се и са Рашом Т. Збуњивало нас је обојицу што се срећемо ту. Он је приликом нашег деветочасовног лета до Њујорка чак и гласно изразио своју нетрпељивост према тим „мртвим шкољкама ци вилизације“. — музејима. Са рупице прозорића уз који сам седео, ја сам само пратио шетњу поља амбиса, а тај високи, испошћени момак рибље главе ни с

чекињастом, као прилепљеном црном "брадицом, неуморно је причао. икад нисам чуо реч

„уметност“ умножену толико пута као У монолога тог сликара ког сам први пут сусрео ту на висини од преко десет хиљада метара. Заправо, ћудљиви мој са путник, од главе до пете одевен у блу џинс (већ годинама) давно се био и одрекао оног традиционалног, штафелајског сликарства, којим се, након завршене академије, до краја живота, вероватно, замајавају хорде несрећних, градских и естаблираних уметника! „Музејско, ретинално сликарство манипулише занатом, навикама, метафорама, опсеном... Не иконе — мене занимају идеје које о уметности може да имап слеп човек. Ми морамо да се вратимо анализама моћи и разлога. стварања изван емоција... „Те научене и тврдоглаво фиксиране речи "с ону страну озарења" звуче ми готово надобудно и ја их не пратим најпажљивије. Провалија низ десну страну сребрна сте чауре авиона одмотава дубоко зелене лестве својих спратова. Никад ме нису издала њена коврџаста руна белог сграха. Захвалан сам јој што отуд титра вазда по који, макар крњи стих. Небројено пута рашчитавам га у себи: „Ако болест има какав 06лик, онда је то црни кишобран...“ Но, понекад ме тргну призвана имена Маљевича, Дишана, Рајнхарда, Косута, или сасвим допадљиве речи мог нисуморног сапутника: „Све што говоримо о уметности је уметност!“ Ипак, питам га у чему се практично састоје његови уметнички пројекти „Ја пијем воду“, каже, „фарбам фику се, излажем своју девојку као уметнички објекат, исписујем од рећђене поруке по сопственом теАу, организујем различите акције у којима узимају учешће трава, тканине, слајдсњи, хлеб, со... Или изводим још сложеније концепте који показују да уметничко дело не мора бити реализовано у материјалном облику; запису, снимку, музејском предмету.

Мома Димић

КЊИЖЕВНЕНОВИНВ 7