Књижевне новине

ХХЏ ФЕСТИВАЛ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДОКУМЕНТАРНОГ И КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА

У знаку „Дневника“

ПОСЛЕ шест релативно мирних фестивал ских дана, глобално хледано, 22. Фестивал југословенског документарног пи краткоме тражног филма, управо одржан у Београду, пружио нам је наизглед мало матери јала за пеке инспирисане естетичко-теоријеке расправе о овом виталном филмском жанру, који већ годинама представља снажно креативно упориште домаће кинематографије; али, исто тако, овогодишња мар товска смотра пружала нам је обиље материјала за озбиљне и забринуте разговоре о перспективама и друштвеном статусу читаве ове производне гране, која још тражи своје право место у југословенским кинематографским оквирима (реч је, пре света, о проналажењу нових облика пласмана и успостављању приснијег контакта оваквих филмова са мајширом бниоскопском публиком, као и о изграђивању смишљенијег пи доследнијег приказивачко-про изводног односа између домаћег краткометражног филма и домаће телевизије, чије се присуство ш деловање више никако не могу заобићи) — коначно, требало би поразмислити м о реалној перспективи самог београдског фестивала, који као да је, последњих година (нарочито од појаве ФЕСТ-а!), лишен оне лепе свечарске атмосфере и осуђен на све већу анонимност, па и на тихо одумирање (тако да су, већ сада, неопходне извесне смелије реформе и Ауцидније иновације, да би се одбранило и сачувало одговарајуће место ове филмске манифестације „неопходне нашој култури). Судбина краткометражне и документаристичке продукције, дакле, као и судбина њеног мартовског фестивала, више не зависе од тренутне инспирације појединих аутора или од пролазних фестивалских расположења, већ од што скоријег проналажења таквих дуготрајних системских решења, која ће гарантовати и даЉу производну егзистенцију овога жанра и даљу природну еволуцију његових све сложенијих контаката с гледалиштем, у којој би п гам мартовски фестивал требало да представља убудуће само једну, али веома значајну, карику :.. а

Наравно, поред општих тема које покре ће сваки фестивал, постоје пи филмови који, бар у овоме тренутку, привлаче нашу пажњу (мада нас искуство учи да је, у овоме жанру најпре, време једини прави судија — јер, многа дела и аутори, који остају на фестивалским маргинама, тек касније, кад прођу године, добијају праву вре дност п димензију, што је и природно кад је о документима реч). Но, већ сада (без обзира на релативне критеријуме жирија) можемо пуно пажње поклонити филмо вима као што су: „Дневник“ Недељка Дра тића, „Радни људи уметници" Јована Јовановића, „Израда п откривање споменика великом српском сатиричару Радоју Домановићу, као и друге манифестације поводом прославе 100-тодишњице његовог роБења" Вука Бабића, као што завређују ца жњу и филмови неколицине младих аутора, претежно дебитаната, у којима се подАједнако откривају и модеран сензибилитет и редитељско умеће („Карусел“ Милана Кундаковића, „Станица" Б. Деђанског, „Ливци из села Борбовица Горња" Мирјане Живковић и други — уз напомену да су баш према овим новим и младим ауторима, ове године, учињене и највеће фестивалске неправде). А тиме се, свакако, листа филмова који заслужују да о њима буде речи не исцрпљује (напротив, могли би се исписати надахнути есеји о филмовима као што су „Марко Перов“ Живка Николића или „Мајка" Драгана Митровића), што само потврђује да ни овогодишњи мартовски фестивал није био узалудно одржан...

Захваљујући Недељку Драгићу, једноме од оних мајстора анимације који, од филма до филма, непрестано изграђују и дограђују свој властити ауторски свет, савлађујући простор линијом и насељавајући та облицима и садржајима које одмах пре познајемо и прихватамо као непоновљиве и аутентичне, оговодишњи београдски фестивал је, упркос свему, добио ни такво неоспорно ремек-дело, којим ће бити обележен и по коме ћемо га препознавати и разапковати од фестивала који су му претходили. Дратићев „ДНЕВНИК“, заиста, пре дставља сјајну демонстрацију артистичког

· мајсторства и стваралачке слободе — њи-

ме пе само да се оправдава читав један концепт анимације, већ се њиме брани и један концепт филмског стварала штва уопште!... Бацивши свог јунака у вртлог свакодневице, исписујући дневник његовог живота али и дневник свог властитог надахнућа, Драгић је направио филм у коме једно интензивно, сензибилдно и устрептадо емоционално и психолошко стање (у коме непрестано препознајемо сопствене импулсе и дилеме!) спонтано до бија свој графички израз, изражавајући притом, на максимално сажет им ди намичан начин, читаву скалу комплексних Људских расположења органски укомпоно ваних у сасвим конкретне и савремене амбијенте. Уклањајући све границе између човека (који се креће у једном одрсЂеном простору) ми самбг простора (који, митски и егзистенцијално, окружује човека), Драгић је створио један свој анимирани универзум, распет из међу слободе п нужности — „нужност“ и „слобода“ постале су координате п кори це између којих су исписане странице Дра тићевог „Дневника“!

Иако је 22. Фестивал југословенског документарног и краткометражног филма протекао у знаку Драгићевог „Дневника", било је још доста филмова који су (на ди“ скретнији начим, додуше!) заслужили, да, из многих разлога, остану забележени на страницама _ шестодневног – фестивалског дневника: рецимо, филм Вука Бабића о подизању споменика Радоју Аомановићу (како због ефикасног сатиричког контекста, тако им због изванредне ироничне секвенце у којој се приказује Дсмановићева „вожња“ пе савременом Београду), па филм Јоваџа Јоваповића о радницима-уме-

тницима (због дратоценог документаристичког трагалаштва и због проналажења. при кладне документаристичке форме за иласирање п откривање једног аутентичног ми мало познатог стваралаштва), па филм „Мајка" Драгана Митровића (због спонта. пости и емоционалности), непосредно оства рених језиком филмске слике), па филм „Марко Перов" Живка Николића (због свесног удаљавања 'од владајућих „телевизијских манира" м трагања за специфичним обликом краткометражног филма), па

филм „Станица" , Деђанског (због фи ног осећања за штимунг и амбијент) или филм „Карусел"“ М. Кундаковића (због сензибилног и 'рафинираног 'неговања такве филмске нарације, која, поклањајући пажњу визуелној лепоти свакога кадра, успева да оствари и специфичну атмосжеру м специфичну експресију)...

И,'када се све сабере, био је то, по свему судећи, један само наизглед миран фестивал — њему је, заиста, недостајала права фестивалска атмосфера па и такви „фестивалски филмови" који ће, одмах, усталасати јавност) — али, био је то и фестивал с доста дискретних, наслућених вредности, па нп са доста филмова који се могу волети (такође на присан и дискретан пачин). Тим ћемо се филмовима, сигурап сам, поново вратити, једнога дана, откривајући без фестивалских предрасуда њихову ненаметљиву лепоту!

Слободан Новаковић

ВАН ЈОВАНОВИН: „РАДНИ ЉУДИ УМЕТНИЦИ"

СА ХХП ФЕСТИВАЛА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КРАТКОМЕТРАЖНОГ И ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА, — Ј0-

рагићев звездани филм

ПОСЛЕ сваке велике фестивалске смотре остају разлози за задовољство и разлози

за незадовољство. Ако би“ се: сумиради.

"разлози једне м друге, врсте чини се да

би разлога незадовољству било више. Чак и ако се има у виду једна доста једно. ставна истина, која се често заборавља, да се свуда по правилу праве просечни и испод просечни филмови, а да су добри филмови изузеци. На овом фестивалу било је цпак мало сувише филмова који су потврђивали то шравило и исувише мало филмова који би представљали изузетак од тог правила. Наш кратки филм, од цртаног па до документарног, у мин нулим годинама, достигао је један ниво који нас обавезује на највиша мерила. Ако се осмотре само филмови који су приказани у званичној конкуренцији (а њих је било 52) и упореде са онима које смо имали прилике да видимо пре неколико година, рецимо од 1967. па до 1972, више од пола тих филмова, да су у том времену приказани, не би било запажено ни у информативној селекцији. Нисмо имали прилике да видимо ниједан филм који би могао да се пореди са, рецимо, филмом „Хоп — Јан" по чистоти и сигурности филмског потеза. Недостајали су Филмови какви су, на пример, били Зафрановићеви у конкуренцији играног филма, или духовите сликовнице какав је пре неку годину био филм Карпо Године „Здрави људи за разоноду“. И да не набрајамо даље... Зна се да се.прошлости људи сећају онда када нису задовољни садашњошћу. Али хроничар нема залатак да пише о.ономе што би волео да види што му се, и иначе, ретко дешава — већ о ономе што је био принуђен да гледа. Зато ћу покушати да једним кралким путовањем кроз све жанрове приказаних филмова дам основне карактери стике тих филмова, истакнем оно што је у њима било добро, прећутим оно што је било просечно и укажем па оно што је било слабо.

Али пре него што се крене на анализу филмова, требало би проговорнти по нечем другом. Не о филмовима, већ о нашој _ дистрибутерској ситуацији. Један од битних елемената који сачињавају слободу стваралаштва јесте и ствараочево право да направи просечан или — слаб филм. Слобода стваралаштва укључује и право на промашај пи право на грешку. Можда многи привидни промашаји, када се касније сумпра целокупно дело једног аутора, могу да буду само први, неситујрни кораци на иначе добром путу који поуздано води ваљаном резултату. Међу. тим, творци свих 88 филмова, које смо имали прилике да видимо и у званичној

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ У

и у информативној селекцији, ми ствара. оци са искуством и они који тек почињу да се баве кратким филмом, и они који су постигли, раније, резултате 0 којима се са пуним поштовањем мора говорити, као и они други који су нас својим ранијим филмовима уверили: у то да се од њих ништа више добро не може очекивати, и они трећи који су нас навикли на то да пружају просечне филмове који не изненађују ни у позитивном ни у не тативном смеру, једном речју — сви они који су нам на овом фестивалу гонудили условно добре, просечне п слабе филмове, стварали су своје филмове под једним страховнтим унутрашњим м спољашњим притиском. Од првог кадра који су снимили, па док нису монтирали цео филмски материјал и створили филм, од првог цртежа и првог покрета који су аниматори дали цртежу, основно сазнање је била свест да се ради један узалудан посао. Није реч о стваралачкој сумњи које ниједан стваралац, па ни филмски, није лишен него о једном врло конкретном сазнању да те филмове нико неће видети сем фестивалске публике, да ће без обзира па то какви су филмови, ка ква ће јавна признања или критике добити, шта ће се о тим филмовима док фестивал траје приватно товорити, он ће, уместо у биоскопске дворане п.па телевизијске екране, отићи у магацине и бити препуштени, како то каже за један свој рукопис Маркс „глодарској критици ми шева.". Ако пи мишеви могу п желе да грицкају целулонидну траку2 А филм се, мада у знатно мањој мери од позоришта, ствара за тренутак а не за вечност, пототову не наменски, секономско-пропагандни, па у крајњој линији и документарни филм.

Од тих документарних, кад смо их споменули већ, да се почне и из још јеног другог разлога, По оном добром обичају говорника да се непријатне ствари кажу на почетку а угодне оставе за крај. Има још један разлог да се тако поступи. У свести гледалаца кратки филм се често поистовећује са документарним филмом. Имали смо прилике да видимо тридесет један филм у званичној конкуренцији, било их је значи више од поло. вине, а тешко да ћемо кроз неколико недеља моћи да се сетимо било по добру или по злу макар и једног од тих фил мова. О њима нема да се каже много лошег, али, исто тако, ипо много доброг. Они су просечни, што у овом случају треба схватити као учтив израз за оно што се иначе назива осредњим. Неко чул но сивило избија из тих филмова; докуменат није подитиут на ниво са којег би проговорио аутентичним животним језиком. Меколико добро спимљених сцена, понеки аутентичит животни податак ко ји пас импреспонира више оним о чему товори но оним како товори — а п такви подаци су релативно ретки — исувише је мало да засени онај основни мучни утисак сивила ми осредњости, рекло би се, свих документарних филмова које смо видели. Можда, донекле, представља изу-

зетак награђени: филм. Николе Јовичића „Законом заштићено (Филмски страно Титоград), који је занста. био нај сам документарни филм на фестивалу. ој награди нема приговора, али остаје једна помало меланхолична. напомена. Правич“ но је што је награду добио најбољи АН тужно је што је то био најбољи

али [09 филм. То би исто могло да се каже и 3 Вукотићев _ филм „Скакавац“ – (Затр

филм) уз још неке напомене које Мона И то је најбољи играни филм. Можда звучи по мало цинично када се то констатује, јер конкуренција Је личила 58 онај стари виц када су се такмичила дв 1 тркача, па побеђени послао овакав ЗА а : „Стигао сам други телеграм својој кући: „стигао саме мој конкурент је претпоследњи. . 4 “је ситуација била само мало друкчија. рило их је тројица, па два лоша нису могла да убију доста индиспонираног · Милоша. Рекли смо да сваки филмски стваралац има право на промашај. Један део тог свог права Вукотић је на овом фестивалу искористио. Било је рационалније у овој категорији не доделити награду него 42: делити је под оваквим околностима. га» име, награђен је један филм једног реномираног филмског ствараоца, једног од првих и најбољих које имамо, КЕ филм који иде међу слабије Вукотићеве филмове. То је, наиме, филм који репутацији свога аутора у позитивном смислу не доноси ништа, али који, мсто тако, његовом добром гласу не може ни да науди. – 1: дан од парадокса, јако карактеристичних, за ситуацију у којој се налази кратак филм, јесте ми чињеница да су две категорије филмова које би имале највише изгледа да продру у биоскопске дворане — наменски и економско-пропатандни — управо сасечени пред вратима фестивала. У званичну конкуренцију примнуштено је само пет наменских м два економско-пропагандна. __Број. исувише мали да би се на оспову њега могао нешто поузданије рећи о томе како изгледају те врсте нашег кратког филма. У исти мах, филмови које смо имали при. лике да видимо углавном су одговарали својој намени и чак је, у неким бољим тренуцима, п превазилазиле. У „Страсти Александра Илића (Лунав филм), „СО С"-у Зорана Предића (ФРЗ, Београд), „Кинетичкој анергији" Драгутина Вунака (Филмотека, Загреб), поред свега онога што се подразумева код доброг наменског филма, има често више духовитости, маште, инвентивности п' аутентичног стваралачког рукописа, но што би то у фимовима ове категорије могло да се очекује. Могло би чак да се каже да тих елемената има више у наменским, но што их има у документарним филмовима. То се, у извесној мери, односи и, на филм Матјажа Клопчича „Крас — свет бајке" (Виба филм, Љубљана), који је у конкуренцији · економскопропагандног · филма добио златну медаљу „Београд“. Уз једну сетну напомену да се прича о телеграму, коју смо испричали, може м овде поновити. Али кад говоримо о југословенском Филму — и зато смо то као неку посла- ! стицу оставили за крај — има једна) ВР. | ста филма која нас ретко кад разочара. Имамо разлога да будемо незадовољни малим бројем цртаних филмова на фестивалу тим више што су меки од цртаних филмова представљали и највеће домете овог фестивала, доводили нас у ситуацију да заборавимо све оно мучно,и непријатно што је давало фестивалу основни тон и маводило нас да се за тремутак вратимо у времена фестивала о којима смо говорили. Постоји један филмски стваралац који нас је навикао на: две ствари, да нам никада не прикаже лош филм по да сваки њетов наредни филм буде бољи од претходног. То је понекад хендикеп за ствараоца, јер оно што нетичемо код других као врлину. код. њих подразумевамо као нешто потпуно .природно. То је Недељко Драгић. Његов награђени филм „ДАневник" (Загреб филм) је без сваке сумње најбољи филм на фестивалу, м ретко кад је једна награда тако правично додељена .н отишла толика у праве руке као што је Велика златна медаља „Београд“ — »Отапа руке Фестивала, у овом тренутку, припала Недељку Драгићу, Чим је филм био приказан било је јасно да смо видели најбољи филм на фестивалу. Та узбудљива, потресна "прича о отубености у савременом свету, о: ње товим кризама и ужасима — та порука страве пи порука наде истовремено, вину. Ла се до највиших домета наше кинематографије и представља, у своме жанру, један 'од њених звезданих. часова. Међу. тим, Дратићев изврстан филм не би' требало да нас спречи да уочимо многе кваАптете других анимираних филмова као што су: „Акваријум“ Слободана Милића (Дунав филм, Београд), „Незапосленима удаз _ забрањен“ Радивоја Гвоздановића (Загреб филм), „Уво" Вере Влајић (Дунав филм, Београд) и „Камелеон“ Бранка Рани

товића (Загреб филм). Владимир В. Предић