Књижевне новине

_ ПОЗОРИШТЕ

Удаљавање одаутора

Уз премијеру Ибзенове „Хеде Габлер“ на сцени театра

„Бојан Ступица“

КАДА У последњем призору ове типично „мозеновске драме, после Хединог самоубиства, са очигледним нестрпљењем, Зоран Ристановић излази из лика судије Брака — трагедија се нагло преображава у комедију. Ристановић ноншалантно представља публици партнере и све наводи на утисак да се, заправо, током целе игре, више пародирало пего стварно изражавало. Какав је то однос према Ибзену2 Шта од _ његовог дела данас очекујемо2 За који укус све ово приређујемо2 То су само неКа. од питања која се спонтано намећу у тренутку гашења светла и сазнања да од представе није остало готово ништа,

"_ Ибзена доста играмо, али га све мање "разумемо. Хтели бисмо да успоставимо"од нос са традицијом грађанског позоришта, али истовремено и да се одредимо према његовим идејама и вредностима. То прижељкивање става је, међутим, још увек магловито тако да правих естетичких про: цена савремености ове драматургије и ње них подстицаја заправо и немамо. Очи. гледно је да нас више привлаче необичне и бизарне фабуле него оно што се иза њих крије. Ибзен тражи фактографску прециз. ност у амбијенту и ликовима и на томе је Мата Милошевић, у својој редитељској поставци, донекле и инсистирао. Најлакше је било споразумети се са Миленком Шер. баном око аранжирања салона у коме ће се настанити Хеда и њен муж Јергерген Тесман. Ту има доста појединости и атмо. сфере која сценографију чини сасвим при. кладном. Ово се односи и на Божану Јо. вановић и њену костимску опрему пред ставе. Декор и костими се заиста допуњу“ ју тако да глумцима остаје да покажу ка. ко тај склад није одраз унутарње хармоније него присилног прилагођавања амбијенту из којег делују. За Ибзена је тај спољни реализам само привид и у њему никад не можемо да нађемо пуну и праву истину. На жалост, такво уверење нису делили редитељ пи глумци; у представи је наступило поједностављивање ликова и свођење целог дела на коректно излагање приче и показивање вештине у празној са. лонској конверзацији. Све је ту прорачу. нато, од почетка, до краја, има доста оту“ ђености, веома мало срца и правих емоција, па уместо унутарње пометње налазимо спољно осиромашење односа, а констру“ кција постаје толико очигледна да још са: мо недостаје онај који повлачи фигуре на овој табли како бисмо добили прави гињод. Да тај шематски аутоматизам не води трагедији, а преко ње и поезији, сведо“ и оче-н реакције публике која у критичним -елтренуцима- туби концентрацију и збивање „фапрати смехом. па Ако желимо да задоввљимо радозналост према овој представи, довољно је пажљивије осмотрити прве призоре. Представља ње личности изведено је у границама ко. ректности и ту се остало све до финала, тако да унутарње тензије, личних транс, формација и провале скривених сната у ок“ вире спољног реализма има сувише мало за једну сложенију и атрактивнију сцен“ ску структуру. Заблуда потиче отуда што се код нас често мисли да је Ибзена до. вољно представљати кроз опис и што нас тојимо да се удаљимо од оног што подразумевамо под њетовим унутарњим изра _ зом. Свака реченица је јасно изговорена, индикације су скоро увек логичне, кретња функционалне а психолошке карактеристике личности фиксиране. За оне које инте: ресује само фабула можда је ово што се види довољно, јер она се као у некаквим стилским вежбама излаже разговетно та: ко да може да буде јасна и основцима, Наравно, то још увек не значи да се мо. же добити и било каква занимљивија представа о овом писцу и његовом театру. Зашто је Хеда Габлер тако чувен и необичан лик када је у представљању Светлане Бојковић само лепа и крајње срачуната жена, која сваког тренутка показује своје намере, чини што хоће и управља током „збивања лако и без икаквог унутарњег антажмана. Ако ништа више није остало од Ибзена. значи ли то да су његове страсти

давно пресахле и да је то за нас далека,

прошлост према којој је немогуће, из по. зиција савременог сензибилитета, успоставити било какав контакт

Духовна отвореност на којој Ибзен то:

дико инсистира, овде је преображена у бу квалну отвореност. Спољни ред ствари

је у представи схваћен као дефинитиван и |

отуд уверење да се са емоционалном оту. Ђеношћу може расправљати о Хедином ку· -кавичлуку, сујети, заносима са чистом тра: тедијом и схватањем лепоте. Отуђење чак и ако је приметно у односу између акте ра и ситуација, ипак није препрека зала: жењу с ону страну речи и чињеница и трагању за драматичношћу тако обичних и честих животних конфликата. То непрекидно окретање другом и откривање себе код Ибзена ствара драматику у којој се личности п спољна обличја просто стопе и пестају. Ред ствари није нарушен, али је стога изнутра разрушен. У том светлу Хеда је оличење трагедије која није само њена лична него и целог једног друштва. Њени дијалози са судијом Браком о, околностима које су довеле до убиства ЛДевборга, а за. тим сазнање да ће се морати подредити покварености и чулима. тог циничног тос подина, доводе до пооуне која нужно води самоубиству. Те кључне сцене у представи су сувише мелодрамски потцртане и своде се на разрачунавање у оквиру кла. сичног · грађанског троугла. Ибзен тражи много више и подстиче да се изврши изналажење смисла у свакој речи — јер ако оне појединачно и припадају људима, суш

које се долази преко свега тога

тина до г припада подједнако свима и ван ове уну.

тарње драматике и трагичности не може да остане нико од актера.

Када не би било реч о Ибзену и делу на коме су се доказивали велики уметници и са којим су дијалог водиле многе позоришне генерације можда би донекле ова представа била и прихватљива. Али, у центру ове тихе и разорне драме није Светлана Бојковић него управо Хеда Тесман. Ту је битан неспоразум и несклад између суштине дела и редитељске концепције. Нико нема ништа против прилагођавања под у ловом да се остане при изражавању суштине — а Светлани Бојковић је потпуно стра но све оно о чему ми управо око њене Хеде расправљамо. Сва је у површном тесту и спољном шарму и тек на крају као да се на тренутак у њој појави пометња, али и то веома кратко да би добила праве тратичне димензије. Ако је њена коректност условно неком и подношљива — оно што Танасије Узуновић чини као Хедин супруг Јергерген Тесман ни у каквој варијанти не може бити прихватљиво. Тог професора растрзаног између сопствених и Хединих илузија и суровости реалности коју поку. шава да прикрије и неутралише, дочарао је Узуновић као наивног, детињастог, површног и размаженог маминог сина. Ни мало убедљивости, а камоли истинитости, тако да овај, иначе занимљиви глумац, мора већ једном да прекине са тим присиЉљавањем својс природе на непрекидно

МИЛАН КОЊОВИ; ЦРВЕНИ. СТО (1927)

„

Александар Попадић

ЗВЕЗДИ 1ХМ

Где су светови у лику времена2 Кад гориш сама ко куна злата Питам Ко тече врхом темена: Царица звезда, видом дотатаР..;

Тде живи раса тим откровењем» Песмо дивљине, куно тог лета, Ниси. ли искра тек магновењем, Ил' звезда наде најлепшег света2...

ЗВЕЗДИ ГХМГ

Зар не играхте Маскен-бал ружни: Тек кад проклија трава срца Светласт налазе, уздишу тужни И очи мртве ставе крај сунца!...

Владислав, Момчило, Васиљев млад

И море других, цвет песми рад, Сретоше вечност — изигран над: Живог им срца — не чуше склад2!!...

ЗВЕЗДИ ГХУП

Било да руже прогоре с брега Или да зађем за горе леда,

Не могу тог се скрити погледа, Чежњивим оком неко гледа2...

О, што ме из сна далеког будиш Бескрилног ... ја немам звездане стубе, Ко нестрпљиво светлуцаш кубе,

Ти, звезда — земном болу се нудишо!...

у

ЗВЕЗДИ ХМ

Чуваш ли гнезда гавранова2 Шта си: земљоуз младих лавова, Или мореуз жутих ајкула, Скриваш ли отров стрела, лукова2

"Збездане беседе

спољно представљање м грчење у ликовима са којима нема никакве унутарње везе и додира. Насупрот њима, Гојко Шантић као Левборг, човек који је некад био веома близак Хеди, и кога сада уништава њена љубомора, имао је понајвише у себи оне ибзеновске дубине и прикривепе. трагтичности. Њему се веровало и из тих штурих покрета на моменте је избијала силина као предсказање да се налази у домену трагичног. Шантић постаје ове сезоне све сигурнији и разноврснији у сазревању које вреди пратити. На тренутке се њему приближавала по начину игре Цвета Месић као госпова Елвстед, али се није задржавала па је наставак улоге у другом делу представе свесно обезличила и изгубила се у вербалном маниризму отуђеног представљања. А имала је шансу да заиста свој лик издигне и споља и изнутра до драматичне визије. Са судијом Браком носио се доста тешко Зоран Ристановић. У основном концепту то је погођен лик, али је израз убрзо приватизиран тако да је током целе представе постојала опасност да га он по!цуно напусти. Рахела Ферари тумачила је Јулијану Тесман, стару тетку младог професора, са благим тоном и пригушеним гласом, са доста асоцијација и разноликих значења. Берту, стару служавку у кући Тесман сасвим пристојно дала је Јулија Цвијанов. ="

Када би се овој безличној представи додао усмени коментар о значају Ибзена и његовим везама са данашњим театром можда бисмо добили пример згодан за илустрацију школског градива, Овако она, лишена дубљег смисла и правог значења, изгледа као осиромашење израза и бежање од аутентичности на којој се некад управо у Југословенском драмском необично инсистирало. Ово сасвим извесно није Ибзенова „Хеда Габлер".

Петар Волк

“

У многих сјаше дуга жеља „Да стичу верност пријатеља, Гоничи траве, тоничи. наде, · Носе ли под тобом — маскараде>

ЗВЕЗДИ БХ1Х

Зар одлеписте полипе глади» Зар одваљасте бурад меда2 "Зар лоза царева у вас гледа2 Зар свако тамо збиљски ради2

Реци да не знаш свештене пороте, Реци да не знаш заблуде дуге, Реци да не знаш црне короте, Реци да не знаш поворке туге,

ЗВЕЗДИ. 1ХХ

Мако-непозната будина, Мако-древно предање, Самилосна. ипак си висина, У срце уливаш уздање...

Бескрају осветлиш. кут, ЛПосечаш таме и кнут; Босима. осјајиш скут, Озариш — Човеков Пут...

врту деценију као „француски колоризам"“

"ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

Колориста и визионар

Милан Коњовић: Ретроспективна изложба слика, Музеј савремене уметности у Београду

АКО ЗА ТРЕНУТАК и занемаримо школе и професоре, учења по музејима и академијама европских метропола, од Париза преко Беча, Минхена до Будимпеште и Прага, распон стваралаштва Милана Коњовића, приказан на овој ретроспективи, обухвата време од 1912. до данас, од „Шуме", најраније изложене слике од уља „Мате тог те, атеље П" из 1974. Тако се у том распону од преко шест деценија рађало дело које је безмало у свим својим етапама, 03начавало стање духа времена и садржаје естетске свести. Па ипак, а то изложба управо и потврђује, ово дело било је увек лично и самосвојно, ћудљиво и неухватљиво, увек у знаку стваралачког грча и немира, без правила и признавања утицаја, чак и онда када их је било. Пред нама је тако дело које пламти дубоким стваралачким сјајем, пркосно окренуто свету као изазов мако је и само изазвано садржајима света који изражава, дело које је у свим фазама свог развоја пратило развој нашег модерног сликарства, иницирало нова стања им стварало нове вредности. Управо та непрекинута линија развоја дела Милана Ко. њовића дају овој изложби изузетну ДИмензију. И дело и личност Милана Коњовића испитани су и проучени као ретко које дело наших сликара. Од критичара, наших и страних, који су као сведоци, истомишљеници и истовременици, пратили развој Коњовића, створен је обиман опус који по значају превазилази саму личност м де финише нека општа стања уметности и мисли о уметности нашег времена. Тако је ланас тешко наћи нов критички приступ овом делу, тешко је паћи чак и нови угао посматрања Коњовићеве слике као феномена. Четири објављене монографије (и једна у рукопису), преко сто самосталних изложби са предгтоворима наших најпознатијих теоретичара и историчара довољно говоре о обиму студија овог дела. Савесно су испитане све фазе његовог ства ралаштва, од најранијих почетака преко прашке Академије, сезанизма, Беча, париског периода, кубизма, Дерена и тд. до колористичког експресионизма четврте де ценије и послератног развоја. Међутим, у тој хетерогеној терминологији постоји низ појмова који само привидно говоре о различитим стварима. Неки аутори одребивали су његово дело на прелазу из треће у чет-

у знаку Матиса и Маркеа, док је сам Коњовић о себи. говорио: „Мислим да спадам у ред араматичара, експресиониста п ко лАориста". Пишући о првој самосталној изложби Милана Коњовића у Београду, 1932. критичар М. Кашанин, синтетишући битне карактеристике његовог сликарства, пи сао је: „Визуелна фантазија Милана Коњо вића је изразито. сликарска, а његова фактура примерена његовом темпераменту. Он не гледа свет као простор и пластику, нето као уравнотежени судар облика и боја, им пре ће закорачити у декоративно него У наративно". МИ мало даље додаје: „Он је грађанин и либералац, слика либерално п грађански, за грађане и либералце, на првом месту пејсаже, дрвеће и ентеријере. Он има староседелачке крви у себи и зна шта је то родна кућа, своја соба, драго лице, предео који се памти из детињства,"

Насупрот таквом схватању, Растко Петровић га у исто време сврстава у типичне представнике париског сликарства: „Не само да његове слике значе очито Париз, до лазе очито из Париза, надахнуте „париском школом" већ су апсолутно француске,"

И многе друге оцене, мање више тачне, додирују суштину проблема, али остаје отворено питање самог бића слике, њезина, садржинска и језичка аутономност, без обзира на одређену подударност облика слике (облика у слици) и инспиративних облика природе. Сам Коњовић каже; „Сан кам кроз визију. Није важно да ли је пре дамет објективизиран, сличан предмету из природе. Не тражим документацију природе „не објекте, већ само сликарску визију, Из тога се... развија апсолутна слобода колористичко-тластичких ке".

елемената сли-

То је управо оно што премошћује све разанке у концептима појединих фаза, што целом сликарском опусу Коњовића даје ретко изражено стилско-садржајно јединство. Без обзира да ли се ради о мртвој природи из такозване плаве фазе, или о пределу из времена социјалистичког реализма, о, људској фигури или ентеријеру, увек се осећа пламен велике страсти и у самом процесу сликања који сам по себи има одређени значај у структури стваралачке свести. То је остварено јединство ин спирације и средства, објекта и начина. његовог дефинисања, садржаја као синтезе мисли и осећања, мудрости и слутње, А све то у непоновљивом колористичком замаху. Боја у самом свом бићу отвара про стор за сликареву страст за изражавањем, боја као елеменат стваралачке елементарности, као део истинског, великог доживљаја. Боја као део смисла сликања,

Једна савесно и изузетно стручно правЉена ретроспектива која потврђује дугогодишње интересовање Драгослава Борбевића за овог сликара, чије је дело овом изложбом добило значајан прилог својој коначној дефиницији,

а

"Срето Бошњак

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9