Књижевне новине

ЛИРИКА У ПРЕВОДУ

Ко уме да боли

Медеја Кахидзе

" Слава нека је и старом и младом коме је уска животна путања,

ко је у животу знао само да страда, али ипак може да воли и сања.

Благо том ком је нада преча од хлеба, ко се од рођења на самоћу свико, томе чија љубав никоме не треба,

а он ипак не мрзи никог.

Благо ономе ко заплаче лако, чије срце сунца и доброте има, благо томе ко опрости сваком па и великим грешницима.

Благо оном ко откад је насто

не брине само за свој живот голи, који и када доспе у изгнанство · далеко своје огњиште воли.

Слава нека је и старом и младом чије срце сунца и доброте има, који мада је вечито страдо може да мисли пи о другима.

ЗЕМЉАЦИ Они живи неколико километара. иза Москве, и како зна да сам ја у њој, његова земљакиња,

сваки дан ми од њега писмо доспе. Пише: „Као дете сам се зажелео свота села; пошаљи ми писмо ако верујеш у Бога, и не мисли да ти ово пишем као подлац“. Читам тај неравни рукопис сеоског момка и плот завичајни створи ми се испред ока. Зар та могу оставити без одговора! Мада је и он сасвим близу Москве,

жалим се како у њој велики мраз стишће.

Наша писма лете као јесење лишће. Распитујем нежно о његовом селу

џи мило ми је што могу бар мало

својим писмима да утешим и развеселим, момка који живи окружен јаким мразом далеко од свота топлота завичаја сећајући се његовога сунца и сјаја.

НЕ ГОВОРИ

Да би ме својом руком обновио, као небрањену сруши ме тврђаву. Загрли ме као што киша плаха штедро затрли траву.

И далеку, као далеку домовину, Зуљушкај ме своје љубави безмерјем кад тито мало дете У колевци Куљушују у предвечерје.

Прилазити ми немој бојажљиво

ни говорити као да не знаш шта би. Прићи и своју љубав као метак

из двоцевке у чело ми заби.

ОТИШАО СИ

· Отишао си, а ја сам остала у закутку врта твога

као лептирица посустала, крила сломљенога.

На твом писаћем столу стоји лампа погнуте главе као кажњени дечак.

У врту слична растуженом Снежку 'дрема убундана јелка.

И у том дому, и улици, и врту, без тебе је тешко.

Ниоткуда ни: утеха, ни осмех да се јаве.

Мали врт ћути.

Негде у твота срца куту

ја стојим као кажњени дечак главе погнуте.

ТРЕБА СМАТРАТИ ПРОШЛИМ

Када улице постану снежне,

а не буду те грудвали дечаци. прохујале твоје младости нежне то су непобитни први знаци.

Кад се птица опет јави из грања, а ти више не умеш да је чујеш, кад престанеш спролећа да сањаш, кад престанеш да се заљубљујеш;

кад дечаци сруше гнездо с дрвета, а теби полетарца не буде жао, сматрај да долазе дани лета.

да ти је април већ прохујао.

ЉУБИЧИЦА

љЉубичица је већ прецветала,

7“ шуми нови мирис чика,

у винотрадима гроздови зоре, сунце постаје на небу заповедником. Узорана земља стоји као море по коме се бели цвет бадема пенп. Затим ће опет да. се наоблачи, повући ће се с неба зраци, други ће бити на њиви орачи

и смрт ће доћи као скелеџија.

да једног по једног |

на другу обалу пребаци.

Заборавићемо нежност небеску, зеленило траве и живица,

вољено од робења,

бели ће бадем шшичезнути у песку као на окну измаглице.

Све је сан и: привићења.

ЦАРИЦА КЕТЕВАН

Турци су на ломачи спалили царицу Кахетије (Грузије) зато што није хтела да прими њихову веру. у :

Стид ме је, хтела бих тело заклонити. Преда мном је готова ломача. „Одреци се, Царице земље гтрузинске, свака је од ње и већа и јача!“ Приводе ме близу ватри која тиња, као што се приноси јагње ожжртвено; али више боли мене толотиња него што ме боле одрезане груди. Усијаним ражљњевима тело ми пале, али ја гушим крик који се пење, јер ви сте ме тордошћу саздали као цркву саборну камењем. У ватри ћу за који тренутак бити, али нико неће чути мог крика тако су наши преци знали калити за сабље древне комађе челика. До краја горда и храбра бити морам, храбрости штит стављам на труди

и лице.

Небо ће ти се отворити скоро. Истрпи још мало, истрпи, Царице!

ТВ РБАВА ШАТИЛИ

На вису се већ опажа Шатили куда нас неколико жељно хита. Тише, тише, да би чујни били једино удари о камен копита.

Конци мисли су ми покидани, а душу ми ћутање тврђаве мори. Из понора само излећу аврани узнемирени топотом коња У гори.

Ту су некада наши стражари. тордо стајали часовима дугим и дугим. Бранили су они тврђаву пред хордом ал су поодлазили један за другим.

Сваку наду изгубивши давно

тврђава се клонуло ослања о стење, нема више наше упорности славне, само река још упорно ломи камење.

Сунца зраци тек што се нису скрили, убрзо биће под тврћавом наша свита. Идимо тихо, да би чујни' били, једино удари о камен копита.

СВАНЕТИЈА

Срцу одгајеном буром дивно је у овој гори. Не издај ме,

ти Енгуро, ни ви, ветри, не гурните ме у понор!

Глас ми је овде планински ехо дугачка ледена нота.

Створила се снежним човеком жбуња тпребела дивота.

МЕДЕЈА КАХИДЗЕ

Шесрећа ме овде неће.

Страх ме није нити мама, нити грома. Можда је ту, за тим дрвећем, сакрио се

свански момак,

Живот је живот.

Зар је мрско оживети у тори као жена Сваћанина, заробљеница високе куле2 Верујем у ову стазу младу, опијена мишљу дрском, да ћу доспети овде на престо, а не у кулу какву хладну.

Горда ова сва природа, овај ветар, ова небеса, мени су слобода.

Увредити ме овде неће ни долина, нити гора, овде сам као сред свог дома.

И нека ме овде запази и украде свански момак.

СА РУСКОГ ПРЕВЕЛА ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Кварели. Свршила је Тифлиски универзитет 1955. (правни факултет). Прву "књигу је објавила у Тбиаисију 1955. (Повратак љубави"), Свршила је У Москви, при Савезу књижевника, књижевне, кур:. севе (1959). Једна за другом изашле су јој књите; „Где си, мој градинару", „Предосећања"; „Ла ли сам извор", „Песме", и друге. У Москви јој је 1959, „Млада гарда" објавила књигу „Предосећање" у едицији „Совјетски писац". На руски јој је преведена (1969) књига „Где си, мој градинару". Превела је на грузијски и објавила 1969. књигу „Мирис земље" наше песникиње Десанке Максимовић. превела је роман Иве Андрића „На Хрини ћуприја". Недавно је објавила панораму наше поезије (на грузијском, у издавачкој кући „Мерани") „Стихови југословенских песника", која наших пенајстари- Исто тако,

садржи одабране песме око четрдесет сника припадника разних генерација, Од јих до млађих,

|Светозар Марковић

и Матица српска

Наставак са 3. стране

штвену улогу књижевности код нас, као што је први код нас прокламовао и читавим животом заступао револуционарне дру штвено-политичке идеје, не само покретач једног новог правца у нашој књижевности, борбеног реализма, са изузетном утицајношћу једне личности него је и претеча напредне књижевне науке код наших народа". Матици српској може заиста да слу жи само на част што је на страницама свога часописа донела знамените манифесте Светозара Марковића, који су извршили епохалан утицај на даљи развитак срљског књижевног и културног живота, у да тим историјским условима.

Из преписке, коју је Марковић водио са појединим функционерима Матице српске, јасно излази да су се од свих тадашњих Матичара за штампање Марковиће-

вих радова у Матичиним књижевним изда“

њима највише залагали Јован Бошковић и Антоније Хаџић. Тек-сада се види да је Бошковићева заслуга што је Марковић после дужега прекида — довршио своју значајну филозофску студију „Реални правац у науци п животу“ и што је она у цедини објављена у „Летопису“. Да Бошковић није енергично инсистирао, велико је питање да ли би Марковић ову своју студију уопште довршио. Бошковић је био Марковићев професор у вишим разредима гимназије у Београду и већ тада је запазио његове високе умне способности; Бошковић је будно пратио Марковићев интелектуални развитак, а када је 1871. постао заменик уредника „Летописа" Хаџића) успео је да наговори Марковића да споменуту студију доврши. Тако Бошковићу припада главна заслуга што је Мар ковић, најзад, довршио и у целини обја-

(Антонија ·

вио своју најзначајнију филозофску рас праву и што је она — и поред све своје револуционарне · садржине — изишла У „Летопису“. Објављивање ове студије у „Летопису“ представљало је крупан успех не само Марковића лично, него и читаве нове науке. То је био први пут да се преко „Летописа“ отворено брани материјали стичка филозофија, с једне стране, и оштро и одлучно напада метафизичка и идеалистичка филозофија, с друге стране. Због ове студије дошао је Марковић у оштар сукоб за управом Матице српске, До сукоба је дошло на овај начин. Марко вић је, још у новембру 1869, из Цириха по слао Антохију Хаџићу први део своје студије да је штампа у „Матици", а у случају да „Матица“ престане са излажењем

а у (7 па (2 вк Д / ДИУ ба РУКЕ Зна РРА пет“

из ЦРТАНОГ ФИЛМА НЕДЕЉКА ДРАГТИЋА „АНЕВНИК", КОЈИ ЈЕ ДОБИО „ТРАН ПРИ" ХХП ФЕСТИВАЛА ЈУГОСЛОВЕНског КРАТКОМЕТРАЖНОГ И ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА

ж БЕЛЕШКА О ПИСЦУ Медеја Кахидзе је рођена у Грузији, у селу а

(„као што се тада говорило") онда да се објави ЦЕ „Младој Србадији“. Међутим, ка да се Марковић вратио из Швајцарске, видевши, да студија није објављена ни у једном од ових часописа, дошао је, у јуну или јулу 1870, у Нови Сад, да повуче свој рукопис. Показали су му већ одштампане табаке „Летописа“, где је његова студија објављена. У свом писму Јовану Бошковићу, датираном 13. априла 1872. Марковић вели: „Од тога доба ја сам више пута и усмено и писмено захтевао да ми се барем плати за чланак када је без моје дозволе сарањен у „Летопису“. Нисам никад ни одговора добио". Живећи у то доба као политички изгнаник у Новом Саду, у врло тешким материјалним условима, притешњен дуговима, Марковић се обратио и самом председнику Матице српске, Јовану Суботићу, једним огорченим писмом, у коме му је рекао и ове тешке речи: „Матица је поступила са мном као какав газда капиталиста који свога слугу принуђава да ради и оно за што се нису погодили, ако оће да прими плату за оно што је већ зарадио. Као књижевни 'тролетарије ја сам морао да се покорим овом газдинском решењу Матичине управе... Зато се овим обраћам преко вге последњи пут, да ми Матица заслужену награду одма исплати, Ако се то одма, ја рачунам одма још ове недеље (не изврши), ја ћу поклонити Матици ту просјачку награду, али ћу другим пу тем потражити себи морално задовољење". По себи се разуме, да до тога није дошло, и Марковићу је његов хонорар исплаћен још и пре означеног рока.

Што је до овога сукоба уопште дошло, кривица није само до Матице. Наиме, Марковић није знао прописе Матичиног правил ника о ликвидацији хонорара, на основу којих се хонорари исплаћују тек када књи га (у овом случају свеска „Летописа ) изађе из штампе, Марковићу је изнимно ис плаћен хонорар неких шест недеља пре из ласка „Летописа“, што показује да ни та Суботићева Матица ипак није била онако сурово бирократска, као. што се Марковићу чинило, Коректност је захтевала да Матичина управа претходно затражи сагласност од Марковића да његову студију увр сти у „Летопис" уместо у „Матицу“, иако су оба часописа били органи исте установе. Одлагање и затезање са исплатом аконтације једном политичком изгнанику Марковићева кова не даје се озбиљно бранити, иако се донекле даје разумети Бошковићевим настојањем да Марковић своју започету студију што пре доврши и објави. Да је Матица одмах исплатила Марко вићу хонорар за први део његове студије, питање је да ли би он — у тадашњим тешким условима, у којима је у изгнанству живео — уошште имао вољу да напише и други део студије2 Питање је: да није можда баш Бошковићево категоричко инсистирање допринело да Марковић доврши ову своју значајну студију2

Не мање је занимљиво питање: коме припада заслуга што је Марковић уопште постао сарадник Матичипих књижевних из дања2 Заслуга припада на првом месту Аптонију Хаџићу, тадашњем секретару Ма. тице српске, који је у то доба био председник Годишњег одбора Уједињене омлади. не српске и један од истакнутих чланова Милетићеве странке. Хаџић је пастојавао да ако наше најстарије културно просветне установе окупи све значајније књижевне и научне раднике, без обзира на њихову политичку и социјалну _ оријентацију Тако је дошло и до објављивања радова

Светозара Марковића. Марковић није био једини од тадашњих напредних писаца, ко ји су у то доба сарађивали на Матичиним

књижевним. издањима. Навешћемо овде са мо неколико конкретних примера. Живо. јин Жујовић, први српски социјалиста, об јавио је у „Летопису“ своју значајну социолошко-економску студију „О падпици"; бугарски револунионарни демократа Љу бен Каравелов објавио је у „Матипи" не колико својих реалистичких социјалних приповедака и „нихилистичких“ књижевних критика, итд.

Сем тога, Матичне едиције доносиле су у то доба и одабране преводе из дела страних напредних писаца. Тако „Летопис“ је штампао познату дисертацију Николе Чернишевског „Естетитички одношаји уметно сти према природи" у преводу Васе Вујића, професора Карловачке гимназије. Као што је Скерлић тачно запазио, ова ће студија убрзо постати „требник наших анти-естетичара" и изазваће многе живе полемике и занимљиве дискусије између естетичара и анти-естетичара. „Матица“ је штампала један одломак из познатог соци јалног романа „Шта да се ради2' од Чернишевског, у преводу Лазе К. Лазаревића; Бихнерове „Огледе природне филозофије" у преводу Мите Ракића; један чланак о Дарвиновој теорији, у преводу Стојана Но ваковића; поред осталих.

Сви су ови написи објављени у „Матици" и „Летопису“ крајем 60-тих и почетком 70-тих година, баш у доба када је секретар Матице српске и главни уредник њених књижевних издања био Антоније Хаџић. Могао би се навести још дуги низ оваквих и сличних радова, али већ и из овога јасно и несумњиво излази да су били не правични они наши књижевни критичари који су нападали Хаџића као уредника „Матице" и „Летописа“. Ма шта се мислило о његовој доцнијој политичкој оријентацији, али у ово доба он је био довољно широкогруд према напредним писцима и толерантан према новим идејама. Штампати књижевне манифесте, филозофске сту-

дије и социолошке расправе Светозара Марковића, Живојина Жујовића и

Љубена Каравелова, пи преводе одабраних текстова страних прогресивних писаца, у тадашњим политичким и друштвеним ус ловима, занста није била мала ствар. Зах ваљујући Антонију Хаџићу, Јовану Бошковићу, Миши Димитријевићу и Политу-Де санчићу, Матица српска је у то доба била приступачна напредним идејама нових нараштаја. др Коста Милутиновић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10