Књижевне новине
ЗБИВАЊА
НАГРАДА „МИЛАН БОТДАНОВИЋе ЗА. 1974. ТОДИНУ
ЖИРИ | Културно-просветне — заједнице Србије у саставу др Васо Милинчевић (председник), Ласло Вегел, Раде Војводић, Слободап Павићевић и Шабан Хусенн доделило је награду „Милан Богдаповић" за најбољу новинску критику домаће књиге у СР Србијп у току 1974. године дру Драгану М. Јеремпћу за његову критику „Проза пуна смисла" о књизи Бранимира Шћепановића „Уста пуна земље", објављену у „Политиџи 5. октобра 1974. тодипе. Приликом уручивања ове награде (која се састоји од дипао ме по повчаног износа од 3.000 Аппара) па прптодној свечаности У | просторијама _ Културно-просветле заједнице СР Србије на дан 28. фебруара (дан смрти Милапа __ Боглачовића),. председник жирија др Милинчевић је, између осталог, рекао:
Културно-просветпа зајединима Србије, почев од 1969, године додељује сваке тодине ма дан смрти Милана Богдановића, награду за најбољу новинску критику домаће књиге објављену у дневним по педељним листовима, на радију и ТВ, а на свим језицима марода и народности у СР Србији. Прпродно је што ова награда моси име писца који је више од пет деценија стваралачки стра сно деловао у нашој култури, посебно у области књижевне критике чије је достојанство тако високо уздигао, у духу традиције Јована Скерлића п других наших великих критичара. Изванредан писац, хуманистички ангажованп, са изграђеним естетичким п друштвеним критеријумом, Милан Богдановић је показао да право стваралаштво не може да ограничи форма исказивања. Успео је као ретко ко У џашој књижевности да кратком, хроничарском — новинском критпком _ ауторитативно — оце-
"пи т афирмише бројне вредно-
о ~
"остварења драгоцен
сти наше књижевности, посебно у међуратном периоду тако да су о љегова књижевно-критичка део нашег живог књижевног наслеђа. Додамо ли томе још да, се Милан Богдановић држао стамено прин ципа да је један од врховних позива писца и критичара да бу ду у служби човека и хуманизма, да буду на страни племе питог људског афинитета им протреса, употпунићемо његов стваралачки профил који и овој натради треба да ла особено обележје: (...)
Овом цељеном скупу, уверен сам, пе треба посебно представљати овогодишњег добитника Ар Драгана Јеремића. Он је већ две и по деценије стваралачки присутан у нашој култури као критичар, есејиста, естетичар, професор, аутор низ запажених дела: „Прсти неверног Томе" (1965), „Критичар пи естетски идеал" (1965), „Пером као скалпелом“ (1969), _ „Доба антиуметности" (1970), „Мерила раних мерилаца" (1974), и других расејаних по часописима и листовима. Аутор је п драмских п прозних текстова. Јеремић се повремено, али ис трајно, (бави новинско-књижевном критиком, настојећи да своје судове п овде заснује на теоријским и научним принципима. Његове критичке натписе одли-
_ кује сигурност суда, јасност и
прегледност, широка срудиција. У духу традиције Љубомира Недића, који одговара Јеремићевој иманентној методи, он не тражи човека који је иза књиге него онога који је у књизи, подразумевајући да дело не настаје у безваздушном простору него У одређеном културном и друштве ном контексту.
Врсне особености Јеремићевог критичарског поступка ислољиле су се п у његовој критици Шћепановићеве књиге. У прегледном и језгровитом тексту Јеремић је сигурно _ идентификовао | сржне линије Шћепановићевог својевитог дела и његову хуману поруКу, назначивши му м шире координате у савременој светској прози. Ситуирао је писца у нашу књижевност и ово дело у пишчев опус, истакавши и њетову симболичку, метафизичку и мисаону димензију. Укратко, ана апзирајући дело у неколико равни, ни једног тренутка није осиромашио _ густу Шћепановићеву прозу, а успео је да роман приближи широком читалачком аудиторијуму. Што је ова врсна књита _ напшла па вишестрана признања пи што је свесрдно прихваћена и од читалаца несумњиво је заслуга п Јеремићеве критике.“ Примајући диплому, добитник награде „Милан Ђоглановић“ АР
Драган М. Јеремић је, између осталог, рекао:
„Добитнику _ награде „Милан Богдановић" намећу се две теме о којима може и мора да гово-
фри, а које су, ис само овом на-
градом, толико теспо повезане да чине једну нераздвојну мелину: Милан Богдановић н новинска критика. То јединство долази оту да што је Богдановић, боље, можла, него било који други ср: ски књижевни критичар, умео да у оквиру новинске или часописне рецензије анализира једно књижевно дело, да га осветли и лепотом
светлошћу свог духа
МИЛАН БОГДАНОВИЋ
својих речи и да меодољиво позове читаоца да га прочита и заволи. У том погледу он ће увек служити као узор свима онима који код нас буду писали о књигама и писцима, а његове критичке паписе о Крлежи, Прњанском, Десанки Максимовић, Ујевићу, Крклецу, тешко ће ко мо-
ћи да надмаши. Али, можда више него лепота његових критика, вреди један
принцип којт се у свим његовим
'написима манифестује: принцип сарадње критичара и писца. Нико у нашој критици више није показивао да је критика сарадња 'са имагинативном књижевношћу, настојећи увек да, пре свега, 0светли лепоте. књижевног деда, а не његове мане. У интелектуал“ мом инструментаријуму, критика, још од Имануела Канта, означава супротстављање догмалском начину мишљења, мишљења по калупу, мишљења које. претпоставља једну једину могућност за изражавање истине о свету и животу. Као сарадница имагимативне књижевности, критика јој се, дакле, придружује у борби против укочених, слеђених, окамењених форми мишљења, на стојећи да у име слободе, лепоте живљења и живота у целини, потисне прве ради других, А тај плодни, прогресивни, стваралачки принцип критике, који је Богдановић тако јасно прокламовао и бриљантно заступао, желео сам и ја увек да заступак, и, ако постоји нека додирна тачка из међу онога што је оп писао ин што пишем ја, мислим да се налази у овом уверењу. Мли бих бар желео да се налази, али не знам колико у томе успевам.
Захваљујем _ Културно-просветној заједници Србије за труд око установљења и одржавања награде „Милан Богдановић". Био сам _ председник првог жирија који је додељивао ову паграду и већ тада, са осталим члановима жирија, настојао сам да она добије углед који је у ме Ђувремену стекла и стога ми је доиста велика част што је сада и ја добијам.
Захваљујем посебно жирију, који ми је, на челу са проф. др Васом Милиичевићем, ову награду доделио у конкуренцији мнотих врсних критичара, који је до те мере заслужују, да сам, морам да признам, изненађен што сам је баш ја добио. Она ми је утолико дража што ми је доделио један вишенационални жири, а, исто тако, што сам је добио за приказ књиге Бранимира Шћепановића, чији сам књижевни развој пратио и подржавао из текста у текст и о чи јој сам првој књизи први писао, већ тада поздрављајући у љему писца извапредног талента. Стота у овој награди видим симбоЛично признање и оном делу критичароског рада ми деловања, које обично остаје невидљиво, јер не оставља трат исписан титампарским словима“. (П. С)
Драган Дратојловић Тајну ћушим
х х%х%
На длану заласци сунца.
Шумски пожари. видик велимају.
У које пределе ружан сат води.
Нејавом ко се по сву ноћ одзива.
Мудра глава па окно прислоњена.
х хХ %Х%
Тај дивни бол што цвета даљинама.
На оку срећног берача дани
ко године.
Ал ружа једна где цвате2
За кога мирисе она спрема2
Јутро, Сви траже тужног берамча.
~ 2. Све што ме чини,
Све шло бих да јесам.
Не веруј старом скитаму.
Ни слахкоречивој песми
што живот краде.
Када се осврнемо истина, ће бити: далеко.
Ко бели голуб што незнано одлепрша,
х х %«%
Стално ме прогони једно драго лице.
У дан,
У ноћ
као крик ми пада.
ћуте дозиви. и одзиви.
Гонитељ и жртва неми љубавници.
хХ«Х%%
Љубав без питања, без одговора.
На уснама ми сни, лепо име,
Самотни ветар на кући врата отвара. МА „Дубоке моћи сумње.
Ивицом чарном варка . победу односи
Неречена тајна саму себе чува.
Од зима љутих. Од ветрова што пред богом клече.
:х%:
Шта се дешава изненада»
Смрт утопљеника, дуго
трепери на води. О повратку
само трава
пева.
Тек успомена стари. лук
и стрелу затеже.
Ко златна јабука. срце.
ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ
Пред хамлетовеком дилемом
Књига Данкана Вилијемса „Бити или не бити“ о питањима будућности човечанства
СВЕ ЈЕ ВИШЕ књига које покушавају да одговоре на питање каква ће бити будућност човечанства суоченог с деструктивним нагонима који се забрињава јућим темпом множе у крилу савремене цивилизације. Међу ауторима окренутим тражењу тог одтовора метакнуто место припада Данкану Вилијемсу, _ писцу контроверзне књиге „Мајмуни у панталонама", у којој је — човек добио неславан третман цивилизоване животиње. У својој најновијој, недавно објављеној књизи „Бити или не бити", он реше ње хамлетовске дилеме савремене западне цивилизације посматра као низ нужних избора којима човек мора да прибегне ако не жели да угрози свој сопствеми опстанак на земљи и доведе у питање све оне вековне тековине којима се с правом поноси.
Човек данашњице, према виђењу овог Еиглеза, све изразити је стиче једпу особину којом никако не би смео да се поноси он се с тоталним џинизмом односи према властитим дужпостима, а задржава готово религиозно скрупулозан став према својим „правима". Услед тога је дошло до развоја једног менталитета утемељеног на суманутој претпоставци да је човечанство само по себи „специјалан случај“ и да ће природа _ благонаклоно _ ставити ван снаге своје законе како би људи, по индивидуално и колективно, и даље могли да задовољавају све своје нагонс и бизарне потребе, не плаћајући за то никоме рачуне, Очигледно је, међутим, да природа није толико толерантна и да не дозвољава да јој се човек некажњено пење на тлаву, Стога би свако ко логички уме да мисли морао да призма неумитну истину да се ирационална вера фаустовског човека у неограниченост – материјалног напретка суочава с коначним, крхким светом, и да ће, ако — не прихвати један понизнији, мудрији став, човек доживети еколошко по духовно банкротство, Поверноци ће се појавити у облику глади, загађености и нихилиз ма.
Људска природа је тако саздана, истиче Вилијемс, да „луксу-. зи'. данашњице неосетно али неизбежно постају | нужност сутрашњице, Чим се задовољи једна материјална амбиција, човек измишља неку нову „потребу“, Савремени Енглез који живи у кући коју му је на располагање ставила општина, на пример, има боље трејање, боље осветљење, разноврснију исхрану, мобилнији је и, уопште, има виши животни стандард него било који од краљева тјудорске династије, Али он је ипак незадовољан и непрестапо захтева још: више. Пропагагори ортодоксног мамонизма тврде да се срећа може купити: ако смо после куповине нових кола пезадовољни, онда се срећа мо же постићи куповином још повијих. Мако је човек имао оваКав став током читавог свог историјскот развоја, извесни непреАвидљиви чиниоци дају ситуацији у којој данас живимо једну кобну димензију п они би лако могли да доведу до коначне катастрофе. Вилијемс једну од основних опасности за савремену западну цивилизацију види у секуларизму. Одсуство поштовања _ према природи довело је људе до онога што Тојнби назива једанаестим часом не само цивилизације већ опстанка. Уместо мудрог и понизног коришћења природних извора, човек данашњице прибетава политици грабљиве експлоатације излоупотребе. Политичари различитих идеологија боре се један против другог, занемарујући основну _ опаснос, — Они подсећају на децу која су толико забављена покушајем да с граме отресу кокосов орах да пе примећују како им се, с леђа, приближује оркан који ће про. тутати њихову „игру“. Карактер »„игре" је, међутим, потпуно ирслесвантамн. Развој егалитаристичке _Филозофије н технологије довео је да-
нашњег човека до „самоубилачке.
претпоставке" да свако има неотућђиво право на све што његова машта може да замисли, и ВиХијемс се пита „да ли демократизовани свет може да преживи своје властите импликације", Данас се свакодневно рађа 190,000 нових „потрошача". Сви они захтевају подједнак удео у свету у којем је, релативно _ речено, простора, хране, те према томе и могућности за живот достојан човека, све мање. Стога, по ње товој процени, будућност не мо же да буде ништа друго до „то тална и неолакшана борба".
_ Проклетство образовне специјализације још је једна опасност машег времена, која је, истовремено, једна од његових трагичних иронија. Док се проблеми људске околине намећу у све сложенијем,
узајамно зависном виду, специјалисти постају све „специјализовапији", Џон Хенри Њумен је У својим теоријама посматрао универзитет Као вежбалиште целокупног интелекта, идентично гимназијумима, у којима сечеличило тело, Нема тога разумнот човека Који би свакодневно одла> зио у вежбаоницу п вежбао само један део тела, занемарујући све остале, подсећа Вилијемс. Ако би се упражњавао такав физички програм, један телесни орган би функционисао савршено; док би остали ослабили и закржљали, Вилијемс верује да је претерана специјализација довела мен тално до сличног осакаћења савремене пивилизације, Она је изтубила свој смисао, јер делови више не функционишу ради коначног добра целине. Коначну, али не најмању опасност, писац књите „Бити или пе бити" види У филозофији | „пермисивног" друштва које толерише све слободе, у којем је све дозвољено, а које је, како га он види, производ са: моутипштавајућег стоизма. Далек од идеје солидарности им оФратске љубави, такав, у суштини себничан став, у нашем пренасељеном свету прети да човечанство доведе у стање хобсовског „рата свих против свих", — тоталне а» нархије,
Свестан предности друштва изо биља и свих резултата индустријске и техполошке револуције ко-
ји,су то друштво довели до са» дашњег _ степена _ развијености, Данкан Вилијамс се не залаже
за симплицистички повратак У
стање. племенитог дивљаштва. Он себе упозорава да је про-
сам
СА ХХП ФЕСТИВАЛА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ
КРАТКОМЕТРАЖНОГ И ДОКУМЕНТАР. НОГ | ФИЛМА | „ПУНТАР" _ БОШТЈАНА ХЛАДНИКА
трес плаћен превисоком ценом пи да се сваки економски систем вредан озбиљног испитивања мо ра да заснива ·па опстанку ОНИХ врста од којих зависи његово благостање. Дилему _— савремене западне цивилизације овај писац своди заправо на лилему болеспика суоченог с алтернативом да остави дуван _плп умре, и при том не сумња да ће се болесник одрећи за уовољства ради живота.
Мада је касно, још није пре касно, подсећа оп, за постепену и цивилизовану промену нашег односа према средини у којој жи вимо. Човек данашњице мора да рекреира друштво у којем живи здравим сједињењем _АуХОВНИХ и културних вредности и материјалних апетита — друштво засно вано на класичним идејама лепоте, реда, равнотеже, хармоније п уздржаности — или да се поми. ри с лаганим п недостојанственим умпрањем. Вилијемс се залаже ла „обавештене и заннтересоване личности" прогласе мораториЈум ситногрудости, странчарства и идеолошких разлика и уједине се у ономе што је пајважнија и
најхитнија ствар за све — нас: здравље пи опстапак — човечан ства, (ДА. П.)
АЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11