Књижевне новине
Насмеј се, љубави, да сунце греје!... Ко огрлица бисерних од љубави звезда твој осмех преко васионе прелеће,
а обрве ти као пролећни ветар Ма што груди ми милује цвећем...
Ко славуј нежнозвонког гласа, кљуна још од сокова банана,
на капије маја
од сводова звезда и крошања слећем "да почнем песму |
у зору плавих стремљења,
кад сенице и славуји и чворци певају пре него што ће се
царић-угарчић окупати у сунцу
и кад ће сунча га жбунилишта, птиџа прихватити песму мојег срца)
које ко вредни црни косови
жубор песме проноси Ла док дроздови, ко змије пегави, у песму ми хране својим срцем,
док као славуј гледам у небо
са малим крилима и великом песмом, у небо којим прелеће
љубав као светлост,
док, слична грању, смишљам
светлу песму својег постојања,
док облаци журно промичу.
као црвенперке и грмуше црноглавке, облаци-узглавља од пољубаца птица,
Ти си као кос, |
угнежден у своју песму,
с бисерних туја што пада
као роса јутра,
кос-жуборонсша
цвркутчежњи мирних далеких, што круне небо,
наслоњено на стара,
росостасна стабла платанова, . џинова снова у јутра и предвечерја, кад птице и облаци љуљају снове људи, малих као цветови
у харфама својих прашника...
И то што гледаш из сомота перја као тамна, искрена љубав топло је као сама вечност на зеленој трави људских промена.
ТРЕНУТАК ЉУБАВИ ПОСЛЕ ОЛУЈЕ
Ја сам као црвене руже, мирне у зеленом мирису олује.
"Гордана Р. Тодоровић. : ил је | Осолаци |.
Олује слатки мирис натапа венце ружа башта. Радост света
ко ружотоци башта,
ко птица-стрела
кроз мене пролеће. Цвркут се обнавља.
ко мрежа која везује усплахирене крошње
и усплахирено срца цвеће.
Шума је као олујно небо, Зелени јабланови
милују моје нежне руке. Кроз светле дрвореде птице шаљу. свету _ златног живота-славуја
и свилених гнезда поруке,
Над кошницама липе се чешљају. Над градом око чијих дланова реке смарагд точе,
небодери се,
усправни као слобода, вајају.
И све има ритам
табланастих облака спова.
Земља је моја — љубав,
обојена ружама, увек нова.
Ко ружа у ружи
ДОБРЕ
Док куца срце тамариска ружичастог куца и срце девојке, плаве ко модрокос што небо љуби очима и земљу мирисну чија је ружичаста ружа она, песникиња, чиста ко длан,
мирисни, бели, кестена.
Ко препелица је она брза док пада "звезда полен на њену косу ко ражи што цветају ко звезда песама миријада од трава и Бурђевака боса и без лажи
што земљу коњапика
у љубичицама још тражи,
ту јелки колевку и зачуђена гнезда ко ·петопрсти бели јортован без снега и љубичасти, чист ко песма
из сунца изгревака.
Може ли бити лепше бршљанило
нето оно у којем куће мира
снивају као гнезда, опточена
цвркутом цвећа из сунца што се свило ·
у груди девојке као љубичица јапанска тршава што умива лице да чује како неко
жутог украс-дрвећа лишће води
и слуша њену песму, ко земље ко сребрно крило ласте' јаку и на мајској виолини свира тихо као да осмех месеца не буди
и као да речи
љубичасте као љубичица бира..
| ДВИНЕВНЕНОВИЕ |
| Е Девојка отвара очи. ЗА РЕЧИ, КО ЉУБИЧИЦЕ |
6
у '
ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“ Славко Лебедински ЖИВОГ БИ МЕ отерале у гроб, а овамо се топе од пажње н јел 'ми треба ово, 'оћу ли кафу са шлагом, дал ми је по вољи земља за саксије. Као купиле су више земље на пијаци па не знају шта да раде. Да се под старе дане ботаником забављам, тајим цвеће и заливам. Ко да је старом човеку до јапанских љубичица, нема друга посла. 'Аја што је снајка Даринка навалила са љубичицама, у гробу је
Љубиле, а и Миланка 'оће у цвећу да ме види. Моје лане, моја девојчица. · у
> Ником нисам ја'на сметњи, ма, опет се навадиле и
преко мене живог би кућу да развуку. Не могу да сачекају са миром. да очи заклопим, и нека им буде просто. Миланка ме зове да пређем код ње, само мени се не да. Није то моја кућа, Нећу да сам. другом на грбачи и кућном
прагу. Рођена кћер, али имају своје добар дан и кућни“ ред, па да им не реметим., Имам ја парче хлеба и пре-_
текне, могу и туђа уста да 'раним. И овако ми је добро. Ставим рајбер на врата и не пушћам. Сам сам као храст у пољу, сам ћу и отићи кад мехпозову на горњи спрат. Клеца старачко колено, мука притегла као реума — љутица, а преко очију мрена се превукла као мрежа за птице. 'Оћу руку да протегнем а прсти ми се мрсе у мрежу. Притајим се од страха као миш у дувару. Пресече ме звоно. Лепо ме страх предвоји — претроји, ко ли је сад, мамицу му покојну. Одшљапка као што је и дош'о, лепо чујем ка-
"ко леву ногу вуче. Као покојног Протића син што га шлог_о · стрефио у леву страну. Проходао чова па навратио. 'Оће , то, оће, Поп Радован га опојао у Богородичином покрову на
лично тражење, ставили бетонску плочу на сандук а он се' повампирио и дотрумпао.
Лепо сам обамро и на вршку носа грашке зноја. Гледам зрнца и не померам се. Срце се не чује, притајило се као препелица у крошњи, Коме је суђено, томе није нуђено. Опростим се са Меланијом, пољубим слику и кажем да идем на сретење. Много ми недостаје. Оде прошле године на Туциндан, остави мене уцвељеног и међу децом. Која деца2 Препукло мајчино срце дворећи их као последња слушкиња, ни а није рекла. Убалим слику, ондак се вежем као да ме зуб боли и прекрстим руке. Мараму вежем да ми се вилица не отегне, па после ме оставе избеченог. Нећу да идем на горњи спрат искривљен као говнави параграф, за то да м' опросте.
ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА
Чекају они сваки дан радосну вест, а кад треба нема никог да ти вилицу притегне и упристоји. Нек ме лепо обрију и то код државног брице, да ме окупају по екстра тарифи, нека помлађа и што јој руке нису огрубеле од воде. Мртав човек а негу иште, није. живинче, УМ сузама нек ме не купају, довољна ми ова вода из канализације. За старцима се сузе не легу.
ћЛежим тако, на капке се тмица навалила а у слепо око као да врана кљуца. Већ не знам јесам горе, јесам доле. Колико прође, Ђаво га однео ни сам не знам, а почне да завија сирена у стомаку. Чим сам гладан, значи прошло, одминуло. Добио сам поштеду тако рећи. Навучем штофане панталоне, натучем мокасине, преко кошуље бацим гтромби капут, усред лета ме хвата цвока и 'ајд код Димчета да се почастим. Бурек му је масан, како га претиснеш а оно цури у сласт. Са месом не узимам, горушицу од лука добијам. Као са месом, а лука натрпа и меса за мирис. Оде фртаљ киле док сам мљацнуо. Могао би' још само тодине не дозвољавају.
Миланка се боји да ме не стрефи а нема ко да ми
"ладне воде дода. За воду ћемо лако, кажем, ко воли да му жабе у стомаку крекећу. Хе, знате ону: да је вода добра не би је било у плућима. Миланка се наљути, носом само што ми не лупи лустер. Ја ти волим да смакнем лозу са брачком маслинком, ону црмничку, па пустим да клизне грлом као мелем.
„Каква црна ракија, деда" мрга Миланка и окице јој врцају љутину. „Забранила медицина. Црна ракија, Бавоља чакија. Лекара треба слушати." ћ
'Оћу да слушам лекара, само му је нос шприцерашки, Ја ти марим медицину кад по полици поређа шпиритус, Народна медицина на казан цури. Али, 'ајд ти њу надговори. Ако шкоди, мени шкоди. Јел им скупо да ми пуне чаштуг Нећу да их оштетим. „Није ствар у парама" пени Миланка као млеко на шпорету, Не слушам даље, и онако знам шта ће да каже. Па да, луда глава. И онако ти главу не сачува све да се преселиш на гриз на водици и барене кромпире без зрнца соли. 'Оћу да проживим до судњег часа, ни секунд више, а ко ће после прати за мном ракијске
· чашице не питам. Окупим око себе лозу, набодак два меса, сира овчијег са Хомоља, онако са кимом засутог и свој
сам газда, свој фајронт. ј „Ајде, деда, купи пинкле" товори ми мој унук. Дете па и оно зна да су за мене већ ораси отрешени и истуцани,
жито претребљено и телеграми састављени. Још ће се они.
нагледати дратог покојника да им очи побеле. Лазица ми душу на памук цица, а воли ме, Само ме једи, шило Бавоље, и плаши пасјим бомбицама. Паметан је за своје године, али распуштен. Доброг је срца и 'оће да ми се нађе и послуша. Миланка та квари, све му допушта. Нема времена за њега а не пропусти ниједну кафу ни у седмој улици. Гледа у шољу шта јој пише, душа јој црна од талога. ,
Са ЛАазицом не вреди прутове ломити. Пробај лепим и он ће ти се ко анђелак у крило помокрити, Сад ме толико и не дира, а пре нема дана да ми што не приреди. Пааафне ми бомбицу само што ме санак свлада. Ско-
"
АВУ СЕДИНЕ
; , замал да се не преврнем, и а аине У ођем себи. Добро
цикне чаша као љута гуја. Не могу да #20! да сам се прифатио стола иначе бих пао колико сам дуТ.
Иза фотеље ме веселим погледом стреља. Лазица. Глед наоколо, ништа не разумем. Разбојник један, шта ми уради. Могао сам да се скрљам на правди бога да ме: им гипс не састави. Пред Миланком је кротак каој јагње, као, ја та
· бедим, а сам окрене леђа он већ неку поганију и јурију
кује у глави. а | сне Е му ја, ми„Окани ме се. Кад те пукнем..." претим Мац
тим га ружичастим куглама кокипа и упећереним Аиповим медом; клопа али је непопустив. Да му Миланка и Стева не. попуштају не би мени псине правно. Ма кад ме нема, пропишти од туге и говори: „'Оћу код дедице, води ме кол декана!", луче дедино. ;
Мија ка ме трди што не свратим. „Јесам, заборавио где су на стану. Нисам, оно није ми успут. Сузе. Женски плач ђЊавољи трач. Вели: „Спремам ноклице са шљивама и све мислим на вас. Презле, на јачој ватри препржим ко 'румен ружа су. Татица тако воли". Мени у устима поплавал кад помислим на сочне лопте густо уваљане у румене мрве. Могла би једном и да направи спепијадно, а не почине ла их прави кад зна да нећу наминути, |
Нико то не зна да справља ко моја. Меланија. Домаћица да је такве нема. По. кухињи ваздан зановета ин са лонцима. разговара. Душевна је била, а и лонци воле да са њима имаш леп поступак. Онда и дају све од себе. А тек кад ми јутарњу кафицу |мареди, зрнца туцана у авану сићано, сићано, непца ти грубо мливо не вређа. Послужење са слатким нћ одбијам. По вољи од пужиних латипа или ОА лубеница. Размазила ме, само ми је ракију сакривала да не пађем. Оде она у комшилук а ја почнем претрес по буџацима. Умела је тако да сакрије да после ни сама не мож" да нађе. Чим провалим њено скровиште ја се и наплатим. Кућа од сељака жежуљу од три лета, заптивену са кочаном и остави код комшике Томаније. 'АЈА ко воли ујутро да пије ћелаву кафу, без чашипе. Или док сам радио у магацину а ја сам увек узимао за коња. Одрапим пешице, али стратим у пијачни бифе и чим се појавим одмах грми Јеврем: „За газда Дојчила једна преко црте.' И наспу ми једног коња до врха.
Нема Меланије. У гостима је снашла. Опила у Ковин код Гавачевићевих, вамали смо им за време окупације, зову нас људи, зову, Косана долазила и лично да нас води, а ми никако. Меланија оде у госте, а тамо занемоћа,
· зови лекара, нема помоћи, вови гробара, е, земља све ле-
чи, Лепо ја кажем Меланији да поприштеди на земљи, па кад буду сипали у моју саксију, метар са два неће бити већа, нек не жали. Нисам је ни ожалџо, кад Миланка ми шаље земљу, мајка јој поручила. Свима нама је земља тешка, а њој хвала на љубазности, „Кад ти је поручила2" питам. Неће са мном моја деца неслане шале збијати. „Пре нето што ће код Павачевићевих" одговара Миланка. Гледам врећице од кила и мислим колко ће ми требати да ме одели од синова и кћери. Зовнем Меланију да је припитам. Од страха заборавим да је нема. Кад је била сиротица за све сам је питао. Те шта да обучем, какву андра- · мољу да однесем кумовима, не мож човек празних руку да иде као смрт. Све мислим: да није код Кајке тркнула по аван, кад узме та не враћа.
„Каква бака" наврзо се Лазица. „Она храни ирве". Замислите, ко га је научио. Хтео да раскопава, треба: му каже црви за пецање. Удесио сам га, тај ће ме упамтити. Три сам прута на њему сломио. Нека упамти док је жив. Дете а овамо може да се иживљава. Миланка се дурила, како сам смео, може богаљ да остане, и да дете не зна и није мислило, Нека мисли, дете је ал има границе. И да ми не стају на отирач, сам ћу ја са собом изаћи на крај. Нек се стрпе док ја одем, па нека разносе дроњке и старудију, а док сам жив не дам ни свинут ексер.
Све се извратило, седине се не поштују, старачке сузе капљу као огризина свеће на промаји. Једном речју, из куће идем само с ногама напред. Сам сам себи господар, сам себи: сињи терет и ђаволи наковањ. Не кажем: без женске руке кућа се не држи. Нема ко да ме'уреди'и спере, флеке су се наројиле, прашина поврла, а и дутмад. побеснела и поодскакала као веле знамо да нема ко да
"нас у послушност и ред уведе. Неће дуго, а за ово могу
да се стрпим. Какво је да је, моје је. Чим упадне снајка или кћерка а видим да бирхају шта ће им ваљати. Неће дуго се мутно јутро чешати о мусав прозор, ни топот рабаџијских кола преко колника зобати. Има три године како не видим коњску балегу а још чујем како метални обручи дзандзангају турском калдрмом као преко глава ћелаваца на служби божјој.
Ништа ме не питају, деле моју некретнину, ово теби, оно мени, завиркују шта је очувано, да се не преваре па не уступе бољи кожхад, ко да ја не видим. Перина жена Даринка улетела једном као фурија и каже да је све чуда, да Ће они да ме заштите од грабљивице. Ако ми шта затреба стоје ми добро. Е, мислим још није мечка заиграла пред мојом рупом. Лазица ми ономад ставио крепалог · врапца у џеп. Не могу да дођем себи како око мене пирЛита, пап за џеп а тамо врабац. Главу ко да му је неко фикн'о маказама. Лете на мене кло муве на мрцину. Ко је од њих две већа грабљивица, једна цима за рукав, друга ми забила шаку у џеп и нија ми умрлицу пред носем, а Лазица убацио врапца. Још ћу ја да надживим рачунџијке што се око мог старачког јастука натежу. Жену сам отпратио, деца пажљива око мене, Душко запуцао таксијем из Колашина, тамо је у гарнизону, Пера и Даринка Аопутовале вечерњим из Валандова, деца на окупу, а сиротица лежи, окупали је у Ковину, а и ја сам јој узео најбоље жене, нек сапуна не жале. Неће ме тако оставити, говоре, није. право да ме пусте самог. Брину, видим. Пера ће да тражи премештај са службом, трговачки прелставници свугде се наместе, за стан је толема кубура. Јелва сам успео да јесе ослободим, већ је почела на балкону да свој веш суши. |
Све сам их истерао и да ми сене помаљају, иначе има да добију по туру. Притисле седине главу, а љубави ниоткуд. Све сам у децу улагао, једино ако сам пујн'о нађем се с Пером Пачавром, туру он, туру ја до зоре. До: Ње келнер да плати и каже попили сте по двадесети седам, а Пачавра њему и мајку и пађоха. Није га питао колико је попио, већ колико је дужан за то задовољство Отоич сам био са Пером да попијемо. Зледно се, леви ка. пак пао преко ока и руке му се тресу; Старији је 'од мене пет година, али је оронуо. Наручим да се обредимо. Досетио се Вла', нема шта, Пребацио шал преко врата, десном при вати чашу и придржава шал, а левом цима за тшал и правце у уста, ни кап се није расула. Хохо, слатко смо се исмејали и разишли се, не прија нам пуг, Ништа не прија, ни вода са Хајдучке чесме, ни погице у сафту Одем трамвајем до „Липовог лада", тамо их справља Пан, телије Фотић, генералски кувар, порција лепа, пивле ђези, јок и јок. Протестује стомак, не силази лепо. Хођем кући и стрпам се у крергт. Гледам у строп. Кад би ме сад однела не би ни трепнуо. Отишао би' на горњи спрат без ичије помоћи само да ме позову: „Оли вамо божји угурсузу.' Није у сединама спас, већ у мајчици земљи,
Од муке и друкчије пропевам: право веле, врдај „не врдај а нема се куд, душа на једну страну, а тело у раВУ; јербо дувар овамо, дувар онамо, а рупа зјапи м у њу беш — беш. Лепо тледам: два шлогашегрта ме носе на раменима и прде од муке, а мајстор им припомаже. Загледам шетрте што ме носе, само ми новци на капцима сметају. Оно видим: преобучене у мушко носе ме Миланка и Дара, сам што ме не испусте, Спуштам руку да их помилујем, мајчино млеко да у њима такнем. Налепиле брке ма их познајем по чакљастим очима. Сам мајстора не могу да видим што ми седе мрси, 'оће очи да ми попуцају. а ' он се крије и дах му студен на врату осећам. Ни да јекнем. Са очију би сићу да склоним, али је меко туткалом налепио и притиска као свињска нога туђу невољу.