Књижевне новине
ИНТЕРВЈУ
ИЗВОР КЊИЖЕВНОСТИ ЈЕ СТВАРНОСТ ПИРА НЕТО
ПОЈАВНИ СВЕТ
Разговор са истакнутим књижевником, академиком Мешом Селимовићем
НАЈНОВИЈИ РОМАН Меше Селимовића „Острво“, недавно објављен код београдске издавачке куће „Просвета", изазвао је велику пажњу не само књижевне критике, нето и широке читалачке публике. То је и био повод да, у раз говору за „Књижевне _— новине", најпре упитамо истакнутог књижевника да ли сада припрема неко ново изненађење за читаоце2 . Сада пишем књигу о нашем савременом животу, — каже Меша Селимовић, — Мислим да сам то дужан своме времену. Тешкоће су велике, јер је моја аутоцензура стално будна. Није то страх од ма чије осуде, него моја унутрашња жеља да избегнем све памфлетско и све сувише оштро у писању. Моја основна идеја је — да ли преживели борци могу у миру да доживе исти занос као у рату. И исту унутрашњу чистоту. Занос наше Револуције је био јединствен и чист без наноса и флека које носи живот. Такво одушевљење и таква невиност одаучности могућни су само једном у животу. А знам да у људима увек живи и добро и зло и да не треба од људи очекивати немогуће. Али то немогуће је било једном, било је оно што бити не може. И тако, борим се са својим животним искуством, са својим чистим осећањем, са жељом да свему дам меру и уверљивост, и видим да посао није нимало лак. Можда ћу га завршити до краја живота.
Између вашег првог романа „Тишине“ и најновијег — „Острво", протекло је четврт века. У међувремену написали сте „дер. виша и смрт“ и „Тврђаву“ који су Вам донели светску славу. Значи ли то да Вам је потребно више времена за само писање2
Свих својих девет књига, које ускоро излазе у едицији „Сабрана дела" београдске. „Слободе" и „Отокара Кершованија" из Ријеке, написао сам углавном у кратком временском протоку од петнаестак тодина. „Тишине"“ сам радид"тајдуже, око пет година, а можда чак и дуже, јер "сам се
рвао с тешко савладивом мате-'
ријом романа, с језиком, ликовима, композицијом. Пре „Тишина'' написао сам све. приповетке, тако да су ми у просеку биле потребне по три године за једну књигу. Као и сваки просек и овај је произвољан, јер сам неке књиге писао брже, неке спорије. Највише времена потрошио сам на приповетке и на роман „Тишине", а најмање на „Дервиша и смрт" и „Тврбаву". „Дервиша" сам писао три, а „Тврђаву“ око две године.
„Дервиша" сте, међутим, дуго несили у себи...
Био је то интензиван рад, свакодневан, заправо сваконоћан, понекад и по дванаест сати, Али се нисам мучио и није ми било тешко јер сам „Дервиша" носио у себи пуне две деценије и готово сваки детаљ у њему је дотакнут у мислима претходно, нама који начин, а о „Тврђави“ сам мислио упоредо и не хотећи. Али сам на та два своја главна дела утрошио велику интелектуалну и емоционалну енергију, и после сам се осећао прилично уморан. Писац се саживљава са романом који пише и дуго после завршетка живи њиховом мишљу. Не-
давно сам дознао да је један наш.
писац, који је неколико година писао роман о умирању многих људи, после завршетка књиге почео да пати од страха због смрти. После „Дервиша" и „Тврђаве" ја сам патио од депресије и
склањао. се од људи — почео сам,
да их се бојим. Дела која пишемо и личиости које стварамо задобијају над нама неочекивану моћ и то је једна од коби чудног посла којим се бавимо.
Опасно је 'значи писати такве књиге2
Тодине 1971. сам се тешко раз бодлео и мислио сам да нећу моћи више да пишем. Тај мој сусрет са смрћу испунио ме не страхом већ жалошћу због књита. Зато сам опоравак искористио да напишем „Острво", торку књигу, после искуства које сам доживео. Написао сам је вр. ло брзо, за једно лето, углавном на опоравку у Сокобањи, и теже сам је штампао него што, сам је написао, Све се развлачило месецима, рецензије су садржава-
КЊИЖЕВНМОВИНЕ 7
ненаписаних
ле оштре и тешке политичке осу-
де, све док нисам рукопис пову-“
као и предао „Просвети"“ која је књигу штампала без примедбе.
Кажу да су Ваше књиге, иако им је радња ситуирана у једно „ненаше време", врло савремене, да су књиге нашег, или боље — сваког времена...
Ја познајем само наше време и само своје савременике. Ма о чему писао, пишем о њиховим мислима 'и осећањима, и друкчије не. могу, нити ме нешто друго интересује. Већ сам неколико пута написао како је моје дубоко уверење да се људи у. егзистенцијалним, суштинским својим о собинама столећима не мењају: остаје иста њихова љубав, мржња, љубомора, завист, жеља за. моћи и престижом која је важнија. чак и од нагона за самоодржањем. Мењају се само друштвени односи, али не тако битно и коначно да би се у потпуности изменила и слика друштва, од носно да би слика појединаца била непшепознатљива у сваком времену. Како бисмо се, иначе, идентификовали с литературом ранијег доба — увек остаје у човеку довољно неизменљивих особина како би човек свакот времена био могућ за људску идентификацију. Зашто сте се онда — враћали прошлости да бисте изрекли мисао о својим савременицима»
Једноставно зато да бих се лакше кретао, да не бих повредио велику осетљивост савременика, да се не бих опекао у узаврелој каши текућег живота. Ва-
жна ми је била одређена идеја коју сам желео да изразим,
Која је то идеја»
Општа, рекао бих, универзална, важећа за јуче, данас, а ве роватно и за сутра. По овоме што сам рекао могло би-се помислити како се заносим мишљу да ће мо је књиге живети п сутра, што би била чиста илузија, јер се у литератури. прилично „брзо мењају
, стил и језик, ритам излагања, ком-
позиција, па књижевно дело придизао. брзо застарева, постајући евентуално предмет културне тра-
диције и досадних ттколских ча-
сова. Изузетак су тенијална. дела, „Горски вијенац", на птимер, која измичу овом правилу.
Власт над људима и власт у људима, тлавна је тема п преокупација Ваших дела2
Животно искуство, чешће него медитација, утиче на то што ће бити преокупација и најчешћи мотив пишогвог дела. Моје искуство наметнуло је мојој пажњи власт и моћ као најтежу, најчешћу и најпоразнију људску особину. И без Ничеа, кога изузетно ценим, дошао сам до уверења да је жеља за показивање личне моћи и престижа важнија и пре-
суднија чак и ад неких људских |
инстинката. Лична власт је извор моћи над људима, а често и из вор многих привилегија, што је мање важно од престижа. Познајем људе на смрт болесне, којима су лекари наређивали мир, што су жртвовали здравље и живот да би се одржали у власти. „Важније од живота" — говорио сам често за власт, асоцирајући наслов једне пољске — телевизијске серије. Власт ствара насилнике од својих носилаца, агресивне и безобзирне људе, неосетљиве на туђе невоље, слепе за праве животне проблеме, циничне на жалбе и притужбе, самоуверене јер могу заиста много, нарочито ако им то прилике и односи допусте. У том случају јавља се и
"безброј полтрона који су њихова
војска. Поштен и отворен човек, који поштује своју поштену мисао и праве вредности, обично је жртва, и то најчешће полтрона а не људи на власти. Полтрони су Ђубре једног времена, и на њему расту сва зла овог света...
А човек који изгуби власт
Човек који сиђе с власти, несрећом или својом грешком, мада је веома опрезан у односу на моћније од себе, најбедније је створење на свету: Обично се не мире са својим положајем без власти, и постају људи који кукају и моле. Ако не успеју, постају жесто-
ки критизери, па и непријатељи _
система којем су се заклињали на верност. Жеља ми је да напишем роман о човеку који је сишао с власти и тако изгубио смисао живљења, поставији непријатељ свих људи, што је био и ра-
5
| МЕША СЕЛИМОВИЋ
није. То је најдубљи људски пад који се може замислити. Зато сам одушевљен самоуправљањем које све више постаје власт свих рад них људи и наговештава крај наказне личне власти, која је извор зла, неправде, страха, свега што је најгоре од праисторије наовамо. “
Човек је увек. за нешто крив поручује Ваша „Тврђава“, а „Дер. виш и смрт“ да је „сваки човек увек на тубитку". Мислите ли и Ви, Као што су тврдили многи велики светски. умови, права уметност, па и књижевност, мора да садржи _ песимистимку ноту2
Мото у „Дервишу", из Курана: „Сваки човек је увек на губитку", у ствари је скраћена реченица из које је испуштен део: „уколико „не нађе смисао у Богу". Као атеиста, ја сам тај део о Богу елиминисао, а заменио га је смисао и контекст романа у којем све личности чезну за љулском близином и љубављу. Тако би моја права мисао о „Дервишу" гласила: „Сваки је човек на губитку, уколико не нађе смисао у љубави". ' У
Значи, нема песимизма ако има љубави2
Свака. књига је мпеслагање-из---
међу стварности и пишчевих ид. зала. Ако је тај раскол дубљи,
ња је већа. А зар је занста све
добро у овом најбољем од свих
светова, како је говорио Волтер2
Песимизам је жаљење због зла У свету и тужна чежња за добром. Бити оптимиста у овом свету у којем има. толико невоља, значи презирати чињенице и светско искуство. После двадесет векова човечанства у којима се смењивао оптимизам и песимизам, после толиких нада и добрих жеља, на крају свега смо добили Хитлера и страшне концентрационе логоре. Давно је. речено: „Песимизам је плод горког искуства доброг човека"...
Да ли сте инспирацију често тражили у старим босанским књигама, као што је чувени „љето. пис · Мула Мустафе Бешескије" или, пак, у неким другим дотаба“ јима2
Мула Мустафа Бешескија је у својој чувеној сарајевској хроници из 18. века бележио свакодневне догађаје у граду на Ми-
· љацки, колико животне и обичне,
толико блиске нашим данашњим схватањима, да сам се запрепастио над њиховом „свевременошћу". А сам летопис је толико широк у својим људским схватањима да ме одмах привукла његова личност. Помислио сам да би био врло речит и сликовит лик доброг човека опкољеног прашумом зла и добра, који има разумевања и за једно и за друго. Тако сам и започео роман, Мула Мустафиним причањем, али ми се онда наметнуо лик Ахмеда Шабе, несналажљивог и неактивног, доброг, незлобивог, обичног човека, без икаквих изразитих способнос-
да свака.
" књижевност.
у
ти, осуђеног на чуђење у прилично бездушном свету. Тако. је Шабо постао главни јунак а Му да Мустафа споредни, епизодни
· дик. Неке сликовите догађаје и
личности узео сам из Хронике, мада сам их стилизовао, | јер де лују сувише етзотично, а већину сам измислио, мада су остале оне које делују најактуелније, као да су алузија на наше време, а за иста нису, него се живот понавља. '
'Колико су Вас мотиви Вашег. личног живота, минулих "дотаћаја и ближе околине инспирисали и подстакли да. пишете»
Незахвално је, непотребно „и неукусно говорити о догађајима из личног живота који су послужили као основа за књижевно дело, Мало је узето из мога личног живота, а опет је све што сам написао моје лично искуство: према томе, ништа није аутобиографско, и све је аџтобиографско, нарочито ако узмем у обзир не само оно што сам непосредно
: доживео нето и оно што сам из
вукао. из подсвести, као метапсихолошки извор. А тога је много, нарочито у мојим доцнијим делима, и готово бих рекао да се по тој способности, да. се идентификујемо с личностима које нисмо сусрели, а на основи властитих скривених мисли и осећања, може ценити вредност књижевног дела и моћ продирања у људску душу. Наравно, најважнији под стицај . за писање је искуство, сам живот, мој и туђ, најпре мој а затим свачијци.
Ко је на Вас утицао, које пис“ це највише цените од домаћих и страних»
Не могу рећи да је ико на мене утицао, мада је сигурно да у огромној прочитаној литератури морају да постоје неки утицаји, али их ја нисам свестан. Човек ју свом животу толико апсорбује, запажањем и читањем, и после то прерађује, стварајући нове облике: и целине, да више и не зна шта је његово а шта је туђе. Знам да су моји најмилији писци Достојевски и Томас Вулф из страних књижевности, а Милош Црњански из наше. Али ниједан од њих није могао утицати на мене, јер је снага Достојевског и Вулфа у. интензитету _ доживљавања, а Црњанског у приказу атмосфере, и толико су непоновљиви, сва тројица, да се и не моту следити без очите штете по оригиналност, Како“ видите улогу књижевности у друштву, јуче, данас и су. траг д
Проблем _ улоге и функције књижевности стар је колико и Да ли литература приказује стварност или њену мо'тућност, та питања су поставили још Платон и' Аристотел, и она се понављају кроз историју све до данас. Мислим да је основни
извор књижевности стварност, а-
ли шира него што је појавни свет, обогаћена појавама из под: свести, а улога јој је да, преобликујући свет стварности, имагинацијом ствара нову слику живота. Слобода уметности, која се првенствено састоји у слободи. ОД опонашања стварности, намеће уметнику ангажман који претпоставља смисао дела, уметнички, мисаони, спознајни, морални јер писање, колико год је слобода, није необавезност. Задатак књижевности је да утиче на читаоца и друштва, да их чини бољим и племенитијим, да их диже на виши ниво. Књижевност то чини пре свега својим изражајним сред ствима делујући у првом реду на емоције и сугеришући идентификацију с делом. Празна, површна и необавезна књига једва да има право на постојање. Дело о животу, с идејом која може утицати на дух читаоца, или га може оплеменити својим естетским својствима, то је идеал књиге за што већи број људи, што значи да треба да буде и општељудска, универзална. Пракса свакодневне политике, која може бити поразна и за књижевност и за писца, већ је код нас одбачена и од нај-
· ауторитативнијих форума.
Како Ви видите нашу књижевност у. поређењу са светском и зашто немамо добрих романа са савременом тематиком2
Наша данашња књижевност је врло развијена и квалитетна. Постоји цео низ изванредних писаца који не заостају за светским. Нарочито је велико задовољство што можемо констатовати да има много талентованих младих писа. ца који ће нашу књижевност ди“ ћи на виши ниво, Што се тиче романа са савременом тематиком вероватно би требало да се мисли и о временској дистанци, 0 сложености и динамичности нашег развоја, о осетљивости наших савременика, кад год се ради о нашем времену.
Да ли још намеравате да на» пишете један босански „Жерминал"2. Нисам | одустао ни од једне своје намере, али време брзо про-
Вера Приможић
Претња шуме
Узалуд новином плетеш. нежну ми белину коже У мени буре прете
ко то бељу ме може»
А од зрна што чаме
у блаљосводу бити
ко ће све моје таме
у омчу светлију збитиг
Непокривену тако
од свих наноса чисту ко ће ме ма и лаком ионовит сасвим исту2
Залуд ми трагове збираш сеном се не чини камен Месец на берби жира.
не искри за собом пламен
Док шума привидно спава не дирај у њене скуте јер може, може и трава да ти прекопа путе
СВИТАЊЕ_ #
Јутарњи сноп. светлости односи мутну ширину сна Сими разборе немилости исконска будност небеског дна
Тишином чула испуњен. оквир Иста тескоба у омчи луке Јасно жубори зелен немир уз хуку ветра низ олуке _
СВЕЋЕ У СОБИ
Црвеном крвљу текле до свога подножја ниског само каткад би пекле таму простора блискоћ
Високе ко да хрле изван властитог вида а никог да заљрле до бело небо зида
Широке да запале кад се простору вину и видокруге мале
и сву замрлост ину
ПОЖУРИ
Пожури бистром извору ока мутне даљине нетде зову Пожури у та два дубока зденца, као у песму ову
Пожури, стигни, стигни затим | моје одласке кораком кише дозволи макар. да, те пратим. „љ, нове путеве болујућ тише + 5»
Пожури. На овој обали српа пожњевени су сви спокоји
Ноћ ми мамузом по стаклу лупа Прозори дрхте, зашто стојиш»
СУНЦЕ МЕБУ СТЕНАМА
Можда треба амбис прели премостити страх литице према. новој, бољој срећи попут звезде крилатице
Наћи сунца међу стењем грејати се на дну пакла
| отврднути међ камењем
пркосећи билу стакла
Можда сутра тако нова наднећу се над животом и с прегршћу мртвих снова заблистаћу свом лепотом
Можда треба сама мало да опет се све поврати у времену што је стало нож тренутка да запамти
анималне илити
лази, и моје намере остају неостварене жеље.
Шта мислите о теоријама неких западних филозофа и теоретичара књижевности да су садашња уметност, па пи наша цивилизација на самрти2
Не верујем злогуким пророчан· ствима, било их је сувише у ис торији, и нису се остварила. Можда ће се схватање о књижевности мењати, чак је то џи вероватно, али не видим које би то радикалне промене могле ла се десе па да све данашње буде осуБено на смрт.
Изјавили сте једном: „Да нисам пришао Револуцији и да се нисам супротставио злочинцима у рату, никада више себе. не бих мотао да поштујем". Шта за писца, У ствари, значи бити хумани: " стички опредељен>
Година 1941. била је испит са. вести, Питање опредељења за Револуцију „било је питање мога целокупног животног става, па и питање морала и хуманитета. Да нисам учинио то што сам учи нио, заиста не бих могао себе да поштујем, јер бих се одвојио О4 народа и његових основних тежњи... Разговор ВОДИО _ Душан Станковић