Књижевне новине
ПОРТРЕТ
ЖИВОТ ИЗМЕЂУ ПОЗОРИШТА,
КУГЛАНЕ И СТВАРНОСТИ
Нова проза Владимира Стојшина
МА КОЛИКО сумњали у јасно уочљиво постојање књижевних генерација као некаквих конституисаних скупина са зајел ничким или сродним особеностима, и независно од тога колико добро мислили о тенерацијским разврставањима писаца, мо рамо запазити да она генерација даровитих орпских прозанста којој припада и Владимир Стојшин управо последњих година доживљава најпунију и несумњиву књижевну промоцију. Стасавали углавном кроз студентске публикације, писци ове тенерације — да не набрајамо, по већ увежбаном шаблону и редоследу, најзначајни ја њена имена — првим су својим књигама донели и тематску и изражајну свежину. Они су, помало метафорично говорећи, незадрживо увели у српску књижевност своје завичајс и своје младости у њима; они су одломке својих физичких, интелектуалних и читалачких биографија транспо новали разноликим средствима наученим из светске литературе, која се — ваљда је у том тренутку то први пут у српској књи жевности — чита без комплекса, без слаАострашћа и без прецењивања. Изгледа, међутим, да нису само године разлог што су писци тенерације којој Владимир Стојшин припада показали праве профиле и способности тек кад су престади да буду апострофирани као млади књижевници; било је, изгледа, потребно да дође још јеАна, млађа и такође способна, генерација. прозаиста, па да се оствари јасније поларизовање и прецизније одређивање ових писаца према струјама које током неко. анко година што су иза нас, па и данас, сматрамо доминантним токовима наше прозне књижевности. Напоредо са повремено поједностављеним тенерализовањима и класификовањима писаца, ствараоци Стојшинове тенерације подсећали су то ком протеклих година да се добра литература не може олако квалификовати упрош ћеним теоријским и књижевно-историјским разврставањима, а нарочито да се не може раздељивати у два противставље на и непомирљива табора, како се то иначе код нас чини. Они нас поред осталог уверавају да су такозвана стварносна. про за и, опет такозвана, метафорична нарација често врло блиске и да понекад напоредо постоје чак и код истот ствараоца.
Стојшин је претходне своје _ романе, „Шлагворт", 1965, и „Стара уста", 1969, као и збирку приповедака „Трафика у тесној улици“, 1964, ситуирао у особено пречанско поднебље, настојећи да успостави хармонију између физичког амбијента и психоАошких профила својих јунака. Један реални свет, са свим оним појединачним оележјима, намерно је потискиван у 06ласт сећања и асоцијација, а тиме добијао патину старинских, помало избледелих гтравира. Као што су једноличне фасаде равничарских кућа, обавезни . инвентари грађанских соба и собичака, широке улице у којима време споро протиче, и сва она карактеристична места у којима се одвија какав-такав јавни живот, подсећали у Стојшиновим књигама на сценографију руннираних позоришта, тако су и људи _ који су најчешће понављали већ живљене, на неки начин типизиране и у напред дате судбине, са страстима које, ма колико невеселе биле, нису могле да приме ореол трагичности, са спољашњим обележјима и навикама које више обезли чавају него што издвајају — подсећали на глумце позоришта које непрекидно изводи само један комад, или један чин, делимично само модификујући и сценарио и де кор. То осећање света као невеселе и одавно познате, мада драге, позоришне пред ставе — којој нијансе хумора мање дају ведрину него што је још јаче потискују у домене далеких успомена и сећања — толико је јако да се поводом ових Стојшинових романа и не може говорити о роман сијерској фабули у класичном смислу, већ више о мозаику који — независно од тога колико је погодан да прими јача и јаснија одређена књижевна значења — има психолошко оправдање у основном осећању света које јунак прозе имплицира.
Ова узгредна подсећања на тематску подлогу ранијих књига Владимира Стојшина треба пре света да омогуће уочава“ ње значајних промена при тематском си туирању новог романа „Куглана , без обзира што се у њему, кроз асоцијације, за тренутак појаве и неке од раније нам познате личности. Главно поприште догађа. Бања није више пречански град са 0собеном атмосфером и аромом, већ Београл, дакле једна сасвим другачија, велеградска средина. Ако напоменемо да је београдско поднебље стављало у искушење многе пи“ сце прозаисте, а да су само у појединим случајевима, и најчешће делиионно, 65 тваривани значајнији резултати У до =: њу аутентичне ароме, онда тиме више ада димо да дамо један податак, који казуј о озбиљности подухвата, него да упутимо на начин тумачења и оцењивања. Док је У ранијим књигама више постојао СИА вани. можда не би било погрешно рели метафорични, живот, дотле у „Куглани И:
еалистичког, аутентичног ма врло много Р КЕ Ба: епознатљивог. Фабула ове књи 8 КЕ би много од данашњег Београда, пе Корин а који се састоји од и то не оног Београда ко. 5) ћ оног дела савременог веле панорама, ве 7 | аВ с ија све што називамо ја града где се одвије филују разнолике ним животом, и где АСФИЛУЈУ а ачињавају део градске св личности што С у М АЕ = пце. Стојшим се, дакле; и У само: кидашњице. ипим то у Коштац са основном коппепту ухв Теа Са зовном али врло ризичном Ма Чраз оптевећењем да ни у зре!
' вИиМ 3 земе Мр не доминације прозно Ка ног казивања код ас, кал о ваћ градски живот било далеко У па
| 1 укитпасти, Касмо УПе тити у његовој УКУРУ амеве са мебалом
да стаоримо 3у7927е
тематиком, Стојитим ња романа који, и по
се полухватио ттса концепту и по про
филу, мора да пристане на парцијалност онога што је друштвени фон, а да онемогући скретање нарације ка једнодимензионалном, репортерском начину казивања; .
Мако је: поприште догађања битно про“ менио и тиме остварио могућност за сасвим другачија значења прозе у целини, и за другачије. осећање живота, различито од ранијег, Стојшин је „Кугланом" наставио неке раније нити, То се, поред имена која су нам већ позната, више. види по мичностима. овог романа, по некој врсти просечне судбине свих људи који се у ње му појављују, него у самој романсијерској причи. Док су у претходним књигама тумарале личности мимо којих је прошло све оно што сачињава озбиљну животну динамику и крупна догађања, п док те личности настоје да нађу некакво успокојење у испуњењу свакидашњег живота ситним пословима, у причама и запажањима, дотле у „Куглани" наилазимо на другу врсту јунака, који су изгубили ослонац, на људе који ограђивањем сопственог делића реалности настоје да, како се то ка: же, сачувају део идентитета. Стојшин је изузетно добро поступио кад је, конци пирајући књигу, избегао да при одређи. вању профила јунака, и појединачно н у целини књиге, оде у наративни схематизам. Он се, то је битно, није определио ни за јунаке победнике, нити, пак, за јунаке који би били потпуни аутсајдери. Иако су готово све личности „Кутлане" ако бисмо
грубо просуђивали, ипак ближе аутсајде.
рима, оне су првенствено људи који су, без сопствене воље, избачени у запећак. Скоро све су личности овог романа са титулама, бившим или измишљеним, често са навикама које и не би припадале великом граду, са млаким жељама да се учине неке крупне промене, људи који су више посматрачи и навијачи него активни уче. сници у животу. Ако бисмо издвојили тематски слој „Куглане“ и упустили се у отширнију анализу, могли бисмо вероватно да утврдимо да је градска средина ухваћена кроз категорије људи који су ни на небу ни на земљи, социјално, друштвено и духовно неситуирани, скоро лебдећи. Иако свет „Куглане" може, збот поступ ка који писац користи, да подсећа на обезличене лутке, иако се често тетура без јасног циља и видљивих подстицаја, у ње говој природи има много сложености. позадини реалности коју ови људи живе обично се налази један други свет, време њихове младости, романтизована, скоро сентиментална прошлост, и време губље. ња илузија. Без тих упоришних тачака, и без тих местимичних детаља који омогу. аме личности сугерир.
ћују да се кроз саме личности етичка мера појавама и догађајима, „К
лана би била блиска књижевној констру- ,
кцији у којој се догађаји одвијају по необавезујућој, субјективно датој логици. Ме
ђутим, повремено присећање на детаље |
прошлог живота, или привремена одсуствовања са уобичајене свакидашње вртенке која ништа ново не доноси, упућују на живот који постоји негде ван свакидашњег амбијента, на живот мотивисанији, Ло гичнији и елементарнији истовремено. Готово све личности — укључујући. делимично и главног јунака — покушавају на ра: заичите вештачке начине да подгреју страсти, расположења и амбиције, да за тренутак побегну из равномерних и шту рих велеградских дана. Због свега „тога делић савременог света којим се књига бави, а она стварно жели да се бави само једним кутком света, појављује се као један од многих исечака, а не као једино могућан и известан свет, или као реалност.
коју би требало глорификовати или кари-
кирати, И уопште, то свесно одсуство на» мере да се директно просуђује о било чему што може да има крупније значење, и то помањкање потребе да се живот сагледа у његовој укупности, отворили су писпу могућности да води нити фабуле без оптерећења од контекста буквалне ствар:
_ разложење и исходиште оваквој
_ дач још у деча
за _итри куглања сти на људе које је п
„бине инфериорних
ВЛАДИМИР СТОЈШИН
ности и притиска узрочио изслеличне ло: гике. Такав је поступак део јасно засно. ваног става, доследно провученог и у ра нијим књигама, да се чак и глобалне контуре реалности могу најбоље видети кроз истртнуте детаље симболичнот карактера.
За разлику од ранијих Стојшинових књига, које су се држале као целине пр. венствено по доследној и јединственој атмосфери, у „Куглани" је остварен и изу-
# зетан степен интелектуалне мотивисанос-
ти и плодотворне међузависности између појединих детаља. Сам наслов романа и улога једне такве метафоре изузетно су срећно нађени и на најбољи начин искори шћени, Ту је најпре доживљај савременог света као куглане, као места где се, без претерано жестоких страсти, одвија и приватни и друштвени живот, тде се посрће и напредује. Куглана је — буквализујмо унеколико метафору, да бисмо јој боље сагледали улогу — наставак провинцијског позоришта; она је надокнада за праву стварност и за животну смисаоност. Куглана је сурогат пуног и аутентичног живота. Писац је, међутим, доследан поменутој намери да реализује и глобалну мотивисаност књиге и међусобну мотиви саност појединих елемената, нашао и обнамени. Опет се, наиме, као у ранијим књигама, сусрећемо са механизмом асоцирања на прошлост. А образложење метафоре из на слова постиже се кроз, неколико пута потенцирану, па и у мото целе књиге изву-
чену, причу о. томе како је јунакприпове; , | годинама своја запа- ·
памте
~
пада
, је и касније, као одраслом, у времену из кога се приповеда, остала потреба да по времено види свет у релацијама и контурама игре куглања. Такав поступак има несумњиво. вишеструку функцију, Њиме се индиректно образлаже осећање света,
"мотивишу субјективна сенчења фабуле, а
такође се у жељеном правцу усмеравају основна ·. значења. ,
· Поред те особине и потребе, да живот осећа као куглану, јунак-приповедач је и Аругим својим особинама омогућио слојевитост и вишезначност романа. Њему је по основној концепцији романа омогуће. но, будући да је новинар, да запажа карактеристичне појединости и да им извлачи разлог и дубљи смисао. Он је, затим, стаАно разапет између живота какав би мо. гао да буде и онаквог живота какав свако дневно) жели; између средине у којој је
-мМ младости живео и оне у коју је касније ·
Аоспео; између жеље и реалности; између прошлости која је много обећавала и савремености која је мало од обећања дала; им, коначно, између. етике коју је у велеград донео и све присутније бескрупулозпости. Из његове периферијске позиције лакше се уочавају они животни детаљи који, тек кад се рестаурирају у животну реалност, могу да сугерирају контуре је дне интегралне целине. Овакво конципира ње јунака-наратора, као личности делими чно изгуране на периферију живота, али са све јачим поривима каријеризма, једна је од особености која указује на модерне књижевне. поступке којима се прате суд јунака. Искошен, неуобичајен поглед, и угао посматрања који није стандардан, омогућују да се превазиђе класични реалистички начин приповеда ња који подразумева раздвојеност припо.
·„ведања и просуђивања о исприповеданом.
Само докраја индивидуализирана позици: ја приповедачког субјекта — а овде је то у потпуности постигнуто — омогућује да се. нарација претвори у маштовиту стилизацију која ће више рачуна да води о л0тици самог причања и о логици односа ме Ђу појединим компонентама прозе, него о крутој и буквалној логици живота. Исто је тако добро одређен однос главног јунака према осталим важнијим личностима; протагониста је истовремено и део тог а. немичног света, али је и дистанциран од њега мешавином зрачка реалне наде на
омисаонију будућиост, рудиментом ископ-
ске људскости коју из своје младости по
"Си, и временом прихваћене спремности на
одрицање од скрупула, Ку
Ако се говори о „Куглани"“ с намером да се поброје и опишу модерни романси. јерски елементи у њој, не сме се занемарити да основу романа и главни део фа буле чини љубав између јунака књиге и студенткиње Љиљане Варадинац, Стојшић доказује изузетну спретност при вођењу п развијању те централне теме и при одре ђивању њеног односа према ширим зна чењима ка којима књига непрестано стре: ми, Исто је тако и са великом опрезно:
"ћу -- а то. је дало резултате — вођена љу
бавна прича кроз оквир животних дет» Га који, као целовит мозаик, сугерирају
о : + У аи. Е аи не -===-=- жена ввеваннн=----
сетна осећања живота. Љубав је истовремено и са делићем класичног романтичног а, али и са опорошћу, нарочито 'при крају кад међуљудски односи кулминирају у бруталност што сенчи целокупан садржај књиге. Љубав је ипак, по овој прози, мера свега што се дешава. Она је и показатељ осећања животне остварености главног јунака, његовог батргања изме Ђу летаргије, анималности и делића наде за онажнијим животним – потврђивањем. Мало је ко у нашој савременој прозној књижевности успео да са толико неисфорсираности и несхематизовано пише о љу: бави, да кроз љубавне доживљаје сугерира много од оне невеселије стране живота и међуљудских односа, а да притом избетне дискурзивно одређење и рационално коментарисање догађања. Настојање да се, кроз стилизацију детаља, ухвати један део стварности било би изневерено ако би се унапред, и директно, исказивао мо рални суд са класичне етичке и психоло. шке позиције. У прози овакве врсте, која тек у пределима где допиру асоцијације формира и кристализује реалистички заснована значења, мора се све, док се прича развија, прихватити као природно и, са етичко-поихолошког становишта, као пол: једнако нормално, значајно и оправдано. Љубав између јунака књиге и девојке Љиљане Варадинац може на много места ако се издвојено и само логиком живота посматра — да делује помало патолошки и морбидно; може у неповољном светлу да покаже и целокупну личност главног јунака. Али у укупности романа и у ре доследу догађања таква љубав, без обзира на исход који је дат — а који је један од кључева за дешифровање књиге по. стаје и нешто друго: показатељ одређених људских карактера, и мера осећања жи: вота, и једно егзистенцијално стање. Но никако не треба сметнути са ума да податак како романом „Куглана" доминира љу бавна фабула не значи истовремено да је роман љубавни у уобичајеном значењу то. та појма. „Куглана" је жанровски комплекеона књига, чија се значења крећу од психолошких профила савремених људских ли кова, па до најкрупнијих моралних и дру штвених преокупација нашег времена. Препознатљивим детаљима и реалистичким ситуацијама посебну боју аутентичности даје приповедање у првом лицу. Но функција таквог приповедања није само у стварању „илузије о стварном догађању“, већ и у могућности да се уз непрекидну мотивацију и начина и садржаја приповедања фабула води у жељеним смеровима. Тако је причање у стању да оствари утисак како се само приповеда, а не суди при том, Флексибилан јунак-приповедач може да модификује позицију из које прича, па тиме и начине на које прича, и да се у испредању фабуле креће од на изглед репортерског саопштавања, па до корипшт ћења сложених средстава при стварању психолошки драматичних поглавља. Али је исто тако могућно — што је често са успе хом коришћено у „Куглани" — да се стварају бурлескне сцене, које не нарушавају хармоничност целине, будући да имају и лотичко и психолошко „оправдање" у ћуд Љљивој и необузданој природи протагонисте романа. Уз то, скептична и делимично се„бична и анархична природа јунака-припове дача обезбеђује специфичну несташну не: обавезност, и то вишеструку: страни у сфери догађања, а на другој стра ни и у начину, редоследу и хронологији приповедања.
Све би ове особине којима показујемо модерне елементе у новој Стојшиновој прози мање вределе да у „Куглани“ није остварена изузетно добра композиција, и да приповедање нема онај функционални и доследни ритам. И мада овде можда и не би превише требало вршити поређења, јер не постоје сви разлози и предуслови за праволинијско поређење, „Куглана" по казује квалитативно другачији поведања у односу на раније Стојшинове књиге, Писац је остварио неколико вре. менских равни фабуле; централна је она која следи тренутак приповедања, али ус пело смењивање временских планова омо. тућује да се, кад то затреба, призивају непознати детаљи главне фабуле, и да се, одлажењем кроз асоцијације све до најра нијег детињства јунака-приповедача, налазе паихолошко-социјални корени и осећа. њу живота и појединим особинама и по ступцима. Исто је тако писац искористио слободе које му омогућује опредељење за субјективно располагање хронологијом излагања, да одлази повремено — као, на пример, при крају књиге, где је то добро остварено — и у будућност главног јунака. Брза и ритмична смењивања и ситуација-и декора — чиме је остварена заним Љљивост, један од битних квалитета модер. не прозне књижевности — имају своју мотивацију у осећању света и живота ко. је је такво да не пристаје на јака и посто Јана везивања ни за неку вредност, па ни за личност. Динамична смењивања времен ских планова такође у потпуности прате неуротичну природу главног јунака. А осо. бен и неусиљени речник, који има јако психолошко-социјално оправдање, чак нон да кад се превише приближи аргоу, исто тако допуњава богати мозаик наративних елемената и модерних поступака у „Куг. лани".
И — на крају — мада постоји мишљење да текстови овакве намене, дакле текстови који имају намену и намеру да препоруче једну књигу, више треба да назначе и о пишу поједине особености и вредности не. го да их недвосмислено пропењују, има ра злога да се овога пута резолутније искаже став “него што је уобичајено. Пред нама је једна несвакидашња књига, модеран ро ман, Ова књига показује сасвим новог Стојшина, у потпуности оствареног.
Челомир Мирковић
(Погсвор роману „Куглана", који се ових дама појаве “ Хе љује па штампе, у издању „Српске књижевне залруге ).
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Т
на једној
итам при. ·