Књижевне новине
ЕСЕЈ
ВЕЛИКИ УСАМЉЕНИЋ ; НИКОЛАЈ љЕскоВ
Поводом осамдесетогодишњице
ЈЕДАН од великих мајстора руске речи, оригиналан и непоновљив, који усамљено стоји у галерији великана руске литературе 19. века, кога је Лав Толстој назвао „писцем будућности“, а М. Горки „волшеб- | ником речи“ — Н. С. Љесков — прошао је тешку и трновиту књижевну стазу. Већ у почетку својег књижевног рада био је запостављен, одгурнут из широког матичног тока руске литературе 19. века због негативног става према револуционарним демократима и нихилистима 60-их година. Критика је деценијама игнорисала или непријатељски дочекивала његова дела потцењујући га и оцењујући као трећеразредног писца, а и у друштву је сматран мал. тене владиним конфидентом. Све је то веома тешко падало осетљивом писцу, који је о томе касније с горчином казао; „Двадесет година носио сам терет тнусних клевета које су ми поквариле не много само један живот".
. Касније се у овом критичком хору чу ју и други гласови. Нови књижевни нара» штај у лицу најдаровитијих представника испољава према аутору „Леди Магбет Мернског среза" симпатије и поштовање. „А. П. Чехов 1883. год. назива га својим омиљеним писцем. Књижевна критика 90-их година, наравно не сва, истиче код Љескова дубину и оригиналност психолошких карактеристика и изузетну склоност према етичким проблемима, што га приближава Достојевском. Говори се о необичном богатству боја, разноврсности тема, жанрова и стила, о мађијској виртуозности језика. „Историја књижевности ставиће Н. Љескова у исти ред с Достојевским и Шчедрином, с којима онима више сродних црта" — констатује један писац тога времена. Али још увек остаје на снази оцена Лава Толстоја да је љесков „писац будућности".
Љескова „је открио" и поставио га на заслужно место у руској литератури М. Горки, који је више пута истицао љесковљев утицај на своје,стварање како у погледу настојања да се што шире упозна и обухвати руски живот и проникне у његову суштину, тако и мајсторством речи, изненађујућим познавањем и богатством језика. „Као уметник речи, Н. С. Љесков "заслужује да стане у ред с та квим књижевним ствараоцима руске литературе као што су Лав Толстој, Гогољ, Тургењев и Гончаров. Снагом и лепотом свог талента Љесков мало уступа било којем од ових твораца „светог писма" о руској земљи, а ширином захвата животних појава, дубоким разумевањем свакодневних сукоба и загонетним истанчаним коришћењем руског језика често надмашује поменуте своје претходнике и саборце. То је одличан писац и изврстан зналац РУске средине још увек неоцењен по заслугама за руску литературу“ — писао је Горки 1928. год. | :
“ књижевности се Љесков појављује ббгих година прошлога века, већ као зрео човек. Тај почетак је неприметан и ништа не наговештава, јер није обележен уметничким делима него публицистиком, чланцима на дневне теме. Као публицист, еесков је оштар у судовима, трезвен и разложан у аргументацији. Мада демократски и прогресивно усмерена, публицистика та није одвела У водећи у то време табор Чернишевског, Доброљубова и Писарева него приближила умереноконзервативним круговима, што Је имало пресудан значај и за његов књижевни | развитак. Уосталом, Љесков се својим на праситим карактером тешко уклапао У оквире одређених друштвених идеологија, остајући увек на свом самосталном ЛИЧном терену.
срео. с публицистиком 60-их година појављују се прве Љесковљеве оригинал не приповетке у АУХУ Гогољевог критичког реализма, у којима се огледају својеврсне црте и особине новог талента. Писца занима народни живот, невоље малог човека, сељака и варошанина, притиснутог са свих страна стегама и захтевима државне власти, цркве и социјалног поретка. У то доба Љесков пише свој први . друштвени роман „Нема се куда, који спада У „антинихилистичка дела попут Тургењевљевих „Очева и деце, „Мзбур-“ каног мора" А. Писемског, ТГончаровљевог „Понора" и др. Роман има успеха КОДА · читалаца, али заувек фатално одваја аутора од напредних књижевних кругова и утиче на потоњу његову судбину. Тај додухват није био за почетника: лабаво ком понован роман с реакционарном тенденцијом покварио је Љоесковљеву репутацију и као књижевника и као јавног рад ника. Касније ситуацију погоршава, по речима М. Горког, зао роман „На нож, који је у напредним круговима примљен као назадњачки. о
Објављивање једне од најбољих ша вести у руској књижевности „Леди Маг-, бет Мценског среза, која би у другим приликама била књижевна сензација. ОЗАОглашеном писцу није донела славу. Посве“ ћена у то доба актуелном проблему 0 женској судбини, драма се догађа У па] вој средини провинцијских ТРИОРМА И М У лограђана. Борба младе Катарине пи. Мове за личну срећу у'усљувима ХчМаМе и празног животарења добија трагичне ди: мензије. Мада, због пластичности ликова,
свежине тона, верности психолошке мотивације, напрегнутог развитка радње 5 чврсте композиције, спада м висока уме ничка остварења, новела није наишла код савремене критике на одговарајући пријем. | У другој половини 60-их година ље сков се потвођује као својеврстан уметник раскошне палете, а стварање му лобија одређене сталне карактеристике. То ле доба кад пише таква ремек-дела као што
смрти истакнутог руског писца
«
· богатством, и могућностима народног то-
)
су „Клер саборне цркве", „Запечаћени анђео", „Зачарани путник", — чија права вредност тек много касније добија признање. Поетична идила успаване паланке, топлим бојама дочаране слике руске природе, раскошно богатство и упадљива оригиналност језика чине „Клер саборне цркве" „лирским романом без икаквог љубавног заплета". У овом и у многим каснијим делима Љесков се истиче као летописац свештенства, вере и људи око цркве, Ликови попа Туберозова и нарочито ђакона Ахиле заузимају, по речима. М. Горког, равноправно место у блиставом низу персонажа руских класика. Најлепши данак овој тематици плаћа писац у приповеци „Запечаћени анђео", која изненађује дубоким улажењем у психологију старовераца-расколника и познавањем старе уметничке иконографије, њене технике, историје и њених надахнутих вером незнаних мајстора. Новела је компонова-
Слична мисао о трагичној судбини самониклих талената из народа у суровим условима кметског поретка уткана је у приповетку „Уметник-власуљар", где се у елетичном тону приказује донекле сентиментална али драмски динамична историја неостварене љубави глумице из спахијског приватног позоришта и даровитог кмета-власуљара. Омиљена тема Љесковљева о талентованости руског народа, мада у детаљима има претеривања, у напрегнутом развитку фабуле и искричавом колориту језика крије доста сатиричне горчине. Апсурдни негативни ликови и скоро немогућне ситуације, као у искривљеном огледалу, одражавају стварност која личи на фантастику.
Један од значајних и сталних проблема “ љЉесковљевом стварању, којем се враћа више пута, јесте проблем о моралним и етичким особинама руског народа, о правди, правичности и праведности, о носиоцима тих црта и њиховој духовној лепоти. У низу портрета људи чиста срца и мирне савести писац с извесном дозом идеализације, ублажујући бујицу патоса призвупима хумора, налази појаве племенитости, доброте, саосећања, чврстину воље и појам о достојанству. Један од таквих „праведника" је јунак повести „Зачарани путник" Иван Фљагин, оригинална фигура „богатира" из руских народних песама — „билина". Мајка га је заветовала богу те га је животни пут водио у манастир, али неукротива природа вуче та у вирове живота гле пада у многа искушења и невоље. Фабула новеле је раз-
граната и шаролика, доживљаји се ређају, неочекиваном брзином, и личност и суд“
бина Ивана. Фљагина, такође уметничке природе своје врсте, необичне су. Аутор „Зачараног путника" и не воли обичне ситуације. Збивања која описује увек су изузетна, изненађујућа, изванредна.
Заједно с пооштравањем критичких нота, у овој новели се рељефније испољава средина која својим мраком, празнином и заосталошћу помаже да Главанова лела поприме херојски облик. Спонтано буБење људских осећања доживљује обичан војник („Човек на стражи") који напушта стражарско место код царског дворца — што повлачи најтежу казну — и тако ризикује свој живот да би спасао њему непознатог утопљеника. Веома карактеристична је за Љесковљев „народски стил" блистава минијатура „Левак" у којој је нашла израз страсна љубав пиштчева према живој речи, његова опчињеност
вора. Ту се аутор забавља и итра речима, мења их у АУХУ „народне етимологије, уноси шале, досетке и каламбуре не водеБи рачуна ни о логици ни о веродостојности. Тема руске даровитости у овој приповеци неодмеђено је преувеличана и у језику и у фабули. Али то рушење устаљених приповедачких канона не смета писцу да створи једно ремек-дело и по садржини и по лепоти.
У духу свог демократског расположења Љесков и осамдесетих година осветљу. је ликове својих честитих и скромних ју: нака из народне средине, попут "„„левака и његових другова, вештих и инвентивних у својим пословима, међутим осећање стварности с којим у претходном периоду није довољно рачунао не допушта му да у савременим условима ствара портрете „праведника“. Зато их он тражи у про ттлости, У првим вековима хришћанства, а радњу преноси у земље Блиског истока. Његов критички однос према званичној цркви и њеним представницима, као и цедокупном друштвеном и политичком по
НИКОЛАЈ ЉЕСКОВ
ретку, постаје све оштрији, донекле нагиње Толстојевом учењу али не прихвата га у целини.
_ Наредне деценије, карактеристичне по јачању реакције, угушивању слободне мисли и све већем притиску цензуре, који писац непосредно осећа, у његовом стварању звуче све жучније и смелије ноте. У делима 90-их година је све уочљивија публицистичка тенденција обојена сатиричним односом према стварности. То се сасвим јасно види у повести „Зимски дан", у целини посвећеној текућим дневним збивањима. Радња се одвија у салону петроградске аристократске породице, цела новела је дата у дијалогу домаћице и њених саговорника о „политичким, књижевним и „великосветским" темама. Згуснутим сатиричним бојама Љесков показује морално распадање не само појединих личности него читавог „елитног“ друштвеног слоја. — Цензура се јаросно окомила на писца, и добар број његових дела угледао је светлост тек после револуције. Један од основних принципа Љесковљеве поетике је да не концентрише догаБаје око главног лица или збивања већ да их открива и развија као кинематографску траку. Јер живот није роман и у ње му не бива све као у роману. У композицији он је противник традиционалног романа. Као истински уметник тражи свој стваралачки метод, нове жанрове. „Хроника, скица или серија слика, фељтон с уметничким смером, скуп призора или успомена „поводом" или „узгред“, стилизапија разних врста уметности, углавном народне; најзад белетризовани мемо-
ари и документа — све то чини низ оригиналних чисто „Љесковљевих" приповедачких жанрова“, каже аутор изврсне
књиге о нашем писпу ДА. Гросман. Богатство жанрова је пто“зроковало богатство
стилских облика. "Највитте су одговарали. приповедачком таленту Љеескова мемоари, .
биографија, хроника и анегдота. Главним залатком писца он сматра оштрину и занимљивост сижеа и интересантност приповедања. Сви књижевни родови су добри, сем досадног, каже он попут Вслтера. Насупрот психолошком роману 19. века, он истиче нешто што ми сад зовемо авантуристичким или криминалистичким.
Посебно место у Љесковљевом опусу заузима језик, вештина приповедања због
- које М. Горки назвао га је „чаробњаком
речи". О том имамо важно и занимљиво сведочанство самог писта: „Изучити товор представника многобројних лруштвених слојева је доста тешко. Народски, вулгарни, накинђурени језик којим су написане многе странице мојих дела нисам створио ја него сам га чуо од сељака, полуобразованих љули, празнословаца, од јуродивих и „божјака". Прикупљао сам много година поједине речи, пословипе, изразе, шале успут у гомилама света, на станицама, дереглијама, међу регоутима, “ манастирима. Помно и дуже времена ослушкивао сам изговор и.акпенат Руса на разним ступњевима друштвене хије-
рархије. Сви они говоре. код мене на свој.
начин, а не књижевним језиком". Својеврсна Љесковљева иронија с дијапазоном ол благог хумора до жучне сатире као битна карактеристика његовог стваралачког поступка је чвосто повеза. на са спепифиччним обликом гтиповедања који се код Руса назива „сказ': „суштина тог жанра је у томе што о личностимл и лотаћајима не прича неутрални и облективни аотор него „приповелач", често учесник догађаја који се описују. Језик уметничког дела као да се „замењуте". живим товором имагинарног „приповелама", који је сам по себи књижевни лик. При том је „приповедач" обично лице које поипала другом друштвеном. слоју и, културној средини него што је она коју приказује пи сац'. То пружа „сказу“ посебну живост а језику његових дела изузетну оригиналност и колорит продубљујући индивидуалну и друштвену карактеристику његових јунака" (Бухштаб). Ауторов заменик је обично лице из народне средине које. по својој „етимологији“ мења стране и руске речи које при таквој „обради“ добијају ново звучање и свој „подтекст". | Савремена критика је замерала ћескову сувише јарку обојеност језика, употребу ретких речи из фолклора, персифлажу, језичке трикове, наклоност каламбуру, претерано мајсторство, истичући да је он „писац за, филолоте". Аутор „Зачараног путника“ је на то одговарао да писати просто не уме, да је навикао на такав рад. а Немирна духа, плаховите нарави, сетљив и нетрпељив, Љесков је дуго вре мена остао усамљен у руској књижевности 19, века. Као његов зачарани путник прошао је својом земљом завирив у све забитне кутове тражећи правду за мале људе пи истину о души свог народа, узди. жући највише пожртвоване и скромне, мирне савести и чврсте воље, скоро незапажене у свом херојству. !
· Петар Митропан
прео-
Петар Пајић
Златибор
Здрава тодино, кућо од ваздуха, твој предео расте пред нама
све што се више удаљавамо од њега, твоја трпеза младих дана,
неге и чистог златног звука, . твоја трпеза окружена великим звездама. Учинило нам се једном да је
у плавој зими твојцх небеса.
била видљива наша љубав,
од ње се растадосмо пре сусрета, пре! нето стигосмо пут нас одведе, време које није ни дошло
сада је већ за нама.
Стабла од воде,
стабла сунчеве светлости,
стабла од снега,
подупиру наше сећање у коме нам је зима,
У нашем сећању нема прошлости,
али, чак и сазнавши да је она измишљена,
да нас нису волели,
да је било бтрова у љубавном пићу,
ми је се не одричемо,
ма себе нисмо лазали,
ми смо и у лажној прошлости волели.
У даљини видимо
снег затрпава звезде, приближавајући се,
наши осунчани предели премештају се из
јучерашњег у сутрашњи дан.
Ми смо сигурни да ће он умети и без нас леп да траје,
да пролепшава и наше убице.
2
Сат који куца под земљом и на небу, ветар који пали корење,
ветар међу звездама,
зелена ватра земље,
· исписују наша имена пуна живе самоће, мешају нас са крдима која су протутњала, потонувши у земљу као пљускови кише, као оборене шуме.
Ми наша лица видимо већ прекривена твојим октуглим брдима, помешана са твојим лишем, дубоко доле мсечена снатом месеца, наша лица као тлечери под земљом са траговима пољубаца који врући пеку на леду, у мељави затрманих звезда. "'окава, сребрних мачева, међу нтицама које под земљом машу крилима, премештајући твоја брда у видике, узнемирујући опет нечију несавошену будућност.
ниси мана
ЛОМАЋИ СКЛАДАТЕЉИ, ПСЦИ И АЛАПТАТОРИ
Наставак са 8. стране
„Филомена" је лагана и необвезна комедија, као што је и комедија истог аутора „Субота, недеља и понедељак", која се с великим успјехом приказује у загребачком казалишту „Комедија". Главно лице комедије, шјора Филе, отишла је кривим путем у младости. У озбиљнијим или старијим годинама жели да се „среди“, уда, окући. Глуми тешку болест и њезин љубавник жени се њом на тобожњој самрти. Тако започиње комедија која ће ипак завршити онако како је Филомена замислила: постат ће „законита жена", а ње зин муж дат ће презиме њезиним синовима, увјерен да је један од тројице ипак његов.
Загребачки редатељ Ванча Кљаковић врао је лежерно и допадљиво поставио комедију која је написана 1946. и којој се радња одиграва некако у то доба, а радња сплитске прерадбе одвија се изме Ђу два рата. Једино би понеком мрзоволљном гледатељу могло засметати редатељово инзистирање на човјекољубљу Дујма Шпурјана. Филе има три сина и увјерава Аују да је један његов. Но неће да му ка. же који је баш његов јер би у том случају — запоставио друга два. Редатељ је приказао да је Дује прихватио Филоменино образложење, Међутим, Дује је темељито упознат с Филином прошлошћу и зато би било разумљиво да има сумња ми невјерице. А њих у Кљаковићевој режији нема, па нема,..
Филу је тумачила првакиња сарајевског казалишта Марија Данира. Ради се“ о глумици која је своју каријеру поститла у првом реду тумачећи Антигону и са. лонске госпође. Зато је и разумљиво да је та и таква глумица Фили и не хтијући да. ла одређену финоћу у гласу и покрету. Данира је нарочито освојила гледалиште својом неусиљеношћу у првом дијелу представе, у тренуцима кад изазива ДУјУ. Нешто слабија била је у призорима у којима је исказивала мајчинску њежност и женину брижљивост. .
Човјека који је већи и највећи дио живота провео у лову на ужитке и жене ненаметљиво је тумачио Југослав Налис. Од три Филина сина најугодније нас је дојмио Јосип Генда.
Редатељ је пуну пажњу посветио Мизансцени, није било покривања партнера, маска Јурја Папића била је укусна. Кљаковићу би се могло приговорити што ни је комедију знатније кратио и тиме би она једино добила на занимљивости и пуноћи. И без задњег, трећег, чина комедија би мало, јако мало изгубила. Једино би нестало глазбене точке. Сценографију је дао Миодраг Аџић.
Аустријски књижевник и чувени равнатељ још чувенијег бечког, казалишта, Бургтеатра, Лаубе записао је и ово: „Основни циљ казалишног равнатеља јест да код грађана побуди интерес за казалишне успјехе. За тај циљ дозвољена су каткад и лакша средства. · Сплитска „Шјора Филе“ зацијело представља лак“ ше средство за добивање казалишне пу лике. Али стављањем те комедије на ре пертоар управа сплитског Хрватског народног казалишта није направила прома-“, шај.
Шимун
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9
Јуришић
ПИ НИМ аи пина И НИЦА. „ННВ