Књижевне новине
пећ МЗ
Увек изнова ништа не знати
Разговор са познатим мађарским песником Јаношем Пилинским на Октобарском сусрету писаца |
ПЕСНИКА Јаноша Пилинског не
познајемо. Сем прегршти стихова у „Нолитовој“ антологији „Но"вија мађарска лирика", у преводу Данила Киша и Ивана Ива њија, посебно чудесног „Апокрифа", који је опчинио присутне на књижевној вечери учесника Октобарског сусрета писаца, његово дело нашој јавности, није довољно знано.
Ипак, после тих неколико песама, и кад разговарате с њим,
"ни у једном тренутку не напуш-
та вас осећање о изузетној песничкој појави. Несвакодневној, чак и у богатству савременог песништва. Оставно је дубок утисак и на ствараоце с којима се виђао у данима Сусрета. „Он је чудесан, има нешто анђеоско у њему" — рекао је Перо Мужијевић, професор светске књижев'ности, у Београду, иначе несклон претераном одушевљењу.
. На Јаноша Пилинског _ као једног од највећих песника савремене мађарске књижевности први нас је упутио Васко Попа, говорећи о њему управо то што смо после и сами осетили, а потом, на исти начин, и Данило Киш. Требало би зато да „Багдала" пожури са објављивањем збирке његових стихова „Иконе великог града" („... кад сам ви. део Њујорк, схватио сам да је то назив моје збирке"), коју је приредио Стојан Вујичић, веома заслужан за наше упознавање маБарске књижевности.
Песме Јаноша Пилинског са. купљене су у четири књиге: „Трапез пи ограда", „Иконе великог града", „Иверке“ и „Разбуктавање". Написао је свега дватри есеја. Превођен је на више светских језика. Песник Тед Хјуз (муж песникиње Силвије Плат) током осам година превео је педесет и две његове песме, Величанствени _ „Апокриф"“ Тед Хјуз је преводио пет пута и сад је коначно готов, заједно са пред: говором за књигу, која ће, мишљења је песник, бити значајна. Хјуз је ишао чак дотле да заустави штампање дела док и најновије четири песме не буду готове. ЈЕЗИК МЕ ПРЕВАЗИЛАЗИ Представљајући се нашој јавности, у извесном смислу први
пут, Јанош Џилински причао нам је о свом робењу, првом и дру-
том, уметничком, својој поетици, ,
виђењу, или боље, _ доживљају света. — Дакле, човек се прво ро-
ди... Ја, 1921. године, у Будимпешти, у знаку „Стрелца" и, пре ма астрологији, за длаку сам промашио да не будем грешник. То је што се тиче рођења.
— Моје уметничко рођење2 Не познавајући још егзистенцијалисте — а младост ми се одвијала у знаку личних проблема — био сам хомосексуалац, у значењу усамљености, не у значењу праксе, — Рат и друштвене промене које су из тога произишле, ужаси, скандал рата и концентрациони логори (Пилински их је упоз нао — прим, Р. С.у за мене су значили највећу увреду; не дожив-
љај, већ увреду. Али, истовремено, и неочекивано разрешење дичних проблема. Из изолације, аичне п сексуалне, поново сам пронашао људско друштво и при. роду.
— То што се зове моја аг5 роеНсаг — Дакле, моје најдубље везе су биле са мојом тетком,
која је у дегињству пала на главу и постала пдиот. Њој је го. вор представљао велики проблем. Имао сам пет година када сам је учио да говори... Видела је једно дрво, а још није знала за реч дрво. Питао сам је: „Волиш ан ово дрвог“ Одговорила ми је: „Не". „Зашто2' „Јер оно увек ствара ветар." После сам јој рекао: „Бејби (Барбара), кажи реч: дрво". Учинила је велики напор, и после неколико дана успела је да каже: дрво.
— Знате ли. да ја заправо не знам тачно да ли припадам авангарди или аријергарди. Ја, на при. мер; не разумем неке младе љу: де који мисле да је језик недовољан. Никад не заборављам мо. ју тетку-идиота п њену бескрајну радост кад је пронашла реч за дрво. А ја, који можда нисам пдиот, ја се потпуно слажем са својом тетком, и осећам све до данас: језик ме превазилази. Због тога сам апсолутно сигуран да је Достојевски, такође, н да: нас модернији и скромнији него
· Џоје. )
РЕЧЕНИЦЕ У ПРАВИАНОЈ СИНТАКСИ
— Ако бих се запитао шта је моја естетика, ту имам више олљ сесија, Једна је музичка: музика
|
антимузика, Друга — да своју аичну револуцију треба да изведем као прави анархиста, што треба да значи да никад нећу писати манифесте, него ћу доћи с малим кофером, у једном сивом мантилу, У нади да у мом малом коферу има правог експлозива. . Е
— Није нарочито важно, али бих хтео да кажем. Познајем врло добро конкретну поезију Немачке. У једном квадрату налазе се три речи: човек, пас,
"море. Данас се о тој песми без.
синтаксе пишу дуги есеји, у којима се тврди да наша имагинација може слободно да шета. по свету између ове три речи, да „рени у овој песми слободно лутају“. Али, после грехова који се не могу признати, и нашавши се у свом кревету, плачући, више волим једну реченицу која је била речена у правилној синтакси, и то је: „Срећни су они који плачу".
— Постоје две реченице за мене, за моје дело веома значајне. Но најпре, треба рећи: поезија није филозофија. Филозоф хоће све да зна, а песник хоће све изнова да ништа не зна. Али
ЈАНОШ ПИлИНСКИ
дотађа се да извесни мислиоци дају одређене дефиниције које су за песника можда значајније од самог песништва. Наншао сам на једну реченицу Симоне Вејл, која дефинише, можда чак и превазилази моју агз роебса. Ево те реченице: „Свет постоји. Он је лош, апсурдан и нестваран. Бог не постоји. Он је добар ин стваран“.
(– 0 Симони Вејл Елиот је рекао да је то „најинтелигентније биће које је срео у свом животу, најјеврејскије, најхришћанскије н најфранцускије". А ја кажем да је била истовремено и сјајан демагог. Она је рекла: „Има. добрих писада, чак и у модерним временима, на пример Шекспир — кад је писао „Краља Лира". Рекла је: „Интелектуална нискост нашег времена довела је до таквих једностраности као, на. пример, надреализам“).
— Аопуњујући Симон. Веја, могао бих цитирати још једну реченицу која је нграла врло значајну улогу у мом животу, а. која се не подудара са'наведеном, њеном реченнцом. То. је једна Рилекова реченица, н гласи: „Страшно је да због. чињеница, никад не можемо да упознамо стварност." 2.
Шта у контексту свега то: сте рекли; У стварности каква јесте, може учинити ·-поезија2
— Живот песништва је. непо» нат као живот семена. У јељном смислу то је јелан мета-језик, што ће рећи то је. језик (го вор). У нашем времену ми смо заинтересовани за ствари другог реда. Али песништво, _ ћутљиве жене и семе одржавају свет.
0 АПСОЛУТНОМ ТРЕХУ
— Ето тако — човек зна све о свету, и ништа ме зна. У овом тренутку %удскизлочин ме ин" тересује. Желео бих да направим филм о комплексности ЉУд: ског понашања... Видим једну талентовану личност, налик Фа малог Бартока, окружену суро. вом (браћом. Младић има савршен слух. Али: он није музичар. Стиснут |у патикама, иде у ноћ да обије банковне касе, ноћи Њујорка. он је на коленима. Чу је унутарњу музику каса као звук Табернакула. Његова га мај ка увек испрати. Из једне велике корпе за рибе додаје му обијач ки алат. Кроз ову причу греха хтео бих да доспем до апсолут-
ња слика била би последњи
тлеров дан, И: то би, дакле, 6 затворена соба у којој Хитлер седи и непрестано једе колаче. То је историјска чињеница. И после анализе различитих грехо-
ва, волео бих да бацим филм на
уметничке теразије, које имају музичке способности, за: мене то су теразије молитве и понижења х (.... музичка пратња тог филма била би Бахова музика).
— И на крају — ја сам један стигматизован човек. У детињству, милошћу случаја, живео сам меЂу часним сестрама и затворевим проституткама (то су две ствари). У затвору, дакле, учествовао сам у празновањима и незаборавним церемонијама, зајелно са проституткама и часним сестрама — док је у првом реду седео _ свештеник, као почасни гост. Познајем сузе и загрљаје проститутки и часних сестара, и те сузе и ти загрљаји враћају ми се као незаборавне мелодије, у свему ономе што покушавам да УЧИНИМ ..,.
— Сад бих хтео да завршим. Говорио сам о једном прикривеном анархизму, говорили смо о језичком осећању идиота — и могу рећи, ако постоји нека мо. ја естетика то је: увек изнова ништа не знати, Ја сам један антипросветљени и волео бих да пишем на један тако јед: ноставан и дубок начин, о стварима можда врло компликованим — на начин као што је моја тетка. била песник у тренутку кад је именовала дрво.
—
Рада Саратлић
ЛЕТОПИС
Где је петина о позоришту у унутрашњости 2
Задесили смо се у Вршцу, начули приче о позоришту и желеди да истину, могућу свакако, чујемо из „прве руке“. Од управника Десимира. Баковића тражили смо кратку „личну карту" позоришта. Истини за вољу, он до овог радног места није био 1оз0ришни човек. Али, с поносом каже: „Глумачки ансамбл има 19 чланова, а да би састав био потпун, требало би да имамо двадесет п једног глумца, Међутим, и са. овим остварујемо запажеме резултате и одлично радимо, Места у сали има 418, а она је м просеку испуњена са 360 гледалаца. То скоро значи да је сала „Стерије“ најчешће — пуна. Плате глумаца се крећу од 2.300 до 5.000 динара. Сви гаумци имају решено стамбено питање, _ сем једног. Наши глумци су приститаи из свих градова Југославије (из 12), а гостовали смо до сада у тринаест градова. Ммамо потпуну сарадњу са радним органи“ зацијама, нудимо им програме, формирамо их по њиховим же љама и тиме у потпуности остварујемо . начела – самоуправне културе. До сада смо добили значајан број награда и можемо слободно . рећи: ништа нам не недостаје, треба само да запнемо. и да радимо пуном. паром. За све глумце. Југославије врата „Стерије“ су отворена. _ Једини проблем је што у целој Војводи ни има само 8-9 глумаца са завршеном ·Позоришном академијом. Питам се зашто Академија не школује више тлумаца. То ми је . несхватљиво. Они имају тле да раде" 2,
Да не бисмо остали прекраћени за' другу страну медаље", ако је има, а: изгледа да је има, раз говарали смо са тренутно јединим „режисером '(други..је, „веле, у болници). Дознали смо следеће.
— Редитељ је бодован ислод сценографа (21) —- Вршац је 1ед: но од ретких места у које кпитичари никад не залазе, == Овле не може да се стекне. никакав редитељски реноме. — Сваки рад и евентудани. испех овле је тлуви камен бачен у Дунав и ОА свега се само чује „бућ“. — То што свако има стан је у ствари собипа без купатила (купатилом се служи 5-6 особа). — Кроз кпов моје собе увече се виде дивне звезле. — Пара има за све сем за представу. — Глумци пале и пре и после полне, — Желели смо да колективчо ове толине посетимо ЋИТЕФ пода вилимо шта се у свету позортитта збива. То нам је било онемогућено, — Кал се тражи набгвка пеквизита за ттрелставу то је луксуз, а није хуксма купити #0 небулезних · фикуса за позоретте. — На.крају. птитајте се, заттто сам овде остају толетто- лаве и беже! ' :
Мили смо у дворану која је
"чаробна, као из неких далеких
и сањаних позоришних: времена. Сва је обновљена и рестаурирана: Стојимо на' сред празне дворане, сред потпуне позоритине атмосфере и питамо се: Где је; У стваом, истина о позоришту У У мутрашњости. (Р. А) ·
А ФА
ПРЕВОДИ НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ > Успех Шћепановићевог романа у Француској и Швајцарској „Уста пуна земље" | доживела и друго издање на'
француском језику — Књижевна критика овај роман Бранимира Шћепановића проглашава за ремек-дело
ПОЗНАТА издавачка кућа ,„1/ аве 4' ћотте" из Лозане, објавила је 15. септембра ове године луксузно опремљен роман Бранимира Шћепановића ·,Уста пуна земље" ма франнуском језику, у преводу вреног преводиоца Жана Деска. Овај Шћепановићев роман, који је прошле године добио Октобарску награду Београда и чије се четврто издање код нас ускоро појављује, доживео је и Код читалаца у Француској и Швајпарској изузетан успех: почетком новембра, за непуна два месеца после првог, појавило се и друго издање "на. француском језику што је, сумње нема, јединствен случај. На корицама француског издања може се прочитати: „Уста пуна земље" су дело згуснуто, пуно значења, снажно, Једноставна, али затонетна својом симболичном дубином, ова опора и реалистична повест, представља јединствени тренутак савремене светске књижезности". Николас Бувије, говорећи преко женевске телевизије о Шћепановићевом рома-
падале
БРАНИМИР ШЋЕПАНОВИЋ
ну, само се својим ласкавим оценама придружио књижевној критици која „Уста пуна земље“ проглашава за ремек дело, а Шћепановића за великог писца савремене светске литературе.
Тако, једна од неколико најзначајнијих француских књижевних ревија — париски „Магазин литерер' доноси у свом новембарском броју на страни и по (тај простор,. иначе, у истом броју испуњава осам приказа о осам немачких писаца) велнки приказ
из пера књижевног критичара Жан-Луј Кифера под насловом
„Осамдесет засењујућих страни џа"_ ни поднасловом „Издавачка кућа; „1/ аге 4' ћопипе" нам открива једног великог писца" где се између осталог каже: „Ме. ђу новијим остварењима савремене књижевности „Уста пуна: земље' Југословена Бранимира. Шћепановића неоспорно је најфасцинантније од свих која су нам понуђена. Својом трећом књигом, Бранимир Шћепановић нам даје роман који се својом дубином, величином теме и лепотом речи уз диже до нивоа највећих књижевних дела. Са својих осамдесет засењујућих страница, „Уста пуна земље су чисто ремек дело. које
нас подсећа на најбоља Фокнеро- ·
ва дела... У врсти коју бисмо могам означити као матични реа-
КВИЖЕВНЕНОВИНЕ
“ређивачки одбор: др Петар Волк, Васко Ивановић, Миодраг Шлић, ар Драган М. Јеремић (главни и одговорни уредник), Вук Крњевић, Момчило Миланков, Чедо.
мир Мирковић, Богдан А. Поповић (опера- _
тивни уредник), Владимир В. Предић (секретар редакције), Владимир Стојшин, Божидар Тимотијевић, Зуко Џумхур, ар Иван Шоп. Бранимир Шћепановић. Техничко-у метничка опрема: Драгомир Апмитријевић, х У Издавачки савет: др Димитрије Вученов.
др Малош Илић, Јован Јопанавић, Душан.
Матић, Богдан А. Поповић, Божидар Про дачпвић, др Драшко Ређеп. кар. Миловав Ганасијевић Плејно регење срафичке опреме: Боглав Кршић,
Лист излази сваке друге суботе. Цена - % динара. Годишња претилата 60, оолуго-
детшња 30 динара, а за нностранство двоструко предузеће „Књижевне новине“, Француска 7. Телефони: 627-286 (релахци.
ја) н 626-020 (комерцијално одељење а за. министрација). Текући рачун: 60801 601-2089.· описа се не враћају. Штампа „ГАС“.
5 2
Београд, Влајковићева 8.
(ара Рибри.
Лист издаје Новинско-издавачко. Београд,
,
дизам дедо Уста пуна земље, У коме је смрт тако присутна, величанствена је поема животу. Дубоко и достојанствено размишљање о људском времену".
ХМ швајцарском листу) „Ко операсјон" Андре Шедел објављује приказ под насловом „запам-. тите име Бранимира Шћепановића", Ево његових речи: „Араматична у свом одвијању, трагична по проблемима живота и смрти на које указује, ова повест нам открива једног писца богате. ин спирације,' великог приповедач ког талента и огромне изражајне снаге." Лозански „Трибун" под насловом „Шћепановићева повест која плени" доноси приказ Ричарда Гарзароле: „Ова кратка, али згу' снута књига заслужује највећу пажњу — вели . Гарзарола. Стил јед ноставан и поетичан понесе нас од првих редака и ускоро нас до"води у област у којој фантастич"но као да пружа руку реалистичном, са једном супериорном лакоћом, да би се читав текст винуо на ниво сна у којем нас очекује "вртоглави пад у стварност земље -_ земље човека која је метафизичка стварност". У листу „Рали: ман" Бернар Рејмонд између осталог каже: „Ево једне кратке књите: сат читања. Али какав сат! Кад сам је прочитао пре месец „дана — ништа „нисам био у стању сда кажем, осим да сам опчињен. И'још данас имам тај исти ут гсак и зато и тврдим: безусловно је прочитајте!" У листу „ћдиберте“ критичар Кифер објављује велики · приказ под насловом „Уста пуна земље — ремек де ло Б. Шћепановића". „Уста пуна земље" нас враћају фундаментаалној литератури које је читалац савремених дела, на жалост, исувише лишен — вели он. Помишљамо на: Фокнера из' Дивљих палми, чију жестину. и облик наизменичног књижевног казивања "има и ова блистава ћепановиће"ва књига. По етичкој димензипи, ово дело. нас наводи. на пазми-
“ шљање о смислу ЉуУАСКОГ постоја-
ња и придружује се суштинским питањима литературе свих време“ на-м ових земаља, Већ са ттовим страницама“ овог романа, комно: нованог од ставова које је аутор "сложио извесно влалајући итром "контрапункта, проолиђемо у срЖ снажне драме, која ле у стилизованом облику, упзаво, лоама. нелог људског постотања." У листу „24 часа", великом штваптапском дневнику, који 7 свом. бвоју Од 6. "октобра облављује тедну восту биланса светске литературе обтављене на француском 'језику" У овој години. закључује се да је · Бранимио ЈПЋенановић 1јелан' Од великих писапа овотолиттње КИ жевне смотње“, а у бзоју од 10. „новембра обтевљен ле мелики том каз из пепа Роберта: Нета под на» словом: „Смот тријумт тле у ре мек-лелу Боанимироа ТТ епанови-
"ћа Уста пуна земље". По' печима.
свог критичаоа „смрт трићгмлћу. је у. ремек лелу Бранимира: Те пановића | Уста пуна земље на крају једне апсурлне хатке, Педне алегорије, једне фантастичне по"вести о илузији: илдузији (од које се живи и која нас убија... Богаство ове задивљујуће повести захтева читање, на' тричетири нивоа: од оног најнепосреднијег = једне луде хајке, која даје" роману напрегнут, задихан ритам, до оног најдубљег нивоа — једне медитације о вазда присутној смр „ти, тој немилосрдној, опчињавајућој, изопаченој мађионичарки жоја нам се не да кад је призивамо „да.би боље тријумфовала кад“ је више не желимо..: У томе и је сте срж фантастике овог ремек„дела, заиста јединствене лепоте: тај контраст између реалности хајке н њених узрока у којима назиремо силе мрака... Уста пу. на земље су књига-доживљај, · пун изненађења, једно од оних ретких дела које се пикад не заборавља." 1