Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 36

(С. Г)

. ,

казао не би се речит пер, Најволе, сад.

кад галаме сви.

гукни

Иако говориш тек онда

Никога не знам да тако по

Најволе, мислиш да ти си адвокат и говорник врстан, Ево, заћуташе сви

МАРТИЈАЛ (1, 97)

Бранислољ Нешробић Записи Вељка Влахжобића

ао кад пукнеш прстима, ето, то је десет година: тдлико је

прошло од смрти Вељка Влаховића, Обелсжавајући сећање

на Вељка, редакција НИН-а је, у бројевима од 10. и 17. марта, објавила његове записе писане непосредно по изласку из шоксобе, тог Предворја, те 1975. године, на Острву.

Сусрет са овим записима, изненадан као летњи пљусак (дакле као нешто што изненади али се свакако могло очекивати), представља сусрет са књижевним ремек делом. Из сећања се кристалише сазнање да је Вељко Влаховић кроз све остало што га споменичи био истински песник, Записи из шок-собе, у својој целовитости, то сазнање утврђују.

У књижевности се често догађа; значајни писци,. сабрана дела, златотиск, тиражи, претензије, а све без оних нарочитих страница, без оног нечег што се опире поимању, што измиче анализи; а само собом засветли као кључ судбине, То су опи часови великих дестилација кад спавају све ' претензије, кад је бројчаник слогова у квару. Из таквог једног часа песник Стеван Раичковић извукао је баладу о Црном Владимиру, од тог узнесења, те врсте ореће су и записи из зшок-собе Вељка Влаховића.

Оврстати ово ремек дело у неки од књижевних родова није једноставно, а није, мислим, ни потребно, По лепоти казивања, по начину како емитују своја унутрашња језгра, ови записи припадају поезији. По мудрости којом пулсира сваки од осам одељака, без натруха претенциозе и учености, они оу философска дело, или, ближе, есеј о смрти, као онај. Беконов. 60 којим Вељко, на крају, има реплику. По композицији, броју ликова и начину како су приказани, ови записи садрже одређене романескне одлике, ако роман не подразумева инфлацијски однос према папиру. ' ;

Суочење са смрћу у ткиву је сваке уметности: Варакање са Крвником који удара рецке, залогајв броји, Крвник је, на срећу(2) невидљив, али у шок-соби он је богме — а гледао а жмурио — ВИДЉИВ. У његовом присуству; под његовом строгом контролом, одвија се песникова стваралачка (и животна) драма. :

Песник Вељко Влаховић пред Крвником не жмури: он ГЛЕДА; Гледа широм отворених очију и то је, вероватно, та фасцинација која нас пред овим делом обузима: ;

Кажу да је човек, кад се суочи (очи у очи) са Крвником, превасходно обузет својим Ја, да све снаге усредсређује да би поново, као муња, проживео читав свој живот, И опет та фасцинација: песник Вељко Влаховић УСПЕВА да гледа друге, своје непознате „комшије" У шок-соби, да их благо-иронично, каои себе сама, у тим ОЗБИЉНИМ часовима гледа.

Непознатом комшији; који је за живота свирад у неком. великом оркестру, долази супруга е да би јој-муж, у свом мајславнијем часу потписао два чека: један на 620 фунти а други бланко па да ожало: шћена госпођа касније сама упита своту. Комшија, међутим, потпису“

је чек на 620 фунти, али онај бланко, проклета циција, неће да потплише, „У себи га псујем = чему тај тврдичлук, када су му сати већ избројани, тим прије што.је цио живот посветио музици, Можда су по његовом животу и сувише добовали Бах и Бетовен, па сада осјећа потребу да им се на неки начин свети."

Можда је тај неугашени смисад за хумор; који пропламса из сваког поглавља, један. од елемената фасцинације пред овим записима. Из свеукупне филозофије овај учени човек У шок-соби призива у сећање мисао из Веда У којима ја ујош прије 5000 година записано да је БУДАЛЕ ЛАКШЕ ЛИЈЕЧИТИ.;

Окован жицама, цевима, скалпелима; рентгенима и' рачунарима, пе сник се обраћа свом хирургу „да је овај морао завршити пре хирургије електричарски и водоинсталатерски занат“. И то је детаљ који, У контексту дела, фасцинира, То није „шала“ којом се заварава страх, него „шала“ којом се храбри, соколи хирург, То је хумор од врсте које се сећамо и из песниковог живота, Али хумор у овом случају није избегавање ол суочења са неминовним, није пуко растеривање помрчине; је овде знак пуна свести о „надолазећој стихији"“. „Бекон је на овом острву тврдио, у есеју о смрти, да она отвара врата славе, ја сам имао супротан утисак, Пред свима који су ових ноћи умрли У шок-соби, врата славе су се залупила, а отала су широм отворена само врат: рава."

Тако Вељко Влахо: завршава Осму ноћ својих записа.

А то о забораву није тема моје белешке, “=

Драо Ћубић „Језик

у процијепу

има богату литературу и проучен, односно изгра! ђен систем, припада оним језицима чије име још статусно ни-

' С рпскохрватски језик, иако

је утврђено. Тај факат изазивао

је не мало спорова, чак и међу лингвистима, и нарочито у периодима спорова о другим, рецимо скономским или политичким несугласицама. У посљедње вријеме се покаткад чује да наша штампа,

' особито, београдска, сензационали-

стички пише о том језику. Међутим, та квалификација, макар ако је ријеч о посљедњим годинама, не би могла да се прихвати. Не из простог разлога што је управо У то вријеме у српскохрватском језику било више драматике него што је то могло да се закључи на ос нову штампе, оне београдске. У једном моменту, заправо, у припремама енциклопедијских одредница о дјеловима српскохрватског језика, било је директних покушаја да се ти дјелови издвоје из цјелине и „конституишу“ у засебне језике, под фирмом националног имена језика. На срећу, та времена су већ за нама, али су оставила ожиљке који се не могу лијечити чаробним мелемима. Наша раздвајања У више области економског и дрултвеног живота и жеља за стварање „заокружених цјелина“ имала — су утицаја и на „заокруживање _ језичких цјелина“, тј. покушавање формирања од једног више конзистентних језичких система и љихову самосталну ортографску, лексичку, терминолошку и другу кодификацију. Непоштовање и нарушавање заједничких законитости у

српскохрватском језику у вријеме,

од петнаестак посљедних – година довело је, како смо то у више наврата наглашавали, до — сопствених „норми" информативних, ређе из-

давачких организација, не увијек.

везано са тзв. варијантским поларизацијама. Диференцијација је водила ка удаљавању језичких израза, рецимо у телевизијским центрима (данас ако и не посматрате екран, лако можете препознати да ли је заједнички недјељни дневник, на пример, титоградски или сарајевски, што се не односи на београдски и новосадски; уочићете да се титоградски дневник од два задња разликује само у ијекавизму). То се дијелом може односити и на дневне листове. Као да се инсистира на томе да „наш“ студио или „на ше“ новине буду различити од друтих на истом језичком подручју. То могу бити путеви ка осамостаљивању дјелова једног организма, чија перспектива не може бити развијање у самосталну цјелину, али може уништавање тог једног организма. А нема потребе претпостављати колико за културу српскохрватског језичког подручја у будућности то може бити погубно. Па и пракса наших савезних органа да се текстови на српскохрватском језику не пишу равноправним верзијама, већ у варијантама, изразима и сл, није излаз, или не макар пун излаз у демократизацији природног права људи да се слободно изражавају својим изразом, на „свом" писму (ради се искључиво о текстовима, не о усменом говору). _Неприкладна пракса, ма на ком нивоу, језику као цјелини може да ствара тешкоће, нарочито ако разним писаним верзијама дамо национаљ но име језика, односно израза. У таквој пракси постоје опасности да посне стичу они (најчешће то нијесу лингвисти) који планирају раздвајање језика.

Ми сами, дакле, правимо хипотеку, рачунајући можда да ће је паметнији _ од нас раздуживати. Но, она има и још једну реперкусију. Српскохрватски језик се изучава у више од седамдесет универзитетских центара ван наше земље, широм свијета. Свака наша недоумица овдје, сваки наш сукоб и размирица око језика негативно се одражавају на његов положај у свијету. Наши многобројни пријатељи у иностранству понекад нас питају шта то радимо са својим језиком. Они, ако су лингвисти, обрађују га и проучавају као један језик (са унутрашњим разликама), али међу другима јављају се и они који га представљају као два, сјутра ће можда као три, или четири, При томе не треба заборавити да они наше несагласности – узимају као поводе за оопствене иницијативе које нама не користе, игноришући јасне ставове наших лингвиста, сербокроатиста прије свих, да се ради о једном језику. На жалост, због поштанских баријера (мање из других разлога) наша лингвистичка литература тешко продире у свијет (због великих поштарина довијамо се те литературу шаљемо приватно, у бољем случају преко амба-

сада), па се страни слависти о сер-'

бокроатистици у Југославији понекад упознају о различитим посредним путевима.

Рекло би се да је међу нама сазрело схватање да нам је неопход“ на једна енциклопедијска публика ција о југославистици код насиу свијету. Томе је био посвећен и скуп југословенских лингвиста који — је одржан крајем марта ове године у Сарајеву. Један наш амерички колега у данима скупа рече да би такву публикацију прво требало штампати .за стране југослависте, на енглеском језику. Јер, страни слависти нијесу довољно упознати са високим степеном јединства југослависта у гледањима на статуг српскохрватског језика. И вјероватно је амерички слависта у праву: до страног читаоца лакше допиру новиноке вијести:о тешкоћама у нашем језику него ваљана лингвистичка литература, Зато и треба — схватити тешкоће страних слависта који воле сербокроатистику, њоме се баве и доприносе њеној афирмацији ван матице, Сербокроатиста је мало и овдје м у свијету, али не зато штојс у питању мали језик, већ што наука о њему не прати у цјелини токове савременог развоја _ лингвистичке мисли, па га претичу и мањи језици од њега. Сразмјерно висок ниво сербокроатистике у Европи У другој половини прошлога вијека стигли су и мањи језици, међу њима и већина словенских, данас су га многи од њих и престигли. Томе су, дијелом, допринијели и наши спорови о српскохрватском језику, 0 његовом имену нарочито. Дабоме, има југословенска сербокроатистика и свјетских продора, не мали број сербокроатиста ужива свјетски углед и поштовање, Међутим, наша се литература не намеће, а страна сербокроатистика не може извршавати наше обавезе. Тако се свјетској јавности ускраћују значајни подаци и достигнућа у развоју наше науке о језику.

Код нас се успјешно развијају многе сербокроатистичке дисциплине (рецимо, дијалектологија, –ономастика, лексикографија), али једна међу њима — социолингвистика — која има посебан друштвени и научни значај код нас, тек је У зачетку. Управо она треба да од говори на многа и научна и дру-“

штвена питања која су значајна за

статус језика као цјелине И односе међу његовим дјеловима. Јер

ради се о језику којим се служи

и више нација, и више конфесија,

који је на простору са нејелнаком културном и уопште историјском судбином. Отуда су и реалне социолингвистичке разноликости. Како њихово изучавање још није добило систем, јављају се несугласице, понекад и око факата безначајних за јединствену језичку о структуру, али значајних 'за међунационалне, међуконфесионалне и друге односе. Осјетљивост у тим односима појачавају економски и политички чиниоци: што је економика ситни“ ја и што је више политичких неразумијевања, то је више спорова У језику и око њега (језик је једно од најелементарнијих људских права). Амортизација је у цивилизованим расправама о свему што је различито и истовјетно, а нерационално је ионако мале кадровске снаге разједињавати, потребно је њихово заједничко ангажовање #85 великим програмима. То је рапиовалан приступ. Ако ливгвистичка факта и језички садржајч говоре а „једности“ српскохрватског језика, онда на основу тога и треба закљу-“ чивати, не артизмом ријечи и емоционалним жонглерством, А пре познатљивост „једности“ српхохр“ ватског језика садржана је – прије свега у потпуној, несметаној кому“ никацији његових говорника међу“ собно, било у писаној било у говорној форми, што је за тај језик ван сваког спора. Ако је то тако, онда су сви они који изучавају тај језик објективно обавезни ла до“ приносе изучавању цјелине, однос но дјелова у оквиру цјелине, ве независно од ње.

У противном, постоји опасност да се прошири већ започета пракса У иностранству да исти стручњак предаје два часа српски језик и, одвојено од тога, исти стручњак (или други, свеједно) — два часа хрватски језик, То би била тмурна будућност и српскохрватског језика и културе која је настајала и која ће настајати на њему, в