Књижевне новине, 01. 07. 1985., стр. 1
Мирко Кођач
Прозрачно тело
· га, уздрхтао сам од помисли да
Ерих Фрид
Људско тумачење. писторије
мишски зуб дбадесетоћ ђека 1933 — 2
Тридесет два Онај зуб више звао се Хитлер
био је сувишан био. је преоштар Тај је болео
сломљен је спаљен сахрањен
Посејан је: нимало безопасан змајев 3у6“
Једностађно арађило
за Ратше|ђ-а Вегшвап-а, 5. Ј., који је у САД осуђен на-10 година јер је уништио две атомске ракетне главе
Постоји једно обично правило на не тако обичном свету
Оно важи
за Север Југ Исток Запад и важиће
данас и сутра:
Свако атомско наоружање свеједно где
ударац је
слободи им људским правима
И сваки ударац Е слободи и људским правима свеједно где је атомско наоружавање С немачког Никола Цветковић
есто сам описивао смрт, али не
као нешто од чега се грозим, ни-
ти као место шутње, већ пре као узбудљиву чињеницу која надахњује да се све другачије сагледава. Можда је Летбриџ у праву кад каже да је смрт стање апоолутне јасноће. Сећам се кад сам бдео
над очевим телом како је један жохар изми- |
лео испод лајстне и невероватно хитро прешао дуж собе, заставши у једном тренутку као да није знао где ће, а онда нагло похитао и завукао се у пукотину. Никада јасније нисам сагледао путању жохара.
Смрти ближњих и пријатеља потресале су ме, али би ме и разбистриле да уочим оно што у другој прилицидне бих записад. Уз сваку смрт искрснуо понеки узбудљив детаљ, од какве еротске згоде до тривијалне радње, а свакидашње ствари постајале би чудновате. Па и оно.што би се изговорило, а повезано је са смрћу, добило би нову вредност и посебно тумачење. Присећам се мог пријатеља, младог сликара, кад смо се сусрели пред Кинотеком, како је наједном, готово поверљиво и без повода изговорио:
„Знаш, пријатељу, живот би био неподнопшвив да Христ није од смрти учинио оруђе спасења.“ ;
Таква реченица у живом свакидашњем разговору остала би без одјека, чак бисмо јој се и наругали да мој млади пријатељ, само коју седмицу касније, није умро од „леукемије. Све ово износим стога што је дошао час да и сам испричам о једној смрти повезаној са мном, коју сам доживео као неки мистични позив; понекад идем тако далеко да поверујем у друго ја, или барем неко од оних девет ја са Турђијевљеве скале.
Али пре него дођем до тога, прича почиње.
необичним сусретом из 1963. године.
Био је крај септембра, један од оних лепих дана кад се врућине смирују и отпочиње благо раздобље погодно за мисли о пролазном животу. После дуга времена нашао сам се у завичају а да нисам знао разлог мом доласку. Стигао сам аутобусом из Дубровника где сам проводио одмор. Повратак завичају изазива у мени тескобно осећање, неку врсту унутарње панике. То узнемирујуће стање у многим сам рукописима одгонетао као неку бојазан да ћеш се суочити с остатком свог прошлог живота. Када сам се нашао у Махали, у стрмој улици поплочаној излизаним облуцима, с два реда уџерица чије је зидове нагризала вла-
бих ту мо гао затећи остатак свог душевног живота. Али вратимо се стварним догађајима, мада кажу да потиштеног човека стварност рањава и кад му је наклоњена, .
Ходао сам кроз Махалу као скитница и застао пред кућом у којој сам некад становао. Бејачпе оронула, с угнутим кровом и вратима потамнелим од кише. Прозор моје собе гледао је на мале баште и парцеле, некала богате · поврћем; сумњам да је сада тамо онај мирис што је некада тако сласно нападао моја чула. Не само светло или звук, већ сваки призор у детињству има снагу која удвостручује, и чини свет неосвојивим,
"пествама да :озго сатледамо свој живот,
51
хххмђ
Број 691—692 (година ул 1985.
· ЈУ
Цена 150 динара
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ, Београд, !
УМЕТНОСТ И . ДРУШТВЕНА ПИТАЊА
мара мо депопели Ала ми “остајемо у. подножју. времена, кад. ње гови заточеници. ујошњсу ми“ сеттласови минили познати, а све друго бејаше страно, као да“допире из митских даљина, с понс“ ким оријенталним звуком.
Стајао сам пред кућом; уверен да ту ви ше нико' не живи, кад се у малом окну прљавог прозора. појавило лице, младића, издужена и налик мојем, У једном тренутку помислих да сам то ја ушао унутра да бих позвао себе неодлучног пред тим душевним вратима пред којима сам стајао као туђицац, Бејах ааумпо да кренем у центар трада'и да предахнем под платанима кад се младић појави и.једноставно мб уведе упутра., Био је љубазан и благ у опхођењу, само су његове очи одавале узнемиревост готово на исти начин каз м моје,
„Па зЗабота;. нећеш "ваљда" троћи ода не свратишт у собу овог детињства“, изговори. „Ако си уморан предахни овде, на свом. ле жају." је
Увео ма унутра и понудио да 'седнем.: Гле дао ме пријатељски, 0 блатћм осмејком на лицу, а онда “ме дотакаа прстима као да је желео проверити јесам ли стваран. Нисам ни по чему могао третознати собу у којој сам некад. боравиог' Како сам тада познавао сваки: кутак, сваку трбу на зиду или избо
да није тог. чудовишта-које ту чијим“ очима, с лакоћом“ бисмо се
чину на татосу, Можда ово није та. соба% Ху непознати младића Нисам ли та ја пред зрцалом2“ Али“ не, то лице, ма колико сли-
чно меојем, изражавало је особеност. -Липе је тајна, како каже Берђајев, она. свежбни ја човек није раздвојен на-дух и путо Ме верујем да бих се'умео веселити' другом те: ко“ као он, Бејаше заиста узбуђен. да сам га морао охрабрити барем једним пријатељским додиром.
„Па како ти се чини соба у којој си. прооживео четири године Собатвојих пубертетских снова2“. насмеја се. „Знам коси, и' знам
колико си овде провео. О томе си и сам писао, а многи подаци, и овде извиру, из 9вих зидова. Читао сам | твоју књигу, ову због које те прогоне. Умало ји ја да наџтрадам због ње. Коме могу захвалити пуго си
сад овде2 И-какоте' да: се нађеш у овом уклетом траду у којем ти нико 'не жели Ји бро2"
„Хо се'и ја: питам“, рекох. „Надао сах се да ти знаш." , „Како ја могу знати тако нешто Онде
живим „као скот. Ако баш хоћеш да знаш ја сам једна провинцијска протуха, али. ми ова твоја посета значи много. Од кад је почела хајка на тебе, ја стрепим да не починиш неку глупост, Већ се нешто појавило у, новинама што: не триличи теби зна шта
се „не би смео. позивати, Али 0 томе те о замеркама књизи други. мут, Имам с тобом пречих ствари. Занимаће те како смо пове
о“
заниг Хоћеш ли да чујент „Та ми'си.први' пут видимо“ „О томе ми не знамо, исест! Људи се вчђају и-живе заједно, а да нису тога ни свески, УВА И
Непознати ме чудно погледа, као да проверава разумем ли ту луцкасту мисао. При· метих да су му се на лицу скореле тачкице крви; то се и мени дешава после бријања. Помислих да је то моје лице и пожелех да ноктом загребем неку од тих мрља. Младић обазриво настави: -
„Сад желим да ти испричам сан који се често понавља, Пре тога да кажем да овде живим с оцем, такорећи на ратној нози. Он је пијанац и није лако с њим. Кад се напије ратоборан је, а кад се отрезни каје се. Па ево тог сна, Отац се појављује с кухињским ножем и једноставно располути моје тело тако лако као кад се јабука расцепи на две полутке. Један део мог тела оста. је непомичан, то је мртви део, а други са одваја и претвара у твој лик, у твоје тело. Онда живим твој живот, чак и у будности. Подносим твоје недаће, трпим твоје тегобе, стога о теби и не знам много. Како то да сам баш тебе изабрао, и да ти сада о томе могу причати, е то се већ не може објаснити. Па ваљда има ствари да нам измичу и да се дешавају с друге стране очију. Ако сам ја лудак или неко двоструко лице, или ако не доспевам у стање будности, онда је прича узалудна, тек варијација на сан који се понавља. То значи. да ме данас посетио онај располућени део, мој живи део који си ти. Само мислим да је то немогуће. Сам си ми сведок, а остале доказе не треба ни изводити. Само ме чуди како је твој боравак овде мирно протекао, јер у овом граду живе хуље. То ме још једино наводи на сумњу."
Снуждио се за тренутак, та сумња га је погодила, али кад сам потврдио свој долазак у завичај, макар и мени самом необјашњив, и успркос хуљама којих има свуда, живнуо је и весело поскочио.
„Сретан сам што си ме посетио. Коначно, ти си мој живи део", насмеја се. „Али то је сан, о томе више нећемо. Него 'ако хоћеш остани овде, можеш се одморити, удобно је и тихо. Ако ти смета светло навући ћу 32сторе. А ја се могу изгубити, јер ми је време да лутам.“
Захвалио сам се и поздравио с њим. Опростили смо се срдачно, као блиски пријатељи. Касније, док сам се возио аутобусом, нисам се усудио поставити себи ниједно питање, јер сам се плашио одговора. Па ипак, како је могуће да сам се одлучио да закинем један дан од одмора и посетим завичај и то као окужени посетилац, као изгнаник кога би могли каменовати2 Да, да, то не може бити чиста радња! Оставити пријатно друштво, протраћити време с непозна. тим младићем, слушати његове лудости,.а поврх свега не знати што би ту, та зар. то већ није уређен материјал за проучавање паранормалних феномена2 Па ево, подвргавам се науци!
Отада је прошло много времена. На тај доживљај из 1963. године нисам заборавио, али о њему нисам претерано мислио све. док се није почела обликовати приповест; тада је дошао и главни повод моје приче, она смрт о којој сам обећао на почетку Ризикујем да ми се припишу подстицаји литерарних измишљотина блиских мистеријама за које нисам показивао склоност, а за ту
"што подузимљивији =су ме опседали и прогонили, а привлачило
МУ). пали" <> === КА М У Ми а ; Р Ке: | пр
врсту литературе тотово никакву вољу. Ме-' жда је важније да кажем да сам био не према сновима, често
ме њихово одгонетање. Овде ћу изнети, ма колико то одударало од моје приповедачке намере, да је вешти тумач снова била моја покојна мајка. Њу и данас у сну призивам да тумачи моје снове. Све ово износим стога што ми се чини да се сусрет у Махали збио под мистичним окриљем, а латио само се приповетке управо да бих одагнао такве сумње и читаоца приволео да ме подржи у будности. И сам се с опрезом враћам прошлим сликама, јер ко од нас може са сигурношћу тврдити да је оно што се збило пре двадесетак година веродостојно. Тај је размак довољан да се снови преточе у стварност, а догађаји из стварности потисну У позадину свести. Нас угрожава властита недоумица. 4
И да наставимо, Пробудио сам се једног јутра као и обично, али с неком слутњом да ми дан започиње лоше. Нисам се усудио да устанем, а остати у постељи било је исто тако злосутно: Мориле су ме свакојаке мисли, и оне које бих брже-боље одатнао, али једна ме није остављала, а то је мисао да бих баш данас могао умрети. Моја соба и распоред ствари причињавали су ми бол. Колико сам волео те стилске комаде, а они ме надживљују. Тешио сам сесе да је све незанимљиво, али помисао на ближње би ме растужила. Није то било стање потиштености, нити она меланхолична недеља, бејаше то, јао, коначна слика смрти. А тада је зазвонио телефон, спасоносно сам га приграбио, иако би ме у свакој другој прилици узнемирио. Сада је то била нада да ћу успоставити везу са животом. Јавио се глас: (
„Морамо се опростити. Дођи на Интерну А, соба четири!" ·
„С ким разговарам2“ зацвилео сам, али је слушалица већ била спуштена.
Није ли то био мој глас с оне стране Па у реду, прихватио сам позив и у време посете, мислећи да је то замка, отишао на Интерну клинику. Купио сам букет цвећа и нашао се у соби с пет болесничких кревета, а само један беше без посетилаца. Приђох тамо и на постељи угледах оног младића из Махале. Гледао ме укоченим, стакластим очима, без знака живота. Остали болесници, заузети чаврљањем са својим посетиоцима, нису обраћали пажњу на мртваца. Чудна посета, помислих и положих цвеће крај узглавља умрлог, Његове уснице Сеху модре, а део око очију тамноцрвен, боја „подливене крви. Лице бејаше бледо, а израз на њему подругљив и вечан. Бацих поглед на нахткасну уз кревет и угледах, међу уредно сложеним стварима, моју последњу књигу. Узех је и отворих, по рубовима беху записи, готово нечитљиви, исписани ситним рукописом, Многи пасуси беху прецртани, а понегде и читаве странице. Пронађох и писмо адресирано на моје име, отворих га и прочитах: остављам ти податак за приповест — ја сам прозрачно тело!.
Болничко особље изнело је мртваца, а чим сам стигао кући податак сам заиста унео у приповест, Па ако се догоди да и ја умрем једнот дана, преузећу онај подругљиви израз лица с прозрачног тела. А до тог часа само спокојно.