Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 1

Ме РУМЕ, ИУ МЕ 7 БР 5 Ра

и» #9415

КФИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Двоброј

Лист за

књижевност и друштвена питања 1078/1079 _ Београд, 15. март – 15. април Год. ГУ Цена 100 динара

2003.

Е-пошта: КпутеупеМоуте( Зогаћтал-р.сот

азговор о књизи „Српско пита-

ње", разумео сам као прилику

да се јавно, а компетентно, истражује и проверава истина о природи и смислу српског питања о коме сам писао и говорио у последњим деценијама ХХ века, а што су неки моји савременици тумачили и тумаче супротно правом значењу мојих схватања и намера. Реч је, дакле. о истини у мојим текстовима и јавним наступима; реч је. дакле, о неистини и кривотворењу идеја које заступам и циљева за које се залажем, неистини и кривотворењу у тумачењима мојих ненистомишљеника. Одавно знам да многи људи мрзе истину. Имају за то свакојаке разлоге. Није мање ни оних који су равнодушни према истини. Али међу мрзитељима истине и равнодушницима према њој, за људе су најопаснији они који лаж сматрају истином. А таквих је највише у свету у коме живимо.

Одавно знам да су и истина и лаж у људској употреби и за највише и за најниже циљеве. Право на јавну употребу истине и лажи, присвојила је интелигенција, друштвени сталеж који је образовањем и занимањем освојио монопол на јавну употребу истине и лажи. -

Свет у коме живимо је тоталитарно, технолошки, сатански идеологизован. Имамо убедљиве разлоге да ХХ век сматрамо веком империјализма лажи, а век у који смо ступили да схватимо као век глобализације лажи. Ја сам титоизам доживео као тиранију лажи. И српско друштво у рестаурацији и транзицији у капиталистичко друштво је тотално идеологизовано друштво и наставак тираније лажи, коју карактерише професионално „организовано лагање". Комунистичко лагање сменило је антикомунистичко, демократско и од центара светске моћи плаћено лагање, па је друштвено и људско значење истине у нашем друштву и после промене режима, суштински остало непромењено: у јавном мњењу истину је надвладала лаж. А лаж је страст безвредних људи.

За доказ ове тврдње узимам национализам. идеолошку категорију с ко-

јом се најпроизвољније, највулгарније.

и по политичко биће и судбину срп-

г = ског народа кобно манипулисало чи

тавим ХХ веком, и манипулише се и данас. А национализам у схватањима и употребама редукционистичких идеологија је само назадњаштво, мржња других народа, ратоборство.

Да је неко српски националист, доказ је и сам говор о српском народу, залагање за његову слободу и права, саучествовање у његовој муци опстајања, неправдама и патњама које трпи; да је неко српски националист, за комунисте, професионалне антинационалисте и апатриде, доказ је и сама потрага за. истинама о стварности српског народа и објава тих сазнања. Тако је од 1945. до 2003. године идеолошки тумачен српски национализам.

Антинационализам може бити и космополитизам, схватање у политици и култури за које имам разумевања и чији хуманистички смисао не треба потцењивати. Али, постоји, и он је доминантан, антинационализам који је

Српско питање

Добрица Ћосић

професија, и то врло уносна; она обезбеђује високи стандард и каријеру, велики публицитет и јавни утицај, интернационалан значај и симпозицијски туризам, директорске функције у разним фондовима, фондацијама, форумима и комитетима које финансирају светски центри моћи. Тај професионални антинационализам је врло моћан фактор у јавном мнењу Србије, персонално најзаступљенији у штампи, радију и, особито, на телевизијама. Међу антинационалистима у Србији данас, највише је оних работника који су познати и значајни само по свом антинационализму и антисрпству.

С великом нелагодом, морам вечерас да вас и ја подсетим на своју националистичку каријеру. Проглашен сам српским националистом од словеначких сепаратиста 1961. године када сам бранио југословенство и Југославију; од Титових комуниста 1968. године – зато што сам говорио о албанском шовинизму и сепаратизму на Косову; од вазалских српских комуниста 1986. године – зато што сам заступао мишљење да је нацрт Меморандума Српске академије наука и уметности – антититоистички документ који није усмерен на рушење Југославије; од професионалних антинационалиста и плаћених србомрзаца 1991. и 1992. године, проглашен сам великосрбином – зато што сам се у сецесионистичком разбијању Југославије залагао за право самоопредељења и српског народа. Сви порицатељи и кривотворци мојих схватања, имају исту, недискутабилну аргументацију да сам националист: пишем и говорим о српском питању. Зашто се бавим српским питањем, казаћу вечерас неколико реченица онима који не мрзе истину и онима који нису плаћени да шире лаж.

За мене писца, српско питање је људско питање. Јер су индивидуалне судбине на српској земљи до највишег ступња условљене колективном, националном судбином и општим историјским детерминацијама. Сви су нараштаји српског народа у ХХ веку били у зупчаницима „великог механизма" историје. Историјским збивањима, националним и друштвеним приликама, слободом, правдом и људским правима, условљене су наше животне егзистенције, амбиције, професионалне каријере, стваралачки домети, породице, бракови, љубави, пријатељства. За мене романсијера, који се посветио потрази за истином и смислом људске егзистенције, за мене писца обузетог трагизмом човекове судбине, била је неминовна историзација људске драме коју сам транспоновао у романескну форму. Човек у судару са историјом и стварношћу, човек у судару са националним и социјалним идеологијама, човек жртва историје и идеологије, битна је тема мојих романа.

Али, стварност, друштво, време у коме сам живео и писао романе, били су изнад и изван моје романескне фикције. Осећао сам се пониженим у пониженом српском народу у Титовој Југославији и нисам пристајао да без отпора живим у том понижењу. Осећао сам се одговорним за изневеру великих идеала мог нараштаја – слободе, правде, људских права, истине и достојанства. Сматрао сам својом људском дужношћу да се супротстављам брионској деспотији и упропаститељима будућности народа на чијем језику мислим и пишем. Зато сам постао дисидент и опозиционар, писао и публицистичке текстове у којима сам се бавио културним, националним и државним питањима. Тако је настало неколико књига, а међу њима и „Српско питање" у две књиге, о којима се вечерас, верујем, с разумевањем и убедљиво разговарало на овој

трибини. •»

МЕ ави Уа СР УМА

Ту век је ћ крај мрак« Неки марке нама још Ми смо деца Ја Ки

УШ него у 1Х пдир 4

; а је ово У, а не ТУ век! 0 од расула У века!

Будимо достојни Х ве века о коме су сањали само најсмелији умови ТХ века! ХТ век је у сваком случају век даље од крвавог Х века!

Не дозволимо да се у ХИ веку понови ХЛ! век!

Са тешким искуством из ХП века, можемо ведрије гледаши на ХП век!

Докле та ширанија2 Ово је ХЈУ век! Докле ша неправда2 Ово је ХУ век!

Докле та беда2 Ово је ХУ! век!

Доле грозоте ХУ! века, живимо победоносни ХУП век! ХУШ век је шанса да се више никада не понови ХУП век! ХТХ век је успешан излаз из трагедије ХУТП века!

ХХ век је био и остао вековна шежња човечансшва!

ХХЛ век није крај другог него почешак шрећег миленијума!

ПОЛИТИКА КАО СУНОВРАТ

Негован Рајић

ланак Ели Визела. добит-

ника Нобелове награде за

мир, као и писмо професора Жоржа Леруа, који су објављени у листу Ду»:носш (Пеуот) 25 марта 2003. године, сугеришу неколико опаски.

Господин Визел каже, поводом рата у Ираку. да би се у било којим другим околностима без сумње придружио мировним протестима. Ако знамо да се добитник Нобелове награде за мир уопште није придружио мировним протестима ни током трајања Првог заливског рата, ни током трајања рата који је довео до распада Југославије, ни током рата који је трајао у Авганистану, онда се можемо запитати ка-

кламовале УН – то је јавна тајна. Растурајући Југославију, Немачка је остварила свој стари сано нестајању последњег остатка уговора из Версаја.

Што се тиче рата у Босни, све се дешавало тако као да је за дух западних политичара ово била јединствена прилика за трговину са исламским светом: закључимо мир у Изреалу и заузврат ћете имати муслимснску државу у Босни. У политици сви се договори праве на бази дам даш да.

Ели Визел верује Колину Пауелу када каже да Хусеин располаже забрањеним оружјем. јер „човек таквог калибра не би ризиковао без разлога своје име. каријеру.

Отворено писмо двојици интелектуалаца ·

кве би морале бити те другачије околности Интересантно, у свим овим ратовима, позиције Ели Визела поклапају се са позицијама владе САД.

Данас Ели Визел тврди, још једном у сагласности са америчком администрацијом, како је Садам Хусеин немилосрдни тиранин у једној лупешкој држави, али заборавља да каже како су га САД подржавале док је водио рат против Ирана. Што се тиче спектра застрашујућих последица које Ели Визел покреће, сумњам да земља без живота, подвргнута економским санкцијама више од једне деценије, изложена свакодневним бомбардовањима и контроли наоружања од стране УН, може имати оружје за масовно уништење. Уосталом, две седмице после почетка непријатељстава – англо-америчке трупе нису нашле ни најмањи траг таквог оружја.

Према Ели Визелу, само је војна интервенција могла да заустави проливање крви на Балкану. Али, зар не би било упутно прецизирати да су геостратегијски циљеви Немачке и САД испровоцирали сукоб у овом делу света. Ако неко у то сумња, довољно је да прочита новине из 1991. године како би се присетио да је у ноћи између 17. и 18. децембра 1991. године немачки министар иностраних послова Герхард Геншер издејствовао од Ролана Диме, француског министра иностраних послова, признање о независности Словеније и Хрватске што је довело до пожара у барутани. Наоружавање Хрватске од стране уједињене Немачке и муслимана од стране Американаца, чији су авиони пуни оружја слетали на аеродроме у Тузли, упркос ембаргу на наоружавање који су про-

престиж, прошлост, част". Можемо само да се дивимо кредибилитету Елија Визела када знамо с каквим скептицизмом су сви чланови Савета безбедности. осим Британије, примили доказе Колина Пауела. Визел данас прецизира да Колин Пауел не воли рат. али питамо се зашто онда државни секретар чини део владе која је одлучила да интервенеше у Иракуз

Да закључимо, Ели Визел инсистира на постојању неконвенционалног арсенала у Ираку како би оправдао рат, који он стидљиво назива интервенцијом. После две ратне недеље трупе коалиције нису нашле ништа од тог неконвенционаг арсенала.

Писмо професора Леруа је интересантно зато што је-оно парадигма интелектуалног метежа који испољава један велики број западних интелектуалаца. који касно откривају штете војне интервенције без одобрења УН.

Професор Леру се сећа храброг ангажмана Ели Визела у одвратним ратовима у Босни и на Косову. Питамо се какву је то врсту храбрости морао имати добитник Нобелове награде за мир да би изразио мишљења која су била саобразна политичкој линији већине западних влада и јавног мнења које су највећим делом створили медији. Зар један амерички генерал није отворено рекао у Новом опсервашору (Мошуе! Обхегуатеиг). после рата на Косову, да се на јавном мишљењу ради.

Професор Леру признаје да је био велики заговорник интервенције у бившој Југославији, премда не прецизира разлоге за то. Интервенција у Југославији оправдана је наводним масакром који су починили

Наставак на стр. 2

И ОВАЈ БРОЈ НИЈЕ ФИНАНСИРАЛО МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ СРБИЈЕ

Поезија Новице Тадића

Страна 6»

Интервју Винсенш Тодоли

Дан НАТО варвара 24. март

Номи Ив

Уочавања Реформа школе

Осветљења Срби и Немци

Вековник Десанке Максимовић

Страна О