Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 40

| 15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ПИ а НЕ 75 идризе на нприлаоа МИЖЕВНЕНОВИНИ рна Горо, црна ладовино“

о почетка осамнаестог века на

подручју данашње Црне Горе

није се знало ни за какав други

словенски народ и језик до за срп-

· ски. А тај народ који је и преовлађу-

јући био, као и језик његов, најед-

ном пре више од пола века готово

ишчезну. Најпре је ишчезао народ, а

у најновија времена ишчезава и његов језик.

У међувремену, између почетка осамнаестог века и четрдесетих година двадесетог века, била су времена у којима се тај исти народ двојако називао, – у исто време и Србима и Црногорцима. Али шта је значила та двојакост, и како је настала а како нестала 7

|. Између свиех частица““

У крајевима и земљама које су Срби насељавали познато је пет подручја која су се називала Црна Гора. Једно је на југу, на северу и североистоку од Скопља тзв. Скопска Црна Гора. Друго, је у данашњој западној Србији око Косјерића и познато је као Ужичка Црна Гора. Треће је у Банату, у румунском делу и то је тзв. Банатска Црна Гора. Четврто подручје знано и звано (као) Црна Гора било је у западној Босни, између Јајца и Дрвара, у турска времена звано Карадаг. Пета Црна Гора била је у приморској Србији или Зети у њеном западном делу, чије се име од почетка осамнаестог века проширило на многоструко већа подручја остале Србије и Херцеговине, тако да је престало бити обласно, те је постало најпре покрајинско а затим и државно.

Изгледа да је свим тим крајевним именима основ и повод било планинско име Црна Гора. То је очигледно код Скопске Црне Горе и код Ужичке Црне Горе и западнобосанске Црне Горе, у чијим подручјима средишно место заузимају планине зване Црна Гора или Црнокоса, а једнако је и код Банатске Црне Горе где се огранак Карпата назива Мипш Сегпеј, што је на српском Црна Гора. Једино код приморско-српске Црне Горе као да нема планине тога имена која је била повод обласном имену. У Старој Црној Гори има на североистоку Ловћена планинско име Црни Врх, а у Ћеклићима према Бјелицама један планински део источно Вучјег Дола управо се зове Црна Гора. Како је овај планински део невелик и незнатан, те мање вероватан као повод обласном имену Црна Гора, а како нам ни Црни Врх у Његушима а тако и Црни Врх у Цеклину у том погледу нису ништа вероватнији ми претпостављамо нешто четврто као тај повод. Пошто нам претпоставка да је планина Црна Гора дала своје име области и овде изгледа неизбежном, опредељујемо се за то да је негдашња планина тога имена променила своје име те је данас треба разумети као неку знатнију планину у Старој Црној Г ори. Изгледа да је данашњи Ловћен, чији су огранци Црни Крш, западно од Цетиња (и Црни Врх, ако то већ није име једног те истог дела), некада имао име

Црна Гора. Данашње име те планине, можда настало од основе и имена Ловац, као да нам је прекрило очигледност да планина Црна Гора рађа редовно и област Црну Г ору. Али осим Црног Врха и Црног Крша уз Ловћен, на то као да указује и помен Црне Горе из 1435. године у уговору између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана, склопљеном у српској престоници Смедереву. Заправо у том уговору не спомиње се баш Црна Гора, већ катуни Црне Горе. Како су катуни Црне Горе препуштени Млетачкој Републици, јасно је да су се налазили уз млетачко подручје око Котора, док сама Црна Гора излази да је највероватније Ловћен. У томе се варао Јован Ердељановић, претпостављајући да катуни Црне Горе значе подручје доцније Катунске Нахије. Први помен Црне Горе из краја тринаестог века је у повељи краља Милутина, којом овај краљ дарује манастир Врањину, који се и данас налази близу утока Мораче у Скадарско језеро, неким поседима и људима. Даровано село Орахово се ја-

„ сно опредељује у Црмници, дарова-

на планина Селце између Црнице и Бита, као да је била код данашњег места Сеоце уз језеро, југоисточно од Вирпазара. Уз њих краљ је још придао и од Црне Горе, од Арбанаса Васиља са децом. Уколико би ово „од Арбанаса" било исто што и данашње село Арбанаси, северно од Ријеке Црнојевића, онда се јасно указује да се тадашња Црна Гора простирала до готово саме североисточне обале Скадарског језера. Али шта је сама Црна Гора, из овог помена тешко је утврдити. Вероватно, да је још увек само планина и област у смислу да је обухватала и насеља која су била на самој планини и непосредно уз њу на њеним 06ронцима или пољима уз њу.

У дубровачким списима се помиње 1362. неки Гојко Братановић од Црнегоре који је дужан да дође уДубровник неким поводом. Пошто у дубровачкој ближој и даљој околини постоје три Црне Горе, нејасно нам је на коју од тих се мислило пошто пред собом имамо само кратак испис из кога не видимо могућност како да ту Црну Гору одредимо. Могла би бити, омања планина на Пељешцу, недалеко од Стона, или истоимена планина изнад Вележа и Невесиња у источној Херцеговини, или планинаобласт иза Боке Которске. Већ у судском позиву Џиву Пуцићу да врати дуг Луки Бунићу од 2. децембра 1379. помињање Црне Горе, као да јасно указује да је то име нечега што је област јер се ту наводи у два маха

„страна Црне Горе". Помени Црне Горе у ХШ и ХГУ. веку, не дају више поуздања како је одређивати, као мању или већу планинску област, која осим саме планине обухвата или не обухвата друге крајеве око ње. Несумњиво је да је најстаријој Црној Гори припадао крај око Ловћена:

ИЗ ДРУГИХ НОВИНА ===

Г ПАРЕ РАИ Ра

(7. март 2003)

МАВНОСТИ

На часовима за децу млађу од седам година неће се више користити књиге у којима се појављују свиње које се могу схватити као „увреда“ будући да 60 одсто деце која похађају ту школу потиче из муслиманских породица,

Забрањена „Три прасета"

ОНДОН (Танјуг) – Једно об-

| ] даниште и предшколска установа из Батлија, на северу Британије, забранили су коришћење приче „Три прасета" да би се заштитила „верска осетљивост" деце

из муслиманских заједница.

пореклом из Пакистана или Индије. У муслиманској вери свиња се сматра за нечисту животињу и конзумирање свињског меса је забрањено. Живојин Стојковић Јовањшшак

Цетиње, Његушњ Добрско Село, Љуботињ, Косјери, Цеклин па и Грађани. Крајем петнаестог века име Црне Горе већ је проширено и на оближње крајеве у западном делу осамостаљене Зете или Турцима подложне Зете. До 1452/3. године српски деспоти су своју власт у Зети вршили преко намесника који се називао Војвода Зете и столовао је најпре у Бару, а затим у Подгорици. Ни под Црнојевићима, та шира српска област није мењала име а њени господари и владике називани су зетским. Тако 1493/4 Ђурађ Црнојевић је војвода или господар Зети, а владика је Архиепископ зетски кир Вавила.

Тек, кад Турци протерају последњег Црнојевића, код Марина Сануда се помиње у новембру 1498. долазак „субашљака", ваљда субаше или вбјводе турског који влада Црном Гором. А нешто касније у својим извештајима за годину 1500. помиње Марин Санудо и неко писмо Санџака Црне Горе, па затим Бали војводу уз кога и целу Црну Гору, део Зете и Паштровиће. По томе изгледа да је Црна Гора за кратко време мењала више пута свој положај унутар Турске, час као самостални санџак, час као прикључена Скадарском Санџаку, па наново као самостални санџак. У санџаку Црној Гори су мањи крајеви у виду нахија (Црмница, Ријека, Жупа, Малоншићи, Плешивци, Цетиње – 1520, а као царски хас и нахија Грбаљ – 1523.). Касније Црна Гора поново потпада под Скадарски санџак, и турски земљописац Хаџи-Калфа назива је Караџа-даг, смештајући је недалеко од Подгорице, Скадра и Котора и у њој зна само за Србе и Арбанасе.

Са овим уздизањем имена Црна Гора од обласног на покрајинско и владике које су од изградње манастира посвећеног Богородици на Цетињу седеле у њему почињу се у ХУМ! веку називати уместо зетским, владикама црногорским и приморским. Тако се изгледа први назвао Роман (негде иза 1504. први помен о томе). Тиме што се једна област почела претварати у покрајину и сходно томе њене владике преузимале то покрајинско име, то још није условило појаву свести о подсрпском народићу или народу како се то већ било десило у Босни у ХМ веку. Земља је подједнако српска и јерођакону Мојсију од Будимље, и Винченцу Вуковићу, и другима, народ је једнако српски као и раније, као што то веле изричито католичКи писци и известиоци за Паштровиће, Будване, за православне око Скадра, Котора, саме Црне Горе; њихов језик и писмо се називају реДовно српским а каткад и илирским/словенским. Нема још увек ни црногорског народа, ни црногорског језика ни таквог писма, ни такве вере званих црногорским.

Тек од владике Данила, пошто су сви Срби у претходним ратовима у другој половини ХУП века који су били у приморским областима. узимали учешћа на страни противној Турцима, део српског народа живући у Црној Гори почиње се чешће називати Црногорцима. Али, ма како да су се називали тим покрајинским именом, они су се и даље осећали делом већег народа Срба, и врло често и делом српских земаља. Такво је осећање потрајало све до краја самосталне црногорске државе 1918. године и наставило се све до завршетка другог светског рата, када је настао преокрет. Тај преокрет

један део српског народа био најмање петнаст векова претходећих. У исто време када је настало велико отпадање од српске православне цркве и када је милом или силом завладала нова комунистичко-социјалистичка вера, пада и рођење Црногораца као народа који неће више да буде српски, често би хтео да је и противерпски, а у суштини и даље је онај стари српски народ са малом помереношћу у свести о свом народном бићу. У свему томе незнање, лоша обавештења и извртање свесно и безобзирно, дали су крила црногорству које се није задржало само -на народносном удаљењу од осталих Срба, већ је отишло и даље. Сада се налазимо у првим годинама када и црногорска православна црква и црногорски језик стичу право грађанства. Следеће, вероватно биће још и посао на оживљавању и протурању у јавност неког црногорског писма, ћириличног или латиничног, то ће се већ показати.

Да је такво кретање црногорства у супротности са ониме, како су осећали, мислили и писали о свом народном бићу највећи и најугледнији црногорски људи прошлих времена, нарочито за време какве-такве и праве самосталности Црне Горе видеће се из следећих редова. Јасно је да усијане црногорске главе, немају никаквог упоришта у повести, ни обичној, ни у повести вере, ни у повести језика, ни у повести писма, ни у повести обичаја. Они чињеницама не рукују нити се њима руководе на частан начин, они их једноставно или заобилазе или их подешавају тако како би биле згодне за њихове грађевине помоћу којих изграђују и школују за будућа времена људе који нису, који неће да буду Срби, који могу постојати против-Србима а остајаће и даље Срби. Дакле погледајмо. |. Како су црногорски угледници сматрали себе и свој народ

ВЛАДИКА ДАНИЛО. За овог владику цетињског и митрополита скендеријског и приморског који је први у низу челника црногорских из кућа Петровића и Његоша, који су успевали да српски народ Црне Горе и оближњих предела вину до слободе од турског тлачења, знано је да је и први од кога нам је остало нешто више писања његових као и писања о њему. На столици је наступио после владике Висариона. За њега каже которски бискуп Марин Драго 1702. да је он „Владика Српски са Цетиња". Владика сам, кад у Црну Гору дођу изасланици руског цара, Милорадовић, пореклом Херцеговац и Лукачевић, пореклом Зећанин, вели сакупљеним Црногорцима на збору главара за њих да су „наша браћа Србљи". Повео је Србе црногорске у бојеве за ослобођење од турске власти и после, с осталим главарима, послао писмо руском цару приповедајући му о тим бојевима. На препису сачињеном на италијанском језику вели се: Препис писма писаног од владлке Цетиња и српских главара цару Московском. Када је иза повратка Даниловог из Русије и његових преговора са млетачким провидуром Ерицом, млетачки дужд 1718. године признао да Данило може вршити своје право црквене надлежности и на млетачким новоосвојеним подручјима око Котора и у Приморју у повељи се изричито наглашава слободно вршење „обреда Грчког Српског". Из нешто каснијих година има најмање десетак писмена у којима се православно становништво Херцег Новог и Боке и целе околине под млетачком влашћу од стране највиших католичких

бискупа и других) назива Србима џ мноштво таквих писмена у којима се православни поданици млетачку од црногорског приморја до северне Далмације од различитих представ. ника власти и цркве називају управо Србима. И на другој страни, сами православни становници словенског језика, поводом заплета око митрополита Стефана Љубибратића 1721. и сплетки надбискупа В. Змајевића, обраћајући се Магк'Апоти Рједи далматинско-албанском провидуру говоре о себи као о једној целини са Србима из Србије називајући их „на. шом браћом". Међу њима су били н дошљаци на млетачко подружје из Приморја, Требиња, Зубаца, Бањана, Никшића, Пиве, Дробњака – дакле из крајева који данас припадају Црној Гори. То су били преци многих данашњих бокешких и црногорских породица. Задарски надбискуп Викентије Змајевић, пореклом из чувене српске породице из Његуша, од којих је руски адмирал Матија и барски надбискуп Андрија, у својим изливима страсне мржње спрам својих бивших сународника и суверниКа увек их је звао без колебања Србима, како оне у Далмацији, тако и оне у Херцеговини, Боки и оближњим пределима где су били млетачки поданици или суседи. Томе подобно и которски бискуп Цанибети 1723. пише Скупштини за разглашавање вере у Риму јадајући се на „безбожност српства". А и сами православни посланици из Далмације и Боке на свом скупу у Бенковцу 1731. опирући се насртајима римокатоличких бискупа изјављују да су они заправо „славено-српски народ" и да немају ничег заједничког с римокатоличком црквом и бискупима. При крају свога живота, 1732. владика Данило купује четворојеванђеље по цени „од 5 златиц у Ивана калуђеровића с Рисна" прилажући га храму Узнесења Христова у Патријаршији пећкој и записује то речима: „Данил, владика цетињски Његош,

војводич српској земљи купи ово-

свето јеванђелије". · ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈЕ И САВА. Владика Василије се у више прилика, готово редовно потписивао као „Митрополит черногорски и скендеријски и приморски и трона сербскаго ексарх Василиј Петрович“, а код означавања времена као-

год и владика Сава додавао је да је.

то време „по сербски". Владика Сава обраћајући се руској царици Јелисавети, извештава је о борбама и невољама црногорског народа, за који изричито каже да је „јединственога словеносрпског рода и језика (1743). Тим поводом, идуће године царица Јелисавета шаље повељу црногорском народу насловљавајући је „Благородним и поштеним господам Сербскиех земел“. Једнако и главари црногорски из предела Црне Горе као и главари из Приморја и Скендерије када се 1742. обраћају царици веле да су из „земље србске". Млетачки саветници 1743, саветујући своју владу у вези питања православног становништва Херцег Новог, Рисна и Топле, истог оног о коме се напред говорило под годином 1718. и 1721, називају исти тај народ „православним Србима" (италијански (Отес Зегујат) велећи у исти мах, да се они заправо не налазе у Далмацији већ у приморској Србији званој Херцеговина. А тако их називају и католички челници на својој седници 16. септембра 1742. “

иму, „Срби, православног обреда", налазећи их посвуда по Балкану и по Црној Гори, Албанији, Далмацији укључно.

# Наслов узет из почетног стиха народне песме из Србије који гласи: „Црна Горо, Црна Горо, црна ладовино". #% Међунаслов „Између свиех частица" су речи владике Петра 1.

је био супротан готово свему што је _ званичника (кардинала, надбискупа, (Наставак у следећем броју) Уредништво: Петар В. Арбутина, Предраг Р. Драгић Кијук (главни и одговорни уредник), Лабуд Драгић (оперативни уредник),

главног и одговорног уредника), Жа

рко Команин, Љубица Милетић, Васа Михаилови Миле Грозданић. Коректура: Љубица Наранчић. Компјутерска обрада: Радован Гало Београд, Добрачина 596. Адреса редакције: Београд, Француска 7. Рукописи се не враћају. Телефакс: 626-278. Тел

ћ, Петар Пајић, Марија Петричевић, Н

Мирко Жарић, Владимир Јагличић, Мирољуб Јоковић (заменик егован Рајић, Нађа Тешић и Срђа Трифковић. Уметнички лого: ња. Графичко решење: Јордан Бан. Лист излази два пута месечно, 1. и 15. Штампа: МСТ Гајић,

ефони: 627-286 и 626-081. Е-та!: КпјгеупеМомпе(ффбогабја |-р.сот