Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 39

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.

КЊИЖЕВНЕ новина 19. март — 1оаприле не а ара. 4 65 као ин МЕ ен на ВЦА ен

крив"), да цртају ЧИДЕ-

МАФА (кога никад нису

видела, а треба још и да га рекламирају – „Нека свака група направи рекламу за свог ЧИДЕМАФА"), вежбају да не слушају гласине (као у игри „Рече ми један човек“, у којој на аутобуској станици крај хотела „Москва“ у Београду један плавокоси са бритвом у руци прети неком Циги), износе ставове за и против лагања, без обзира шта они сами мисле о лагању, јер деца треба да „постижу дистанцу у односу на став и флексибилност у аргументисању“ („Некад за некад против"), итд, итд.

За крај, доносимо и неке од најзанимљивијих игара, које нам указују и шта су коначни циљеви мајстора психо-лабораторија и занатлија који раде с душама наше деце. Једна од игара за млађи узраст се зове „Куда иде храна". Деца, путем вођене фантазије, треба да виде „функционисање органа за варење" и да их нацртају на великој силуети која се налази на поду. Деца од водитеља добијају

кекс који прогутају, а затим свако леже на патос, затворених очију. Деца жмуре, и захваљујући дару „мађионичара _ Јефидија" — замишљају како у кексу који су појела постоји камерица која им снима унутрашње органе тако да они могу да виде шта се дешава у стомаку.

Затим водитељ и деца добијају улоге органа за варење, као и кекса који пролази кроз разне фазе варења. Један водитељ и двоје деце су кекс, двоје деце зуби, једно дете – језик, ждрело – двоје деце, једњак – двоје, желудац троје-четворо, јетра једно, слезина једно, танко црево – шесторо, дебело петоро-шесторо, а анус (на српском речено: ЧМАР) двоје до четворо деце. Ево како иде игра: "Кекс' (водитељ и двоје деце) стане на место где су нацртана уста. Одигравање се састоји у томе да кекс пролази кроз све органе редом и сваки орган кобајаги одради свој део посла. Тако, језик их гурка тамо-амо, зуби кобајаги сецкају, тј. штипкају, ждрело и једњак их гуркају даље, желудац стиска и задржава. У танком цре-

ву су ресице које се клате лево де-

сно. Ту се убацују конфете (ензи-

ми) из јетре и слезине. Из танког црева, двоје од 'кекса' су апсорбо-

вани и иду: један у мишиће, тј у

руку а други у главу. (...) Они који

представљају кекс имају окачених пет имена које кекс мења на путу.

Како прође који део пута и мења

се, скида са себе старо име и по-

стаје нешто друго у зависности од тога шта се с њим дешава у органу у коме се тренутно налази:

1. кекс, кекс, кекс у устима;

2. здробко, здробко, здробко на уласку у једњак;

3. кашко, кашко, кашко у желуцу;

4. кашко шећерко, кашко витаминко, кашко беланко, у танком цреву;

5. мисленко, мишићко, прдко према томе где завршавју (један у мишићима – мишићко, један у глави — мисленко, А ЈЕДАН ПРДКО КАО ИЗМЕТ ИЗЛАЗИ НАПОЉЕ. НАЈБОЉЕ ЈЕ ДА УЛОГУ 'ПРДКА' ОДИГРА ЈЕДАН ОД ВОДИТЕЉА". Дакле, деца ће глумити, изме-

ђу осталог, чмар, а ако их води-

тељ орасположи, неко може да заврши као „прдко".

Пошто су радионице, по назначењу, „креативне“, можемо замислити неког водитеља који ће отићи даље од ауторки приручника „Игром до спознаје", па ће деци предложити ослобођење од страха путем бодења вуду-луткица професора које не воле...

На крају, да парафразирамо професора развојне психологије Ружицу Росандић, после брљања у блату и „керебечења" (израз из књиге „игром до спознаје"), седам мајсторица ће имати седам својих бака, институција на којима раде, које ће их примити, или седам фондова који ће им, за овакву кредитивност, исплатити понеки динарчић или еврић, а све у циљу да Србима помогну да се науче „толеранцији“, „суживоту“, „мултикултуралности" и осталим „вредностима“ цивилног друштва. Али, ко ће умити нашу децу душа испрљаних „керебечењем" и радионицама-спрдаоницама2 Да ли порески обвезници треба да плаћају порез да би њи-

хова деца замишљала љубичастог наставника на плафону или свог оца како се, исцепаних фармерки, баца у ритму хеви-метала (с циљем да га се, тако смешног, више не плаше)2

Књига „Игром до спознаје" још није званичан приручник за наставнике, али, не заборавимо, Тинде Ковач-Церовић је и један од аутора исте и идеолог наше реформе... Па би могло да се споји лепо са корисним... Мајсторски, нема шта...

Центар за истраживање образовних алтернатива

1. Т. Ковач-Церовић, Слободанка Јанковић, Милена Јеротијевић, Татјана Кецман, Светлана Кијевчанин, Марија Кривачић, Сњежана Мрше: Игром до спознаје, Центар за антиратну акцију, УН – Високи комесаријат за избеглице, Београд, 1995.

2. А. Дворкин: „Смена парадигми" Нови религиозни портрети ХХ века и хришћанска цивилизација, у зборнику „Од утопије до кошмара", Светигора, Цетиње, 1996.

3. Диакон Андрем Кураев: О нашем пораженци, „Светлоар“. С. Петербург, 1999.

Непреведене књиге

ородични Воћњак, први ро; | ман америчке Јеврејке Номи Ив (рођ. 1968) је историја њене породице кроз шест генерација и скоро два века, а обухвата око четрдесетак личности са занимљивим, често фасцинантним животима. Књига се чита глатко и са задовољством али је скоро немогуће препричати је, између осталог зато што није писана као роман него као мемоар, аутобиографија, историја, са веома много личности али без уобичајене фабуле. Фабулу сачињава"ју само колажи занимљивих детаља, анегдоте из живота предака, међусобно повезаних или не. Нит која их спаја је породична традиција и тај заједнички воћњак који је и стваран а и симбол ове књиге. Списатељица се користи комплексним, многоструким техникама у постизању перспективе и патине времена, употребљавајући старинске цртеже, фотографије, литографије, и породично стабло које почиње 1837. с једним брачним паром и постепено се разграњава у раскошан воћњак. Свако поглавље почиње с на изглед аутентичним текстом из списа њенога оца о прецима и догађајима из њиховог живота, а онда те минималне, суве податке списатељица оживљује и „романсира" текстуално и илустративно. Она чак редовно ставља и поднаслов: „Мој отац пише" и „Ја пишем."

Није лако писати о прецима које нисмо познавали и имамо мало сачуваних података. Чак и успомене су ретке и спорадичне као мање или веће ледене санте које плове по бескрајној пучини Северног Мора. Како их повезати у једну уметничку целину, питање је које аутор мора разрешити. Читалац има утисак да је списатељица тај недостатак окренула у своју корист, одабравши оно што је сматрала занимљивим, неуобичајеним, духовитим и вредним помена. Пошто је то ипак роман а не мемоар, њена машта нема ограничења. Зато су и личности и њихови животи често ексцентрични и невероватни али увек занимљиви, животни, понекад чак незаборавни.

_ Породична историја почиње т тефах гех, упознајући нас са Естер, оснивачем породичне лозе, у тренутку када се, 1837, на традиционалан _ начин, преко брачног посредника, удаје за Јоханана Сајна. Он је из источне Пруске, она из Британије, заједНо, они емигрирају у Јерусалим.

Породични воћњак Номи Ив

Мирјана Н. Радованов-Машарић

Палестина и Јерусалим свакако представаљају занимљиву локацију кроз целу историју, и то се – наравно – одражава и на фабулу књиге. Већ у првој реченици прве странице сазнајемо да је Естер само „периферно побожна" млада жена. Шетајући по новом граду, она се изгуби у тесним, кривудавим улицама. Мирис свеже печеног хлеба доведе је у малу пекару где је власник млад човек, „привлачан на дечачки начин". Они заједно попију чај од нане са свежим земичкама и, после тога, започну љубавну везу која траје девет година. Списатељка не покушава да улази у било каква психолошка или етичка објашњења, сем да се та веза заснивала „на _ прастарој, _ елементарној страсти која мора да је постојала, као песак, земља, и небо, далеко пре но што је и једно од њих двоје било рођено". Велике страсти су поклон (или проклетство) природе, баш као и магнетизам, електрицитет, поплаве и урагани, и зато је најбоље прихватити их без објашњења, јер људска објашњења и тако не мењају природне законе. %

Муж, случајно, од самог почетка открива женино неверство, али га то не одвраћа од ње, него, напротив, учини да је физички жели до краја њеног живота (она умире млада, при порођају). Чак и кад се поново ожени, Јоханан и даље сања еротске снове о Естери, а не о Ручами, којом се оженио. Он и сам то сматра чудним, али под старост научи да се не плаши „чудноватости“.

Ни списатељица ни њене личности не плаше се „чудноватости." Напротив, она их фасцинира, баш као и сам живот. Голда и Елизер, Ручамина ћерка и Јохананов син, живећи под истим кровом, почну спавати заједно. Наравно, без знања родитеља. Њихова страст ојача пре но што је откривена и родитељи морају да пристану на њихов брак. Из тог брака рађа се ћерка Авра, лепа и талентована, али обдарена веома _ маштовитим _ обликом клептоманије. Од ране младости она, неприметно, узима што год јој замакне за око, од дивне, љубичасте, кристалне геоде до

сребрне кашичице, од мушких ципела испред џамије до делића мозаика из другог века пре Христа. Аври се мора одати признање: најчешће, она врати украден предмет. Додуше, не одакле га је узела, него где јој се чини да 60ље пристаје. Списатељица објашсњава, помало шеретски, да је то стога што Авра није обична криминалка него особа са погрешно усмереним смислом за самоизражавање и наглашеном потребом да се игра и збуњује људе.

И списатељка показује исте те карактерне црте: потребу да се игра и збуњује читаоце. Она има савршен смисао за хумор и пише са очаравајућим шармом. Шармантним особама, нарочито кад су неодољиве, све се опрашта.

Управо такви су њени ликови. Авра се удаје за руског емигранта Симона. За време турске окупације, Палестина пролази кроз глад и маларију, погром Јевреја и појачано избеглиштво. Шест месеци у другом стању, Авра добија посао чистачице код турског паше у војном логору. Она украде метке и сакрије их дубоко у своју утробу. Те исте метке, њен муж Симон пренесе познатој лепотици и шпијунки, Ари Аронсон. Легенда каже да је, ухваћена и мучена да изда друге, Сара употребила метке за самоубиство. После много година, кад су Аврини и Симонови синови већ одрасли, одједном Симон постаје чудно немиран и одлази у град. По повратку доноси собом пуно туђих ствари и размешта их по кући, а онда, мучен осећањем кривице губи моћ говора и почиње да муца. Да му помогне, Авра их носи натраг и с тешкоћом налази места одакле потичу. Њихов брак стиче један дубљи ниво разумевања и интимности.

Непосредно пре Првог светског рата животни услови у Украјини били су врло тешки: погроми, насиља, убиства. Многи Јевреји морали су да избегну по свету. Тако су се чланови ове фамилије нашли у Палестини. Међу њима је дивна млада жена Миријем, вична у ручним радовима. Њени везови су у стању да сликају мапе и причају легенде. Плаће-

на да извезе свадбену одећу за један богат али мрзовољан и непријатан пар, она је успела да у прекрасну одећу унесе и своју личну шаљиву клетву. Младенци никад нису сазнали зашто и поред узајамне страсне привлачности никад нису успели да конзумирају љубавни акт. Ко зна зашто је провиђење казнило Авру и њеног мужа да им се роде два здрава а онда још један ментално заостао син, Габи. По савету лекара и психолога, они су сместили то дете у одговарајућу установу и никада га више нису поменули, чак су и све фотографије уклонили из албума. Иако је намера била да се омогући несметан развој другој двојици здравих синова, сви чланови породице, и родитељи и браћа, никада нису престали да потајно мисле на то дете, живећи двоструки живот и изигравајући срећу коју нису могли осећати.

У тој својој богатој и разноврсној таписерији животних прича, Номи Ив подједнако успешно слика мушкарце и жене, децу и одрасле. Нарочито је обдарена способношћу да слика дубину јада и екстазе среће и уживања. У једном поглављу описује несташлуке дечака. Кад им родитељи заспе, они се искраду из куће и скупе да извлаче лутрију. Дечак који је извуче мора отићи да краде воће из породичног воћњака. Пошто су им очеви чувари тог воћњака који третирају свако дрво као сопствено дете, крађа воћа је неопростиви грех. Управо зато је баш тај чин одабран као доказ храбрости и сналажљивости да оквалификује „матурирање“ дечака у младића у очима осталих вршњака. Приче које ти дечаци један другом причају подсећају на пецарошке приче, јер прикривају агонију стидљивости и страха а увеличавају спретност и храброст „јунака“ при сваком новом препричавању доживљаја.

Номи Ив има таленат и познавање и људске природе и правила доброг писања: она зна како да привуче и задржи пажњу читалаца до краја, стално додајући нешто ново, необично, смешно, шокирајуће, драматично и неоче-

кивано. Она прати унутрашње, интимне животе својих јунака понекад детаљније него њихово учешће у свакодневном, спољашњем животу. Велика историјска збивања само су кулисе и позадина, интимни, па и еротско-љубавни детаљи често су у првом плану. Због тога, а и због селективности у избору детаља, списатељичини карактери нам остају у сећању као живи људи. И кад изврше прељубу, упуштају се у недоличну авантуру, шпијунирају, напуштају своје рођено дете — захваљујући списатељичином таленту – ми их схватамо и саосећамо, не осећајући потребу да их осуђујемо.

Номи Ив поседује разуђен и богат стил. Њена књига чита се са интересовањем јер нас подсећа на магични ћилим раскошних боја и шара, укључујући Талмуд, кабалу, јеврејски мистицизам, гематрију, митове и легенде, приче о духовима, бајке, породичне шале и анегдоте, вештину воћарства и калемљења воћака, светску књижевност од фолклора до фабулизма и магијског реализма. Критичари је пореде са И. Б. Сингером, Г. Маркесом, чак и Гогољем. Имена њених личности су неуобичајено маштовита, често библијска, али увек звонка и поетична, са сублиминалном поруком „Номен ест Омен" Наше име је наша судбина. Иако је неки критичар рекао, то је списатељичина прва књига и она није савршена, морамо додати, она има неку чаробну моћ да нас омађија и да и не тражимо савршенство.

Читалац који је навикао да чита биографије и мемоаре у којима историја гњечи и гута људске животе, биће пријатно изненађени обрнутом сликом. У овој књизи карактери су понекад већи од живота, њихове страсти претварају историју само у позадину портрета, изазов за њихову издржљивост, сналажљивост и креативност у преживљавању. Под пером Номи Ив, Јерусалим и Па-

" лестина (Израел) зраче енергију

и снагу историјског, религиозног и међународно значајног подручја које је само по себи једна богата симфонија вредна упознавања. Ова књига не показује само миграцију јеврејских породица ка Обећаној Земљи, него позива и читаоце да им се придруже, да и сами открију и уживају у том свету чудесне лепоте и трајне мудрости. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 39