Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 2

Х 15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Династи

нашем свету баш више ништа није као

што је било. Нису ни династије онакве

какве су биле, па није необично што се неки нови династи понашају у оквиру премодификованог монархистичког устројства.

Ове промене су јасно уочене у америчком протекторату за Европу (Британија) још новембра прошле године. Тако је, на причу о принцези Дајани (бесмртној британској леди), тачку ставила краљица Елизабета, с намером да заштити достојанство круне. У ствари, она се изненада заложила за повлачење оптужнице против Пола Барела, бившег батлера трагично настрадале принцезе Дајане, који је за 25.000 фунти продао своју причу о „блиским односима с Дајаном" и опслуживању принцезе мушкарцима после њеног развода од принца Чарлса.

У остацима британског протектората на америчком континенту (САД) династи без династија изгубили су осећај за сваку меру. После приватних ратова (бившег председника Клинтона) сада вашингтонски династи (Џорџ Буш Млађи) воде породичне ратове. Чак се у династичком ривалству осетно увиђа разлика у прагматичној сексологији али и према штампи. Док су Британци увели цензуру на истину када је у питању српски народ, Вашингтонци су увели цензуру на истину спрам ирачког народа. Тако је у рату против Ирака (започетом 20. марта 2003. у 4,30 изјутра по нашем времену) Пентагон акредитовао више од 500 новинара различитог поркла, боје и убеђења – којим је дефинисао 14 дозвољених и 19 забрањених информација. Њих 238, који су имали повлашћени положај, прошли су и организован тренинг у четири кампа по америчким војним базама.

Тачније, мегаломански број новинара уплетених у ирачку кризу (умањен можда за стручњаке који су, током рата, опљачкали ирачке музеје) допринео је и демократском хаосу у извештајима. Пре војног окупирања Ирака унајмљени новинари су оптуживали Ирак за биолошко и хемијско наоружање које представља претњу светском миру. Штавише, како ни инспектори вашингтонских УН нису успели да открију ирачко стратегијско оружје – информативна пометња је прерасла у либералну једногласност. Можда је због тога амерички државни секрета Колин Пауел и морао да подробније објасни заштиту пентагонових националних интереса тврдећи да „Америка не иде у рат са Ираком због нафте већ да би од Ирака направила доброг суседа" (22. фебруар 2003).

Ова светска абнормалија у извештавању о спремању атлантске агресије и евроатлантске поделе плена у Ираку затамнила је све друге догађаје, па и светскомафијашко убиство српског премијера Зорана Ђинђића 12. марта. Напросто, очи и уши света (пошто је савест реаговала спорадично) биле су поред магичних кутија телевизора и компјутера одакле је долазила истина о потчињавању Ирака. Последично, тек по бомбардовању вашингтонских савезника по ирачким градовима и искрцавању на ирачко тле сазнали смо да је светска војска спаса ту само зато да би срушила диктаторски режим Садама Хусеина.

Најзад, хроничар не зна да ли, на плану солидарности, ишта може да значи податак да је прву жртву американизације унесрећеног ирачког народа смрт задесила у Европи. Наиме, у знак протеста због домаћих прилика али и васељенског екоцида, политичке патологије и хегемоније капитала, на Вацлавском тргу у Прагу (где се на сличан очајнички чин одлучио, почетком 1969, студент Јан

Палах) окончао је живот 6. марта, као жива _

буктиња, деветнаестогодишњи Здењек А. Хроничар, међутим, зна се да је у нашем времену преименовано монархистичко начело („Умро је краљ! Живео краљ!") и оно после атака вашингтонског династа на Ирак гласи: Умро је Хитлер! Живео Хитлер!

Па ипак, рецимо и то: узвикивали су ово гесло, иако у пола гласа, појединци који не болују од моралне лености и 1999. године, када су се евроамерички НАТО варвари устремили на српски народ.

Предраг Р. Драгић Кијук

(Наставак на стр. 4) 5 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ ПРЕТПЛАТА НА "КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ" за 2003. годину по цени (заокружити износ) од: 1000 динара, за о и,

Лист за књижевност и друштвена питања. Оснивач и издавач: Удру-

Београд, Француска 7.

Негован Рајић

Наставак са стране 1

Срби, али ми данас располажемо неоспорним сведочанствима која показују да су најмање два масакра организовали муслимани Алије Изетбеговића, аутора фамозне Исламске декларације који отворено пропагира некомпатибилност лаичке државе са шеријатским законима. Први од ових масакра се догодио 27. маја 1992. године пред једном пекаром у улици Васе Мискина у Сарајеву и проузроковао је 17 мртвих и преко 150 рањених. Овај масакр је за последицу имао санкције против Југославије које су трајале, с кратким прекидом, скоро осам година. Канадски генерал Луис Мекензи, први командант трупа УН у Сарајеву и привилеговани сведок, написао је у својој књизи Пуг у Сарајево (Коаа го Загајеуо): „Босанско председништво указује на

српско бомбардовање. Срби говоре о екс плозивној направи која је направљена унапред. Наши војници (Канађани) кажу да постоји један број детаља који се не слажу. Тачно пред инцидент улица је била блокирана. Босански медији су се појавили, али су остали на дистанци пре-него што су се сјатили на место где се напад догодио."

Друга војна интервенција против босанских Срба догодила се као последица једног масакра који су наводно Срби починили. Према Новом опсерватору (Монуе! Обхегуагеиг) од 31: августа 1995. године, Едуард Баладир, први министар француске владе у то време, и француски генерали, знали су да масакр на Маркалама није био дело Срба. Сви чланови НАТО-а су то исто знали, што их није спречило да бомбардују Србе како би се извукли из сопствених тешкоћа. Дакле Срби су бомбардовани из разлога комодитета. Интересантно је приметити да Едуард Баладир никада није демантовао своје речи, био је један од ретких који је имао храбрости да при-

зна отворено: „Нико не спори: да би се влада. ло, понекад треба прибеђи поступцима који имају мало заједничког са текућим моралом> (Гег топ де роптадив“, Ефпоп5 Катвзау),

Бомбардовање Југославије 1999. године, које су извеле снаге НАТО пакта, оправдано је наводним масакром у Рачку. Али комисија финских лекара на челу са докторком Ран. тал није никада потврдила да се ради о маса. кру. Све ове чињенице, као и многе. друге, биле су тада познате и чуди нас како је про. фесор Леру могао у то време подржати ору. жану интервенцију против Срба без одобре. ња УН. То што сада пледира за разум и осу. ђује унилатералну акцију САД у Ираку без подршке УН само нас чини збуњеним. За. што данас, а не јуче; Зашто за два терета два аршина7 Додајмо да су контрадикције у које се уплео професор Леру, контрадикције многих француских интелектуалаца.

(С француског превео Мирољуб Јоковић

Бесједа митрополита Амфилохија на опијелу

У име Оца и Сина и Светога Духа!

„Свијет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној!" – то су ријечи, браћо и тужни зборе, пјесника Његоша које нам навиру на ум овдје над одром једне такве благородне душе, Зорана Ђинђића, пострадалог председника Владе Србије. Те ријечи нам утолико прије долазе на ум, што се налазимо у храму који израста из спаљених моштију и мученичког праха највећег просветитеља српског народа, Светог Саве.

На овом мјесту, у овом храму, прије Зорана, почивао је једино онај који је оставио поруку своме и сваком земаљском народу: Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довијека! То је био обезглављени Великомученик косовски Лазар. Опраштамо се овдје данас од Зорана Ђинђића, у близини шанца и споменика Вожда Карађорђа, чија глава је такође посјечена, кумовском и братском руком, као и Зоранова, и испуњена сламом окапала у Стамболу прије двјеста година.

По оној народној пословици: свака рана је поред срца, а ова Зоранова је посред срца, како његове мајке Миле, супруге Ружице, и дјеце Луке и Јоване, тако и цијелога народа. Није, међутим, једина тако дубока рана у ова посљедња несрећна времена. Па се не зна која је од њих дубља. Или ова његова, отворена руком братомржње, или она дјевојчице Милице Рајић, погинуле од бомбардовања 1999. године, или она силоване и заклане Марице Мирић, из Белог Поља, код Пећи, сахрањене уочи Видовдана исте те године, иза олтара Пећке Патријаршије; или, пак, оне безбројне још незацијељене ране отворене на овим нашим просторима у вријеме безумља недавног грађанског рата и бомбардовања. И још страшније: све те ране обасја-

Милорад Р. Блечић

стог дана кад се навршила четворогодишњица фашистичког НАТО бомбардовања Југославије (садашње Државне заједнице Србије и Црне Горе) – 24. март 1999 – 24. март 2003. – од стране деветнаест земаља крволочне и монструозне алијансе, предвођене Америком; кад је Српска православна црква у свим својим здањима, и Његова светост патријарх српски господин Павле, са сарадницима, служио опело хиљадама и хиљадама недужних жртава највећег злочина над нашим народом на крају двадесетог века, тога дана – гле велике срамоте, лудости и чуда – представници две најзначајније културне установе града Смедерева, починиле су необјашњив духовни злочин према нашим страдалницима, који се ничим не може оправдати. О чему се, заправо, ради7! Дописник гласовите „Политике“ из старог града на Дунаву, некад српске престони-

Зорану Ђинђићу

ва и грије пламен у наше дане стотина запаљених косово-метохијских храмова и светиња. Зоран Ђинђић ће остати запамћен по тој рани од будућих покољења, али и по још много чему. Првенствено по томе што је у моменту најдубљег понижења свога народа на обреновићевски начин испружио руку братског мира и помирења Европи и свијету. У моменту када се још увијек стотине хиљада његовог народа налазе у прогонству са својих вјековних огњишта, у дому без дома, у земљи без земље, у отаџбини без отаџбине; у тренутку кад над главом његовог народа још увијек виси мач пилатовске правде, Зоран Ђинђић је покренуо обнову народног крвотока, унапређење друштвеног и социјалног живота, државног заједништва између Србије и Црне Горе, успостављање покиданих веза са свијетом. Но, авај, уби га братомржња, кратковида и слијепа која превиђа вјечну истину да: ко се мача маши од мача ће и погинути. Ако је убиство једног човјека толико велико зло, колико ли је тек зло погибија и страдање толиких људи у недавним ратовима код нас и у свијету. А том злу као да краја нема. У наше дане припрема се ново проливање крви ирачког народа ратом који је на помолу. Рана Зорана Ђинђића, невине сузе његове дјеце Луке и Јоване, и свих невино пострадалих у ратним несрећама новијег

времена код нас и у свијету опомињу и под-

сјећају све људе и народе који још имају разума и памети, а на првом мјесту његов на. род: доста је било братомржње, о става и рата. Свако убиство је брал од оног првог Каиновог до 0 Зло никоме и мржња ником добр.

си. Рат никоме није брат. Зе

Уместо оп ла – необјашњива културна ср

Оно по чему ће још несумњиво памтити овај народ Зорана Ђинђића јесте његова брига и старање за завршетак овога завјетног храма српског народа из кога га испраћамо у безобалну вјечност божанске тајне, | тамо гдје нема туге ни уздаха, но гује је живот бесконачни. Схватио је Зоран Ђинђић да без храма као богочовјечне мјере људског достојанства нема и не може бити истинске будућности и свеукупне обнове народног живота као ни обнове живота свих људи и свих земаљских народа. Зато он, ево, и својим опијелом у храму Светога Саве уграђује себе и своју дубоку рану у њега, најдрагоценије што је био и што је имао.

Помолимо се, зато, Христу Богу, Госпо-

· дару живота и смрти, да својом свепјелебном

голготском раном и вјечном љубављу зацијели и рану Зоранову, да утјеши његову мајку, супругу и дјецу, да охрабри и укријепи вјеру и наду и братску љубав у његовом народу. Чуо сам да је Зоран, приликом посјете Светом Граду Јерусалиму, сатима чекао да би се дотакао и да би цјеливао Гроб Христов и у њему, управо ту саможртвену голготску љубав Христову! Помолимо се, још једном, да Господ Свемилостиви избави народ овај од опаке братомржње, да како њега, тако и све земаљске народе обасја својим вјечним

миром, истином и љубављу. Амин! Бог даму _

Мен

душу прости!

25 Бесједа њ ог високопреосвештенства митрополита. трногорско-приморског господина Амфило

г Саве у Београду изговорена 15. март 2003.

Према написима у новинама од ове хришћанске речи оградили су се Влада Србије. породица 3. __Бинђића и Демократска странка

амота

Нећу да прећутим

це – обавештава нашу и светску културну јавност, о следећем:

Смедерево, 24. марта .

„Центар за културу и Народна библиотека у Смедереву организовали су манифестацију „Дани немачке културе" која је прерасла у одавање почасти нобеловцу, књижевнику Гинтеру Грасу. У Народној библиотеци одржана је књижевна трибина на којој је о Грасу говорио др Савица Тома, германолог из Београда. У Галерији Центра за културу постављена је изложба посвећена животу и делу овог немачког писца. Изложба ће бити отворена до краја овог месеца.

У биоскопској дворани Дома за културу приказан је чувени филм 'Лимени добош,

који је снимљен по истоименом Грасовом Роману. У програму манифестације 'Дани немачке културе' организатор је предвидео Место и за музику."

Неко неупућен у догађања од пре четири године, или „наши“ острашћени заговорници НАТО уређења света, можда ће се упитати откуд овакав приговор за смедеревски вишедневни програм посвећен великом немачком писцу – изложби његових књига и приказивању филма снимљеног по његовом култном делу; Упитаће се, кажем, али, господо, та-

Квом дрском питању нема и не може бити ме- . | ста У нашој средини и култури — док „време |

У а на опијелу др Зорану Ђинђиђу. у храму Све- г

одговарајући износ у другој валути. За нашу земљу уплату слати на жиро-рачун: Агробанка, Београд, 245-0015892701024-54 – за КН, За иностранство посредничких банака: ОВЕЏТ5ОСНЕ ВАМК Аб, ЕгапкштмМ, ЕВ Сегтапу – 5МН соде: Пешден, 812. 500 700 10 или Н5ВС ВАМК РГ С, Гопдоп, Епајапа – 5мћ соде: М!42822 – па гасип: Котегсђа|па бапка А Веодгад, ЕА Мидозјама / 37373751 соде: Џбзу/сћаћ – па габип: Котегајајла бапка Ар Веодгад, ЕП Хидов!ама / 60153.010 – СНЕ; или ПОУА!. ВАМК ОР САМАРА, Тогоп!о, Опјапо, МБ габип: Котегајајпа Бапка А Веодгад, ЕП Уидовјамја / 09591 322-327-8 — САР; или СОММОММЕА|ТН ВАМК ОР АЏЗТРАЦА, Зудпеу – Котегађа!па бапка Ар Веодгад, ЕП Уџдозјама / 100366101400112601 — АОРО, 100366101М20 115101 – М20, или СТПВАМК МА. Ме Хогк, МУ 100. жење књижевника Србије, габип: Котегсајајпа Бапка А Веодгад, БА Уџдовјама / 36126027 — 050; џмек за паглакот: и Копз! ЏК5, Ртапсизка 7, Веодгад, Бгој габипа 12-45-90295.5. ПОПУЊЕНУ НАРУЏБЕНИЦУ или фотокопију признанице (доказ о уплати) послати на адресу: Удружење књижевника Србије – за "Књижевне новине", Б МОЛЕ СЕ ПРЕТПЛАТНИЦИ ДА ИЗМИРЕ СВОЈЕ ОБАВЕЗЕ ЗА 2003. ГОДИНУ ЈЕР ЈЕ ТО СИГУРАН НАЧИН ДА НОВИНЕ С

рганизације 2000, за иностранство 50 05, авионо

м70 05 Долара или уплате се врше код довјамја / 935966200; ећ, Би гепапа – 5 - – Зил! соде: Аоусса! 2 – па 5 соде: СТВААЏ25 – па габип; 43 – 5илН собе: СН0533 – ће

На основу мишљења Мини- | старства културе Републике Србије од 27. јула 2001. бр: 413-00-1112/2001-04 лист „Књижевне новине" за 2001. годину је производ из члана | |

– па габип: Котегсјајпа Бапка А0 Веодгад, ЕД Уџ – ВВР; или 085 Аб, 200

11. став, 1, тачка 8 Закона 9 порезу на промет на који се не плаћа порез на промет.

зоград, Француска 7, | спрат. ТИГНУ До ОДРЕДИШТА.