Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 3

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. март – 15.април 2003.

В. Живојиновић Маззика у Нишу 1946–1955.

елимир Живојиновић Маз5ц-

ка обрео се у Нишком на-

родном позоришту некако брзо по ослобођењу града и у њему остао пуних десет година као директор драме.

Боравећи у Нишу за толико година, он као да није стекао много нових пријатеља нити је за њима жудео. Рекао бих да је по природи био усамљеник. Сваке вечери могли сте га затећи у Градској кафани (одавно постојећој само на фотографијама) како седи за столом, обично сам, с цигаретом у руци. Не могу да се присетим иједне слике Велимира Живојиновића без цигарете. Мора да их је много изгорео. Исто тако не могу да га замислим без његовог летњег мантила нешто тамније боје који је – како ми се чини – носио и лети и зими. И то углавном огрнутог. Имао је обичај да пепео са цигарете не отреса испред себе или бочно (уображавајући ваљда да ће му тако падати по оделу) већ некако позади, преко рамена, а последица тога је била да су му и лево и десно раме били под пепелом, као да је управо са Везува сишао.

Масука је био – такво је бар моје искуство – човек необично љубазан и простосрдачан. Кад год смо се сусрели, поздрављао ме је својим искреним осмехом, радосно. Волео сам с њим да разговарам. боље рећи да га слушам, а он је не само имао шта да каже већ је и умео да то каже. Наши сусрети у Градској кафани били су за мене просто незаборавни.

Гости у Градској кафани као да су се сви међусобно познавали, они сталнији међу њима као да су имали властити сто и келнери су водили рачуна да такви столови, увече, остану слободни све док се њихови корисници не појаве, упућујући непознате, случајне госте на неку другу страну. Повремено се Масукином столу прикључивао и др Милош Ђурић који је становао ту близу, на самом почетку некадашње Поштанске улице. Било је довољно да само пређе трамвајску пругу и већ би се нашао у Градској кафани.

Иако сам повремено свраћао у позоришни бифе, не сећам се да сам тамо Масуку икад затекао. Имао је он горе, на спрату, своју драматуршку собу где је проводио службено време. Кафу је обилато

пио (у томе му је такмац могла ·

бити само Голда Меир), исто онако као што је трошио дуван, па је ту имао и решо и кутије са кафом и шећером. Лонче у којој је кувао кафу није прао већ је у соц од претходне кафе наливао воду из стаклене флаше и тако правио нову. И сам сам тих година био пушач, али је његова просторија била толико задимљена (све ствари у њој су мирисале на дувански дим) да сам и ја, навикнут на тај дим, осећао извесну физичку нелагодност. Масуку је радио и као драматург, али и као редитељ. О томе у локалним новинама има свакако довољно трагова. Сећам се једног совјетског комада који је он поставио, а у којем је испричана прича о једном професору непосредно после Октобарске револуције. Ситуација је следећа: нова, совјетска власт почиње да подозрева према неким писцима, сва у напору да сачини нове вредности без милости одбацујући старе. Професор је врло незадовољан таквом селекцијом и у љутњи која га обузме на сцени, он почиње да баца књиге све док не узме у руке Књигу Пушкинових стихова. Она чудесно смирујуће делује на њега,

Миодраг Петровић

он је страсно пригрли и, окренут лицем поублици, изговори ове речи: „Не дам те, Александре Сергејевичу. Нека се све поруши, али тебе не дам“, што у публици изазива еуфорични аплауз који толико дуго траје да радња на сцени бива заустављена.

Публика је одлично схватила поруку и аплаузом узвратила властитом поруком. То је још увек било реме када је Стаљин, попут немерљивог горостаса, стајао далеко испред Тита, а све совјетско било узорно. О тој представи, о том аплаузу причало се по граду. Локална власт била је врло незадовољна и вероватно помишљала да је све то намерно удешено. Ако је реплика била незгодна, редитељ ју је могао шкартирати. У оно време тако се и поступало са свим оним што је могло изгледати као идеолошки неприкладно или проблематично. Алекса Шантић у познатој, и после ослобођења често рецитованој песми „Ми судбу знамо" употребио је израз „пут Богочовјека" који је, у духу младог атеизма, био одлучно замењен

· изразом „пут новог човјека". Фал-

сификовање литерарног текста било је што и попити чашу воде. Рекао бих да је Маззика, радећи с глумцима, као редитељ био и строг и непопустљив. Једном сам стајао на вратима позоришног бифеа с глумцем Ђорђем Вукотићем и баш у том часу појавио се на степеништу, силазећи из своје драматуршке _ собе, Велимир Живојиновић огрнут мантилом на који је енергично отресао. пепео са цигарете. Како га је спазио, Вукотић је готово почео да режи и да мрси неке. речи себи у браду. То као да је био знак да Велимир код неких глумаца није био омиљен. (Догађало се на пробама да Масука, незадовољан игром, подигне обе руке у знак предаје и уз гласно „те, те, те" напусти за извесно време пробну салу). Позната ми је била и прича како је излуђивао неку глумицу. ударајући прстом по клавирској: дирки да из ње (глумице) извуче одговарајући тоналитет. Али о томе ништа непосредно не "могу. да посведочим: Овако или онако, он је међу

глумцима уживао 'неподељен | каугз

ториет стручњака. Од тог. давног времена Нишко позориште није имало драматурга ни приближно његове снаге.

Почетком педесетих година, с времена на време, одржавани су скупови оно нешто нишке интелигенције о култури. Више адета ради неголи стварног бољитка, мада су и у том погледу чињени извесни кораци. На тим скуповима Веља Живојиновић је био радо виђена личност. Са знатижељом се очекивало шта Масука има да каже. На једном од таквих скупова, он је развијао тезу да је култура – луксуз. Нема нити може бити културе без жртава у материјалном погледу. Онај ко очекује – ако таквог има – да она никне сама од себе (као дивље траве) начекаће се. Потребно је у њу уложити много труда и напора, а ништа мање и новчаних средстава. Богате средине имају ту срећну прилику да се за њу истински 3аложе. И то никада није погрешан избор. Али сиромаштво прво њу жртвује, најпре на њој приштеди.

Масука је интензивно радио на преводима Шекспирових комада у својој драматуршкој соби. С времена на време виђао се са својим пријатељем, такође преводиоцем

Шекспира, Боривојем Недићем, с којим се договарао како да се реши понеко питање у вези с превођењем, а енглески драматичар је таква питања обилато наметао. (У једној прилици, када сам споменуо Масукине преводе, песник Милан Дединац огласио се с извесним негодовањем: „Молим вас! Он у Шекспира уноси балијску реч 'авлија'". И још једном поновио своје згражавајуће „Молим Вас"! – Из Масукине приче било ми је познато да нису били у некој присној сагласности.

, Боравио је Велимир Живојиновић у Нишу и много пре 1946. године. Као тридесетогодишњак живео је извесно време у овом граду давне 1915 године. У војној униформи. Као официр обавештајац. Задатак му је био да прислушкује стране амбасаде (што му као зналцу језика није тешко падало), а нарочито телефон бугарског амбасадора, јер се очекивало да ће Бугарска свакако стати на страну Немачке у очекивању да буде награђена Македонијом. У једном тренутку – причао ми је Масука – зазвонио је телефон у амбасади. Био је то позив из Бугарске. Неко је отуда с неприкривеном радошћу пренео информацију да је у земљи проглашена мобилизација. Амбасадор, много разумнији од пошиљаоца те вести, није се ни огласио, само је спустио слушалицу. (Био је то онај исти дипломата који у Ћосићевом роману дели по златник нишким просјацима уз обавезну реч „То те дарује бугарски цар" да би тиме, кад се усаде у Ниш, имали и нешто својих људи). – Вест је, наравно, истога часа достављена Влади. |

Убрзо се догодило све оне што је иначе добро познато. Са војском у повлачењу пошао је и српски песник. Али, на жалост, није стигао на одредиште. Болест га је оборила у Улцињу. Позната Масукина песма „Грудобоља“ – по његовом казивању – проистекла је из тадашњег његовог болесничког искуства. У Улцињу је и заробљен, па је, пошто се донекле опоравио, транспортован у неки од логора далеке Мађарске.

Са задовољством се присећам песниковог казивања о Стевану Сремцу и Браниславу Петронијевићу. Филозоф Петронијевић хранио се (биће да је то било на увиру ХЛ у ХХ век) у познатом београдском ресторану „Лондон“. Јела су служена а ла карт. Ако се абоненту није свидело ниједно јело, он је могао да наручи пржено пиле. Филозоф Брана није ни гледао у јеловник. Он је јео искључиво печене пилиће. Из дана у дан. Никад му та храна није досадила. У „Лондон“ је долазио и Сремац такође као абонент. Једнога дана – док је филозоф транширао пиле – он се обрати газди с карактеристичном му подсмешљивошћу: „Газда (па име које сам заборавио), теби би било много јефтиније да храниш лисицу него Брану".

Не знам је ли филозоф ишта одговорио, али је ова сличица о приликама тог, сада већ веома далеког, времена сама по себи врло симпатична.

Једном приликом запитах песника откуда му надимак (или можда псеудоним) Масука. Објаснио ми је да је цела његова фамилија носила тај надимак. Тако су ихи познавали, као Масукиће. Када је почео да објављује, чини се да је неке песме потписивао само са Масука. „Нико није знао ко се крије под тим именом, али моји

(Наставак на стр. 6)

Песме мојој девојчици (Поема у прози)

Невена Вишошевић 3.

Ах, колико смо само љубиле, Ти и ја!

Али срце, срце је увек ударало у оној другој и свака понаособ – волела је без срца.

А колико је то врашки тешко! – добро знаш, јер си једина заједно са мном носила тај страшни крст и висила на њему, не један дан, већ на хиљаде дана, дуже од времена, сигурно дуже...

Јер на крсту је и време разапето и сваки трен као клин сврдла у теби неку наопаку вечност.

4.

Смешна је била наша љубав. Сада то можемо рећи.

Смешна је уопште била та жеља, тако силна, да волимо; и храброст да јој идемо у сусрет.

Као две рибице које су пошто-пото хтеле да пливају на сувом, од песка да направе реку...

И гле пливале смо, још како смо пливале! јер све се може када се силно жели...

И био је то сан, велики сан о мору, које је нарастало од наших суза...

5.

А крљушти су нам биле златне и могле смо да испуњавамо жеље... Свима, само не себи.

Понекад бисмо се пробудиле у чаршавима црвеним од крви.

И крикнуле бисмо, падајући поново у сан.

Али та крв била је једина топлина, и сећање на њу, ма како болно, носиле смо са собом у најдубље одаје мора...

Топлина нам је била толико потребна да је било неупутно уочавати да се ради о топлини властите крви.

6.

Да, драга моја, лако је сада говорити о свему томе...

У ствари није лако и никад неће бити, само је понекад говорити мало лакше но живети...

А поготово онда када се чини да си надомак среће...

Да ли смо све шго нам даје снагу створиле саме2 или нас баш ствара оно што нам снагу даје 7

И шта је уопште то што зовемо срећом2

Ј:

Пена, ето шта је срећа, морска пена...

Сваки је талас у себи носи...

Кад море је мирно чини се да је нема.

Само златне рибице, пре или касније, спознају њену тајну.

Чак и ужарена сунчана кугла што сваког дана над морем пада и над њим се пење – сва је од пене.

8.

И Ти и ја, и ми смо обе пена...

Пена једног таласа, што желео је да додирне обалу, не знајући да се на обали сахне...

Пена једног сунца у које се талас претворио, не знајући да је на сунцу – најхладније...

Пена једног глечара који је сунце отапало, не знајући да су за то потребни билиони година...

Ах, крхко је знање и чему:

9

Да, Ти и ја смо пена, која не престаје да верује у пену... Јер у супротном – у васиони би било немогуће живети. И никакав прасак и никакав бог ту не би могао ништа. И на послетку, шта остаје пени до бескрајна лепота пене7!

10.

Како си лепа, о да знаш како си само лепа, драга моја!

Огледни се у мом оку, огледни се слободно, стидљива моја.

Ни најфинији бисери не могу достићи сјај Твојих прштавих капљица. Ни најсјајније звезде не могу завирити у ону таму која-се отвара само Теби.

Не знам да ли Ти треба или не треба на томе завидети7

И на лепоти и на том страшном мраку, што захваљујући Теби, први пут тако јасно видим као неодвојиво Једно.

41.

О осмехујмо се и јецајмо заједно, ко зна колико у нама још има светлости и туге...

И ко зна колико ћемо још испунити жеља док не испунимо или изгубимо себе...

Па чак и ако је тој упорној смени осеке и плиме за Тебе и мене крај, за неког није, за понеког никада није...

А шта ћемо сад кад сви су наши и сви – и пена и плач7

Можда је надомак среће – оплакати свет исто што и насмешити му се

а

О где све нисмо биле! и чега се све нагледале нисмо! и какво нам све благо не прође кроз руке!

Па ипак бодеж туге, од кога срце нам застаје на издисају, вреднији је од свега.

Или смо у праву или смо тако, тако страшно сироте7!

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 3