Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 4
15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
АЈ ПВО 2 МАУ
Наставак са стране 2
не залечи ране" – како би се народски рекло. Да појаснимо ствар. Гинтер Грас је истински велики савремени писац, не само у свом народу, него и широм света. Његове две култне књиге – Лимени добош и Псеће године – имају милионске тираже и милионе и милионе читалаца на разним језицима света; има их, с разлогом, безброј и код нас. И аутор овог прошесша, на видном месту у својој кућној библиотеци, има и држи сва Грасова дела преведена на српски језик. То је, доиста, посве природно и нормално. Велика књижевна дела морају се непрестано читати и промишљати – јер је то свеша дужност сваког интелектуалца. Али – господо Смедеревци — брзоплети и очигледно непромишљени културни „прегаоци" – све се ради кад му је вријеме – како кажу моји земљаци. Једно је сигурно:
права је лудосш, страшан грех и некулшуран чин, на дан страдања наше недужне деце, непокретних болесника, стараца и старица, радника по фабрикама и предузећима, ђака у школама, војника у касарнама, путника на аутобуским станицама и возовима, књижевнику Гинтеру Грасу – НАТО хушкачу са културне манифестације одржане у Аустрији марта 1999. године – одати незаслужену част. Грас је, како је сјајно приметио наш угледни лингвиста и професор универзитета, Милош Ковачевић – истински велики европски писац, а у исти мах осшварени србомрзац и нечовек. Он се до дана данашњег, ни у једној својој изјави, а било их је безброј, није извинио српском народу за учињени хушкачки гест. Његове речи и солидарност са НАТО алијансом да непослушне Србе треба што пре бомбардовати, и ње-
ТИМ
гов глас као великог писца, убеђен сам у то – дале су крила сулудом Хавијеру Солани, ондашњем генералном секретару НАТО-а, да каже и нареди:
– Невидљиви бомбардери – авио-грдосије – сад почните сручивати товаре и товаре бомби са обогаћеним уранијумом на српске земље и тамошње народе...
Тако је, на жалост, и било! Седамдесет осам дана и ноћи, без престанка, гореле су Србија и Црна Гора – њихови житељи, земља и шуме, све деценијама и деценијама знојем, поштеним радом и љубављу стварано.
Нисам злурад – него праведник и моралиста непатвореног пивског кова – кунем се у Светог Јована Крститеља, моју крсну славу, и у мошти Светог Василија Острошког, да у вези са Гинтером Грасом и убрзаним добијањем Нобело-
ве награде за књижевност 2000. године има везе и НАТО-обарач на Србе. Свима је познато да је Гинтер Грас, као и наш светски познати писац Милорад Павић, годинама био у номинацији за ово највеће светско књижевно признање. Награда му је „измицала“ сваког новембра – скоро читаву деценију – и њу су добијали мање познати писци од њега. Али годину дана по НАТО бомбардовању -– новембра 2000. – Грас „осваја“ Нобела – праведно или не – не знам! Али добро знам – подсетио ме на то драги и велики италијански писац Умберто Еко – мислим да се та његова реченица налази у књизи Име руже, кад је казао, цитирам по сећању: Бојим се новог фашизма и његовог управљања светом! Нисам нимало срећан што је НАТО фашизам убрзао Грасово добијање велике награде. Био бих много радоснији, као страсни читач његових дела, да је знаменити немачки писац то призна-
арафразирајући и драматичне и упозоравајуће речи великог руског мислиоца Николаја Берђајева да ће исход богочовечанске драме зависити о човеку готово исто колико о Богу, потражио бих корене овог размишљања. Они сежу до блаженог Аугустина и његових реминисценција (коме је Бог шапнуо на уво да је створио сав свет осим небића), али највише од представника немачке спекулативне мистике Екхарта и његовог учења о Сошћегш и Бемеовог Шпетипаа. Сва учења ових хришћанских (било католичких било протестантских) светаца, мистика и мислилаца сублимирана су у речима великог православног и коначно свехришћанског мислиоца А. Берђајева. Зашто би се размишљања једног иако генијалног и свеобухватног философа изводила из домена философско-религијских спекулација и схватила као конкретно и озбиљно упозорење. Почнимо са објашњењем појма Ипртипда или Меопа, меоничке
слободе или небића. Из божанског ништа из унгрунда рађају се света тројица и рађа се Бог творац. Стварање света од Бога творца тек је секундаран чин. Са тог аспекта може се сматрати да слободу није створио Бог творац, она је укорењена у ништа у унгрунду, примарна је и без почетка. Слободу није детерминисао Бог творац, човек је дете божје и дете слободе, ништавила, небића и меона. Слобода ништавила је пристала на божју творевину. Небиће је слободно дало сагласност на биће. Ту је настало и зло јер се помешало биће и небиће. Бог жели свог другог и друга, тугује за њим, чека од њега одговор на свој позив – на божански живот, на божанску пуноћу, на саучесништво у божјем стварању, које побеђује небиће. Бог не одговара сам себи,
Већ виђено
Дајана Цвешковић
Лилијани Вушерс
Све нас чека исти пут, Једном ћемо неизоставно напустити тела
у која смо се увукле.
Биће лако, верујем,
као да смо летње, жоржетне хаљине свукле.
Умориће се рука што придржава огавни штап који ће надживети заметне снове,
очи у којима се огледају Рајна и Сена
и папир који у освајачке походе
Скриба фараоновог зове.
Господар и роб речи
напустиће омиљену оловку О коју ће се отимати читаоци, знанци и пауци што вребају већ полице с омиљеним књигама
и мрку краљеву пећ.
Испод маслачка, једно ће парче земље
бити ископано
ПОТОМ враћено И утабано тешким ципелама
припитог гробара
Покушај да све буде исто, Не нарушити хармонију црнице,
од које све почиње
и којом све завршава, кажу.
Они неће знати
колико смо небројено пута већ виделе
и доживеле,
некада у само једном трену
сва растојања света,
Госпођу Смрт и поучну игру њену.
4 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Паралеле
Момчило Ђерковић
њему одговара слобода која од њега не зависи. Бог творац је свемоћан над бићем, над створеним светом, али он не влада небићем, нествореном слободом. Она је за њега недокучива.
Још увек смо на пољу философско-религијских спекулација и коначно како све ово довести у везу с пољем конкретне науке: физике, астрономије, космологије и коначно квантне физике и механике. Велики поштовалац Берђајева, човек замашне ерудиције, В. Јеротић, осетио је латентно упозорење али није до краја покушао да разоткрије размишљање Н. Берђајева. Јеротић се пита шта значи ова борба Берђајева не између подједнако два јака Бога, већ између Бога творца света ех шћПо и управо оног дела ничег или ништа који Бог још није из хаоса освојио, осмислио и у њега светлошћу ушао, како В. Јеротић каже. Треба подсетити да је Берђајев, иако религиозни философ, антиципирао опасност од нуклеарне реакције док још није била ни извршена: – цитирамо: људска природа је утонула у бесконачност и има приступ бескрајној енергији. Али човекова свест може бити сужена и потиснута као што је у атому спутана огромна и страшна енергија која се може открити једино разлагањем атома (могућност за то још није нађена). Тако је у људској монади спутана огромна и страшна енергија која се може једино разоткрити растапањем свести и брисањем њених граница. Овде антиципира неслућене могућности људске природе.
Пређимо на поље конкретне науке, физике, астрономије, космологије и квантне механике. Године 1970. Стивен Хокинг и Р. Пенроуз су заједнички доказали да је Ајнштајнова математика тачна и да ће рушењем материје у црне рупе неминовно на крају довести до сингуларности и да је на почетку васионе све морало потећи из једне тачке, што нема упоришта у законима физике, што значи да они нису били на снази када је васиона створена. Едвин Хабл је отклонио недоумицу Исака Њутна који се питао како то да су кретања у васиони одређена гравитацијом, а да та иста гравитација не успева ни после читаве вечности да окупи сва небеска тела и скрши их у једну конгломератску хрпу. Одговор је гласио да гравитација то уистину покушава али да ширења предвиђена Ајнштајновом математиком и Хабловим осматрањем галаксије надјачавају.
Пенроуз и Хокинг су математички доказали да се колапс огромне количине материје у тачку сингуларности мора неминовно десити. Велики прасак је реверзија процеса стрмоглављења материје у сингуларност (за научнике је нејасно откуд велики прасак). Ајнштајнова теорија је оборила Њутнову теорију гравитације и утврђено је да се васиона или полако шири или скупља. Едвин Хабл је доказао да се свемир шири, Ајнштајн је својом контра-интуитивном теоријом: Е = гас2 доказао да се енергија може претворити у масу и обратно. Кажу да се Ајнштајн уплашио својих једначина и покушао да их спречи, измишљајући · разлоге _ против. Уплашио се остваривости теорије о ширењу и потом великом сажимању материје у тачку која ће бити бескрајно згуснута. Хокингове црне рупе и теорија сингуларности упозоравају. Квантна физика препознаје неизвесност као део реалности кроз начело неодређености немачког физичара Хајзенберга.
Упрошћено, ствари из субатомског света искачу из постојања у непостојање и обратно. Међутим, видимо као и код Ајнштајна, Стивен Хокинг се уплашио остваривости властитих теорија и потражио спас у још -непотврђеној теорији „имагинарног времена": да се време и простор закривљују у себе и нигде не излазе из себе, није било ни почетка ни краја.
Сада опет да изађемо из света науке и да уђемо у свет религије и
_ философије. Ајнштајнова религио-
зност се може подвести под космички религиозни осећај у коме људе сматра безначајним у односу на космичка збивања.
Слично поимању К. Г. Јунга, који каже да је све у космосу и човеку као микрокосмосу повезано невидљивим нитима. За разлику од њих храброст Берђајева је безгранична, и он је наговештај када каже: „Тако је у људској монади спутана огромна и страшна енергија која се може разоткрити растапањем свести и брисањем њених граница." Значи и у коначној борби меоничке слободе са Богом творцем и његовим саборцем човеком, Берђајев, најхрабрији од свих људи, верује у одлучујућу и неслућену снагу људске природе удружену са божанском енергијом. Дивљење према Берђајеву философу егзистенције и наглашене персоналности и патоса слободе је безгранично, али пошто смо уплашена људска бића, скучене перцепције, делимо скепсу већине научника, а и коначно линеарно усмерење самог библијског учења које каже да је Бог у једном моменту створио васиону и да ће она једном недвосми-
ње стекао коју годину раније или касније. Бојим се жалосне стварности да је свемоћна НАТО алијанса „кумовала“ томе крунском књижевном признању – јер је осудио Србе.
Одиста је необјашњиво како је Гинтер Грас – некадашњи хуманиста — олако усвојио хитлеровско полазиште 1999. године: убијај, пали и разарај све што стигнеш, а превидео генијалну мисао Лао Цеа – „Највећи је освајач онај који зна победити без борбе."
Лика
Михаило Р. Мирић
Ти си вучја земља
Дању дремаш
Ноћу вребаш
Ти си понорница река
Рађаш и убијаш свог човека
Ти си отац и мајка
Ти си памтећа
Ти си пламтећа бајка
Ти си јаловица и плодна
Ти си камен и родна
Ти си овнујска кожа
Разапета између крста и ножа
Ти си незаборав трава
Сном се покриваш а будиш се крвава
Некад си ангир а некад јање
У име вере вођена на клање
Ти си бистра вода
Мирис шумских јагода
Ти си снег бура змија шарка
Сагориш и ничеш из угарка
Ти си Дане Мане Анка и Јованка
Тешка си љубав без престанка
Цеста
Све што наше беше Наша крв и чежња У превари лета
Све то Боже неста А нека далека
И невина цеста Упамтиће Боже Наше стопе
Места
слено имати свој крај. Није ли евидентан страх Хокинга и Ајнштајна од остваривости сопствених теорија. Нешто на шта је хтела упозорити неколицина хришћанских светаца, мистика и мислилаца. Није ли Берђајев хтео упозорити на иманентну опасност, Берђајев који трансцендира ка Богу творцу, или, нека ми Бог опрости, можда некуд још и даље.
Берђајев је уметник, јер сугерише, и визионар је. Испод његових реченица налазе се целовише слике, види се да је учио од Достојевског, али је прозрачнији, краћи, умнији – Бела Хамваш.
Када је 1947. године шведска академија обавестила Н. Берђајева да је кандидован за Нобелову награду, очекивала је да он начини следећи корак у том правцу. Није тешко закључити да је тај корак мора бити политичка промоција Запада, што би у овом времену од стране једног од најславнијих руских изгнаника требало да буде и те како драгоцен политички проблем. Тај корак је изостао. Велики философ је остао доследан себи. Тај „заточеник слободе" и теургијски стваралац иако овенчан светском славом и свеколиком пажњом (између осталог и почасним докторатом теологије универзитета у Кембриџу) излазио је из последњих година овоземаљског живота, усамљен и тужан. У „самоспознаји“ каже: „Никада и ни са ким нисам осетио праву блискост иако сам је
=