Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 5
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 15. мар – 15. април 2003.
тражио и био спреман да је преувеличавам (у случају Ј. Бемеа). Понекад поста-
вљам сам себи питање да ли ћу иза себе оставиши било шта што ће бити разумљиво поколењима која долазе“ ИМ још додаје: „Понекад
ми се чини да мој људски свеш не личи на осшале људске свешове и да мој Бог није налик на Бога других људи.“
Компилирати све најлепше текстове и најинтригантнија размишљања било би немогуће, па стога укажимо само на најзначајније постулате његовог учења о новој религиозној антропологији кроз откровење стваралаштва. Берђајев као пророк нове религиозне антропологије кроз откровење стваралаштва – треће стваралачко откровење у духу ће бити искључиво антрополошко откровење које Бог очекује од човека. Нова христологија човека, ново есхатолошко откровење. Кажу да је Стендал пред каквим уметничким делом или лепотом тосканских брежуљака губио дах а потом и свест. Такав екстремни доживљај лепоте добио је име по славном писцу „Стендалов синдром“. Рецепција неког уметничког дела зависи од његове форме. Човек је пријемчивији за музику, сликарство, белетристику, филм, женску лепоту, неки диван крајолик. Тешко да бисмо од религиозног философа очекивали задовољство такве врсте. Међутим, Берђајев је у стању да нам лепотом својих мисли приушти уметничко задовољство највишег реда, зато је Берђајев уметник и теургијски стваралац.
Ипак, да бисмо избегли једну неумерену апологију, осврнимо се на нека дискутабилна места у философији Н. Берђајева. Треба подсетити да је најжешћи критичар Н. Берђајева био други велики философ „руске ренесансе" Булгаков, који је тврдио да учење у стваралаштву Берђајева има демонско порекло. Почнимо са размишљањем Берђајева о философији и религији. „Религија је целовиши живот, истину религије ошкрива божанство. Философија је сазнање – истину философије ошкрива сам човек. Сједињени божанско и људско, религиозно и философско у коначном _ сазнању — јединсшвене истине не одиграва се кроз спољашњи аушоришеш, већ кроз унутшрашњи слободни чин.“
Већ овде се осећа дах божанских атрибута које Н. Берђајев даје човеку да би у мислима о људској природи потенцијално обоготворио људско биће. „Људска природа је утонула у бесконачност и има приступ бескрајној енергији. У људској монади је спушана огромна и страшна енергија која се може једино разошкриши растапањем свести и брисањем њених граница." Уз опаску да би се овде могао осетити латентни одблесак Хегеловог учења о апсолутном уму, где Хегел каже: „Свеш је објекшивација апсолушног ума, пошпуно развијена људска свест је иденшична са оном апсолушног ума. Али, свест пушује дуг пуш јер је на почешку скромна, сиромашна, апстракшна и на крају врло богаша и конкрешна.“
Могли бисмо претпоставити да би на оптуженичкој клупи монофизитског дела хришћанства уз Берђајева било места и за Хегела. Уз оптужбу за обоготворење човека. Да ли учење о полу има корен у аскетском монаштву или нечем другом. Берђајев каже: „Невиност је пошшуна полна манифестација. Она је једна од врста усмерења полне енергије. У невиности се најбоље чува пошпуност човекова и зашо се полна енергија не пројављује у рашчлањеној функцији сексуалног чина. Сексуални чин је гуошшак полне енергије." Највероватније, порекло овог размишљања, како нас упућује и сам Берђа-
јев (на крају своје књиге „Смисао стваралаштва“), јесте у окултном учењу да је неопходно задржавање семена ради развоја и јачања личности (мада и у таоистичком учењу суперпотентној течности чијим истицањем истиче и животна енергија). Није ли нас Берђајев свесно навео на погрешан траг указујући на окултизам као потку за његово учење о полу да би избегао поређење са Вајнингером, који је у неким деловима свог учења о полу, искључив до вулгарности. Берђајев инсистира на синергији мушкоженског принципа, на софиологији и андрогинији (учење које се веже за Соловјева, Бемеа и Платона), која могу бити касније хипостазе Еурониме, архетипске монотеистичке богиње и примордијалног андрогина у сусрету Еурониме и Офиона. Усудили смо се да будемо пристрасни и да укажемо на балканске праизворе који сежу преко хеленизованих минијаца до неолитских подунавских култура. Решење бисмо ипак могли потражити у изучавању алхемије К. Г. Јунга.
Јунг кога је Берђајев ставио на пиједестал најталентованијих психолога, али коме је оспорио генијалност, мислећи да оснивач аналитичке психологије није схватио дубину сопственог открића, колективног несвесног и архетипова. Али, баш кроз Јунга можемо лакше докучити Берђајева. Идеја „„50тог тузиса" или магијског венчања духовног сусрета сестре и алхемичара који се крунише креацијом андрогиног бића, идеја која се најпластичније остварује у тантричкој пракси предаријевских индијских алхемичара, која подразумева мистични коитус при коме мушкарац не ејакулира, већ оплођује себе уз задовољство проширене свести, визије и коначне креације андрогиног бића (Јунг напомиње да се оваква љубав коси са законом физичког стварања и историје. То је коначан продукт потпуне индивидуације, сусрет са сопством). Једно се питање намеће само по себи: шта је крајњи циљ, у овом случају Јунга и Берђајева, да ли је то проширење свести, откривање најдубље тајне, или човекова вечита тежња за личном бесмртношћу2
Јунгова монада је као и она Лајбницова детерминисана и лимитирана. Она може у космичкој игри да буде пасивни посматрач космичких збивања, али никада и активни судионик. Монада Берђајева је
___ (Наставак на стр.18)
СРПСКА КЊИЖЕВНА НАГРАДА
Почев од“71991. године, угледни београдски правник и поштовалац лепе писане речи, г. ДРАГАН СТОЈКОВИЋ, у жељи да подстакне развој књижевног стваралаштва у Румунији, основао је, у сарадњи са часописом „Књижевни живот" у Темишвару, СРПСКУ КЊИЖЕРНУ НАГРАДУ. Она се, на основу посебног правилника, додељује сваке године у оквиру акција којима се обележава Видовдан.
Варварска Скитија
ио је тек почетак јула, али дуготрајна суша претворила је поља у жуте усијане пустиње. Једнолична равница личила је на непокретно море. Вршачко брдо – последњи обронак Карпата – почивало је у плавој сенци. Полупразан аутобус лагано је одмицао старим друмом који је водио од Темишвара ка Панчеву и Београду. Зауставио се на једној од успутних станица: у једном од многих банатских села која су, као јаје јајету, наликовала једно другом. (Куће су, додуше, овде биле лепше и пространије него другде, али су њихове фасаде већ биле увелико руиниране — некоћ су их настањивали Немци, пристигли у Банат у време аустро-турских ратова. Оближње место међутим, свега неколико километара удаљено, добило је име
"по једном турском паши који је,
приликом једног од својих ратних похода, овде накратко утаборио војску.)
Док су се ретки путници измењивали, остали су имали прилику да уживају у помало нетипичном банатском пејзажу. Здесна, испод лесних тераса, почињао је рит, сада исушен и претворен у плодну ораницу, који је подрхтавао на летњој јари. Ипак, мало шта је говорило да је овдашње тле препуно трагова древног живота и гробова, почев још од енеолита. Бројни археолошки налази – врхови копаља и шупље секире изливени у бронзи на пример – налазили су се расејани по сеоским домаћинствима. На копу оближње циглане, у расутој земљи, међу комадима разбијене црне грнчарије, забелеле би се каткад људске кости. Ретки подаци о томе могли су се наћи само у стручним публикацијама.
Аутобус се покренуо, враћајући се на главни пут, али је, после свега стотињак метара, опет стао. Путем је милела погребна поворка, запућена ка сеоском гробљу. Испред свих корачао је у дугу браду зарастао, млад свештеник, а испред њега, споро су се вукла кола са ковчегом покојника. Друга трака аутопута беше слободна; возач ипак није имао намеру да је заобиђе. Исто су поступила и кола која су долазила из супротног смера. Не одговарајући на ретке протесте путника, он се спокојно сврстао на зачеље поворке. Минути су проти-
Почев са овом годином организатори су одлучили да Конкурс за Српску књижевну награду обухвати све Србе из европске дијаспоре а не само оне који живе у Румунији. Дакле, на Конкурсу могу учествовати сви поклоници лепе писане речи, независно у којој европској земљи живе и раде. Једини и обавезни услов јесте да радови буду на СРПСКОМ језику.
У вези с пропозицијама, организатори су одлучили да ТЕМАТИКА буде ПО СЛОБОДНОМ ИЗБОРУ. Што се жанра тиче, за ову годину имају се у виду ПОЕЗИЈА (циклус до 10 песама) и КРАТКА ПРОЗА (од минимум 5 до максимум 15 страница). Радове (откуцане) ТРЕБА ДОСТАВИТИ ОРГАНИЗАТОРУ у ТРИ ПРИМЕРКА НАЈКАСНИЈЕ ДО 31. МАЈА 2003. ГОДИНЕ. Адреса: Уредништво „Књижевни живот", Вотапја, 1900 Тит!зоага, Рафа Џпи пг 5 (или Савез Срба у Румунији, иста адреса).
ПАЖЊА! Радове треба потписати ШИФРОМ а у ПОСЕБНОМ КОВЕРТУ, заједно с радовима, теба послати и РЕШЕЊЕ ШИФРЕ, то јест, име и презиме аутора, адресу и кратке био-библиографске податке. |
О избору радова који долазе у обзир за награђивање одлучиваће посебан жири у чијем ће саставу бити оснивач, г. Драган Стојковић, који обезбеђује награду, и угледне личности српске књижевности.
За додатне информације обратити се И. Мунћану, телефон 40256-19.82.52. или С. Гвозденовићу, телефон: 40722.30.34.35.
Борис Над
цали док се аутобус, као и све дужа колона возила иза њега, кораком пужа примицао сеоском гробљу. Запара, под јулским сунцем, постајала је неподношљива. Недуго потом угледасмо урушен зид од цигле иза кога су се подизале крстаче и од старости посивели зидови капеле.
Тако смо сви ми – вољно или не – учествовали у некој врсти ритуала. Призор се, очигледно, одвијао ван времена, у својој отменој нехајности спрам временских рокова и возног реда. То што се возач тако тврдоглаво држао обичаја, очигледно је имало и своје дубље разлоге – обичај је морао бити веома стар, много шта у њему сведочило је о његовој великој древности.
И заиста, Милош Црњански у Сеобама описује обичај Срба да своје мртве испраћају путем до гробља. Тада су их још увек носили у отвореном ковчегу; средином осамнаестог века обичај је запањивао странце, али су га се Срби ипак тврдоглаво држали, упркос покушајима Немаца да га искорене.
Чак и средином двадесетог века, сличан обичај је још увек постојао код Руса. Описује га, међу осталим, и Немац Ернст Јингер, у својим Кавкаским записима. (Јингер налази да је леп, као да се покојник, излажући се последњи пут сунцу, дневној светлости, на тај начин заувек „опрашта пре него што сиђе у таму".)
Сумњам ипак да је неко међу путницима тог тренутка помишљао на Херодота, који говори о погебним обичајима Скита. Јер, ми смо се заиста налазили на једном од рубних подручја некадашње Скитије, која се некоћ пружала од Црног мора и Дона све до Паноније. Оближње хумке – насуте несумњиво људском руком – које су се издизале високо над равницом, заиста су могле бити и скитске.
ж
ж о ж
Подаци о Скитима – народу који је кроз један дуг период настањивао степе и равнице на истоку, а затим напречац нестао – једна од бројних нелогичности којима обилује модерна историјска наука – изнимно су оскудни, а каткад, ван сваке сумње, и крајње злонамерни. Можда се управо том зловољом Грка према многољудном и слободном народу са истока може 06јаснити и она црна слава коју су, кроз све потоње векове, уживали „Скити-варвари"; „слава“ равна једино оној која, све до дана данашњег, прати и Хуне и Готе, Џингис-канове ратнике баш као и Стаљинове милионске армије.
Овај стереотип хеленских историчара понавља и енглески географ Макиндер у чувеном предавању с почетка двадесетог века, које је запањујућа смеша луцидности и слепила. Он му, додуше, додаје и једну нову димензију, безмало савршен израз. За славног енглеског научника, наиме, Скити из Хомерових и Херодотових прича – „који пију млеко од кобиле" – нису само једни међу многим „косооким освајачима“". Они су истински архетип варварства, праобразац свих каснијих, “азијатских и немилосрдних коњаника без идеала“. Цивилизација, изум поморских народа са запада, „плод је вековне борбе" против ових рушитеља, номада са истока, дакле „Скита“. Концепција која има и расне конотације: косооким Скитима, Турцима, Монголи-
ма, супротстављају се бели долихокефали севера, запада и југа Европе. Макиндер је међутим био у криву: Скити беху чисти Индоевропљани док Хуни и Готи, у расном смислу, нису представљали хомогену целину већ, по свему судећи, само шаролик савез разнородних племена, народа и раса.
Каква су то ужасна варварства којим су Скити заслужили ово злопамћење, дуге хиљадама година Људске жртве – жртвовао се сваки стоти заробљеник — обичај да се лешу жртвованог одсече десна рука и баци у ваздух, остављајући да лежи онако како је пала7 Обичај ритуалног поливања „светог мача" крвљу, погребни ритуал који је укључивао и усмрћивање десетина
НАТО менажерија '999
Викшор Б. Шећеровски
Во
Кер
И Змија
На зидној слици Јавног клозета Висе о
Клин
Тон
Тамнији од ноћи Налик Болесном твору Пашће у јаму Заувек
Смрт је њихов занат
или чак стотина краљевих жена и слугуг Мање-више, исто оно што
"се приписује и многим другим вар-
варима. Келтима на пример, за које Орозије пише да кад год им је потребна чаша одсецају заробљеницима главе, док их Страбон оптужује за канибализам. Можемо се само запитати да ли је овде заиста реч о непристрасним извештајима очевидаца или о некој врсти политичке пропаганде оног доба, која експлоатише предрасуде „цивилизованих“ спрам „варвара"2 Било како било, „варварима“ треба признати бар једну олакшавајућу околност: за разлику од ондашње „међународне заједнице", они своја злодела нису величали као хвале вредна дела одбране цивилизације од варварства.
Археологија је ипак потврдила неке од Херодотових навода, понајпре оне везане за погребне ритуале Скита. Подсетимо се на неке од њих: на обичај да се покојник до свог последњег одредишта вози на колима, и то читавих 40 дана после смрти, за којих су му приређиване посмртне гозбе, тризне. Важност овог периода од 40 дана сачувао се у православном обреду, док за католике, колико је нама познато, нема никакав значај. Сачувао се такође и обичај обилних пормртних гозби – даћа. понајпре код Срба и Руса, озлоглашен код њихових иноверних суседа, баш као и онај да се покојник вози колима до гробља. У чињеници да се код Срба покојник данас вози у затвореном ковчегу треба видети уступак „цивилизованости" на начин модерних западњака, која, очигледно, није сасвим мимоишла ни варварску Скитију.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5