Књижевне новине, 15. 03. 2003., стр. 6

ЊУ ВА ИЕ

Наставак са стране 3

(тј. Великоплањани) одмах су знали на кога се оно односи.“

На некој књижевној вечери, на којој је представљена поезија Велимира Живојиновића (у Великој Плани или можда Паланци), неко из публике је издвојио песму „На шеталишту“, њен други део:

Закружио је лист у тихом лету

и такао се груди мојих, жут: Сусрели смо се једном на том свету, а везао се за увек наш пут.

Песма је одиста међу најбољим које је песник написао и није никакво чудо што је тај слушалац баш њу изабрао као особито успелу. Песника, међутим, није импресионирао сам избор колико професија човека који је избор начинио: био је то неки тамошњи професор математике.

Веома сам волео – протекло време ту ништа није покварило – неке од песама Велимира Живојиновића Масуке као што су „Растанак“, „Рука“, „Бресквин цвет", „Повратак" и друге. Али ме ниједна толико не омађијава као песма „Туга", јединствена по свом очаравајућем ритму:

Биће ми се, тмуло од горчине, зажелело туђег живљења: једног трена сопствене даљине, . једног даха без противљења.

Као ретко који песник у нас, Масука је врло често – толико често да је то постала ознака његове поезије_– стављао на крај стиха именицу с глаголским пореклом (чиме је момент догађања био посебно наглашен) римујући их.

асвим неочекивано за наше нове културне прилике, али и прокламовану нову идеологију живота, у време захукталих хашких оптужница против Срба и свега српског, и даље, непосустале, планетарне антисрпске медијске хистерије са унутрашњим жариштима, у данима хорског надметања у осуди Војске Југославије, њених команданата и припадника, појављује се један филм, на овогодишњем Фестивалу кратког метра у Београду, готово стидљиво, као у страху, од другог, али и од самог себе, који, наједном, све враћа на „старо“; враћа на староговор о „чојству и јунаштву" српске војске и српске ратничке свести. И да ствар буде чуднија такав филм бива награђен првом наградом, Гран пријем фестивала, одлуком којом чланови фестивалског жирија наилазе на одијум владајућих, ново-старих, култур-пропагатора, бивају проглашени за конзервативце староставног укуса.! Реч је о документарном филму Воз, редитеља Горана Костића, у производњи Војног филмског предузећа „Застава филм" из Београда.

Чиме овај филм једноставан у изразу и поступку побуђује пажњу Пре свега својим етичким садржајем заснованим на архетипским претпоставкама српске војничке воље, одважности и части. Али овиме он упућује и на једно дубље естетичко питање: у каквом су односу уметност и митска свест, потом уметност и идеологија7 Јер филм о којем је реч, Воз, управо и јесте дисонантан текућем тренду у нашој кинематографији, започетом раних деведесетих, одмах по избијању ратова на овим нашим просторима, тиме што стоји готово усамљен (уз понеки ретки изузетак) наспрам једне скоро једноумно обликоване филмске слике стварности у којој се српски борац, официр и војник, из последњих ратова, приказује претежно као неко ко ратује без друге нужде и идеала до зарад одбране и под притиском своје некакве митске прошлости. Као такав, тај борац, наравно, у контексту оваквог приступа миту и митолошкој свести, по дефиницији, јесте заостали, без памети, ретроградни, непросвећени Балканац, који, ако није очевидни онда засигурно јесте потенцијални злочинац, зато га треба на цивилизацијском, историјском, а ако је могуће и физичком плану елиминисати. Јасно је да се ту не ради ни о каквој „поетици црнила“, „црном филму", „црном релаизаму" и сличним уметничким концепцијама давно већ виђеним и апсолвираним у светској, па и домаћој кинематографији, нити могућој уметничкој критици друштвене стварности, у питању је један наметнути,

6 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

В. Живо

Године 1956. навршило се тридесет година Масукиног рада у позоришту (Београд, Скопље, Ниш). Замолио сам драматурга Нишког позоришта да о томе поразговарамо и да ми одговори на нека питања. („Ја с овим градом немам ништа" – није скривао своје незадовољство). Његов отпор да такав разговор уопште водимо био је очигледан, али ако је пристао да ми штошта саопшти више је то учинио мене ради. Написао сам о томе (краћи) текст који је објављен у нишким „Гледиштима“. То је било једино чиме је била обележена значајна годишњица Масукиног позоришног рада.

Те исте године навршило се и пола века од смрти писца који је својим делима учинио Ниш гласовитим — Стевана Сремца. Сматрао сам да је требало упозорити званични Ниш на тај датум, па сам у ту сврху поразговарао с неким људима из културе, међу којима и с Велимиром Живојиновићем. Живојиновић ми је припоменуо да се успомена на Сремца овде, на жалост, слабо чува, јер у Нишу нема чак ни улице која би носила његово име. А некмоли споменик. (Смисао написа био-је усмерен управо на потребу да се Ниш Сремцу одужи подизањем споменика). Тај интервју објављен је у овде „Књижевним новинама" и у круговима званичника изазвао је овде прави бес. Готово сви учесници у разговору жестоко су нападнути у „Народним новинама" при чему се није имало никаквог обзира. Био је то један од најпростачкијих чланака уопште објављених у овом листу (при том још илустрован простаклуку прикладним цртежима главног уредника).

иновић Маззика

15. март – 15. април 2003. КЊИЖЕВНЕ НОВИнр

ти Ирвин ни ве

Тако је, уз грдњу, напустио Ниш, после десетогодишњег рада у њему, драматург и песник Велимир Живојиновић Масука. _

Од тога је ипак било користи. Ипак је, испред позоришне зграде на Синђелићевом тргу, освануо споменик у част Стевана Сремца. Није било никакве стварне потребе да се подиже толика халабука око једног, све у свему, добронамерног чланка. Али, била су то таква времена.

Неколико пута сам посетио Масуку пошто се вратио у Београд. Једном или два пута било смо и на ручку „Код три шешира" где је и између два рата био сталан гост (већи део свога живота Живојиновић је био, штоно се каже, „кафански човек али без оне ружне конотације коју овај израз носи). Никако не могу да се сетим ни из нишког ни из београдског периода да ли је Масука пио. Одлично се сећам његових безбројних кафа, али пића не. Сећање ме можда вара, али ако је Масука уопште пио, мора да је то било толико умерено да се то и није наметнуло мом памћењу. И „Код три шешира" био је свој на своме. Његова познанства с конобарима била су у ствари пријатељски односи. Врло присни. Често ми је падала на ум његова песма „Растанак“ која је очигледно аутобиографског карактера (као што је већим делом његова поезија исповедна), али га никад нисам питао за интимну позадину те песме, иако је у мени била развијена знатижеља да понешто дознам. Кафана – у којој је проводио тако много времена, у којој је такорећи живео – као да је била Масукин слепи колосек. Обједињени у времену

Жарко Драгојевић

псеудо-уметнички оксиморон, то јест идеолошко-политички говор маскиран елементима естетског. Наравно, нико не може да тврди да међу Србима у овим ратовима није било и ратника-сумасишавших, идиота, убица и злочинаца, као уосталом што их је било и међу њиховим непријатељима, укључујући и такве који себе називају просвећеним Европљанима, односно цивилизованим Американацима, али једно је о томе говорити као о неизбежној чињеници рата, његовој одвратној стварности, а друго покушавати од тога стварати тобожње уметничко-митске представе о карактеру једног народа, што заправо није ништа друго до врста специјалног рата против тога целог народа. Када о томе говоримо као о чињеници рата ми по прилици казујемо истину, али када покушавамо од тога да начинимо тобожњу естетску представу – вечно важну – прелазимо у домен идеолошког говора, који је по дефиницији лаж и манипулација у служби једне воље за владањем и моћи. Данас је значење појма мит тешко омеђити. Његова употреба се излила у многе области говора. Мада се ради о најстаријем облику друштвене свести из којег су се касније излучили и сви други (религијска, филозофска, научна, уметничка свест), употреба овог појма често је бивала погрдна. Рационална, просвећена мисао обично је под појмом мита и митског мишљења подразумевала (и подразумева) оно што је ње-

"гова спољашња љуштура, измишљену, неи-

стиниту причу са нестварним садржајем, супротстављајући јој историјску, рационалнофилозофску или научну истину. Несумњиво, у духовном смислу такав став је био и остао бесплодан, јер суштина мита и класичног митског мишљења нешто је сасвим друго. Она се до краја рационално не може разоткрити.

Мит је једна интуитивна слика света која се издиже изнад рационалног и стварног у тежњи да открије прву или последњу истину света и смисао човековог бивства у њему. Та слика није дељива на своје саставне делове рационалног и ирационалног, стварног и нестварног, чулног и натчулног, физичког и метафизичког и њу је, као такву, могуће је појмити једино душевно-духовном целином бића. Због тога и може да се тврди да је мит најважнији облик колективне све-

сти једног народа (Казирер) и да је митологија једног народа све оно што га је учинило одређеним народом (Шелинг), све до громке тврдње (Ничеове) да свака култура без властитог, аутохтоног мита губи своју здраву, стваралачку природну снагу, и да нема културе која може опстати без мита. Свакако митове је могуће и рушити, али свако насиље над њима скрива опасност духовног растакања културе опасане њиме, са непредвидивим последицама по морални и душевни живот народа из које се одређени мит искорењује. Не треба сметнути с ума да је битна особина сваког правог и великог

мита његова морално-душевна сврховитост. -

Један народ се рађа рођењем својих митова.

Без мита створитеља скоро да је немогућа _

његова душевно-духовна конституција. Ис-

| причај ми митове свога народа, па ћу ти ре-

ћи ко си!

Лаичку пометњу у разумевању и употреби појмова мит и митско мишљење унела је, поред осталог, и нововековна појава појма идеологије. Врло често, у многим дисКурсима, данас се о корпусу идеолошке свести говори као о митској. Савременим митовима се проглашавају текуће идеолошке представе и творевине у свим области. ма мишљења. Пометња је донекле и разумљива судећи да природе митског и идеолошког мишљења имају нечега заједничког, али и онога што их разликује као небо и земљу. Пре свега садржаји митског мишљења су сакрални, идеолошког профани. Суштина мита је вера у неку трансцендентну стварност, идеологије увид у моћ неког мишљења. Согио етго хит водеће је начело идеолога, насупрот томе за митолога вера је биће. Стварност мита је Космогонијска, идеологије историјска. Производи мита су колективни архетипи свести, идеологије масовни стереотипи. Оличење мита је вера у неки смисао, идеологије воља за моћи и владањем. Мит је космичка истина бића идеологија, лажна, псеудо, празна или из. манипулисана свест. Напослетку, трајући митови се граде и обликују, идеологије дотрајавају и распадају. = ке је говор сличан митском, мада

у потпуности и аналоган. Оно што ове две Говорно-изражајне форме чиНи корелативним појмовима јесте чињеница што обе свет својих представа и идеја

Ниш

1946–1955.

Обилазио сам га у његовом стан У ули. ци Џорџа Вашингтона. Тада већ није уза. вао из њега. Био је приметно оронуо, апр са нечим веома живим у погледу, Рекао сам да је Масука био и иначе љубазан чр. век, али сада је умео да се силно обрадује нашем поновном виђењу. Питао ме је за прилике у Нишу. За наше заједничке 14 знанике. Иако је могао бити гневан (и си. гурно је био гневан) на простачки напад на њега у новинама, ипак је остало нечег је. пог у његовом сећању на Ниш. Сећање На неке људе. Људи уосталом и чине да наша сећања поприме овај или онај вид. Све се према њима равна и од њих преузима основну боју.

Баш некако у време Масукиног повратка у Београд умро је у Нишкој Бањи пе. сник Станислав Винавер. Радо сам прелу. ставао његову Паншологију новије српске пеленгирике у којој је овај Шапчанин просуо толико духовитости, толико искривчавог хумора. Има у њој и песма „Моја ботаника" у којој се пријатељски нашалио с Масукином поезијом. Још и сада памтим двостих:

Полако глођем новога бола бутић Ах, мој прутић! АХ, мој прутић!

То је духовито, али права поента је у потпису: В. Живојиновић (Мизсака),

Да је песник у прилици да зна чиме завршавам ова присећања, можда би се малом намргодио, али мислим да је свако сећање на добре и честите људе боље завршити каквом ведром нотом неголи тмурном озбиљношћу. настоје да чулно изразе. Јер док идеолог своје представе и идеје само саопштава, логички излаже и симболички означава, ситуира у историјско време, уметник настоји и да их изрази, проникне у њихов метајезички, метафизички самим тим и надисторијски смисао. Због ове своје окренутости оностраном уметност и јесте поглел на свет и осећање живота који се протежу преко граница материјалне стварности у потрази за првобитним Смислом свега постојећег. Као таква она је увек у непосредној кореспонденцији с митом и митским мишљењем и самим тим антипод добу рационалистичко-материјалистичке просвећености односно, данашњем времену науке и технике. Сва нововековна схватања о бескорисности уметности (Кант) или њеном крају (Хегел) као и евидентна криза уметничког стваралаштва у модерном добу. његова

· друштвена маргинализација, извиру из ове

неприлагођености архаичне — структуре уметничке свести, нововременој свести материјалистичке опијености и интелектуал"но-појмовне доминације.

С друге стране, није увек лако избећи баласт идеолошког говора унутар неке уметничке форме. Јер и уметност се обраћа идејама, али на посебан начин: трагањем за њиховим смислом. Очитавање смисла је Коначна сврха сваког аутентичног уметничког садржаја, док циљ идеолошког јесте само очитавање неког мишљења. То мишљење, као такво, може да буде тачно или нетачно, али не и истинито. Јер истина подразумева увек и веру у неки смисао и због тога је она идеолошком мишљењу недоступна. То шта неки филмски аутор, на пример, тврди о нечему, неком проблему живота или стварности. са становишта уметничког доживљаја сасвим је незаниМљиво, па макар то били Годар. Тарковски, Бергман или Фелини.

Са уметничке тачке гледишта занимљива је њихова вера у смисао онога што говоре и о чему у својим филмовима мисле, дубина те вере очитује се и еквивалентна је снази њиховог уметничког израза. ЊИхова искрена вера је, дакле, њихово уметНичко биће, а не идеолошки став. На тај начин, уметник оно о чему говори узноси изнад историјског времена, и истина коју покушава да открије и изрази постаје над“ времена истина бића, па макар у томе и не имао успеха. Без вере, носиоца смисла и места на којем обитава истина, њене трансцендентне стварности, човек може бити идеолог, нечији или нечега, у крајњем можда и естета, жонглер, али не и умет Ник. Отуда имагинарни. фиктивни, # стварни садржаји уметничких дела нису У

(Наставак на стр. 8)