Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 13

_ КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ _ јул-август 2011.

Слађана направи тобоже озбиљан и театралан став.

"Огњене, ја сам била твоја професорка, ја то више нисам. Молим те, ословљавај ме са Слађана и говори ми Ти."

"Али професор..."

"Између нас двоје не постоји више никакав званичан однос. Ја сам за тебе Слађана и можеш да ме сматраш за личну пријатељицу."

Девојка се срдачно насмеја, да би свог пријатеља некако охрабрила. Отишла је у купатило и пресвукла се. Била је одевена у диван деколтирани шлафрок. Имала је узбудљиве провидне светлозелене чарапе.

"Слађана, читаш ли Књижевне новине"

"Волим Књижевне новине, волим и друге часописе, али сама нисам имала успеха с објављивањем. Знаш, Огњене, ја пишем лирику, али изгледа да нико од уредника то не цени.

Послала сам неколико песама у Књижевни лист. Уредник ми није одговорио, ја се нисам усудила да питам... Била сам деморалисана, патила сам и више ништа нисам написала, а старе песме сам побацала! Огњене, не буди као ја! Буди храбар и одважан!"

Онда му је његова пријатељица и домаћица направила сендвиче и послужила га хладном кока-колом. "Слађана, да ли би ми препоручила роман Лоренса Дарела АЛЕКСАНДРИЈСКИ КВАРТЕТУ

"Прочитала сам само први том и била веома разочарана. Сви ти ликови нису ми били јасно психолошки дефинисани. Као да је писац, градећи психолошки роман, омануо у карактеризацији и почео да прави неке арабеске... Узгред буди речено, да ли си читао АРАБЕСКЕ И ГРОТЕСКЕ Едгара Алана Поаг"

"Ту књигу имам, али сам читао друге његове приче..."

"Он је толико славан, а како је бедно живео, рђаво се оженио и прерано умро..."

Слађана рашири ноге и подиже десну ногу.

"Него, Огњене, ниси коментарисао моје чарапе..." Он устаде и поче да гледа полице с књигама.

"Слађана, да ли ће бити још оваквих посета“ Радо бих од тебе позајмио неколико књига, врло сам пажљив при читању. Управо читам КУГУ Албера Камија..."

"Књита ће бити и посета ће бити. Него ја желим да ме често посећујеш, да излазимо у биоскоп и кафић..."

Она му приђе, припи се уз њега и пољуби га у образ. Огњен је погледа. Слађана га пољуби у уста. Скиде шлафрок - испод кога није било ништа.

+++

Били су на седмом небу, како се каже у херцроманима. Радосно су се смејали. Целу ноћ су пробдели. Неиспавани младић био је и даље радостан, али зрела девојка није делила његову радост, иако је она била подстрекач те и толике радости.

"Ја сам девојка за удају и уместо да се удам ја водим љубав с клинцем, а обоје немамо редовне приходе... Бићу му једног дана баба, тражиће младу швалерку..."

Сексолози овакво стање зову "посткоиталном кризом“ или "посткоиталним нерасположењем". Дошло је до преокрета у Слађанином односу према Огњену, можда исувише брзо. Младића је веома погодио кисео, тмуран и крајње депресиван израз лица његове (доскорашње) љубавнице.

Она га непријатно погледа, толико непријатно да га је испунила крајњим песимизмом и горчивом. Ни у њему ни у њој више није било ни трунке радости. Занос је ишчилео.

"Ми не можемо заједно", рече му зрела девојка, постиђена што је спавала с учеником. "Ја нисам решила своју егзистенцију, а ти још увек идеш у гимназију. Где и како да живимо!' Ти си обично дете. Шта ће рећи твоји родитељи: Шта ће бити с твојим студијама"

+++

Док је Огњен, испуњен очајем и поносом, ходао улицама Београда, Слађана је неутешно и очајно плакала, до крајности несрећна због свега што је рекла свом љубавнику.

Белешка о писцу

Данко Стојић (1958), књижевник.

Сарадник великог броја часописа. Објавио 14 прозних књига, 4 књиге из области теорије филма, две књиге књижевних критика, једну сценаристичку књигу, једно научно-популарно дело и две књиге групе аутора чији је био приређивач.

Дипломирао филмску и ТВ режију и магистрирао филмологију на београдском ФДУ.

Тодинама деловао као редитељ на РТС -ТВБ.

Члан УКС.

| |

нате, ја имам чудну навику. Волим да седим

сам у мраку. Понекад се вратим врло касно у

стан. Стан је у мраку. Уђем тихо, јер не желим некога да пробудим иако живим сам. На прстима одем до собе и свучем се. Одлазим по воду до кухиње. Моје босе ноге не праве буку. Закорачим у просторију и скоро се саплетем о столицу. На столици седи он и пуши лулу.

- Здраво, кажем му.

- Здраво, одговара ми.

- Зашто си поново дошао“, питам ја

- Зашто си поново дошао“, одговара ми он.

- Када намераваш да одеш“ Знаш, уморан сами пријао би ми сан, кажем ја.

- Никада, одговара ми тихо он.

И тако остаје ту. Касно, када ме савлада сан, осећам да још увек седи тамо и пуши.

Често читам у соби. Чујем га како ставља дуван у лулу. Чујем га како звецка чашама и флашама вина, успут лупајући фиокама док тражи вадичеп. Идем до кухиње по воду. И поново, скоро да се претурим преко њега. Често ме то изненади. Заборавим на њега. А он је ту – пуши, седи, размишља. - Зашто барем не легнеш“

- Можда и хоћу. Никад се не зна.

Па опет не легне. Он само седи тамо, пуши и размишља. То ме забрињава. Не умем да разумем. О чему он то размишља; Једном сам га упитао.

- О чему размишљаш док седиш ту“

- Ни о чему – рекао је.

Једном приликом оставио сам га тако и вратио се у кревет. Пробудио сам се после неколико сати. Био сам жедан. Отишао до кухиње и он је био тамо. Лула му се беше угасила. Но ипак, он је и даље седео загледан у један део кухиње. После неколико тренутака навикао сам се на мрак. Попио сам воду. Мислио сам да чак и не примећује моје присуство и да ако он не примећује мене можда ни ја више нећу примећивати њега. Најзад скупих храбрости и поново га упитах:

- Шта радиш овде; Зашто ме не оставиш на миру“

- Никада, поново ми одговара он.

Начин на који је то рекао био је језив. Више није изгледао као човек него као утвара у црном фраку и лулом у устима. Када бих само знао зашто је дошао. Када бих само знао да ли уопште размишља о свом одласку. Можда је тако као што он каже. Можда је само дошао без икаквог разлога и тако ће и остати заувек. Ако ништа барем нећу бити сам. На крају крајева, његово присуство не би требало да ме забрињава. Зашто тако седи у мраку: То је некада била моја омиљена активност. Волео сам да дуго седим у мраку, пушим, пијем, зурим испред себе на улицу и не трепћем све до касно у ноћ. Сада он то ради, а ја не могу. Није у реду да обојица радимо специфичне ствари у исто време. У ствари, није ме ни брига. Ја сам први то смислио. То је била моја идеја. Цео тај ритуал са седењем у мраку. Ко је он да ми га бесправно оду-

Зурење у мраку

Ђорђе Ђурица

зимаг Узимам љутито боцу вина и вадичеп. Чаша мени није потребна. Седам на столицу наспрам њега и гледам ка потпуно пустом булевару. Лагано празнимо флаше попреко фиксирајући један другог. Након тога чекамо да вино заклокоће, ја гледам поново ка булевару, а он у празнину, а након тога опет један у другог. Знате, човек мора бити врло опрезан са вином. Мора да пази да не пије на искап, јер тако може лако да се одмах напије. Негде, далеко у позадини чује се музика. Музика која одзвања као крици у ноћи, а изнад нас се лелуја стари лустер са прегорелом сијалицом. И тако седимо и само ћутимо. Ноћ постаје све одбаченија на руб времена док ми, супарници, одрази један другог, утваре; осећамо у устима укус беса и крви. Знате, да бисте потпуно схватили себе морате да будете изоловани. Да се осамите као када мастурбирате или водите љубав. Зато ноћи и постоје. Знате, када довољно добро схватите себе будите сигурни да ћете хтети да се распалите песницом што јаче можете. Још ако пре тога попијете коју више...Одувек сам се плашио да спознам себе, али од како је он ту стално ме подсећа на све оно што сам радио током живота. Ужасан је, тај мој одавно мрски, озлоглашени гост који као гњурац извлачи талог и прича ми приче о неком пропалом песнику и музичару. Вечерас барем ћути. Не говори ништа. Само иритира својом појавом, Мислим да је дошао до стадијума када је сигуран да је и то довољно да ме изнервира. Одувек сам знао да било каква врста надметања нема сврху, а понајмање надметање у пијењу вина. То и није неки одушак. Увек се један од нас двојице осећа како му бес кључа у погледу, а затим иста бољка задеси и оног другог и све оде до ђавола. Након тог излива беса, као по обичају, завршавамо свој литар

Сава Ракочевић: Неуништиви сан, 1990.

и начињемо нови. На топлој крви суше се комадићи стакла. Одједном, напољу се зачује шкрипа кочница. Догодила се саобраћајна несрећа. Нема лепшег осећаја од смрти по киши која роси.

- Обожавам смрт, говорим мом супарнику, мом незваном госту, јер сам спреман да будем искрен као што и треба да буде прави домаћин иако је гост нежељен. - Ја волим смрт. А тиг А ти“ Волиш ли смрт: Не, не своју, не мораш да волиш своју смрт, али смрт других. Да ли волиш смрт других или барем волиш ли смрт бар тако много као што је волим ја: Је ли, јеси ли ти увек овако досаданг Разумео сам да само волиш да блатиш, али не и да размењујеш мишљења. Смрт. Смрт. Смрт. Као што су и многи пре мене приметили, она је дивна. Нешто најчистије, – најхармоничније што постоји. Секс није ништа у поређењу са смрћу.

Ја причам, а он само пије. Не говори ништа, док ја и даље размишљам о смрти, о киши која ће једног дана да избрише и моје име написано _ фломастером на смртовници и однесе га у заборав. Ако, све нас то једног дана чека. Па шта. Ја се уопште не узрујавам због тога. Ја ћу умрети када ја одлучим то, а не када ми то каже неки магарац са цилиндром на глави. Рука ми још крвари, а у другој држим вадичеп. Нико се још није спасао вадичепом. Нико још није тако призвао смрт. Било би дивно тако отићи, али пре тога морам да се решим свог госта. Разбијам флашом прозорско стакло и напокон остајем сам. Његово лице види се још само у фрагментима разбијеног стакла. Морам да признам да ме то мало боде у срцу. Уживам у задовољству неколико тренутака док просторија постаје све светлија и светлија. Очи ми светлуцају и упрте су у остатке мрачних пламенова. Ово је стварно боље од секса. Месец је коначно мртав. Мој дубоки поглед плави зора. Много тога се десило ове ноћи, а ја сам коначно поново сам, обучен у фрак са цилиндром на глави, лулом у устима и вадичепом тик изнад вратне артерије. Куцнуо је час.

Уџоо

ог кобног јутра...Зашто

одмах пишем „кобног“ и

откривам барем педесет посто причег Нема везе... Мото мојег писања је: „Ништа не брисати! Поготово почетак!“ Све је важно! Или: немаш ти појма брајко зашто је нешто „истрчало“ из тебе, да... Тог јутра је све што је могло да излети излетело из мене...а излетео сам и ја...

„Чист, као ружа...“ истерао сам понос -– двадесетогодишњег „Југа“ из гараже – и кренуо на посао.

Као и сваког јутра, у тре'нутку буђења, синула је мисао, једна реченица, мантра, која ми се одмах завртела у глави. То је феномен који сам зарадио јошу пубертетским годинама...

Када сам се, дакле, јутрос пробудио синуло ми је следеће: „ја сам Бетмен, али нисам Супермен!“ О Боже! Шта све неће човеку пасти на памет! Ужас! То је била мантра за данас! Све сам јутрос обављао и обавио понављајући у себи ову шашаву реченицу. Није она блесава до краја, знате, може донекле да се схвати и образложи... Док сам тако лупао главу око Бетмена и Супермена, наиђе ауто из супротног смера, искључи и укључи своја светла и покаже ми, хвала му, да нисам укључио своја. Укључим. Возим даље. Размишљам о разлици Бетмена и Супермена. Сетим се да сам слушао једном на ТВ о томе. Неки дебели филмски критичар је објашњавао како је Бетмен човек који се маскира док је Супермен Криптонац (или тако некако) који се маскира у човека...Аха, причам ја сам са

Златко Пангарић

собом, у томе је штос...Не...моја реченица се односи на нешто друго...И таман да прокљувим на шта сам у ствари мислио, кад ми ауто улети левим точком у рупчагу – ја тргнем волан десно – и већ сам био у јарку -и ударам аутом директно у кестен – и излећем из аута – и мрак –

„ја сам Бетмен, али нисам Супермен“ – помислили сте – било је прво чега сам се сетио пошто ми се болничка белина кроз исколачене очи забола директно у мали мозак! Не. Не. Прво сам у себи из свег гласа заурлао: „Жив!“ Какву сам само бесмислицу управо написао...али тако се отприлике то одиграло. Желим да вам „дочарам“ као Ђура Палица! ТВ програм нам је изгледа опрао мозак и тријумфално се уселио у исти!

Женино лице попут комете лети према мени, љуби ме, нешто прича, ништа не разумем, као да има мегафон. Коначно нешто чујем. Каже да већ сатима булазним о неком „Бетмену“...Аха, кажем ја, ту смо, мозак, кефало, ради без паузе!

„Блесане, па шта си то урадио:“ – каже кроз сузе. Смеје се и плаче. О Боже! Хвала ти! Хвала ти! – понављам у себи. Ударише и мени сузе. Затим бол, неподношљива бол. Мрак.

Сутрадан је већ било боље. Следећи дан још боље. Југа више нема, као и свега што почињеса „југо“...Нема везе.. Ипак, некако сам га сувише лако прежалио...Чудно је све то...Једино ми је жао, али, стварно ми је жао, што се ујутро будим празан... празан...

Крик

ад би сузе запријетиле прета-

кањем преко одбрамбених на-

сипа доњих капака, она би одлазила. Одлазила би погурена од бола, попут старице опхрване костобољом, а враћала би се ведра, дрчно усправна и насмијана. Насмијана... Увијек сам се питала куда је то мајка одлазила и шта је враћало осмијех на њене усне. Тај осмијех је био толико благ, топао и пун љубави да је усуд хтио да њим ријетко кити своје лице. Ништа на овом свијету што је тако дивно не може да се види често, да буде свакодневно. Можда управо то избјегавање јаме обичности и замке рутине и јесте тајна љепоте. Ипак, вољела бих да се мајка више смијала.

Како сам расла и мајчини тајновити одласци су расли и бивали чешћи и, чини ми се, дуготрајнији. Ти одласци су ме чинили нервозном и сврабљивом, мучили су ме и раздирали, распламсавали стотине маштарија и мисли: Можда има љубавника: Да не иде којим случајем у цркву: Одлази ли код неке пријатељице за коју не знам“

Нисам ту мистерију више могла да поднесем, па сам једног јулског сутона одлучила да је пратим. Као лик из неке представе позоришта сјенки слиједила сам је до забачених ужирених шума храста лужњака насуканих на меандру са друге стране ријеке. Притајила сам се иза големог стабла које је ко зна када бацило квргаво сидро у расквашено и плодно тло. Хладне капље росиле су моје чело. Срцеми је марширало све гласније, одзвањајући тако јако да сам мислила да ће ме одати. Ништа се није дешавало. Мајка је стајала непомично попут бронзане статуе. Моје су зјенице играле танго, прилагођавајући се тмини која се тромо пењала према крошња-

Берислав Благојевић

налик ономе који ме обузимао тренутак прије отварања рођенданског поклона. Узбуђење, изненађење и... Врисак! Тотово нељудски крик из дубине мајчине утробе пробудио је тек уснуле птице. Устукнула сам у трзају, док ми се језа од призора страве ширила по бутинама, подлактицама и грудима. Крик моје мајке, отежао од наплавина бола, издаје и самоће као да је трајао сатима. А након њега услиједио је још један. И још један. Чинило ми се као да урликом сије сјеме своје немоћи у плодне труле пањеве, не би ли оно коначно престало ницати у њој. Помислила сам како јој ватра гњева засигурно жеже грло и како мора да је једнако тешко задржавати бол у себи и пуштати је из себе. У закатрањеној мрклини, међу непомичним и нијемим архиварима што историју записују и чувају у годовима, силуета мајке се грчила и увијала настојећи да удахне снагу за нови крик. И нови. И још један. Заплакала сам тихо и неодређено. Нисам знала да ли плачем од туге или због страха. Страха од утваре испред мене која није подсјећала на моју мајку. Страха од тога да је можда овај киптећи ужас њено право лице, а да су брижљивост, благост и смиреност само глума, опсјена дјеце која не морају да знају за њене патње. Страха од непознаница које још вребају и чекају да похарају чистоту ума и срца. Страха од живота који окрутно и без најаве умије ништити љубав, радости срећу.

Искрала сам се и кренула кући. Замичући за грмље чула сам мајчин посљедњи храпави врисак како се претвара у хропац, да би скончао угушен таласима јецаја. Ушла је недуто након мене. Пољубила ме и помиловала ме по коси смијешећи се...

ма. Мој дах је био плитак,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ