Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 12

ила је и прошла. После ње свако

је отишао својој кући. Светлана

је заврнула рукаве и дозвала такси. „Хоћеш ли са мном. Ионако ти је успуте“ Да, успут, присетио се. Изашао је из возила пред својом немаштовитом вишеспратницом. У холу га је поред зубарске чекаонице чекала девојка.

„Како је билог“

Загрлио је.

„Авангардно.“

„Ох, што смо се уобразили. Није ни чудо. Сада си човек са дипломом.“

„Са њом и без посла.“

„Не брини. Наћи ће се нешто.“

Отишао је са Маријом у студентску собу; Било је лето, београдско, када се тотово две трећине житеља престонице пресели на околна мора, оде у посету старим родитељима, у брда, ваља тамо нешто окопати, попластити, проветрити плућа. Ваља због градске зиме ући у припреме за зимницу. Кисели купус, туршија, паприке напуњене луком, сиром, шаргарепом. Нису на одмет, напротив, ни плећке осушеног меса, залихе смрзнуте рибе и најважније, шумски плодови, пуне тегле боровница, купина, јагода, малина. Обично је у летњим месецима избегавао родитељски дом и остајао у влажним студентским собицама вредно спремајући испите. Професори су знали да цене његову приљежност и скромност. Некада су такои они, са нешто мало залиха од брижних укућана проводили лета над студентским енигмама.

Марија се бескрајно дуго тушира. Пуст дом. Само је њему десетак колега поверило кључеве својих соба. До јесени. Чинило им се да су сами у целој вишеспратници. „Ако останем у другом стању, родићу. Слажеш ли се“ Не волим да ми прекопавају утробу оним дугачким иглама и ласерским зрацима за убијање плода“, рекла је опружајући се преко њега. Тако су обично почињали своје љубавне вратоломије. Завршавали су их голи, на леђима. Он је волео да срче млако студентско вино са Маријиних груди и стомака. Она, пак, да лиже чоколаду са његових груди.

„Родићу ти звер која ће освојити пола света. Наравно, пре тога ће увести ред у сопствену, ову нашу напаћену државу.“ Опет је отишла под хладну воду. Њена врела македонска крв није шала. Потребно је чешће расхлађивати. Ставио је пиле између дојки своје девојке.

„Када се одмрзне, спремићу специјалитет а Ја Студентска соба. Али, пре тога, кад нешто боље размислим, ти имаш посао.“

„Који“

„Ју надомак овог града, постоји једно мало чаробно село са четрдесетак још чаробнијих патуљака којима ћеш бити професор. У селу ће нам дати удобну кућу да се не патимо по мемљивим подрумима. Добићемо и башту коју ће наша звер обделавати заједно са мном и са тобом кад одложиш креду и избришеш боре са професорског чела. Буди миран, нашла сам ти једну зрелу бубуљицу, кад смо код чела, над обрвом.“

„То само ти на таквом месту можеш да нађеш.“

Изашли су у градски сутон после транжирања пилета које је наставило да се топи на радном столу. Нека настави да се одмрзава до њиховог повратка. Град и ноћ су велика и разноврсна провокација за младе људе.

1. Марија је измислила бака Цану која је становала непосредно изнад Бајлонијеве пијаце. Шта друго млади да ураде него да помогну сиротој усамљеној старици са шеснаестог спрата. Док је он водио озбиљан политички дијалог са Цаном, тумачио јој натписе из дневне и жуте штампе која све више прети да постане свакодневна и угрози ту дневну, озбиљну, као и бакино ментално здравље текстовима типа: „Свет скандира Србији. Наш човек, Ваљевац, чији су се преци доселили из Горње Херцеговине за време оне славне војне коју је повео Карађорђе, наставио Доситеј Обрадовић и славно окончао Милан Трећи Обреновић закључивши частан мир са Бугарском царевином после катастрофе српске војске на Сливничком пољу (логичан закључак: Срби треба да избегавају ратовање по пољима, ливадама и осталим површинама намењеним узгајању пољопривредних култура, а Бугари и њихово царство како хоће), измислио је уређај

јул-август 2017. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Прослава или лов на радијацију Заводница

који омогућава три пута брже асфалтирање путева“... или типа: „Велика поп – рок звезда експлодирала током концерта у Мајамију. Делове звезде покупили њени фанови. Лицитацију на којој су у добротворне сврхе продати звездини делови организовале медицинске власти Флориде“... Марија је отишла на пијац, у дом здравља и у апотеку. Вратила се са намирницама и Цани неопходним лековима. Све у свему, кесице са лековима претегле су на кућним теразијама тас са намирницама. Марија ни овом приликом није пропустила туширање. Баш забаван почетак ноћи.

2. После девојке и дипломирани момак постао је маштовит. Отишли су на Калемегдан. Пред зоолошким вртом, где деценијама тавори мали забавни парк, Драган (момак се тако зове) узео је у своје јуначке руке две ваздушне пушке. После неминовних расправа са власником стрељачког киоска око исправности нишанских справа, момак и девојка су пуцали. Мета им беше умањени постер стрељачке величине која се у свом радном веку окитила са око седамдесет килограма што златних, што сребрних и бронзаних одличја. Девојка је после неколико гађања као награду добила привезак. Леп привезак у облику дубоке спортске патике. А момак“ Драган! Да ли је он нешто добио пошто је са ваздушне једнометке прешао на рафалну“ Јесте! Лакирану глинену саксију. „Оплеменићемо нашу собу“, рекла је Марија. И дуго набрајала називе цвећа које долази у обзир.

3. Око два сата после поноћи нашли су се на излазу из града, тамо на Ибарској магистрали. Драган се сетио Опленца. Ништа чудно, ако се зна да је у дану који је претходио са колегама прослављао добијање дипломе професора новије историје. Његова девојка се сложила. Опленац је култивисан брег надомак града. Овог пута такси возило као у Светланином случају није било у игри, већ стоперски палчеви и шарм. Стигли су на Опленац таман кад је кустос откључавао маузолеј и кад је пристигао задихани свештеник који је маузолеј, у једном врло лежерном и опуштајућем разговору са гостима и кустосом, доктором историје, историје уметности, биологије и права (ако се добро избројало 4 доктората носио је на леђима млађани кустос) назвао Црквом. Од кустоса је будући брачни пар добио уметничко – историјски каталог и неопходна обавештења. „После фасцинација мозаиком који исијава петнаест хиљада нијанси боја, слободно сиђите у крипту. Од ње се не плаше ни деца из вртића, а ето, почеле су чак и мајке са дететом на грудима да долазе. Наводно, крипта је лековита. Од чега лечи наша крипта, ноћима сам у својој радној соби размишљао трошећи и дрва, и угаљ и струју поред успаване жене, иначе, да вам се похвалим, председника локалног фудбалског клуба и етнолошке секције Савеза освешћених грађанки“, рекао је кустос Марији и Драгану. „Од чега“ заинтересовала се Марија. „Од глупости, тако су ми рекли, госпођо“, био је лаконски кратак доктор пре него што је посетиоце препустио свештенику.

4. По изласку из маузолеја/цркве Марија је купила неколико чоколадица мамипарица, па и поред тога што је око њеног струка била рука свеже дипломираног историчара пала у дугачак национални монолог. Као што је умела дуго да се тушира, тако је знала дуго да прича над Тополом. Свештеник их је одвео у виноград пола сата хода удаљен од лековите светиње. Тек је у њему дошла до изражаја девојачка креативност. Пред помало успаваним момком који је са свештеником започео дијалог 0 историји религиозне поезије, Марија је изула сандале и крстарила

12

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

између чокота не престајући

Небојша Ћосић

да са подврискивањем скандира Родите, родите, роди ми утробо, да јесенас газим по теби грожђе за вино које ће пити моје звери две. Нико није био затечен Маријиним анакреонтским стиховима. Ни славуји, ни вредни детлић, понајмање Драган и свештеник занесени својим разговором.

5. Трећи дан прославе која промовише новог историчара наставио се у Маријином родном селу надомак Темишвара. Аууу, колико је била процедурална њена ближа и даља родбина. Познавали су они Маријиног момка

Сава Ракочевић: Човек који је створио баладу, 1975.

који је најчешће што сам, што са њиховим дететом био на путу за Темишвар. Тада би се обично питали: „Шта то има у Темишвару, а нема у нашим селима“ Уместо Драгана обично је одговарала Марија. Шкрто: „Биоскоп.“ Зашто он, када и њена и остале куће поседују мале породичне биоскопе“ „Пијацу, трамвај, оперу, градоначелника“, одрезала би Марија. На помен градоначелника родбина би занемела. Где тај дође, обично се у ваздух одселе трансилванске и предкарпатске куће од жуте цигле уваљане у сламу. Уместо цигли дођу плексигласи, стакла, поливинили, долазе нове арматуре, кроз села се оре индустријске песме. Тог дана, када је њихово дете подигло мајицу до главе и рекло: „Расте, осећам да расту три звери у њему, Драган је морао да клечи, седи и стоји за трпезама чак у три и кусур села око Темишвара. Дуго је седео, мало клечао, још мање стајао јер су села била повезана импресивном ергелом превозних средстава. У име Оца, Сина и Светог духа обећао је да ће се бринути о све три звери и Марији (можда и четири према ослушкивањима једног побочног деде који се хвалио детаљним познавањем српских бања, ратова, и нарочито града Хвара који се ширио по целом острву неометан плимом, осеком, бродовима сараценских гусара и хроничном несташицом струје).

6. После нових момачких отрежњујућих искустава са Маријином родбином, млади су се вратили у студентску вишеспратницу. Њиховом проводу никад краја. У сутерен дома уселила се летња дискотека. Бочне просторије зграде добиле су поред читаоница и цртаоница (то су оне дуге одаје са косим столовима и компјутерима који висе са таванице, намењене будућим

грађевинским, машинским и електро инжењерима... физичарима, биолозима, уопште тако неким научницима чија озбиљна открића објављена у жутој штампи угрожавају духовно здравље бака Цане), и кошаркашко игралиште које се могло према потреби претварати у рукометно, у одбојкашко, и у базен. 7. Кад је прошло лето (Драган је морао да пронађе кључеве најмање двадесетак студентских соба и врати их управнику који их је по утврђеној академској процедури доделио новим власницима), за њом зима, измаком пролећа Марија је родила, заиста, звер. Здраво и гласно мушко дете тежине између шест и шест килограма и двеста грама. Загреј добро столицу и све ће ти се показати само, сетио се историчар поводом рођења своје звери једне пословице коју му је двадесетак година раније рекао отац обавијен барутним прахом. Усред једне страшне битке, страшније од крваве пољане Сливнице.

Прослави дипломе изгледа никад краја.

Звер младог брачног пара прво је преболела све дечје болести и стигла до пете године, под нежном родитељском и осталом бригом. Сва села око Темишвара до Арада и лично градоначелник полумилионског – града, заједно са Драгановом родбином, нису жалила труда. У шестом лету, када је мајка планирала да га упише на предшколски биоенергетичарски курс, дете је умрло. Та госпођа Смрт, баш не бира. Узалуд мајци хвалоспеви о звериној храбрости од свих – великодостојника на његовој сахрани, мртво, колико до јуче здраво дете неће скинути панталоне и почети поново да дише.

8. Драган је опет гледао заљубљену Марију, никад разбокоренију, преко свог тела. „Да ли ме и после трагедије још увек волиш“ питала га је. „Волим јесен и винограде жуте када се пред тобом босоногом заплаве“, прошапутао је под женином тежином. „Хоћемо ли нову звер у мени“ Уследиле су вратоломије које одраније знамо. Марија је и даље волела дуго да стоји под хладним тушем.

9. Осам година после прославе његове са седам неопозивих печата оверене дипломе, госпођа је родила другу звер. Овог пута било је другачије него приликом порођаја прве која је пре свог упокојења, док су над мајчином постељом и његовим дечјим гробом нарицале жене из три државе, рекла: „Тата, не волим историју“. Прослава рођења новог детета, уз вајкање побочног деде (младо, па, лудо, ето, лепо сам говорио црпећи знање из мог овде презираног васпитања, да не треба претеривати са волим те, мазо, душо, пиле моје, татин Обилићу, поносни Мерцедесу, сиви тићу Угљешо Мрњавчевићу, не треба претеривати са градоначелниковим одликовањим! Не! Детету требају витамини, хлеб, ћуреће месо, пачија маст, козје млеко, пуномасни сир, ногометне разбибриге, пастирка која је сишла са три хиљаде метара на ово наше историјско дно, са лековитим знањем против туберкулозе, маларије, историје и осталих непристојних зараза које су однеле мог тридесетог и преко тога унука. Лепо сам, говорио. А што је лепо, то је и паметно, тужио је Маријин предтрансилвански деда), била је у још црно завијеној родбини скромна.

10. Шта да кажемо на крају, него да се питамо: да ли је још увек млади историчар, можда и докторирао са темом из новије историје и да ли му је нови наследник, тамо негде око пете – шесте године рекао као и први: „Тата, не волим историју“.

Данко Стојић

ек дипломираном професору

књижевности Слађани Сики-

мић указала се могућност да замењује оболелу колегиницу у једној београдској гимназији.

Слађана је била строга према "штреберима", нарочито кад би осетила улизивање, а једном приликом није хтела да прими "поклон", комплет за маникирање ноктију. Знала је да жигоше кичу писменим радовима појединих ученица. Није трпела то да ученици не читају лектиру.

+++

Тог дана млада професорка је донела оцењене писмене радове. Тема је била МОЈА ПРВА ЉУБАВ.

"Децо, нисам нарочито задовољна вашим радом. Много ту има цвећа, сунца и лептирића, а мало живота, мало ваше осећајности, рекла бих недовољно искуства и дара... Ипак, издвојио се један рад својом лепотом, искреношћу и осећајем за чулно, а то је текст Огњена Туцаковића о првом плесу с пријатељицом. Огњене, молим те прочитај одељењу твоје... прерано је рећи ремек-дело, али уколико овако наставиш написаћеш ти једног дана и ремек-дело."

Младић је устао, поцрвенео, почео да чита и потпуно се збунио. Занемео је.

"Па ја ћу да прочитам, твоја збуњеност је тако типична за твоје године.

Аринка добаци: "Професорка, могу ли ја!• Ја ћу да упишем глуму па ће Огњену требати глумица за јавне наступе!" Настаде општи смех у разреду; предњачило је девојачко неумерено и неукусно церекање, а младић само што се није расплакао.

+++

Колегиница је оздравила и Слађана је опет остала без посла. Размишљала је о удаји, али то није било тако лако остварљиво, иако је била лепа.

Живела је у гарсоњери у коју је примала ученике којима је требала стручна помоћ.

Родитељи су јој помагали колико су могли. Ишла је у биро рада, листала огласе и надала се послу.

Једне вечери је отишла до Скадарлије. Волела је да поједе лепињу с гулашем. Пролазећи, махинално је видела познатог младића. Да, био је то Огњен, на кога је помало заборавила. Веома му се обрадовала.

"Огњене, па то си ти! Здраво!"

Ученик јој радосно одврати: "Професорка! Мислио сам да вас више никада нећу видети!"

Обоје су били раздрагани до те мере да само што се нису чврсто загрлили и пољубили. Онда се Слађана смири и помало снужди,...

"Ти сигурно чекаш неку гимназијал-

ку..."

Он се уозбиљи.

"Професорка, ја немам девојку. Немам ни друштво."

Њене очи се зацаклише.

"Онда би могао да дођеш код мене у посету, да ћаскамо о књижевности."

Огњен се поново уозбиљи.

"Професорка, али ваш муж..."

Слађана поче да се слатко смеје.

"Немам ни ја мужа као што ти немаш девојку!"

Огњен није могао да поверује у то да је његова привлачна професорка неудата. Сав се некако укочио, удрвенио и уплашио. Слађани је било веома стало до његовог друштва.

Приметила је да њен бивши ученик има трему, па је настојала да буде дискретна, духовита и пријатна.

+++

Дошли су у њену гарсоњеру. "Професорка, колико имате књига..."

1 1 : ,