Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 11

_ КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

ачуновођа Јенсон је отворио вра-

та елегантног хотелског лифта и,

с пуно љубави, угурао у њега једно витко женско створење, које је мирисало на крзно и на пудер. Скутрили су се једно уз друго на меком седишту и лифт поче да се спушта. Љупка женица потури своја полуотворена, овлажена уста и пољубише се. Беху вечерали под звездама на горњој тераси па су кренули да се забаве. „Љубави, било је предивно горе – прошапутала је она – било је романтично седети поред тебе као међу звездама. Тек тада човек схвати шта је љубав. Ти ме истински волиш, зар не“ Рачуновођа јој одговори једним пољупцем, још дужим од претходног, лифт се спуштао. „Стварно сам срећан што си дошла – рече он – иначе бих се сасвим избезумио!“ „Да, али можеш ми веровати да је онај мој био немогућ. Чим сам почела да се спремам, питао ме куда ћу. Идем куд ми је воља, рекла сам. Ваљда нисам робиња! Он се онда укипио и само је зурио у мене док сам се пресвлачила, док сам облачила своју хаљину беж боје, зар ми не стоји лепо, шта мислиш, шта ми најлепше стоји, можда ипак розег“ „Теби све лепо стоји, љубави – рече рачуновођа – али те тако дражесну као ове вечери још никад нисам видео.“ Смешећи се захвално, она размаче своје крзно, љубили су се дуго, лифт се спуштао. „А после, кад сам се пресвукла и хтела да изађем, шчепао ме је за мишицу и тако је снажно стиснуо да ме још боли, али није рекао ни речи. Тако је бруталан, ти то не можеш ни да замислиш. Па до виђења, рекла сам. А он, наравно, ни речи. Тако је задрт, безгранично, ненодношљив је.“ „Јадна моја мала!, рече рачуновођа Јенсон. „Као да ја немам право да било куд изађем и мало се проведем. А осим тога, он је најозбиљнији створ на свету. Није у стању да било шта прими једноставно и природно. Као да је увек живот у питању. „Јадна мала, шта све ти мораш да издржиш.“ „Ах, ужасно сам пропатила. Ужасно. Још нико није патио толико колико ја. Док тебе нисам срела, нисам знала шта је љубав.“ „Љубави“, рече Јенсон и узе је у загрљај, лифт се спуштао. „Замисли – рече она, повративши се из заноса – бити са тобом тамо горе и гледати звезде, сањарити... Ах, то никада нећу заборавити! Видиш, ту ти је Арвид немогућ, он увек мора да буде озбиљан, нема у себи ни трунке поезије, он нема смисла за то.“ „Срдашце моје, па то је неподношљиво!“ „Да, неподношљиво је, зар не“ Али – настави она и пружи му; смешећи се, своју руку – зашто да сада на то мислимо“ Пошли смо да се проведемо! Ти ме истински волиш, зар не““ „Зар питаш“ – рече рачуновођа и нежно је положи на седиште. Њој готово застаде дах, лифт се спуштао. Наднео се над њу и миловао је, заруменила се. „Хоћеш ли да се ове ноћи волимо... као никада до садаг Хоћеш ли...: – шапутао је. Привукла га је себи, зажмурила, лифт се спуштао.

јул-август 2011.

Лифт који се спустио у пакао

Пер Лагерквист

Непрекидно се спуштао.

Јенсон се најзад усправи, црвен у лицу.

- Шта је ово са лифтом! – узвикну. – зашто не стаје“ Већ дуго смо ту и разговарамо, зар не“

- Да, љубави, имаш право, време брзо пролази.

- Јесте, за име Бога, тако дуго смоту! У чему је ствар“

Погледао је кроз решеткасту ограду лифта. Напољу је мрак био густ као катран. Лифт се и даље спуштао доста великом и уједначеном брзином, све дубље и дубље.

- Али шта је ово, побогу! Као да пропадамо у неку празну јаму. И већ читаву вечност пропадамо.

Покушали су да сагледају понор. Та-

мо је био само густ мрак. Пропадали су у њега.

- Одосмо у пакао – рече Јенсон.

- Ах, вољени мој – задрхта женица и стеже га за мишицу – ја се тако бојим. Молим те повуци кочницу!

Јенсон је повукао из све снаге. То није ништа помогло. Лифт је само срљао доле, некуд у бескрај.

- Ово је ужас – цикнула је жена – шта да радимо!

- Јесте, шта ту може да се уради – рече Јенсон – све је кренуло дођавола, чисто лудило!

Жена је пала у очајање, бризнула у плач.

- Не, немој, не плачи, срце моје, морамо бити разумни. Ту се ништа не може. Тако, сад седи. Добро. Сад ћемо обоје мирно седети, једно уз друго, па да видимо шта ће се догодити. Лифт, забога, једном ипак мора да стане!

Седели су и чекали. „Замисли – рече жена – ко би рекао да ће овако нешто да нас задеси. И то баш кад смо пошли у провод. „Блесаво дозлабога“ рече Јенсон. „Ти ме истински волиш“ „Али, срдашце моје“, рече Јенсон и притиште је на своје груди, лифт се спуштао.

Потом се нагло зауставио. Од јаке светлости их заболеше очи. Били су у паклу. Ђаво љубазно одгурну решетку на лифту. „Добро вече“ рече, дубоко се клањајући. Био је галантан у фраку који му је висио о највишем , косматом леђном пршљену, као о зарђалом клину. Јенсон и жена збуњено истетураше из лифта. „За име Бога, где смо!“ узвикнуше обоје, престрашени ужасним призором. Ђаво их обавести где се налазе, донекле се снебивајући. „Али ту није баш тако страшно како се чини – додаде журно – надам се да ће господину и

младој дами бити сасвим угодно. Остајете једну ноћ, претпостављам“ „Да, да – узврпољи се Јенсон, журећи да се сагласи – само ову ноћ. Никако нам није намера да ту и останемо“. Жена му се чврсто привила уз мишицу. Расвета беше тако нападно жутозелена да су једва могли да гледају и чинило се да из ње избија врела јара. Кад су се мало привикли, опазише да се налазе на неком тргу око кога се у тами уздижу зграде са ужареним улазима, завесе беху навучене, али се кроз процепе видело да унутра гори. „Ви сте оно двоје који се воле, зар нег“ проверио је ђаво. „Да, чак безгранично, рече женица и поклони му један поглед својих лепих очију. „Онда изволите овуда рече он, дискретно им дајући знак да пођу за њим. Начинили су неколико корака једном мрачном уличицом која је почињала код трга. Пред једним прљавим и замашћеним улазом висио је стари напрсли фењер. „Изволите, стигли смо.“ Отворио им је улазна врата и дискретно се повукао.

Ушли су. Преузела их је, улагујући се, једна дебела ђавољуга с великим грудима и са љубичастим наслагама пудера у длакавом подбратку. Смешила се задихано љубазним биберастим очима, а око рогова на свом челу беше омотала чуперке косе и подвезала их свиленим врпцама плаве боје. „Аха, то су господин Јенсон и млада дама – онда ће то бити број осам.“ Дала им је један велики кључ. Пели су се мрачним, прљавим степеништем. Степеници беху масни и љигави, могло се оклизнути на њима. Соба је била на другом спрату. Била је то мемљива соба осредње величине. Насред пода је био сто са изгужваним столњаком, а уза зид кревет са заравњеним чаршавом. Изгледало је доста пријатно. Скинули су капуте и дуго су се љубили.

У собу кроз друга врата неприметно уђе неки човек. Беше одевен као стјуард, а смокинг му је био уредан и груди на кошуљи толико чисте да су аветињ-

ски блистале у полумраку. Кретао се тихо, кораци се нису чули, а покрети му беху некако механички, као несвесни. Имао је строге црте лица, очи су укочено гледале преда се. Био је мртвачки блед, на слепоочници му је била рупа од метка. Распремио је ствари у соби, обрисао тоелетни сто, унео у собу ноћни суд и кофу за прљаву воду.

Нису много обраћали пажњу на њега, али баш кад је хтео да се удаљи, Јенсон му рече: „Заслужили смо ваљда мало вина, донесите нам пола литра мадере!“ Човек се поклонио и изашао.

Јенсон се раскомотио, остао је само у кошуљи. Жена се мало двоумила. „Али онај ће да се врати рекла је. „Та мани га, на оваквим местима се не треба много женирати, само сети, мацо, свуци“. Она скиде хаљину, кокетно придиже гаћице и седе му у крило. „Како је дивно – прошапута – замисли, ти и ја седимо ту на тако чудном, романтичном месту. Тако поетичном, ово никад нећу заборавити ..“ Али, слатка моја мачкице“ рече он. Дуго су се љубили.

У собу опет нечујно уђе онај човек. Мирно, механички стави на сто чаше и нали у њих вина. Сјај стоне лампе му осветли лице. На њему не беше ничег нарочитог, осим што му је на слепоочници била рупа од метка.

Жена скочи и цикну:

- Тосподе Боже! Арвиде! Јеси ли то ти! Зар си то ти!

Човек је стајао непомично, само је укочено гледао испред себе. Његово лице није изражавало никакву патњу, само је било строго, дубоко озбиљно.

- Али, Арвиде, забога, шта си то учинио, шта си, побогу, учинио! Како си могао! О, Боже мој! Да сам иоле слутила да ћеш тако нешто да учиниш, остала бих код куће. Али ти мени никад ништа не говориш. Ни једну реч ниси о овоме рекао! Како сам онда могла да знам“ О, Боже мој! О, Боже мој...!

Дрхтала је целим телом. Човек ју је гледао као да је не познаје, његов је поглед био леден и сив, само је пролазио кроз све што би му било на путу. Његово бледуњаво лице је светлело, из рупе није цурила крв, тамо је била само рупа.

- Па то је ужасно, ужасно! – викала је она – Не желим више овде да останем! Идемо одмах! Више не могу да издржим! Зграбила је своју хаљину, шешир и крзно и изјурила из собе. јенсон је пошао за њом. Оклизнула се на степеништу, села је, на тур јој се залепила пљувљчка и пепео од цигарета. Доле је седела она бабетина и смешкала се себи у браду с љубљзним разумевањем, клањала се роговима.

Кад су изашли на улицу, мало се смирише. Она се обукла, дотерала тоалету, напудерисала нос. Јенсон је заштитнички обгрли око струка, пољупцима јој је зауставио сузе, које тек што не бризнуше, био је тако драг. Изашли су на трг.

Тамо се шеткао врховни ђаво те га поново сретоше. „Аха, значи већ је свршено – рече он – надам се да вам је било лепо.“ „Шта, било је грозно“ рече жена. „Немојте тако, драга госпођо, молим вас, тако не можете да кажете. Требало је да видите како је раније било, сасвим другачије. Сад нико не може да се пожали на пакао, напротив, може се рећи да је ту врло пријатно“. „Да – рече господин Јенсон – мора се признати да је сад ипак мало хуманије, то је на месту“. „И те како – рече ђаво – овде је извршена модернизација, комплетна реорганизација, природна ствар“. „Па да, све мора да се усклади са општим развитком. „Наравно, сад примењујемо само душевне патње“. „О, хвала ти, Боже“, рече жена.

Ђаво их учтиво допрати до лифта. „Лаку ноћ – рече, дубоко се клањајући – добро дошли и други пут. Затворио је за њима врата и лифт крену навише.

„Хвала Богу, кад смо то пребродили“, рекоше обоје, скутрении једно уз друго на седишту. „Без тебе ово не бих поднела“, прошапута она. Он је привуче себи и дуго су се љубили. „Замисли да тако нешто уради – рече жена. „Али он, откад га знам, има неке луде идеје. Никад није умео да прими ствари једноставно и природно, онакве какве јесу. Увек се понашао као да се ради о животу“. „Ма то је лудост рече Јенсон. „Могао је је лепо да ми каже па бих остала код куће. Нас двоје бисмо могли да изађемо неке друге вечери. „Наравно – рече Јенсон – наравно да бисмо могли.“

„Али, љубави, зашто да сад о томе мислимо – прошапута она и сави му своје руке око врата – сад је то прошло.“ „Јете, луткице, прошло је.“ Стиснуо је у загрљај, лифт се пењао.

Са шведског превео Звонимир Поповић

Пер Лагерквист је шведски класик. Рођен је 1891, а умро је 1974. Као добитник Нобелове награде за књижевност (1951), али и као члан Шведске академије (1940), преведен је на све европске и низ ваневропских језика. Већи број његових дела може се наћи и на језицима народа на Балкану. Најпознатија дела су му Џелат (Водећ), Кепец (Руадгоеп), Тост у стварности (685 1 мек аћетеп), Небеска тајна (Нител5 ћетаћаће0) и Зле приче (Опда завог).

рича о Саши Тишину Сањки

је прича о сувишном човеку и

његовој готово неподношљивој жељи да очовечи свој обесмишљени живот. Она се могла догодити последњих месеци у Грчкој, Француској, Хрватској и коначно, у Србији. На врло непретенциозан начин, сведеним и често жаргонским речником аутор приказује младог човека који покушава да преживи у друштву које је измучено, измрцварено економском и моралном кризом.

На самом почетку романа приповедач упоређује Сањку, главног јунака, са слепим цревом које се веома лако и безболно може ампутирати. Сањка је дакле, слепо црево у друштвеном систему или друштвеном организму. Он постоји тек тако, за себе, без икакве функције у односу на околину у којој одраста. Свестан своје сувишности, Сањка као и његови пријатељи постају гневни. И то је једна врста посебног гнева, тимоса, који доводи до поноса, о коме говори Петер Слотердајк. Ништа не може да разгневи човека, особито младог, као сазнање да је непотребан, сувишан у свету који га окружује. А ту се покреће најчистији и најсировији бес, гнев усмерен ка друштву; ту се отвара линија фронта. У том се моменту срећу анархија и хармонија, рушење и стварање. Према Слотердајковом

Гнев у нежном срцу

Захар Прилепин: Сањка, превела Р. Мечанин, Драслар партнер, Београд, 2010.

Кристина Стевановић

мишљењу, гнев није бесмислени баласт већ је дериват напетости која је биолошка интерпретација акутне опасности, и као таква неопходна је за преживљавање. Јунаци Прилепиновог романа су мали власници гнева и напетости који интуитивно наслућују апокалиптичку димензију пропасти савременог света, те се удружују у групе у којима се акумулира и њихов гнев.

Начин на који Сањка и његови пријатељи показују свој револт у односу на власт и постојећи систем вредности је оно што овај роман чини изванредно актуелним. Наиме, јунак је члан анархистичко-револуционарне партије „Са вез стваралаца. Врло провокативан (ако се узме у обзир скраћеница), иритантан и ироничан назив, без будућности. Ова партија нема програм, ако се не рачуна инфантилна поезија њеног лидера, нема ни идеолошких пред-

знака. Она само делује преко својих младих припадника који нагомилане емоције изражавају гестом. Њихова комуникација је површна и убрзана, лишена рефлексије и чини се, непо-

" требна. Тај нови начин говора алар-

мантно указује на степен дехуманизације у савременом друштву. На крају, зашто бисмо говорили о љубави, или милосрђу, или мирису цвећа, ако то не постоји у нашем свету“ И приповедач нема много елана, он углавном бележи кретања јунака, као филмском камером. Присуствујемо анархистичким митинзима и сукобима са полицијом, пратимо њихов живот у бункерима и планирање акција. Град је представљен као динамична али шупља, пластична целина у којој се може осетити живот само ако си припадник групе, у овом случају, анархистичке.

Међутим, када се из строја издвоји појединац, Сањка или Негатив или Јана, почињемо да схватамо са којом се количином туге и немоћи боре ови

млади људи. Они, заправо, телом доживљавају свој удес. Када су гладни, а то је веома често, пати желудац, када их туку, што је још чешће, страдају бубрези и плућа, у зависнисти од полицијске методе. Стога не чуди што

кама, ногама и на крају и оружјем. Но, њихова борба је искрена, без финансијске и политичке мотивације. Издвојени из групе, у елементарним животним ситуацијама када се тематизује однос са родитељима или старијим особама, јунаци покушавају да се укорене, хуманизују, вођени непогрешивим осећајем праведности. Они желе да буду потребни, да некога воле и тиме оправдају своје постојање. Испоставља се да у савременом друштву ништа није теже него бити човек и бити свестан ове туробне истине.

Сањка је роман који нас на свакој својој страници суочава са овом чињеницом. Прилепинова проза на врло несвакидашњи начин преиспитује искуство људи којима је једини начин да преживе или да се бар на тренутак осете живима, да изађу на улицу и уништавају мртвило у које смо утонули. Њих не занима новчани еквивалент онога што униште, или поломљена кост која ће ионако врло брзо зацелити на њима. Прича о Саши Тишину и његовим пријатељима је необично представљена потрага за дослухом међу људима. Они се боре за право на остварење најплеменитијих осећања које човек може да има.

Ако му се за то пружи прилика.

на неправду одговарају ру-

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ