Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 19

ПИ

Зоран Богнар

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ _— јул-август 2011.

Лавиринт живота

Зоран Богнар: Лавиринт круга, Воок, Београд 2010.

Милисав Миленковић

ођен у Вуковару, за који град је везано ње-

гово детињство и рана младост, за који су

везани његови први песнички говори, а то је свакако најдубљи, ако не и најубедљивији део човековог трајања, Зоран Богнар је подједнако дужан завичају и својим младалачким преокупацијама испевао први циклус у овој књизи његове сабране поезије под насловом Лавиринт круга.

Лавиринт круга – је ли то лавиринт живота“ јер ако је круг савршени геометријски облик, њему једини равноправни партнер у живом свету може бити живот, схваћен са свим својим тајнама, изазовима, наслеђем и предањем. Отуда и запућеност лавиринтима који постоје у животу, насупрот геометријском и биолошком савршенству. Њој, тој трагалачкој запућености најбоље пристају песникова опредељења која јесу и програмско оглашавање, али и горко противљење.

још младалачки узнет, слутећи могуће горчине, умеће и смеће да на видело огромног јаза између изобиља и свакодневног умирања, да ту осети „неодољиви мирис смрти“ који је „божји дар нама грешницима“ једини међаш између „живота и удобног гроба. Можда у свему томе има нешто од моралне опомене заблуделом човечанству да се окани залудних залетања и ослободи олаког заборава и порицања трајних цивилизацијских вредности, али и Божјих заповести, изражених као спознајне карактерне црте човека.

Онако зароњен у егзистенцијална и морална искушења смисла човековог трајања опстајавања, Зоран Богнар бива озарен искреним и топлим емоцијама према онима, захваљујући којима и постоји и према онима који његовом постојању дарују виши и богатији смисао. У епистолама оцу и мајци он одговара и њима и себи на питања и о судбини песника. Па каже да је „усамљени песник са својим сазвежђима испод коже, са својим записима из ветра, у времену и простору, у лавиринту крута“ само „лепота ништавила, ништа више. А у том признању као да је изражен сав гнев и стрепња да је, ето, поезија не опис ништавила, но само ништавило. И то је опет ироничан, изругивачки изазов онима који застају пред њеним вратима, омамљени нечим другим омалаважавајућим. Јер ће одмах потом поручити мајци да песници нису смртни, а да умиру само онда „кад надживе сопствено дело“.

И онако како је поезија синтетизовани живот, како је она израз оних умних и таласавих емотивних ткања тако се и живот овоземаљски, помало изјаловљен подједнако у католицизму и у православљу, једино и потпуно исказује и обнавља у људским и телесним додирима, који су и додири са искушењима, метафизичким стрепњама или самом алхемијом живљења.

Заокружујући ово сведочење о поезији Зорана Богнара који је написао и објавио два романа Ноћ празних руку и Будно стање сна, као и десетак збирки поезије, од којих издвајамо две поетске трилогије Елизејска трилогија и Албедо, аура, алхемија, као и књиге поетских есеја и две антологије, дакле заокружујући сведочење о читању књиге изабраних и нових песама под овим називом Лавиринт круга, треба рећи да је Зоран Богнар ову књигу заокружио подужом истоименом песмом. Прелистао је и претражио закутке и јавна места свога живота, сва узношења и заблуде, свестан схваћености и несхваћености, суочен са похлепом и ореолима, свестан да од себе не може побећи и поигравајући се оном здраворазумском одредницом да „судбина нас бира“, јер не постоји ни почетак ни крај, јер је сваки крај само нови почетак. И тако непрекидно траје круг живота, а ми у њему у трагању по његовим тамним лавиринтима.

Песничка реч Зорана Богнара налик оној прадавној речи, речи са почетка која је и сама била цивилизацијски и митски почетак трајања круга, али и увођење у тек слућене и назначене лавиринте та реч се пробија кроз земаљске и космичке просторе као што је својим интелектуалним и емотивним набојем тумачила, порицала и стварала нове имагинарне пределе. Јер песницима и јесте дата она моћ коју означавамо као Божју, да из себе истисну и створе реалност, довољно убедљиву да у њу као духовну творевину и поверујемо.

Уосталом, поезија је као завођење. Бивају заведени само они који на то пристају, који верују и који нису само собом опседнути. Заведени поезијом значи бити на трагу или чак у самом лавиринту, бескрајног и никад упознатог круга, круга који је живот сам.

КМ и АНТОЛОГИЈА _

Даница Вујков

нтологија Стадо, приређивача Раше Пе-

| рића, чита се у својој свеобухватности,

мотивској различитости, али и сличности,

| певања о животињама. Међутим, већина песама

прераста и шири, условно тематско полазиште,

и песници певају о свету у којем су затечени, и

човеку који је продубљивао свој пад, вековним

удаљавањем од природе, од себе самог и суштине | живота.

Човек је од постања у саживоту са животињама, и колико је то „органска веза са животом“, толико је и емотивна, али узајамност овога односа, нарушена је и поремећена, и у нашем времену. Удаљавање од природе, условило је губитак (целовитости) човековог духовног лика, и у поствареном свету, човеку града, компјутера и атомских централа, животиње више нису, и не могу бити, оно што су биле у митским временима.

Дакле, песници од Почетнице, односно, стихова Бранка Радичевића, из песме Пут, па до Завршнице, песме Животиње, Мирослава Максимовића, певају о човеку суоченом са празнином свакодне-

вице, отуђеном од света у своме окружењу, па и од животиња...

| Град је, у сваком смислу, неприродно човеково

станиште које је, у сопственој заблуди, човек сам створио (да би „лакше“ живео!) одричући се све-

| та створеног. У градским срединама, животиња

и нема, (Ишчезавају, многе ишчезавају) зеленило

| природе, замењено је циглом и бетоном, а револт-

ни тон песника, посебно је усмерен (са изузетком саучествовања) на искључиво органску, анималну везу човека са животињама, ма колико била, и неопходност. Песници су у свим временима чувари душе, чувари живота, и душа песничка се буни, узнемирена насиљем... (Свињокољ, Предрага Чу-

| дића, Недељни ручак, Милована Данојлића, Катрен

касапина, Слободана Зубановића и друте).

Ненад Грујичић реалистичкој слици супротставља самилост и дрхтање дечакове душе, запитан у неверици... (Прискочи комшија, оборише крме, / Наново га кољу, и крв липти нова / Дечаковим телом ирна слика трне: / Зар се тако стиже до животних сноваг). (песма Шурење)

Пси, ти некадашњи верни чувари (Сељак и пас Добрице Ерића) насилно су претворени у кућне љубимце, ствар међу стварима, (постварени као и њихове газде) тужног, изгубљеног погледа, обучени у шарене крпице, не лају, већ цвиле, везани, и одвојени од живота који им по природи припада...

Песма Удовица и мачак Драгана Јовановића Данилова, типична је потресна слика тескобе и градске усамљености, поред мачка који је био Нехајан за будућност и увек тако садржајно одсутан. И удовица наставља да му прича своју причу, и кад више није био поред ње, у самообмани да ће је чути једино створење са којим је делила заједни-

| штво самоће...

Пси луталице, ником потребни и самохрани, у

| песми са иронично-саркастичним тоном, Религија

| Дарко Шепаровић

| Туста модрина

| прашина, пепео с Везува,

| сакупљам ногама танке

| велико море, које прогута

| тепих. у дубинама, кошчате

| живо потопљеним морнарима, али

(Божије) стадо у нестајању Раша Перић: Стадо, животиње у српском песништву, Клуб љубитеља књиге, Мајдан, Костолац, 2010.

пса, Адама Пуслојића, овако проговарају: Трчим / Живот у граду све ми лакше пада. / Деца дарежљива, старци плашљиви. / Млека има и по улицама. / Трчим. / Ланац је све краћи. / Не лајем већ хиљаду година.

По

О

СТА

Бошко Ивков у ноћи, с језом ослушкује, како очајно цвиле градски пси, прогнани из расељених села која такође, одумиру, и нису више уточишта здравог човековог живота у дослуху са природом, јер свеје отровано и болесно човековом саморазарајућом заблудом. Емотивне везе, и међу људима су прекинуте, и пси као да слуте „последње“ време, – бесом скитнимца / зазивају смрт града / у којем / никако да се сретну с човеком. (Градски пси)

Коњ је опеван, током векова, у народној песми иу уметничком стваралаштву, а о овом човековом сапутнику певају и савременици.

Коњ је лепота спољашња, али и друте особине ове племените животиње, изазивају дивљење, и Петар Пајић у тој лепоти и снази, препознаје ванземаљско, необјашњиво, јер су сва жива створења дело и дар Творца.

– Како је величанствен овај коњ, / као да је цар, тако изгледа! – Он је господар ових простора, / преко њих језди као преко неба, / – Тори бела брезова шума у коњу, / витки пламен све обавија, / како се он креће / тако се и земља љуља, / одлази све са њим под облаке. (песма Коњ)

Вихорна снага коња, превазилази физичку снагу човекову, и младићи му завиде, и Нема узде која ће га зауздати, / међу људима нема јахача за њега.

Позната Змајева песма Циганин хвали свога коња, такође је пример дивљења врлинама коња, па у завршној строфи, слика је надреална, метафорична, од могућег ка немогућем и обрнуто. – Кад стигосмо под шатора, / У цигански дворац леп, / На мом коњу све је суво, / Покисо му само – / Реп.

предухитрити жељу за рукохватом, за нечим чврстим.

помаже терапија сунцем,

ово на улици је некаква снијег.

водене листиће и уносим их у стан. тамо се отапају у

менеи овај давно поклоњени

рибе, кораљи и трагови неке давне

| археологије. причали су у школи о изгубљеним градовима,

ово није ништа из школске

писанке. ово је модрина, густа

и толико непробојна, да је дисање

немогуће. питам је, што је ово у

| чему сада стојим, у чему су умочене моје ноге, реци ми драга,

| што је овог

храњење костију свјетлошћу, помаже ходање на даљину, да ноге забораве гдје су кренуле. и глас је пукнуо ово љето, не може савладати чак

ни малу удаљеност,

од себе, до папира на столу. све пуца, без најаве и разлога, рука

крене записивати ријеч, пукне на првом слову, и

прије него што је стигла

бити запамћена,

пукла је.

Пребијена страшила

лежали смо испаћени од

синоћње борбе с горким текућинама, ми,

пребијена страшила, тјешили смо

О аутору

Дарко Шепаровић, рођен 17.07.1987. Одрастао у Велој Луци, на отоку Корчули. Тренутно живи и студира у Загребу

се водом. наша животна слама,

Једна старица

у ово љето, увукла се крхкост

старице, и све пуца, необјашњиво и споро. влачне нити попуштају рашчупано и језгровито.

пуда и зрак у соби,

мозаично се распада, комадићи рањавају присутне, зарезују намјештај, свјеже лакирани паркет.

сва је суха и жута, могу је

сломити само с два прста. могу

је запалити, лако и брзо, посудити шибице од оне Андерсенове дјевојчице, па се огријати, и причајући

заборавити махати рукама и

тјерати стрвинаре, заборавити

да нам се нитко не смије

приближити и својим дисањем

угасити огањ, остављајући нас

| треба се осигурати, армирати такве, све покретно и зглобно, непомичне, | предухитрити старост, безботребне.

Следећи мотивски круг песама другачији је и драматичнији. И коњ је смртан, и пред том чињеницом која је за Бранислава Петровића неприхватљиви призор света, отвара се слика и доживљај сопствене смрти, пред којом сва жива створења на Земљи, имају заједничку, истоветну судбину – и ја ћу тако, у пољу, славан, без покрета, / вечера добра бити за шакале и гавране. (Бранислав Петровић Коњ у пољу)

Милан Ракић у песми Долап, сагледава и дословно пореди тегобну судбину вранца који даноноћно окреће долап, без одмора и предаха, са својом судбином, дакле, човековом судбином круга, и остварује свевремену актуелност читања песме. – Ти си као и ја од младости ране / Осетио општу судбу што нас гази, / И гладан и жедан проводио дане / Све у истом кругу, све на истој стази.

Песма има и социјалну ноту. Нада да ће живот бити бољи, узалудна је, а одмор од дана земаљских, песник види у поравнању смрти. – Награду за труде небо ће ти дати: / Мрачну, добру раку и вечити мир!

Ишчитавањем песама о животињама, употпуњује се слика (палог) човека нашег времена и века. Раша Перић антологичар са искуством, са разлогом започиње књигу стиховима Бранка Радичевића из песме Пут, о стварању човека и света. – Зграби блато, па у њега дуну, / Блато живну, ето ти човека. / А Бог њега овако дочека: / Чу ли чоче, чу ли дете моје, / Шта год видиш све је ово твоје: / Ватај, руши, чупај, једи, пеци, / Боди, гуши, натичи и сеци / Туци, гули, пали, дери, кољи / Царуј сине, по својојзи вољи!

Бранко Радичевић је препознао човека самовоље и материјалистичке похлепе који је „сав од блата“, утађа себи, уништава и подређује све својим (потрошачким) страстима. И ово није више сатира, ни иронија, већ стварносна слика са којом се суочавамо, свакодневно.

О таквом свету отуђеног, градског човека, и сетно и опоро, пева Мирослав Максимовић. – Човек у сивом оделу / улази у хиљаду канцеларија да би зарадио за љубав / велику празну просторију / са окаченим сликама.

А животиње нестају, топе се и испаравају, (Исеикане, многе су исецкане / тек у јеловницима се шире.) нестају као и суштинске вредности живота. Духовно-стваралачка димензија у општој празнини, реткост је, и зато је насиље у комуникацији, све присутније.

И у сваком лову, уловљени смо, и потера за вуком, скрива неман у нама (Мићо Цвијетић Погтијера) па, и хајка на твора (Јован Зивлак Твор) недолична је у крајњем исходу...

Али, то је свет по човековој мери који је визионарски наслутио и разоткрио Бранко Радичевић, као и песници после њега. Свет присвојен и постварен у отуђењу и који се, сведоци смо,из дана у дан, урушава. Песници певају о таквом свету, али истовремено, померају границе с отклоном: и у временима таме, када је и божије стадо у нестајању, и сам Живот у сопственој сенци, да се не заборави Лик човеков и боготражитељски пут Светлости.

Љубиша Јабланков

Над Србијом седам влашића

У Зодијаку, у знаку Седам Влашића

Има једна љубичаста ватра.

Тамо где кумови сребрну сламу растурају, Тамо, где са звезда росе сузе,

Тамо, у Зодијаку јарчевог знака,

Тамо, где Хронос сурово гута векове, Тамо и у пркос, над гробовима, у шумама, Над рекама, над урвинама, у сновима, Србија у земаљској ватри не догорева.

вовососовососвововосововсоовесоосовавоввовс

Александар Дамјановић Епистоларни ехо

Сада само јутра волим

кад је мрак на издисају

та игра живота и смрти

за мене је више живот

јер што је више слатких смрти и пролазности мање је мрака, а више праскозорја и

ја постајем ближи изворишту Тебе.

Много је лакше и лепше враћати се него одлазити

јер знаш где ће ти

душа наћи утеху

испод ког неба, облака

твог уздрхталог и нежног погледа

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

19