Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 20

Свечаној сали Скупштине града окупила се композиторска и музиколошка елита да присуствује обележавању сто десете годишњице од рођења заборављеног композитора Миленка Живковића. Нажалост, био је то први целовечерњи концерт са његовим камерним и солистичким делима и притом је констатовано да је више од половине њих изгубљено, што треба да постиди све оне који су од њега учили, не само вештину компоновања него и преданост и посвећеност раду и миру и благости карактера које ни многобројне обавезе нису усахнуле. Осморо младих интерпретатора на челу са пијанистом Милошем Вељковићем, који се већ представио као вредан извођач савремених српских аутора, удубили су се у ове ноте Миленка Живковића, које су упиле лепоту наших народних, али и старих барокних игара, у једине две сачуване (од десетак написаних) соло-песама, у маестетичне хроматскохармонске експресије „Епикона, у одломке из кратке дечје опере „Дечја Соба“, у љупке и умилне ставове „Свите у класичном стилу, мада је и овде, као и у осталим делима, како је приметио и Борислав Чичовачки који је и овом приликом написао и усмено коментарисао програм - све код једног од најомиљенијих професора на београдској Музичкој академији без обзира на стил у знаку ведрине, живости и љубави према музици. Још далеке 1977. прослављени флаутиста и педагог Миодраг Азањац основао је Хор фла-

Богата уметничка понуда

Вече Миленка Живковића, Хор флаута „зупих , Гудачки квартет „Мокрањац , Београдски мадригалисти, „Пасија по Матеју“ Илариона Алфејева, Ирена Јосифоска, Оркестар Нова Русија и Јуриј Башмет, Београдска филхармонија на крају сезоне

Гордана Крајачић

138, који је аутор написао у 16. години за генералног гувернера Милана грофа Фирмијана. Веома је похвално што Гудачки квартет „Мокрањац“ чине одлични музичари, професори Музичке школе „Мокрањац“ и што је њихова намера да интерпретирају дела домаћих аутора и ван београдске средине.

Београдски мадригалисти прослављају ове године шездесети рођендан. Диригент и оснивач Милан Бајшански, велики хорски зналац, иницирао је уметнички репертоар који се базирао на ренесансној и барокној музици, а

Биљаном Салдо, Мајом Мијатовић, Итором Аризоновићем и Драгољубом Бајићем (сви су се својевремено школовали у Музичкој школи „Станковић“)и наратором Љубивојем Тадићем представили су у Коларчевој задужбини „Пасију по Матеји“ Илариона Алфејева, 45-тодишњег митрополита волоколамског, председника Одсека спољних црквених веза Руске православне цркве, сталног члана Светог синода, богослова, патролога, црквеног историчара, преводиоца са грчког и сиријског језика и композитора. Своје научне студије

ута. Двадесетак година касније наставио је са радом под уметничким вођством једног такође Богом даног флаутисте – Братислава Ђурића. На последњем концерту у Народном позоришту представили су Хајднова и Моцартова дела, а познато је да је најтеже свирати музичку бечких класичара, јер је треба свирати савршено чисто и прецизно, управо како је на њиховом концерту и звучала. Код Хајдна чули смо прекрасни респонзоријални двопев флауте и алт флауте у лаганом ставу (Братислав Ђурић и Стана Крстајић), а у трећем – у средњем делу складно извајану тему у пикалу (Сњежана Павићевић). Чудесно су уронили у свет замршених (чак енхармонских) модулација Моцартовог Адађа из Виолинске сонате у Ес-дуру КВ 481 и бескрајно љупко и шармантно у бујне колоратуре флауте (Братислав Ђурић) и бас флауте (Тамара Ђурић) у Дивертименту КВ 251 за који се претпоставља да је написан за прославу 25. рођендана његове сестре Нинерл, 1776. године.

Моцарт се чуо и на промотивном концерту новооснованог – Гудачког квартета „Мокрањац“ који су оживели традицију Београдског квартета „Мокрањац“ из 1889. где је за другим пултом био Стеван Мокрањац, оснивач и уметнички руководилац ансамбла. Уз „Почасницу Стевану Мокрањцу“ Дејана Деспића и дела Менделсона, Вајнера и Бркљачића интерпретирали су и Моцартов Дивертименто у Еф-дуру КВ

Београдски мадригалисти

касније хоровође прошириле су репертоар и на савремене композиторе и на класике српске музике. Данас је на њиховом челу мр Александар Брујић, који се специјализирао управо у области хорског дириговања, што се веома осетило и на њиховом концерту у Скупштини града на коме су Београдски мадригалисти интерпретирали најлепше мадригалске странице са лакоћом, складно, са извајаним блоковима форте и пиано динамике, са нон легатом, умешно урањајући у полифоне преплете, без форсирања гласова. Певали су на италијанском; француском, руском и (разуме се) на српском језику, дела од ренесансног до савременог репертоара, музикално интерпретирајући монодијске ноте, нежно провлачећи као фон јубилусни „Алелуја, ушавши у карактере сваке од песама из Мокрањчеве Седме руковети, у сликовите тонске слике и хуморне тактове хорских минијатура Константина Бабића, уз учене, славујске солисте (посебно је и стилски и интонативно чиста била Маја Јанушић). Наступају у дивним одорама, које као да су сишле са средњовековног фрескног сликарства.

Здружени хорови Певачког друштва „Станковић“, Српског пјевачког друштва „Јединство“ из Бања Луке и оркестри музичких школа „Коста Манојловић“ из Земуна и „Владо Милошевић“ из Бања Луке са вокалним солистима

овај ренесансни дух објављивао је на енглеском, француском, италијанском, немачком, грчком, румунском и, разуме се, на руском језику. Многа од њих издата су у Клину, где је своје најлепше странице исписао и Петар Чајковски. Од духовних композиција поред „Литургије Светог Јована Златоустог, „Свеноћног бдења“ и „Божићног ораторијума“ његова „Пасија по Матеју“ сведочи о изванредном познавању хорског израза, 0 гипком вођењу гласова, о вештом спровођењу вокалних и инструменталних фуга, о јединственом споју западних и источних канона, у које су ови млади интерпретатори знали да уроне молитвено, нежно, без форсирања гласова, са филигранским хорским пианима и моћно поцртаним басовским деоницама (ансамбле из Бање Луке припремио је одлични диригент Немања Савић). Ирена Јосифоска је са само осам година приредила први солистички концерт; са дванаест је већ учествовала на турнеји у десет градова Војводине; са четрнаест се „изборила“ да њен реситал у Галерији САНУ, уз клавирску сарадњу Саре Ћаћић, буде проглашен најуспелијим у протеклој сезони. Сада, са тек навршених петнаест, са око 250 јавних наступа, она је поново одушевила публику у Академији наука, свирајући цео (веома захтеван) програм напамет, жмурећи (као Ксенија Јанковић), са наглашеном индивидуалношћу. Чули смо

јул-август 2011.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Концерт на барокним инструментима

очетком овогодишње летње

концертне сезоне, у Атријуму

Народног музеја, београдска публикадарована је једним прелепим догађајем – изведен је Вивалдијев мотет "Мша т типдо рах зтсега“ за сопран, две виолине, виолу и ђаззо соп пио, као и Перголезијев “гађа! тајег". Куриозитет је да су ова барокна дела по први пут код нас изведена на барокним инструментима. Ансамбл „Београдски барок“ чине: Зоран Костадиновић, Душица Блаженовић, Катарина Алексић и Катарина Ђукић – извођачи на барокним виолинама, потом Растко Поповић – свирач на барокној виоли, затим извођач Ђаз5о сопштио-а и свирач на барокном виолончелу Ђорђе Милошевић, гамбиста Срђан Станић, чембалиста Жељко Манић и оргуљашица Софија Гргур. Као вокални солисти наступили су сопран Војка Ђорђевић и контратенор Предраг Ђоковић. Концертом је дириговала Тијана Ковачевић.

У првом делу концерта публика је могла да чује усклађен камерни звук старих гудачких инструмената предвођен стилизованим и префињеним певањем Вивалдијевих мотетских ставова – лирсог става Апа, и нешто покретљивијег става Кесснануо док је у ставу АПећша“, при извођењу дуготрајних и тешких колоратура, сопран Војка Ђорђевић показала високтехнички ниво и умешност у кре-

две дивне позне композиције Роберта Шумана: Фантастичне комаде опус 73 са јединственим тоналним центром (амол, А-дур) и јединственим романтичарским широко распеваним линијама у виолончелу и Адато и АПесто опус 70, такође из Шуманове веома плодне стваралачке 1849. године у којима је још више поцртао поетску нит, приближавајући деоницу виолончела вокалној минијатури.

Поводом Дана Руске Федерације Оркестар Нова Русија, славни виолиста и иригент Јуриј Башмет и Алена Баева, која је свирала на прекрасној Страдиваријусовој виолини, уз уметничка дела из колекције Руског музеја у Санкт-Петербургу интерпретирали су дела тројице највећих руских композитора.

Поред Свечане увертире опус 96 Дмитрија Шостаковича чули смо и његов Први виолински концерт у а-молу опус 99 из исте 1955. године, посвећен првом извођачу овог захтевног дела, Давиду Ојстраху. Аутор је (што је неуобичајено) проговорио четвороставачном формом, почетним Ноктурном (што је такође сасвим особено), у широким мелодијским линијама, у благом њихању пунктираних ритмова. У наредном Скерцу (који по духу подсећа на Прокофјева) дошао је до пуног изражаја виртуозитет младе 26-тодишње солисткиње која је сјајно савладала технику двохвата и згуснутог трогласног канона у виртуозном АПевти. Уз готово оргуљски звук дувачких инструмената у Пасакаљи она је показала изузетно

ирању музичко-драмске разноврсности. У другом делу концерта, по први пут на барокним инструментима код нас, изведен је Перголезијев “5гађа! тајег. Ова композиција о мајчинској патњи и сузама Исусове мајке, представља прави бисер духовне барокне литературе. Сопран Војка Ђорђевић је вокално моћно и са изузетним уживањем изнела мисли ставова који говоре о родитељској љубави и лепоти природе и живота, док је контратенор Предраг Ђоковић показао, осим заиста изузетног гласа, и фантастично познавање музичког стила и целокупног драмског карактера композиције. У дуетима су солисти били веома усклађени, како волуменом тако и звучном бојом. Осим солиста, уз барокни ансамбл, наступио је и женски хор „Славенски“ који је прецизно и надахнуто осликао, између осталог, мајчинске сузе патње у ставу габај тајег дојогоза, и поуку у завршном ставу – "Опшапдо согршз шопећи“. Диритент Тијана Ковачевић је, након бурног аплауза одушевљене публике; дириговала на бис два става из Перголезијеве композиције, тако да је публика поново чула сјајне солисте, хор и инструменталисте који су све присутне те вечери подсетили на неко давно прошло време уметности, лепоте и начина живота.

Ана М. Зечевић

умеће и у обимној каденци у којој су уплетени и мотиви из претходних ставова и у финалној Бурлески која је протекла у знаку свежег, ведрог и виталног музицирања. На последњем концерту Београдске филхармоније у овој сезони у Коларчевој задужбини владала је бечка атмосфера прожета духом валцера Рихарда Штрауса и музиком најсуптилнијег генија класике – Волфганга Амадеуса Моцарта. Млади диригент Дарко Буторац, који је отишао из Београда са десет година интерпретирао је Увертиру за „Фигарову женидбу и свиту из „Каваљера с ружом, а у Клавирском концерту у Ес-дуру КВ 271 „Јешпећопште“ придружила им се Лиса Смирнова уметница која слично Наташи Вељковић (која је овај концерт интерпретирала пре десетак година у Сава-центру) свира Моцарта са лакоћом и шармом, са искрама радости које су исијавале већ од другог такта експозиције, у музикалним дијалозима са обоом. Овде је Моцарт први пут проговорио молским лаганим ставом у својим клавирским концертима а својеврсно изненађење донео је и вешто инкорпорирани „Мепџено сапгауе“ усред финалног Преста. Лиса Смирнова уронила је у Моцартову музику са бескрајном љупкошћу и отменошћу, на најлепши начин заокружујући 88. сезону Београдске филхармоније.

осесесесоссососоосвовосессосососососсососсвсвссоососососсососессоссососососососососососооссесосососососососеососососососеосососеососесососсссосесосессосеосоооссоосоос•о

Возови

Нежна је, ветровита је

ливада, трава је полегла од наших тела, до неба винограда. Спавам, не гледај ме. У концерту виолина возови пролазе крошњама бреза.

Не гледај ме, не очекуј

да ти узберем месец

док нестајем за облаком.

Вино

Пријатељи, не опија ме вино у земљи Хајнеових песника, већ изнемоглости

несаница мноштва људи у потрази за добротом.

Зато лутам, зато желим

Хор

Певам у хору Шубертову лид

здружено с влажним лишћем на земљи понизно

у полусну,

певам, хоћу да изађем самосвојна

да пред хором запевам Мокрањчеве руковети.

Скините копрене видицима нек планине суре господаре висовима,

нек облаци плахо плове

по своду небеском,

нек ме драги пољуби изненада,

нек ветрови милују траве на пропланцима и громови љутину своју, по земљи просипају.

Пронађи, пријатељу, по шљунку

обале речне, пронађи брзе покрете

ЕЛП етен (врате) ==

залуталог принца.

мир речних вода у протицању, мирис зелених честара,

па удари у гитаре и бубњеве,

у срца преварена из околиша.

Трансмисија

Сати су ноћи касни

свака се сенка мисли јасно разазнаје и твој осмејак као на дечјем лицу незнано коме и зашто слетео је као божји лептир да га виде они који воле.

А,ти причаш обичне приче

Улов

Опрезно под месечином грабим свој улов и носим га

у топлу јазбину. Њушка ми је крвава од лова

тело рањено оштрим вилама.

сненог бунтовника. Причаш и кад

у сан прескочиш лако и заборавиш ме

Беле ноћи

Куда ћу и зашто.

У кревет од трња лежем као факир

у срећној несвести звезда

паду склоних.

По собама лептирају и трампи се бесконачност космоса за трен живота на Земљи.

Буди са мном.

Сунце

на камену да пронађем

бусен детелине с два цвета

и неколико пупољака Луштам

пера са ластавичијег репа у

мастило мора код Будве да

златна слова ћирилична пишу по тајним фрескама манастира Прасквице и камена.

20 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

У водопаду без воденице

Сама сам у брзој реци,

падам на дно за црвеном пастрмком, гледај ме, волим те, падам с капљицама водопада

дајући се, најпре зимзелену

мразном с висина.

Поноћна гугутка пева.

водопаду без воденице.

|) == (0) ла. =

Мрачно је, ударам у зидове, заплићем се о несташне демоне, сад посече ме мач злобе,

јер бранила се нисам од тебе,

јер лутаћу оваква кроз ноћи беле. Да ли смо заувек побеђени.

Ни честица нисам свемира,

само нешто као цветање шарене баште под западним сунцем, једног, не знам каквог трена.

Сунце зимско још сам жива, мислим, гледам, и прослављам твоју моћ у суштини света

коју нико не може да оспори, да се такмичи или заборави. Сунце зимско, позлаћујеш моју терасу, венчиће од сувог цвећа, Христов венац и кактусе.

И срећу моју због Тебе.

АД апатита