Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 21
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ _ јул-август 2011.
Обнова фигурације
ешко је са сигурношћу тврдити да је фигу-
рација нестајала, макар и за трен из умет-
ничке праксе. Чак и у периоду најжешћег распламсавања идеја апстракције-наступи Џексона Полока или Мондрианови геометријски „бугувугии“- било је заљубљеника у фигуру човека: да ли су је користили у деловима-портрети, или су се занимали за торзое, већ је друго питање. Суштина је, међутим иста: тело у акцији остајало је и запамћено и забележено. Последњих четрдесетак-педесет година имамо примере који су једноставно класичну слику потискивали: хепенинр психодрама, инсталације, бодиарт, видео белешке: све је то у суштини, вид фигурације.
| Шетње Марине Аврамовић су, без обзира на не-
поновљивост, само фигурација у својој појавности, феномену. Видеозабелешке су у- суштини употреба једне друге уметности, филма или позоришта, али, са сликарске стране гледано, то је фигуративно сликарство, фигуративна уметност. И никако се не треба стидети од појавности тог облика уметничке презентације идеја о свакодневици. Наравно, остаје примедба да је увек у питању „виша употреба човека“. Његова појавност
Милан Блануша: Без назива, 1995, комбинована техника
је ту да усмери мисао-идеју о догађају, тачније: да буде коментар.
Две изложбе које су се прошле године догодиле у галерији Културног центра Београда и изложбе слика Милице Салашки и Милана Блануше, недавно, показале су у којој мери се може употребљавати фигурација да би се „догађали“ коментари о нама. Иако је временски период када се уметници појављују пред публиком са делима која претендују да буду „коментари“ важан, ипак одређено духовно јединство и стилска повезаност једноставно временску дистанцу поништава.
Биљана Ђурђевић је са шест слика младе женске особе у пејзажу једноставно истакла у први план тему о изгубљености, неизвесности трајања судбине човека. Ко ће у свему томе да буде „победник“ препуштено је посматрачу да пресуђује. Но, заинтересованост ове уметнице за критику постојећег, за тражење објашњења зашто се појављује агресија као „нормални“ облик свакодневног живота, чини њено стваралаштво јасним критичким ставом. Она се не слаже са постојећим и настоји сликама да нешто покрене - било би превише да се очекује изазивање промена. Успут, а важно је истаћи, њене слике задовољавају све могуће критеријуме високе естетске захтевности: добро сликана природа, још боље искоришћене фотографије - примери су склада. Иза тога не стоји забелешка да је у питању тренутак са „једног излета, приређеног у част Дана младости“. Сама слика постаје вид критичког реализма и естетичношћу политизује сопствено постојање. Нема транспарентности у настојању да се фигурацијом „промени свет“, али свакако има жеље да се тај свет не оставља „на миру , да буде какав јесте.
У истој галерији Културног центра Београда, излагала је своје цртеже и слике Милица Ружичић са још израженијом друштвеном и ангажованом нотом. Један догађај из блиске прошлости- сукоб радника и власти у зрењанинском предузећу „Југоремедија“ изазвао је праву буру негодовања уметнице. Она је фотографију суровог обрачуна сјајно исликала и уз примере из целог света, са сличном тематиком, дала свему томе светски значај. Агресивност и отпор су свуда исти и, што је најбитније, у шетњи кроз историју наилазимо на
Братислав Љубишић
исто! Важно је у свему томе истаћи како је употреба фигурације врло еластична: као и у приказима Христовог или сцена из живота неког другог светитеља, и у овом случају пред нама се догађа пропедеутика, заправо примери који не остављају никог равнодушним. Метод синегдохе универзализује зло које се манифестује у појединачним облицима.Али је стално ту и лако му је препознати укус и боју. Човек се мења споља, користи различита средства да би у карактеру остао исти. То је закључак који нам је понуђен примерима агресије на овој изложби. И овде се срећемо са естетичношћу и еластичном многоструком применом старосних ликовних принципа. Како би се рекло, уметница зна да ће имати потпун успех ако испоштује правило Јеве аги5.
До недавно је у галерији „212“ била изложба слика/цртежа и скулптура Милана Блануше. Овде се не срећемо са примером сликања људске агресије, већ акције човека који је маргинализован и упућен у свет тишине и заборава. Он може да се бави собом: може да обрије лице; да попије неку течност или да једноставно само гледа. То је акција, сва могућност која му је дата као облик живота. Да ли он при том мисли, осећаг Да ли се мири или љути, супротставља“ Не: он само постоји. У томе је његова супротстављеност: признање да је губитник га уздиже и обезбеђује му трајање, уверева нас да смо и ми „ту негде“ - истрајни у фигуралном облику постојања. Уметник слика и жену која постоји са свим својим елементарним одликама и истовремено јесте и није облик „мрачне жељезване похота“. Тако на изложби имамо мушко и женско, створили су се услови за продужење расе, наставка живота али и питање: а да ли је то живот или обична „вегетација“. Блануша је употребио резигнацију да би дочарао немоћ савременог човека. Јесте: он на први поглед одлучује о себи политички се опредељујући за ову или ону партију; припадност му уобличава живот, даје му илузију ослобођености. Али, то је само илузија и сликани „јунаци“ Милана Бланушесу тога свесни. Са њима и ми, 06ични посматрачи уметничког дела. Да, уметничког дела јер и Блануша није заборавио на постојање поменутог закона који влада у свакој уметности: поштовати природу уметничког изражавања.
И недавно затворена изложба слика Милице Салашки у галерији „УЛУС“-а, у Кнез Михајловој улици, имала је исто обележје: фигурација као облик вишег реда комуникације. Она за тему има употребу човека у граду, у његовом простору. Позната три питања Пола Гогена обогаћује још једним, четвртим: „Где смог“ Град као организација, као цивилизацијски облик постојања мало тога нуди, пружа. Њени јунаци су затрпани могућностима које никуда не воде јер, практично, не постоје. И овде је личност знана само себи; њено постојање, мишљење и осећање, никога не интересује. Слободна је да постоји и само то. Све остало је „негде ту . И овде смо сведоци сјајног сликарства и акције коју уметница користи, прихвата као средство укључивања у живот који није пуко постојање. Ни она не „мења свет“ и „не подиже васиону" на ноге како би се исправила неправда. Као и у претходним примерима, и овде имамо „глас против“, па ко га чује - чуо га је... Уметност је искоришћена и естетиком је речено нешто о невероватној тескоби и тежини постојања. Ко смо, шта смо, куда идемог Па, тамо где смо!
Четири примера сликарства, четири акције. Фигурација је показала да се и у класичном уметничком свету може пронаћи сијасет могућности да се буде и актуелан и модеран истовремено. Ликовна уметност је тиме по ко зна који пут доказала да је неуништива и да је новине - бодиарт, инсталације, видео итд., богате у самој основи. Новине су једног старог постојања, само другачији облик изражавања „старе вештине“.
Горан Лабудовић Шарло
Посред чела
Када видим код вас – ко све јаше – Мени је одмах некако лакше,
Скупим се ко школски сунђер у сред августа, Па ми се скупи мисао – скупе ми се уста.
Видим дрвосечу – тестеру преже, Букву, храст, тополу, челик да сажеже, Брекће камион што пилани креће,
Да на будућој хартији исползује смеће.
Уместо паметно да се пише – чита Вергилије,
Тек да се од дрвета огрејемо ил печатамо нотне хартије Читаћемо о скандалима, вирусима што се множе, Фељтоне таштине и ко зна шта још мој Боже.
тивалу у Сопоту, представља пун погодак, превасходно због чињенице да је у питању не само у биографском смислу најинтимнији филм Мише Радивојевића, већ и у уметничком ауторском погледу поменути филм представља његово најзрелије остварење. Милош Миша Радивојевић (рођен 1939.године у Београду) још од дебитантског филма „Бубе у глави“ (снимљен 1970.године) говори о егзистенцијалним и психолошким ломовима, због којих главни јунаци -у првом филму млади брачни пар- завршавају као пацијенти на психијатријској клиници. Затим, један је од ретких редитеља који не само да је подржавао уметнике који су се искључиво бавили алтернативним и експерименталним филмовима, већ је и сам највише у филмовима „Без речи“ и „Тестамент“ смело експериментисао са разним филмским формама, као што је снимање у црно-белој техници са само једним објективом. Када су у питању Радивојевићеви дугометражни играни филмови треба
поменути и „Квар“, филм у коме је први пут у историји југословенске и српске кинематографије, у крупном плану приказан пенис.
Такође не треба прескочити ни метафору о идеализму, конформизму и каријеризму „Живети као сав нормалан свет“ (снимљен 1982.године) у коме је Радивојевић храбро доделио главне роле тада тек стасалим неафирмисаним глумцима Светиславу Гонцићу, Соњи Савић, Оливери Јежини и Бранимиру Брстини. Поменутим филмом Радивојевић је показао да највише поштује интровертне типове филмских глумаца. Зато и не треба да нас чуди што је своје најновије филмове „Буђење из мртвих, „Одбачен“ и „Како су ме украли Немци“ радио са Светозаром Цветковићем, који је класичан пример интровертног глумца. То су глумци који сопствено глумачко умеће искључиво показују у крупним плановима, и којима поглед на спољни околни свет представља само још једно егзистенцијално питање. Такви глумци нон-стоп преиспитују сами себе, и зато избор Светозара Цветковића, поготово када се говори о моралним и егзистенцијалним проблемима са којима се сусреће људска индивидуа, представља одличан потез.
У свом најновијем филму Радивојевић користи драматуршки поступак приче у причи повезујући два временска тока: 1991. годину, када неуротични шездесетогодишњак Алекс (Светозар Цветковић) преузима девојчицу која му је доведена на старање, а за коју до самог расплета нисмо сигурни да ли је у питању његово дете. Путујући ка социјалној установи Алекс малену сапутницу почиње да гуши причом о сопственом детињству и емотивном везивању за немачког официра Вернера Крауса (Даглас Хеншел) који се током Другог светског рата уселио у кућу његових родитеља. У суштини обе приче у драматуршком смислу повезује иста нит, а то је болно одрастање без присуства очева.
· Најинтимнији филм Мише
риказивање филма „Како су ме украли | Немци“ на јубиларном 40. филмском фес-
Радивојевића
Филм: „Како су ме украли Немци ; сценарио: Милош Радивојевић, Светозар Влајковић, Владислава
Војновић; директор фотографије: Радослав Владић; сценографија: Миле Јеремић; монтажа: Петар Јаконић; главне улоге: Светозар
Цветковић, Јелена Ђокић, Даглас
Хеншел, Дара Џокић... трајање 140
мин; година производње 2011.
Душан Циивара
Као редитељ Миша Радивојевић заступа становиште да објектив камере у филмским остварењима не поседује само информативан карактер. Он сниматељу даје слободу приликом компоновања филмске слике, не мислећи притом да сваки кадар мора да буде идеално снимљен. У филмовима које режира Миша Радивојевић, директор фотографије пажњу мора да усредсреди на најсуштинскија драматуршка чворишта. Укупном позитивном утиску који на гледаоце оставља најновији Радивојевићев филм знатно доприноси и партитура композиторке Исидоре Жебељан која прецизно подвлачи осећај изгубљености и немоћи које у суровим ратним збивањима осећају јунаци овог филма. Међутим грешка коју је направио Радивојевић је што у окупацијској причи посматраној из визуре осетљивог и нежног дечака за наратора није узео неког клинца, већ је и тај део покривен Цветковићевим гласом одраслог човека. И поред поменуте грешке, гледаоци ће уживати у једном сентименталном васпитању, које је уосталом као и највећи број Радивојевићевих филмова препуно искрених страсти, чему значајно доприноси и фатална еротска привлачност која се прогресивно развија између дечакове мајке Јелене (Јелена Ђокић) комунистичке илегалке, и хуманог културног окупаторског официра.
Плашим се, драга, да неће птице имати где да слете, Плитка се гомила памет, челични језици прете,
Ако врба, кестен, јавор и бела бреза буду у тренду – Глог, багрем и липа завршиће у пројектном бренду.
Станишта ретких врста појешће записник гладан,
А овима што им се цртати мора и ноћ и дан,
И две ћурке насликане побећ' ће у свитања бела, Одакле ће срдит глодур да бије посред чела.
(Ендемске певачице слећу на прсте једне руке,
Уместо на крошње четинара, лишће лозе, јабуке,
Умивају се једном капи са длана, Знајућ' да није вода то, већ иње, зној, слана)
Кад видим ко данас све тестеру јаше,
Онда се опет питам: да ли је и мени лакше од памети нашег“
Ит да се скупим ко онај сунђер у сред августа, Покријем се ушима, забравим уста...
о)
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
21