Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 22
Чија је ојкача“
Унеско и древно ојкање: Хрватска и крајишка културна баштина Срба
едавном одлуком Унеско-а, древно Не: је признато за део светске културне нематеријалне баштине. Заједно са ојкачом, Унеско је признао шпански фламенко и један народни обичај из Кине, који изводи народ Ујгури. Међутим, поводом ојкаче, у образложењу Унеско-а стоји да ојкање припада хрватској баштиниг То се догодило, јер је Храватска претенциозно, и не хајући за друте,номиновала Унеско-у ојкање као своју баштину без по| мињања крајишких Срба који вековима | певају ојкачу у динарским (балканским) просторима. Ако је Унеско признао Кини један обичај који изводи народ Ујгури на | њеној територији, то исто треба да се каже за Хрватску – да ојкање на њеној територији изводи народ Срби!
О овој теми говорили су: Ненад Грујичић, аутор студије и антологије "Ојкача; др Славица Гароња Радованац, књижевни историчар, и Срђан Асановић, етномузиколог. Вече је обогатила крајишка ојкачка група Пилипенда.
У препуној великој сали, на трибини се могло чути да је Хрватска Унеско-у номиновала ојкање као своју баштину не помињући крајишке Србе који вековима ојкају на терену Далматинске Загоре, Лике, Кордуна и Баније. Древно ојкање је у српској традицији у делом динарском појасу, дакле, не само у Хрватској, већ и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, као и у делу Србије. Постоје и други називи за ово певање: грохотање (не гроктање како погрешно говоре чак и неки етномузиколози), војкање, орзање, розгање, потресање, завијање и зерзавање.
Ненад Грујичић је научним фактима показао да ојкање припада српској православној традицији. Славица Гароња Радованац је правила паралелу, истицала сличности и разлике између бећарца и ојкаче. Наводила је конкретне примере ојкаче из крајишког амбијента. Срђан Асановић говорио је о значају певачког ритуала за очување текста. Указао је на миленијумску дубину ојкања као српског певачког феномена.
Трујичић је истакао да је чешки научник Људевит Куба, у тексту "Народна глазбена умјетност у Далмацији" (Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Загреб, 1899) написао да је овај начин певања "у православним крајевима особито обљубљен и додао: “С тим се слаже што ојкање ту налазимо само код православних пребјеглица из Босне и Србије".
Овај кључни факат наводи и Антун Добронић у својој познатој студији "Ојкање“ (Зборник за народне обичаје и живот Јужних Славена, Загреб, 1915). Дакле, хрватски научник усред Загреба објављује истину с почетка двадесетог века, потврђујући да у Хрватској ојка православни свет!
Затим, Владимир Дворниковић у тексту "Психогенеза епског десетерца“ (Прилози проучавању народне поезије, Београд, 1936) пише да су му певачи ојкаче у Далматинској Загори, око Книна, на питање зашто тако чудно певају, као да наричу, одговорили да је то "мушки плач за Косовом!“
У предговору књизи Станка Опачића Ћанице (Народне пјесме Кордуна, Загреб, 1972) пише: "А кад би се исцрпио репертоар тих новодонесених пјесма, обично би се прелазило на пјевање домаћих ојкача, што се звало и пјевање ћирилицом.
У тексту "Ојкање у Босанској крајини" (Развитак, Бањалука, 1939) Душан Умићевић пише: "У свим крајевима где је ојкање сачувано, ојка само православни свијет. Нисам могао чути да би заојкао католик, а тако исто ни муслиман. Стога се може рећи да се ојка само у оним крајевима у којима живи народ православне вјере Дакле, са научне и животне тачке, јасно је ко је вековни носилац ојкања динарским пределима.
Још је Људевит Куба записао: "И у Црној Гори се свуда тако пјева, Бјелопавловићи се паче хвалишу да су они измислили тај начин тремолованога пјевања, а зову га зерзавање Овом врстом старог певања бавили су сеи бањалучки академик Владо Милошевић и сарајевски научник Цвјетко Рихтман. Они доносе разне називе за ову песму: преклапу-
ша, придјекуша, натезалица, возачка, трзавица, бројевица... А за певача који започиње певанију каже се да: првачи, сријеца, вози,
Књижевни сусрети у Франкфурту
ланови српске књижевне ра-
дионице у Франкфурту орга-
низовали су почетком јуна своје Пролећне књижевне сусрете. На традиционалном песничком поселу, награда „Златна лира“ за необјављену песму, припала је Зорки Чордашевић. Гост на овом поетском дружењу била је Вјера Милачић Дрекаловић, песникиња и сликарка из Београда.
превија, огиба, утиње, пригиба, пријекива, јеца, јоче, јода...
Од великог је значаја у начелу, речено је на трибини, чињеница да је Унеско признао феномен ојкања за светску културну нематеријалну баштину. Тиме је оно подигнуто на највиши степен вредности и нико му не може одузети лепоту и сјај. Нама на Балкану остаје да се, нажалост, као и поводом других питања, локално надгорњавамо и сударамо.
Поменута је и емисија "ОЈ" на Првом програму ХРТ-а (26. јануара 2011) ауторке Бранке Шепаровић, у којој је ојкање претенциозно приписано хрватској баштини. Емисија је спуштена до баналног дневнополитичког нивоа, без научног темеља и доказа. Све је сведено на идеолошку раван домољубља типа ВУ ипа Водеп, како је у ријечком “Новом листу“ одмах после те емисије приметио публициста Иван Старчевић, приговарјући ауторки емисије да се ојка на много ширем простору, све до Ужица. У тој емисији су дате импресионистичке и патетичне апотеозе, истицан је планетарни домет хрватског ојкања у поредбама чак са звуком и настанком самих галаксија. Ојкање је упоређено и са музиком шкољки из Јадрана!
Певани примери ојкања у емисији били су неуверљиви, без изворног белега, ојкање из друте руке, без живе дубине. У емисији је недостајала аутохтона српска певанија. Ни једном речју нису поменути изгнани Срби и српско ојкање, с колена на колено, у Хрватској. У емисији, као и у хрватској номинацији ојкања Унеско-у, прећутана је свима позната истина да је древно ојкање изгнано са Србима из Хрватске и да данас српске избеглице певају ојкачу у Војводини, Србији и штром света, чувајући је од заборава.
Све нам сада иде у прилог. Ојкање се изводи у избеглиштву, ојкају српске избеглице из Крајине у Војводини, Београду, и шире. У Србији постоје стотине подмлађених, изванредних ојкачких група. То у Хрватској није случај. Она неће моћи да сачува ојкање од изумирања, што је услов и задатак добијен од Унеско-а.
Ако је Унеско признао Кини један обичај који изводи народ Ујгури на њеној територији, то исто треба да се каже за Хрватску = да ојкање на њеној територији изводи народ Срби! Мали број Хрвата који ојка могао је ову врсту певања да научи од комшија Срба, али је познато да су се пре стотину и више година на том делу Балкана Срби на разне начине прекрштавали у римокатолике. Тиме нису заборавили генетску шифру ојкачког певања.
У Србији је коначно, са шест година закашњења у односу на Хрватску, институционално основана комисија за односе са Унеско-ом. Наше државне институције би требало, чуло се на трибини, научним и животним доказима да уложе протест Унеско-у уз нову номинацију ојкаче (Србија са Републиком Српском, а у бољем случају и уз сарадњу са хр им Министарством културе, уз фери ган однос поводом овог питања засно“ на истини) да се ојкање, односно, ојкача мора да третира као српски културни бренд, одосно, део светске културне нематеријалне баштине у којем приоритетно учествују Срби.
КН.
Филозофско-књижевна школа Зборник о Михаилу Марковићу
д 23. до 25. јуна одржана је 23.
Крушевачка – филозофско-књи-
жевна школа чији су организатори Културно-просветна заједница Крушевца, Друштво филозофа Србије и Удружење књижевника Србије. Тема овогодишњег скупа “Аутономија писане речи и друштвени ангажман" окупила је угледне филозофе и писце. Поднесено је више излагања у којима је опсервирана актуелна теорија и пракса, а одвијала су се и занимљива дијалошка сучељавања Представљен је и зборник о Михаилу Марковићу, филозофу аутономног ми-
јул-август 2011.
шљења, личности светског угледа и једном од утемељивача Крушевачке школе.
Поред учесника из филозофске сфере, Мила Савића, Јована Анђелковића, Ивана Брдара, Часлава Копривице, Зорана Аврамовића, Љубомира Кљакића, Павла Бубање, Слободана Кањевца и других, суделовали су и књижевници Милош Петровић, Љубиша Ђидић, Радомир Андрић, Мило Ломпар, Срба Ђорђевић, Гордана Влаховић, Братислав Милановић, Бојан Јовановић, Милица Јефтимијевић Лилић, Драган Хамовић, Мићо Цвијетић, Милан Вукићевић...
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
ече писаца Косова и Метохије Бо је у петак, 1. јула увече у
Удружењу књижевника Србије. Отворили су га уредник Трибине Француска 7 Миљурко Вукадиновић и председник УКС Радомир Андрић, који је напоменуо да су гости са Косова и Метохије у Француској 7 заправо домаћини и да су дошли у своју кућу. „Посебно поштујемо наше колеге и колегинице који су остали на жертвеном и заветном пољу Косову“, истакао је Андрић.
с
Водитељ овог програма мр Милица Јефтимијевић Лилић је на самом почетку истакла: „Вечерас је са нама најумнији, најхрабрији и најодговорнији део Косова и Метохије. Они пишу праву поезију – о тешким, злим, прљавим временима; они сведоче о ономе што су доживели, а што ми, срећом, не можемо ни замислити.“
Потом су се публици представили проф. др Драгомир Костић, Ленка Јакшић, др Драган Мићић Циноберски, Мирко Жарић, проф. др Даринка Вучинић, Нови-
ца Соврлић, проф. др Даница Андрејевић, Видосава Арсенијевић, проф. др Снежана С. Башчаревић, Милан Михајловић, проф. др Слободан Бранковић, проф. др Сунчица Денић и Лела Марковић.
Председник Књижевног друштва Косова и Метохије Милан Михајловић изразио је задовољство предлогом Радомира Андрића да се писци са Косова и Метохије чешће појављују у Француској 7, а не само у време Београдских међународних сусрета писаца.
јубиларни Словенски загрљај | Костолачка жишка
Награда „Сребрно летеће перо“ Виктору Б. Шећеровском, промоција књиге Србе Игњатовића...
оводом Дана св. браће Ћирила и Методија, који се у Бугарској прославља као највећи национални празник, у бугарској летњој престоници Варни, крајем маја одржан је јубиларни, пети међународни фестивал поезије „Словенски загрљај“, на коме су учествовали песници из четрнаест словенских земаља и земаља у којима живи готово већински словенски живаљ. Као што је познато, иза овог угледног фестивала стоји Словенска академија књижевности и уметности, чија је председница истакнута бугарска песникиња и неимар нове афирмације, одржања и ширења словенске идеје, Елка Њаголова. Као и сваке године, на овом угледном фестивалу веома запажено учешће су имали и наши песници: песник и ака-
демик Ристо Василевски, песник Срба Игњатовић и дводомни песник, који пише на српском и македонском језику, Виктор Б. Шећеровски. Академик Ристо Василевски, један од утемељивача Словенске академије књижевности и уметности и њен координатор за Србију, иначе добитник њених највећих признања – „Атлант словенства“ и Велике награде Летеће перо – био је, опет, члан међународног жирија за награде и признања; истакнутом песнику Срби Игњатовићу, као прошлогодишњем добитнику Велике награде Летеће перо објављен је и промовисан нови избор из поезије на бугарском језику, а нашем угледном, песнику и преводиоцу Виктору Б. Шећеровском додељена је значајна међународна награда „Сребрно летеће перо".
Тлавна, Велика награда Летеће перо ове године додељена је истакнутом македонском песнику Бранку Цветкоском. ЉСт.
Пао еЈа ЕЦ
Недељковићу „Дисова награда
Овогодишња „Дисова награда“ за целокупни књижевни опус и изузетан песнички израз додељена је Живораду Недељковићу крајем маја на завршној вечери у оквиру традиционалне манифестације „Дисово пролеће", која се сваке године одржава у Чачку. Уједно је представљена и књига ауторових изабраних песама Неумерени рад година, за коју је предговор написао Драган Хамовић. Додељена награда „Биљана Јованов
Жири у саставу Љиљана Шоп, Ибрахим Хаџић и др Татјана Росић већином гласова је одлучио да се награда “"Биљана Јовановић" коју је установило Српско књижевно друштво додели Владислави Војновић за песничку збирку РееМебте у изадњу Културног центра из Новог Сада (2010). Награда је додељена почетком јуна у просторијама СКД.
Данилову „Васко Попа“
Актуелни добитник књижевне награде „Васко Попа“ је песник Драган Јовановић Данилов за књигу
22
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
песама „Моја тачна привиђе-
ња“. Признање је лауреату недавно уручено у свечаној дворани Градске куће у Вршцу, Попином родном граду. Награду додељује Фондација „Хемофарм“.
Вујчићу „Ђура Јакшић“
Песник Никола Вујчић овогодишњи је добитник награде „Бура Јакшић“, која му је уручена у Српској Црњи, родном месту познатог песника и сликара српског романтизма. Награђен је за збирку поезије „Докле поглед допире“, чији је издавач Српско културно друштво „Просвјета“ из Загреба.
Златна српска књижевност Крајем маја, на Филозофском факултету у Београду, уручене су награде „Златна српска књижевност“ универзитетским професорима Љиљани Пешикан Љуштановић и Јовану Делићу. 2 ар за
Награде се додељују из Фонда Александра Арнаутовића, за изузетан допринос проучавању српске књижевности историчарима књижевности, критичарима и теоретичарима.
Богојевићу прва награда за есеј
Науправо завршеном међународном конкурсу за есеј који сваке године расписује македонски часопис „Корени“ из Прилепа (Македонија) прва награда је припала Дејану Богојевићу, књижевнику и ликовном уметнику из Ваљева.
У веома јакој конкуренцији жири у саставу: Биљана Станковска (председник), др Александар Прокопиев (члан) и др Валентина Мировска једногласно је донео одлуку да Прва награда за есеј припадне Дејану Богојевићу из Ваљева, за есеј: „Опипљив и имагинарни сан младића по имену – Балкан, или: О шумовитој гори, друга награда је припала Христу Петерском из Скопља, док трећу деле Томислав Османлић из Скопља и Кона Христова из Бугарске.
Награда за хаику
Народна библиотека “Бранко Радичевић" из Оџака, саопштила је резултате Хаику конкурса за 2011. годину. Прву награду освојио је Војислав Бубања из Београда, члан удружења књижевника Србије.
ани светих равноапостолних Ћирила
и Методија “Костолачка жичка" одр-
жани су и ове године од 22. до 24. маја у порти Цркве светог Максима Исповедника у Костолцу. Испуњени су различитим духовно-књижевним садржајима. На централној свечаности беседио је свештеник Вукашин Милићевић о двојици лучоноша словенске писмености, а свој песнички улог приложили Слободан Ракитић, Јован Пејчић, Милица Јефтимијевић Лилић, Душка Врховац, Драган Драгојловић, Раша Перић, Тома Стевановић, Ана Дудаш, Жељко Ђурић, Зоран Стојићевић Рикардо, Верослава Малешевић, Мићо Швијетић, Биљана јанковић... Српски афористичари
српској сатири, истакнути чла-
нови Секције сатиричара УКС
– Драгутин Минић Карло, председник секције, и Александар Чотрић, секретар секције, као и њихов гост Франци Чеч, председник Друштва афористичара Словеније, одржали су конференцију за новинаре у среду 29. јуна, у 12 часова са темом: Успеси српске сатире у свету и представљање Антологије српског афоризма на словеначком језику · На конференцији за новинаре представљене су и антологије афоризама у којима су заступљени српски афористичари, које су објављене у САД - „Антологија најбољих светских афористичара, у Русији „Антологија мудрости“, „Наши пријатељи у Македонији, „У кривом огледалу у Пољској, „афористика из Србије“ у Румунији и најновија Антологија српског афоризма на словеначком језику. Такође, најављене су активности Секције сатиричара УКСу 2011. години.
Језичка трибина
редом, у 19. часова, настављен је рад Језичке трибине Удружења књижевника Србије.
22. 6. - Развој српског језика до ХП века; предавач; проф. др Александар Милановић. Гост афористичар: Душан Пауча.
29. 6. - Политичка мисао србистике; предавач: проф. др Момчило Суботић. Гост афористичар: Бојан Љубеновић.
6. 7. - Искон речи и порекло језика; предавач Миле Медић, Гост афористичар: Ранко Пивљанин.
13. 7. - Проглас Језичке трибине удружења књижевника Србије. Суделовали: драмски уметник Гојко Шантић и уредник трибине Миле Медић.
а НЕ
| ' у % | 1