Књижевне новине, 01. 11. 2021., стр. 22

т Х 5 6 х

> ш о

> х 5 ~ =<

22

Душан Стојковић

Луда лирика одистинског песника

Момчило Бакрач, Сравњено с небом, Центар културног развоја, Врбас, 2020.

обитник овогодишње награде „Милан Ракић“, песник, прозаиста, есејиста, путописац, ликовни и књижевни критичар, Момчило Бакрач, пре награђене књиге о којој пишемо, написао је следеће збирке: Самоотледало (2006), Жамор у катакомби (2006), Надница за декетовање (2007), Бивша целина (2008), Сасписци ума (2011), Трешне илуминације (2014), Бароко (2016), Свешло путешество (2017), Текући фрасови и стајаћа дистрина (2018) и Јануарски човек: изабране песме (2020). И сами наслови скретали су пажњу на себе. Учинио је то и онај који носи најновија: у њој се песник самоотле4240 сравњујући се са небом. Оно што је доле, везано за земљу, узлетело је горе, ка небу. Песник је наумио, и успео, да опише међупростор, само узлетање, лелујање између, узношење. За то је била потребна тешка артиљерија жестоких песничких слика. Он је њоме располагао и зналачки се њоме користио.

Своју збирку Бакрач је одредио као лирику. Милослав Шутић је доста свог књижевнотеоријског умећа употребио е да би утврдио разлику која између поезије и лирике постоји. По њему, друге нема без постојања лирске емоције као специфичног емоцио-

налног квалитета. Лирска емоција је немогућа без неког афекта, сасвим разумљиво понешто ослабелог (страха, љутње, гнева...), насталог дејством ритма. Шутић цитира и ОвсјаникоКуликовског по којем ритам, покретач лирских емоција, јесте ритам звукова,

боја, линија, осећања... Управо све

наведено имао је на уму Бакрач када је своје песме писао. Притом, он, наравно, није морао да се придржава теоријских поставки цитираних проучавалаца књижевности. Какве ће бити њего-

ве песме „издиктирале“ су му оне саме.

И нису то нипошто по први пут учиниле

када је у питању била збирка која је сада

пред нама.

Сравњено с небом има три циклуса: „Палеологије" (16 песама), „Након прогрушавања" (27) и „Римовања и грчења" (23). Сваки циклус има мото. Сви су узети из песама Збигњева Хербертаг Први циклус их има два, а остала два по један. Херберт је један од најбољих савремених светских песника. Његова збирка Господин Коћито (1974), антологијска неспорно, обележила је век који је претходио овом у којем јесмо. У њој, као и у осталим Хербертовим збиркама, налазимо племенити, али и дивљи, хумор, бритку иронију, скептицизам савременог инте-

лектуалца, п(р)оигравање са овештаним истинама које нас у предрасуде увлаче, мисаоност, вишеслојност, особену симбиозу праскаве ведрине и промишљене горчине, елегичност... Све то је „смешано" и у Бакрачевим песмама. Није се он, нимало случајно, определио да лирска светиљка Хербертова баци прву шаку светла на његове стихове које за том светлошћу, њеним трагом, крстаре. Бакрач, ипак, и надасве, пише као Бакрач. Његово песничко писмо само је њетово. Одавно нисмо имали пред собом тако дуге песме дугих стихова у којима се певано и буквално ваља, експресивно,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

помало и експресионистички, рушећи све пред собом. Потребна је несумњива снага, прави лирски пламтећи жар да би се певало овако. Свака песма истовремено је и увијање читалаца у амбивалентни, пауковски нарастајући, стиховни вео и директни ударац у лице, у срце. Бакрачеве песме никога ко их чита не могу оставити равнодушним. Његова поезија је узнемиравајућа, урлајућа. Њена мелодија налик је на звук сирене кола хитне помоћи.

У давној својој песми, „Алатка крик“; која је била прва песма прве његове збирке Самоотледало, песник се поетички „отворио": Од окрајака случајних слика сачињен расше / немотући мозаик... Тај поетички став постао је, и остао, основни поетички став читавог Бакрачевог песништва, У њему се песник самоотледао. И наставио је то до данас да чини.

Снагу својих песама песник је подупро великим језичким богатством које

Цу ЕУ

(а

их са свих страна обасипа. Ту су, најпре, и највише, потенцијални неологизми: антши-моја, даришонац, бездотовић, безкорисје, дезљубавни, безмислица, боћовешник, дотовић, доторадња, брзотоворник, брзоречје, вешрождер, _временловиши, времешје, врдињати (глагол је створен тако што се кренуло од топонима Врбас), фрднорек, Трожђенбал, жељанка, записанац, зед, зиб, искезечити, језичавац, језичење, котовић, лаколешан, лакоок, међусновље, младодећунац, надбајаштити, надљудав, недојавно, скитар, судфознанац, тдамнава, теледиријент, шеледириоваши, шелепашња, тшоилоок, убибол, ћушоложити, чмав, џададле, шапутавац, шемски.

Ту су и архаизми: дојодорац, бденије, воздизаши, трк, дочињаши се, завољеваши, јектеније, метаније, молебије, надежда, нечасшивао, нечшеније, отрок, рожденије, униније, чарни, человекољудно, чудасшво. Но, једнако, и шатровачке речи и изрази: врачка, врдаловина, шљарка, (имати) тро, дрндање, женскаћ, зујка, Калиш, није у томе квака, клинацпала, мајковић, малац, муркан, отацколац, иолициота, прдекана, шиктакало, уживањац, цуњаши, чмавати, шмекеруша. Песник посеже и за италијанизмима: тушта, ђир, кужина, ћакулаши. Комбинује деминутиве (живуцкати, зрачак, мамица, снермић, човечић) са аугментативима (оканџе, очурае, штапина). „Кључна“ реч читаве збирке је придев осјајен, односно глагол просјајити.

Попут Миљурка Вукадиновића: аваншуриста, димни-чар, 10-лишав, Гу-дишак, индивиду-ум, куку-рикнуши, ли-ри-

ка, моно-он... Једна реч се у огледалу огледнула: чилео-оелич („Међусновље, како рече Ливада").

Онеобичавање је у самој сржи мнотобројних синтатми у Бакрачевом песништву (оне, углавном метафоричке, хрле ка надреалном, остварујући, не ретко, хуморне ефекте): складиште језичке муниције („Архистратиг“), пећина 104– недесја („Ливада и жал“), омудрено доба („Василије и ја Трифун“), клепет својих мисли („Светлости крзно"), свефлости крзно (наслов песме), свешлосне ости („Ода-мро"), врелину лелујаву (исто), модром срцу (исто), вејавица трајања („Најљубавнија“), крш бивсшва („Небеска црта“), пијаца пролећних лагола („Кажу статистичке јединице"), прелепа леђа мрака („Сократски"), Тола небеса (исто). Песник умешно користи оксиморон, уз метафору, персонификацију, ономатопеју, игре речи, најчешћу своју стилску фигуру: авешно лепе („Хиперборејкама“), углуво спроводи свирку („Тромбуљаш"), дивно опасно („Међусновље, како рече Ливада"), лепом страхотом („Превасходство језика").

Песничке слике оне су које су у самом срцу његова песништва. Веома је широк њихов спектар. Има их и метафоричких и метонимијских, и симболистичких и надреалних, и експресионистичких и натуралистичких, и реалистичких и метафизичких. Наводимо најупечатљивије: Склон свеја тога стаје у тренутак, личи на вечност затворену у чауру, / на шум замаха 1толемих крила онога који / одлетао је, уверивши се да све је како треба да бива („Архистратиг"), Травка ливадска... бодро хуји, / а на одали мудре воде... („Ливада и жал"), луду лирику смештшам у празан рам 1олот ваздуха („Светлости крзно"), пролазећи држе у себи нето споља („Ода-мро"), из даљине дахће непознаш / панични ћрад / („Дошла нам је студ"), клизи осмехнуш лед (исто), ценкам иокреше („Водо водаро"), од сопствене / смрти задорављен („Пијача"), И све је сада смрт (исто), било дрекће („У шуми Дажбоговој“), Гробно зјапи антика („Гладијус“), Смрт се маје, / нечујно, пио стенеништту зраде – председница / кућног савета, истинитије: Јапд ога („Андрићева ћелија у његовом граду“), Ванвременост је плурал („Ло је онај дан"), једри / децембарским морем мртве тишине („И би ми широко"), Освићем леп као некад-никад („Најљубавнија"), у оно твоје пећинство / детињство дивство живинство („Смешног ли смеха"), Но испод клепета ипак слутиш како се под земљом шихо / слежу кости оне која је везано врицом зрно теде / у своме бићу носила („Чудно јест"), Вашре мракова иламињале су („Сократски“). У језгру слика углавном доминирају динамички, експресивни глаголи који потцртавају њихову жестину. Оне су, и буквално, неретко, слике-врисак, слике-крик. Песмама подарују ритмичну бујичност карактеристичну за песме једног Растка Петровића.

Када је, о понекад прикривеној, али и сасвим експлицитној цитатности реч, довољно је да, осим Херберта који је запосео мота циклуса (у читавој збирци као да постоји, унутрашњи, дијалог са овим пољским песником, но он није директан, већ, веома често, сасвим контрастан, чиме се, још једном, унутрашње врење и снага стихова подвлаче), споменемо Рашу Ливаду с којим (с Караншином) коренспондирају песме „Међусновље, како рече Ливада" и „Зашто је ћутао Ливада" или стих из песме „Најљубавнија": прозор је прозор је прозор – певају све филозофије који је директан одазив на чувени стих ружа је ружа је ружа је ружа песме „Света Емилија" (1913) Гертруде Стајн. Вадисрце које налазимо у песми „Наивци пред стихијом" наслов је романа Бориса Вијана.

новембар-децембар 2021. КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

У збирци су песме посвећене сликару Радовану Јокићу, Раши Ливади, Небојши Деветаку, Његошу, Слободану Марковићу... Спомињу се, када је о уметницима, писцима, философима реч: Мајаковски, Мандељштам, Шекспир, Аристотел, Славој Жижек, Андрић, Исак Сингер, Јехуда Амихај, Пикасо, Орвел, Брамс, Бетовен, Хенри Мур, Осип Мандељштам, Шагал, Шкловски, Црњански, Новалис, Рембо, Вајнингер, Његош, Деспотов, али и: Ханибал, Хризостом, Купидон, Адам, Давид, Самуил, Методије, Барбароса, глумица Рене Зелвегер... Најчешће Одисеј и то чешће као Нико како је овај Хомеров јунак себе окрстио, када се код Полифема обрео, у намери да овога надлукави. Типична Бакрачева песма (готово да од тога одступања и нема) садржи изломљену, пуну дигресивних гранчица, наративну потку, намерно фрагментизовану и онеобичену. А ова тражи „јунаке“. И добија их.

Песничко Ја се непрестано метаморфозира, измиче сваком одређењу, учестало се цепа на састојнице и дијалошки „споразумева“; чести „јунаци“ песама су, не ретко, управо маске Ја. Најпре, и највише, Одисеј.

Дуги, њишући и тетурајући, Бакрачев стих доноси приметна „померања“ / кошења казаног, лирског у песмама и унутар самих песничких слика. Примери се лако дају наћи у каталогу наведених песничких слика присутном у тексту који читате.

Песник дискретно открива и начела своје поетике: џесник мора да треши / да ди у одјеку речи самот седе довршио („Трад са Исаком“), Тусша ми / лирика („Катран"), Скудљам нешто језичкој меда, теже! од ћутања, / за радост своје разоноде. / Дошао сам да намирим тишину („Зрење“). У песми „Светлости крзно" сусрећемо се са лудом лириком а ми ту синтагму зајмимо за наслов нашег текста о Бакрачевој збирци.

Наводимо само један пример црног, апсурдног хумора: Пошрошио сам две главе, али ту је осма, на прескок, / и знам да није последња („Тао“).

Памтљиви су наслови песама: „Одамро“", „Водо водаро", „Велике очи испливале из бела сећања, „Пуно је као око Мртво Дубоко", „Губитак, „јуначка срчка античка", „Умало увелико", „И топлооком Богу неочекивано“",..

У збирци је и једна песма у прози – „Наивци пред стихијом“.

Песник се служи, правом и унутрашњом (ова, попут каменчића бачених на воду, благо усталаса и потом хармонизује песму), римом. Најчешћериму „набацује" у својим стиховима. Рима се удружује са многобројним асонанцама и алитерацијама. Наводимо прегршт звукочарања: Да сам од почетка тубе правио / једна би најзад просвирала, на земљи трудни Тлас („Ливада и жал"), Да чувах, дувар дих... (исто), речник звечи (исто), Оседео седим („Ализарин“), Таман сам стијао у Туман, сшојим таман... („Ода-мро"), унаоколо свеудиљ народ који се наумирао / обамро одумро и хитро изумире (исто), од треховног збира до манастира / између жбира и козјег сира („Дошла нам је студ"), здирај смирај ио смирај („Одокативно"), Жижек седи у кафеу... као жижак у житу („Жижек у зимници"), Сода собова (наслов песме), у зебу и зеву („Пуно је као око мртво дубоко"), у обиљу и обљуди (исто), креке: декете-декете („И топлооком богу неочекивано").

Момчило Бакрач своје читаоце стиховима завејава. Буди лирску буку из самог језгра лирског. Поставља себи неостварив до краја задатак: опесмити све, Од хаотичног приспева до хармоничног. Пред нама је трепераво поетско мливо

које се, истовремено, меље и само себе меље.